Svet
08.07.2022. 07:55
Svet
16.07.2022. 19:35
Milan Mišić
Šinzo Abe
Zločin u bezbednoj zemlji
Neveliki predizborni miting na malom trgu Nare, slikovitog grada od 360.000 stanovnika na jugu najvećeg japanskog ostrva, prekinula su dva pucnja koja su odjeknula u petak 8. jula u 11.30 po lokalnom vremenu.
Meta je bio Šinzo Abe (67), bivši japanski premijer i jedna od najprepoznatljivijih ličnosti u zemlji od 127 miliona stanovnika. Pogođen u vrat, Abe se stropoštao na mali podijum sa kojeg je govorio. Hitna pomoć je došla brzo, ali četvoroiposatna borba da se oživi bila je neuspešna: metak je razorio važnu arteriju…
Ubica je brzo savladan, ispostavilo se da je pucao oružjem iz kućne radionice, sa dve cevi i okidačkim mehanizmom. Njegova prva izjava data organima reda bila je da motiv nije bio politički, nego je u pitanju bila njegova ozlojeđenost zbog finansijske situacije u koju je dospela njegova majka, sledeći jednu u Aziji kontroverznu versku organizaciju. Kakve je to veze imalo sa Abeom nije, međutim, jasno.
Ubica, 41-godišnji Tecuja Jamagami, bio je inače u svojim ranim dvadesetim tri godine u uniformi mornarice japanskih oružanih snaga, a trenutni status mu je – da je bez posla.
Nije, dakle, bio u pitanju politički atentat nego zločin, ubistvo čiji motivi po svoj prilici nisu lako objašnjivi, ali to nije promenilo dimenzije šoka kako za Japan tako i za ostatak sveta. Ubistvo sa očiglednim predumišljajem dogodilo se, naime, u jednoj od najbezbednijih država sveta, u kojoj između vlasti i građana postoji konsenzus da oružju nema mesta u civilizovanom društvu, koja zbog toga ima veoma oštre propise za njegovo posedovanje. Toliko stroge da je za prošlu godinu evidentirano ukupno deset incidenata sa vatrenim oružjem, sa četiri ranjavanja i samo jednim smrtnim ishodom.
Za isto vreme, u Americi, gde je posedovanje i nošenje oružja Ustavom zagarantovana sloboda, registrovana su 19.384 ubistva. Amerika je doduše mnogoljudnija – ima oko 330 miliona stanovnika – ali je nesumnjivo da se na oltar ove kontroverzne američke slobode prinosi previše života.
Japan je ubistva iz vatrenog oružja uspeo da gotovo sasvim eliminiše merama donetim posle tamo traumatičnog završetka Drugog svetskog rata (japanska vojska se predala 15. avgusta 1945, posle atomskih bombi bačenih na gradove Hirošimu i Nagasaki). Ta trauma bila je podloga za širenje pacifizma bez presedana i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. U novom Ustavu koji su napisali okupatori, zemlja se odrekla prava da poseduje vojsku kao sredstvo politike, pa se oružane snage tamo i danas zvanično zovu "Snage za samoodbranu". Čak i policija se odrekla nošenja oružja, ali ih je od toga odvratila okupatorska vlast, izdavši o tome 1946. specijalnu uredbu.
Svet
08.07.2022. 14:01
Svetski lideri o ubistvu bivšeg japanskog premijera
Konačan stav o oružju u posedu građana formulisan je jednim zakonom iz 1958 (okupacija je formalno okončana 1952) koji je propisao da "niko ne sme da poseduje vatreno ili hladno oružje kao što je mač“.
Sa protokom vremena, ovo je postalo manje striktno, ali je procedura za dobijanje dozvole za posedovanje pištolja ili puške učinjena prilično obeshrabrujućom. Pojedinac koji hoće da se naoruža mora da, kako je to sistematizovao Bi-Bi-Si, odsluša jednodnevni seminar, da posle toga položi pisani ispit i da u specijalizovanoj bolnici obavi pregled svog mentalnog zdravlja, kao i da prođe bezbednosnu proveru od strane policije koja, između ostalog, podrazumeva i uvid u policijski dosije i razgovore sa članovima porodice, poznanicima, rođacima i prijateljima i na kraju da položi test iz gađanja sa najmanje 95 odsto pogodaka.
Sve u svemu, da prođe kroz 13 instanci.
Pored ovih bez sumnje teških formalnosti, ograničen je i broj prodavnica oružja i municije – u svakoj prefekturi (opštini) kojih ima ukupno 47 različitih veličina, od najveće (Tokio) sa 12 miliona duša, do najmanje (Totori, 585.000), mogu da rade samo po tri radnje sa ovom robom. Te radnje u asortimanu mogu da imaju samo vazdušnu pušku i lovačku sačmaru. Džepno vatreno oružje – pištolji i revolveri – nije dozvoljeno. Praktičan rezultat je da je potražnja mala i da se ovim biznisom danas bavi samo devet preduzetnika, dok je, prema zvaničnim podacima, u posedu građana ukupno nešto manje od 200.000 komada vatrenog oružja (prema blizu 400 miliona koliko je u rukama Amerikanaca).
Svet
09.07.2022. 10:41
Telo ubijenog bivšeg japanskog premijera vraćeno u Tokijo
Stroga je i kaznena politika: ilegalan posed vatrenog oružja kažnjava se i sa do deset godina zatvora, a ako je neko uhvaćen da puca iz oružja za koje nema dozvolu, može da bude osuđen minimalno na tri godine, a maksimalno na doživotnu robiju.
