AFERA "ORUŽJE": Veze bugarskih tajkuna, srpskih političara i trgovaca oružjem

Priča o namenskoj industriji u Bugarskoj je slična priči o namenskoj industriji u Srbiji. Postoje i neke razlike, naočigled male, ali se ipak mogu okarakterisati kao presudne. Industrija naoružanja i njen razvoj u Bugarskoj je skoro identičan razvoju istorodne industrije u Srbiji. Stoga i ne čudi što se danas na svetskom tržištu proizvodi iz fabrika u ove dve države često nalaze u konkurentskom položaju.

Sistemi su skoro potpuno kompatibilni, fabrike i proizvodni kapaciteti su skoro istovetni, kalibri municije, lako i teško pešadijsko naoružanje, artiljerijska oružja... Uz jednu bitnu razliku. Bugarska je do raspada Varšavskog pakta bila deo tog vojno-političkog saveza. S tim u vezi i defaultu bila je i članica SEV, tj. ekonomskog saveza koji je bio logičan nastavak pomenutog Varšavskog vojnog pakta i činile su ga zemlje socijalističkog lagera. Jugoslavija nije nikada bila deo tog saveza, ali je od 1964. godine imala status posmatrača. Kakve sve reperkusije navedene činjenice imaju po namensku industriju na primeru Bugarske? Da pojasnimo.

Blagodareći umešnosti jugoslovenskog rukovodstva, odnosno Josipa Broza Tita, tadašnje jugoslovenske fabrike u koje je iz zemalja SEV, a pre svega Sovjetskog Saveza, transferisana tehnologija proizvodnje naoružanja i vojne opreme, istu su dobile bez obaveze da po proizvedenom komadu opreme, municije, oružja ne plaćaju ništa na ime rojaltija.

Drugim rečima, jugoslovenskim kompanijama je data tehnologija bez pozivanja na pravo proizvodnje, odnosno licencu. Kako je to uspelo SFRJ, nikada do kraja nije razjašnjeno, verovatno se radilo o nekoj vrsti ustupka u hladnoratovskim zbivanjima da bi se lider nesvrstanog bloka privoleo. Kako god, sa Bugarskom to nije bio slučaj. Većinu naoružanja i vojne opreme, tada a i sada proizvode po ruskim licencama. Da bi svima bilo jasno, kada se u Srbiji proizvede puška sa ruskim sistemom "kalašnjikov", fabrika koja ga proizvede nema nikakvu finansijsku obavezu prema vlasniku licence, dok sa fabrikom u Bugarskoj nije slučaj.

Po čistoj logici to svaki komad oružja i municije proizvedene u nama susednoj i prijateljskoj zemlji čini u startu bar malo skupljim u odnosu na isti proizvod iz Srbije, a Bugarima naruku nije išao ni određeni stepen nepoverenja ruskih partnera u smislu poštovanja pomenutih rojaltija, pa su se ruski partneri. U takvim uslovima bilo je jako teško izboriti se za mesto pod suncem.

Do 2004. bugarska namenska industrija je tavorila, kao i srpska uostalom, ali od otvaranja ponovnog bliskoistočnog i afričkog tržišta za oružje i vojnu opremu sa Balkana situacija i poslovna klima se rapidno menjaju.

Kako je i zbog čega srpska namenska indusrija u samo poslednja tri meseca izgubila 80 miliona dolara, odustajanjem Saudijske Arabije i UAE, dok su posao dobile Bugarske firme? U

jer su nakon odustajanja Saudijske Arabije od nabavke oružja u vrednosti od 30 miliona dolara i Ujedinjeni Arapski Emirati odustali od nabavke vredne 50 miliona dolara? U kakvim su poslovnim odnosima bugarske firme "Dunarit" i VMZ, sa kompanijama koje kontroliše Petar Crnogorac, pročitajte u novom broju Ekspresa koji je od danas na kioscima. 

Ekspres uvek donosi drugačiji ugao.