EKSPRES UVODNIK: DOVOLJNO DOBRA PONUDA

Njima Kosovo nije na listi prioriteta, i kad god ga Vučić pomene kao uslov svih uslova za naš ulazak u EU, oni to odbace tvrdeći da nam je važnija sloboda štampe, pravosuđe, izbori, etc., dajući time do znanja da nemaju nameru da se uključe u rešavanje nečega što ni ranije nisu umeli da reše

Opsednutost Kosovom, koju je srpski predsednik pomenuo u intervjuu “Fajnenšel tajmsu”, dostigla je poslednjih dana svoje najveće razmere. Kako kod samog predsednika, koji ne staje u pregovorima i za kojeg je samit u Sofiji bio još jedna prilika da se vidi sa najvažnijim evropskim liderima (uključujući i Terezu Mej, britansku premijerku, jednu od retkih sa kojima se nije mnogo susretao), tako i kod onih u Srbiji za koje je “opsednutost Kosovom” ne potraga za rešenjem nego neka vrsta sindroma.

To će predsedniku Vučiću svakako biti i najveći problem. Kosovo ovde kod mnogih izaziva onu vrstu ekstaze karakterističnu za “jerusalimski sindrom”. Ljudi koji prvi put dođu u sveti grad znaju da budu bukvalno posednuti, upadaju u versku ekstazu i zamišljaju da su neki od biblijskih likova.

Jedina je razlika u tome što je Jerusalim pre neki dan otvaranjem američke ambasade, suštinski, i protiv volje većeg dela sveta, postao prestonica Izraela.

Takvu manifestaciju podr­ške - da ga američka administracija proglasi za “svetu srpsku zemlju” - naše ortodoksne patriote svakako ne mogu da dožive, ali to im i ne smeta. Oni to očekuju od Rusije i Putina, bez obzira na činjenicu da nam je EU i potrebnija i bliža. Ruski sindrom, koji proizvodi ona stanja u kojima se našao Vojislav Šešelj pre neki dan, kada je rekao da sve re­ šavamo ruskim vojnim bazama u Srbiji, deluje, ogromnom broju, kao sasvim dostojna zamena za san o ulasku u ostarelu Evropu.

I ono što Vučiću, koji je jasni zagovornik evropskog puta, i koji i rešavanje kosovskog pitanja sagledava pre svega u tom smislu, ipak može da zagorča život jeste činjenica da je tih sa kosovskim i ruskim sindromom sve više.

Racio ovde ima sve manju ulogu. Zato je posle parade u Moskvi, sa koje su oduševljeno prenete Putinove ponude Vučiću - da obavezno uzmemo njihove raketne sisteme pancir - brže-bolje prenebregnuta činjenica da je, samo dan kasnije, jedna izraelska raketa, u živom prenosu, dotični pancir bez problema uništila.

Nije bio u upotrebi, odmah je stiglo objašnjenje, i ruski sindrom je nastavio da vlada, pre svega medijima u Srbiji.

Tome svakako doprinose i poruke sa Zapada, koje se ovde doživljavaju kao neprijateljske, i koje, u najvećem broju, jesu oslobođene svakog poku­ šaja da se Srbiji nešto učini.

I bez obzira na to što one jesu racionalne i što su plod potrebe da se posao sa Kosovom konačno završi, njihov efekat je sličan onom koji benzin ima na vatru. Raspiruje je.

A u toj vatri, onda, ima mesta za sve, pa i za Crkvu, koja je jasno rekla da će biti protiv svakog dogovora koji ne podrazumeva vraćanje Kosova Srbiji.

I jeste da je Vučić na to reagovao, više puta, ponavljajući tvrdnju da ti koji se zalažu za odlaganje rešenja sutra nemaju nameru da sede u rovu, a kamoli da iz njega pucaju, i skrivaju se od metaka, ostaje pitanje koliko njih ga više uopšte čuje.

Oni koji bi po prirodi svoje proklamovane proevropske politike trebalo da mu daju podršku, odavno su prestali na to i da pomišljaju.

Njima Kosovo nije na listi prioriteta i kad god ga Vučić pomene kao uslov svih uslova za naš ulazak u EU, oni to odbace tvrdeći da nam je važnija sloboda štampe, pravosuđe, izbori, etc., dajući time do znanja da nemaju nameru da se uključe u rešavanje nečega što ni ranije nisu umeli da reše.

Problem je samo u tome što sva druga pitanja jesu ne­ što što se i pre ulaska u EU i može i mora rešiti kroz uskla­ đivanje standarda i propisa, dok je sa Kosovom malo drugačija priča.

Njega ne možemo da uskladimo, baš kao što ni sama Evropa ne može da ga uskladi, a opet, ako to nekako ne uradimo, nikakva sloboda, bilo čega, neće nam pomoći da postanemo deo evropske zajednice.

Naprotiv, pošto bi propast kosovskih pregovora za sobom vukla takve posledice u kojima bi svaka priča o slobodama postala besmislena.

Zemlja bez evropske perspektive je zemlja bez budu­ ćnosti, bez jake privrede, bez investicija, bez veza sa svetom, bez znanja. Crna rupa, u kojoj bi sve vrednosti, onih koji danas odbijaju da podrže Vu­čića, bile zauvek i zamračene i izgubljene.

Zato dosta tragično deluje činjenica da je on, danas, jedini političar u Srbiji koji o tome otvoreno govori.

Ostali vrebaju svoju šansu, a onima sa kosovskim i ruskim sindromom ona, čini se, svakim danom postaje sve veća.

I pitanje je da li će iko, pa i Vučić sa svim svojim autoritetom i neprikosnovenošću sutra moći da ih zaustavi.

Previše daleko sve ide, javnost je zatrpana zapadnim nepravdama - od osiromašenog uranijuma do dnevnog prozivanja kosovskih političara za zločine - i ozbiljno pitanje postaje da li Vu­čić može više uopšte i da na­đe (da ne pričamo o tome da li može da je dobije) dovoljno dobru ponudu, onu koja neće biti gotovo aklamacijom odbijena.

A taj scenario svakako na vlast u Srbiji vraća sve one kojima je patriotizam zanimanje, i koji niti će umeti, niti hteti da razmišljaju o posledicama.

Oni bi sutra pristali na poziciju sirijskog predsednika Asada - sigurna vlast, uz rusku podršku, i ne bi ih zanimalo to što bi Srbija mogla ponovo da postane Sirija.

Zato danas i jeste važno da onaj deo društva, kojima se taj scenario ne sviđa, počne da podržava Vučića u naporima da reši kosovsko pitanje.

Ako ništa drugo, ono bar zbog toga što je njegova ambicija da bude evropski, a ne istočnoevropski lider, u najgorem smislu te reči.

Za početak bi to trebalo da bude dovoljno. O ostalom, o tom potom. Kad stavimo pod kontrolu kosovski i ruski sindrom