Oni koji prođu sve administrativne prepreke moraju takođe da u svojim kućama ili stanovima imaju posebne (zaključane) ormane čiji "tehnički pregled“ – usaglašenost sa propisima – obavlja policija. Posednici oružja su i u obavezi da vode evidenciju potrošnje municije, da obrazlože svaki ispaljeni metak.
Sve ovo deo je slagalice koja treba da pruži širu sliku ubistva Šinza Abea. U prvim analizama ukazuje se na činjenicu da je obezbeđenje bivšeg premijera bilo malobrojno i da je sporo reagovalo posle prvog pucnja (i dozvolilo da ubica Abeu priđe sasvim blizu iza leđa), ali i to je rezultat tamošnje bezbednosne kulture: to što se dogodilo jednostavno nije bilo zamislivo.
Uprkos reputaciji ekstremne bezbednosti, Japan ipak ima svoju istoriju atentata na političare, neveliku doduše, ali vrednu pomena. Pre ubistva Šinza Abea, meta napada je 2007. bio gradonačelnik Nagasakija Ičo Ito, na koga je pucao jedan član jakuza kriminalne organizacije, koja je tamo na izvestan način deo "sistema“. Motiv je razmirica oko štete nanete gangsterovom automobilu. Gangsteru ubici je u sudskom procesu godinu dana kasnije izrečena smrtna kazna.
Svet
10.07.2022. 10:18
Postojali su propusti u obezbeđenju Šinza Abea
U oktobru 2002. ubijen je istaknuti član opozicione Demokratske partije Japana Koki Iši koji je, navodno, bio na tragu nekog velikog korupcionaškog skandala, a od posleratnih atentata upamćeno je i spektakularno ubistvo lidera Japanske socijalističke partije Ineđira Asanume. Ubica je bio jedan desničarski fanatik koji je žrtvu izbo tradicionalnim kratkim mačem – za vreme TV prenosa jedne političke debate.
Ubistvo Šinza Abea svakako će biti rasvetljeno: ono što se zasad zna to je da je izvršeno primitivnim, ali efikasnim oružjem, konstruisanim na osnovu uputstava koja se mogu naći na popularnoj društvenoj mreži za video-sadržaje Jutjub. Ali u prvim danima posle atentata u središtu pažnje bile su analize Abeove političke zaostavštine.
U prvi plan stavlja se njegova dominantna uloga na domaćoj sceni, pri čemu fakt da je bio najdugovečniji posleratni predsednik vlade Japana govori za sebe. U razumevanju njegovih postignuća treba imati u vidu da predsednici japanske vlade kratko traju, da su doslovno "prvi među jednakima“, kao i činjenicu da ih ne bira (ali im mandat overava) parlament, nego da premijer postaje onaj ko se najpre izbori za liderstvo (makar i privremeno) i podršku u Liberalno-demokratskoj partiji (LDP), odnosno u njenoj najvećoj frakciji. Stvari u Japanu inače po pravilu nisu ono što im ime kaže, pa je LDP u stvari konzervativna partija, koja je na vlasti (sa izuzetkom 1993–1994. i 2009–2012) od svog osnivanja 1955. Japan je, dakle, ustavna monarhija sa parlamentarnim institucijama, dok je njena vladajuća elita jedinstvena sprega interesa politike, biznisa i upravljačke birokratije.
Abeov prvi mandat (29. septembar 2006 – 12. septembar 2007) bio je kratak – upamćen je prvenstveno kao najmlađi premijer posleratnog Japana, dok je potom na čelu vlade bio od 26. decembra 2012. do 16. septembra 2020 (ostavku je podneo iz zdravstvenih razloga).
Ono što je Japance iznenadilo u njegovom povratku na vlast 2012. bio je Šinzo Abe sa mnogo više samopouzdanja i ambicija nego njegova prva premijerska verzija: Japanu i svetu se predstavlja kao ličnost koja mnogo više od drugih shvata šta se u svetu i na Dalekom istoku menja, a šta mora da ostane isto.
Abe, naime, postaje zagovornik Japana koji ima mnogo značajniju geopolitičku ulogu u azijsko-pacifičkom regionu, pa shodno tome i u svetu. Glavno sredstvo za to vidi u oslobađanju od stega posleratnog pacifizma tako što će, promenom svog pacifičkog ustava, Japan posle 70 godina postati "normalna zemlja“ i svoju vojnu moć upriličiti prema svojoj ekonomskoj snazi.
Te poglede je u ličnim susretima objasnio posetivši više od 80 zemalja (među kojima je 2018. bila i Srbija). Kao prvi diplomata Japana uspostavio je dobre odnose i sa svim američkim predsednicima (Obami je bio domaćin kad je 2016. kao prvi američki predsednik posetio stratište Hirošime). Imao je rekordan broj susreta sa Putinom (ali to nije doprinelo razrešenju teritorijalnog spora između Tokija i Moskve).
Bio je idejni začetnik QUAD četvornog strateškog dijaloga koji je okupio SAD, Indiju, Australiju i Japan. Ameriku je smatrao nezamenljivom faktorom bezbednosti Dalekog istoka, dok mu je stav prema Kini bio mešavina političkog realizma i ekonomskog pragmatizma.
Kod kuće je bio "nacionalista“: bio je protiv stalnog japanskog izvinjavanja susedima (Koreji i Kini) zbog zločina počinjenih u imperijalističkim pohodima japanske armije. Deo njegovog legata je, međutim, sasvim svež: LDP je ostvario ubedljivu pobedu na u prošlu nedelju, dva dana posle atentata, održanim izborima za gornji dom parlamenta, tako da će sadašnji premijer Japana Fumio Kišida konačno imati parlamentarnu većinu da ključne ideje svog ubijenog prethodnika iz reči pretvori u dela.
Komentari
