ŽEĐ: Kako Kina kontroliše vode

Ovo nije priča o koronavirusu. Ili o tome kako su Kinezi nedaleko od Vuhana za samo dva dana pretvorili napuštenu zgradu u bolnicu. Nije ni razglabanje o veličanstvenom putu svile, kinesko-američkom trgovinskom ratu, ili o ekspresnoj izgradnji puteva i mostova u Srbiji i crvenoj traci na nadvožnjaku železničke stanice na Novom Beogradu na kojoj na dva jezika piše "kineske železnice pozdravljaju srpski narod". Ali jeste priče o grandioznim projektima i planovima Kine i možda ipak pretencioznom i zavereničkom stavu da će Kina "pokoriti svet".

Ova zemlja je nedavno pretekla Rusiju na listi najvećih proizvođača oružja na svetu. Dugo su pouzdani podaci kineskih kompanija bili nedostupni istraživačima, iako je poznavaocima prilika bilo jasno da Kina naveliko proizvodi oružje i vojnu opremu. Stokholmski Institut za mirovne studije SIPRI tako je nedavno prvi put objavio procene za period od 2015. do 2017. na osnovu podataka četiri kineska koncerna. Zaključak je bio sledeći: Kinezi prodaju naoružanje u vrednosti od ukupno 54,1 milijardu dolara (49 milijardi evra), što ih stavlja na drugo mesto, odmah posle SAD. Ali ponovo, ovde neće biti reči o vojnoj nadmoći Kine, paradama koje ne zaostaju za moskovskim, protivraketnim sistemima i novom oružju, biće reči o nečemu mnogo osetljivijem i perfidnijem - o tome kako Kina upravlja vodama na Tibetanskoj visoravni držeći tako čitav region pod kontrolom.

Hiljadu posekotina

Posle okupacije 1959. godine vlada Tibeta predvođena četrnaestim dalaj-lamom bila je prisiljena da napusti domovinu i uspostavi vladu u progonstvu u Daramsali, u severnoj Indiji. Sve do danas prognana tibetanska vlada nastavila je da traži nezavisnost Tibeta pozivajući se na istorijsko pravo o postojanje drevne tibetanske države. Međutim, Kina se konstantno bori da zadrži uticaj na Tibetu, koji joj je važan ne samo iz geopolitičkih, kulturnih i vojnih razloga, već i radi drevne mudrosti nepoznatog autora koja kaže da onaj ko kontroliše Tibet, kontroliše i vodu. Jačanjem kontrole nad prekograničnim vodnim resursima kroz hidroinženjerske strukture, Kina tako uvlači susede u geopolitičku igru sa visokim ulozima.

Tibetanska visoravan je bogato izvorište resursa i vode za veliki deo Azije. U ovoj regiji, poznatijoj i kao azijski vodeni toranj, izvire 10 glavnih rečnih sistema koji se ulivaju u 10 zemalja: Kinu, Indiju, Vijetnam, Kambodžu, Laos, Tajland, Burmu, Bangladeš, Nepal, Butan i Pakistan. Kina je već dugo zainteresovana za glavne međunarodne reke koje izviru sa tibetanske visoravni. Kroz političku kontrolu Tibeta kineske vlasti imaju potpunu kontrolu nad svim glavnim rekama.

Tokom poslednjih sedam decenija Narodna Republika Kina izgradila je više od 87.000 brana, što znači u proseku najmanje jednu branu dnevno. Kolektivno ove brane proizvode 352,26 GW snage, što je više od ukupnih kapaciteta Brazila, Sjedinjenih Država i Kanade zajedno. Ovi projekti su doveli do raseljavanja više od 23 miliona ljudi, ali to nije sprečilo Peking da svih ovih godina ulaže u izgradnju velikih brana, visine najmanje 15 metara i kapaciteta skladištenja više od tri miliona kubika vode.

Tako je na reci Mekong, na samom ulazu u jugoistočnu Aziju, Kina podigla osam velikih brana. Ova reka izvire na Tibetanskoj visoravni i nastavlja svoj put kroz Laos, Tajland, Kambodžu i Vijetnam. Ključan je izvor pijaće vode, struje i hrane, a kažu i da je jedno od "najvećih prirodnih ribnjaka na svetu" sa godišnjim ulovom od čak 2,6 miliona tona ribe. Gotovo 71 odsto domaćinstava Laosa zavisi od Mekonga, kao i 1,2 miliona Kambodžana koji se oslanjaju na jezero Tonle Sap, koje je povezano s rekom. Vijetnam svoju zavidnu prvu poziciju po proizvodnji pirinča upravo može da zahvali Mekongu. Nekada moćna reka, poslednjih godina je "udavljena" branama i sušom zbog čega beleži rekordno niske nivoe vodostaja. Jedan od glavnih krivaca za njeno umiranje je Sajabari hidroelektrana koja je u vlasništvu Tajlanđana, a nalazi se u Laosu. Stručnjaci ističu da je nekontrolisana gradnja brana u Kini i Laosu pojačala isušivanje Mekonga. "Mekong umire od hiljadu posekotina", slikovito je objasnio Brajan Ejler, autor knjige "Poslednji dani moćnog Mekonga", ističući da se donji deo reke nalazi u kriznoj tački.

Na njenom toku brane grade i Kambodža, Tajland i Vijetnam kako bi podstakli industrijalizaciju, ali je najveći krivac za isušivanje Kina koja ima najveću moć nad rekom. Mekong je ubrzao kinesku industrijalizaciju i pomaže Kini da ostvari ambicije u trci za čistom energijom. Nivo vode konstantno opada, a Kina ima mogućnosti da skladišti do 28 odsto godišnjeg toka reke na svojoj granici. Procenjeno je da će se do 2100. polovina delte Mekonga u ovoj zemlji potopiti, što ima ogromne posledice po zemlju. Pored Mekonga, situacija je kritična i u basenima Gang-Bramaputra-Megna i Inda.

Jednostrani potezi Kine podstakli su sve veće tenzije i sa Indijom, čije važne reke takođe potiču sa Tibeta. Kina je 2017. odbila da dostavi hidrološke podatke indijskim zavodima. Time je verovatno htela da kazni Indiju zbog tadašnjeg bojkota kineske inicijative "Jedan pojas - jedan put" graničnim zastojem na udaljenoj himalajskoj visoravni Doklam. Kineske brane sa hidroelektranama duž reke Bramaputre izazvale su ozbiljna sporenja između dve zemlje, pogoršavajući dugotrajne granične sporove. Kritikovan je i kineski projekat za preusmeravanje vode iz Bramaputre u industriju i gradove na severu Kine.

Početkom godine kineski premijer Li Kećijang pozvao je da se ispitaju mogućnosti za ambiciozni projekat preusmeravanja vode sa vlažnog juga Kine na njen krajnji sever. Ovakva ideja predložena je davne 1952. a danas se sastoji od istočne, severne i nekoliko potencijalnih zapadnih ruta. Diverzija sa juga prema severu najskuplji je i najveći kineski infrastrukturni projekat još od 1949. godine, a počeo je sa izgradnjom 2002. Centralni deo je završen 2014. i preusmerava vodu iz provincije Hubei. Istočni je 2013. počeo se prenosom vode iz Jiangsua u Šandong i Tianjin. Kinezi imaju u planu i izgradnju zapadnog koridora koji bi povezivao reke Jangcenkjang i Žutu reku duž Tibetanskog platoa. Stručnjaci strahuju da bi ta ruta mogla da ima nesagledive ekološke i socijalne posledice po region.

Do sada je Kina bila kooperativna kada je reč o deljenju vode sa susedima, koristeći ovaj resurs kao sredstvo "meke moći" prema nizvodnim zemljama. Kada je Vijetnam pretpreo najveću sušu u poslednjih sto godina, Kina je Mekongu pustila dodatnu vodu za hitnu upotrebu. Međutim, klimatske promene i sve veća potražnja za vodom preti da naruši tu delikatnu ravnotežu. Porast stanovništva u ovom regionu izvršio je ogroman pritisak na sve resurse, posebno na vodu. Kinesko stanovništvo je od 1981. poraslo za više od 37 procenata, odnosno na 1,38 milijardi u 2020. godini, indijsko stanovništvo je poraslo za 81,5 procenata i dostiglo cifru od 1,38 milijardi, a Pakistan ima 220 miliona stanovnika. Druge države doživele su ubrzanu industrijalizaciju sa milionima ljudi koji su emigrirali sa sela. Očekuje se da će Kina i Indija imati najveći rast gradskog stanovništva do 2050. godine.

Stoga Kina, Indija i Pakistan imaju planove za izgradnju još stotina hidroelektrana duž reka Tibetanske visoravni. Planirani hidroinfrastrukturni projekti širom Južne Azije izazvali su zabrinutost zajednica u nizvodnim delovima Indije, Bangladeša i Nepala. Stručnjaci ističu da su projekti izgradnje brana "loše definisani i malo razumljivi" i strahuju da će Kina iskoristiti svoju uzvodnu poziciju na uštrb suseda.

Dogovori bez sporazuma

Situaciju dodatno otežava i to što ne postoje adekvatni sporazumi o vodi. Indija je sa Pakistanom pregovarala o potpisivanju dogovora o podeli vode, a takav aranžman razmatrala je i s Bangladešom. Dogovore o izgradnji brana i hidroelektrana Indija je već postigla sa Nepalom. Kina, s druge strane, odbija bilo kakav formalni okvir koji će regulisati upotrebu vode.

Takođe, u ovoj regiji nije usvojen obavezujući međunarodni pravni okvir za regulisanje vode. Generalna skupština UN usvojila je Konvenciju o pravu korišćenja međunarodnih vodotokova u neplovidbene svrhe 21. maja 1997, ali na početku 2016. među potpisnicima nije bila nijedna država iz himalajske regije. U nedostatku pravne regulative, civilno društvo je preuzelo glavnu ulogu u očuvanju vodotokova. Regionalne organizacije, poput ICIMOD-a u Katmanduu i međunarodno podržane regionalne grupacije, kao što su Organizacija azijskog sliva i Azijsko-pacifički vodni forum, zahtevaju veću transparentnost podataka, poboljšanje regionalnih i subregionalnih kapaciteta, pružanje tehničkih saveta i promovisanje dobre prakse.

Međutim, većini zemalja Južne Azije nedostaje dugoročno planiranje i nacionalni pristup u upravljanju resursima. Iz Centra za politička istraživanja ističu da se fragmentacija vodne politike između ministarstava i centralnih i lokalnih vlasti svodi na "odsustvo hitnosti i odgovornosti". Stručnjaci i dalje lobiraju za uspostavljanje zakonodavnog okvira kojim bi se rešili sporovi oko vode u Aziji.

Ipak, malo je verovatno da će Kina biti voljna da pristane na bilo kakav oblik formalnog sporazuma.

Direktor Nacionalne obaveštajne službe SAD identifikovao je Južnu Aziju kao posebno ranjivu na vodnu nesigurnost, ali Amerika još uvek nije pokazala veću zainteresovanost za ovaj region, pa se mnogi pitaju da li svet naginje ka multipolarnom poretku, sa težištem u Aziji i centrom u Kinom.ŽEĐ_