Arije Livne, Jevrejin srpskog srca

Pre desetak dana napustio nas je Arije Livne. Ova vest obišla je svet brzinom koju nude moderne tehnologije, nisu je objavile svetske novinske agencije, ali je tamo stigla jednakom brzinom - tragom svih prijateljstava koja je svojom dobrotom Arije posejao po svim meridijanima. Nismo ga ispratili na dostojan način. Umro je u Jerusalimu u 99. godini, nismo mu otišli na sahranu što zbog korone, što zbog jevrejskog običaja da se upokojeni mora sahraniti u roku od 24 sata. Ali otići ćemo u Jerusalim da to ispravimo.

Kad već pominjemo prijateljstva, dok ovo beležim sputana mi je misao, nije lako pisati o prijatelju, jer i ja sam u toj povelikoj koloni odabranih. Ovih dana sretali smo se u Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci..., mi, njegovi prijatelji, popili čašicu za pokoj njegove velike duše i prebirali po sećanjima. Malo ko od nas se setio trenutka kad je upoznao Livnea, kao da smo rođeni sa tom čašću. Govorili su prisutni: “Bio je to čovek van svih formata“, „Nisam čuo da je o njemu neko rekao ružnu reč“, „Zračio je dobrotom i srdačnošću“, ali dominirale su misli poput „Imao sam tu čast da sam ga poznavao“.

Povezane vesti - INTERVJU ARIJE LIVNE: Srbija će biti najmoćnija na Balkanu

Arije Livne otišao je sa ovog sveta u svom maniru. Nekoliko dana pre onog kobnog zvao ga je telefonom Miodrag - Mile Zarić, poznati beogradski poslovni čovek. Priča da mu je Arije rekao: “Mile, odlazim nekako zadovoljan. Živeo sam dugo, uradio sam skoro sve što sam planirao, zapravo ono što je bilo u mojoj moći, pomogao sam dobrim koliko se dalo...“

Gospodin Zarić, koji je bio baš blizak Livneov prijatelj, posle tog razgovora reče mi: “Otišao je u svom prepoznatljivom maniru, baš onako kako je živeo. Iza njega je ostala ona njegova velika dobrota koja je ispunjavala sve nas“.

Pre nego se upokojio, u Jerusalimu ga je posetila nekolicina Srba iz Banjaluke. Nisu stigli ni da se pozdrave, pitao je: “Kako je moja Srbija, kako je moja Republika Srpska?“

Ono što u suštini određuje Arijea Livnea je činjenica da je on u glavi bio više Srbin nego Jevrejin, tako ga je život odredio, pričaju njegovi prijatelji. A život „koji ga je odredio“ bio je surov, nepredvidiv, ali ipak dostojan časnog življenja.

Rođen je kao Đorđe Vajs u Budimpešti 1921. godine, u porodici mađarskih Jevreja. Sa 15 godina dolazi u Novi Sad kao fudbaler, igrao je dosta uspešno u novosadskom fudbalskom klubu Slavija. Pred početak rata vraća se u Budimpeštu. Posle okupacije Mađarske fašisti ga hapse i šalju u jedan rudnik u Boru, gde su odvodili na težak rad zarobljenike iz potkarpatskih zemalja. Sredinom 1944. zarobljene rudare oslobađaju partizani.

Livne odlazi u partizane, postaje član KPJ i upoznaje poznatog partizanskog komandanta Franca Hočevara... Posle rata, Đorđe Vajs je bio u Beogradu, gde je nekom prilikom sreo jednog prijatelja Jevrejina. Pili su kafu u bašti hotela „Moskva“ (pričao mi je Arije nekom prilikom), rekao je sagovorniku kako „nije u redu da naše nove vlasti ovako bez sudskog postupka hapse i streljaju ljude“. Druge noći došli su trojica iz Ozne i uhapsili ga.

Po hitnom postupku osuđen je na šest godina zatvora i deportovan u kazamat Sremske Mitrovice. Iz nekih razloga nije izbačen iz Partije. „Robijanje je trajalo pravolinijski sve do Rezolucije IB“, pričao mi je Arije. „Na partijskom sastanku tražili su od nas da se svako izjasni da li je ili nije protiv Staljina? Ja sam rekao da nije u redu da se sad okrećemo protiv Staljina, jer smo se do juče kleli u njega i njegovu sliku držali pored Titove.“ Osudili su me na dodatne tri godine teške robije i izbacili iz Partije.

Sredinom 1952. godine sremskomitrovački zatvor posetio je Franc Hočevar, tada već ugledni jugoslovenski diplomata. „Među zatvorenicima Hočevar me je primetio i posle pola sata straža me je dovela u jednu prostoriju gde me je komandant čekao. Srdačno me je pozdravio i pitao zbog čega sam u zatvoru. Iskreno, ispričao sam mu sve do tančina. Dvadesetak dana kasnije dobio sam pomilovanje i izašao iz zatvora“, pričao mi je Arije.

„Kad sam izašao iz zatvora, oženio sam se Srpkinjom Jelisavetom - Jelicom Naumović, zatražio sam da nam dozvole da se iselimo u Izrael, koji je pet godina ranije osnovao svoju državu na čelu sa Dejvidom Ben Gurionom.

Povezane vesti - Dogodine u Jerusalimu

Mladi bračni par dobio je dozvolu za iseljenje u Izrael, Đorđe Vajs dobio je ime Arije Livne. Nisam stručnjak za hebrejski, ali su mi rekli da Livne na hebrejskom znači Beo, što i Vajs na nemačkom. Da li Arije na hebrejskom znači Đorđe?

U početku živeli su krajnje skromno, Arije je prao automobile i obavljao dodatne manuelne poslove.

Međutim, ubrzo Livne osniva 1956. Filmski arhiv Izraela, koji danas nosi ime „Stiven Spilberg“. Milan Lajhner, poznati novinar i Arijeov prijatelj, tvrdi da je Arije u Beogradu stekao određena iskustva sa modernim vrednostima filmske umetnosti, radio je posle robije u Filmskom centru Beograda. Lajhner dalje navodi da je Arije ubrzo postao direktor informativnog odeljenja u Vladi Izraela, a nakon toga direktor Jevrejske organizacije.

Ovo njegovo napredovanje u službi verovatno nije moglo da se dogodi bez ruke Mosada, o čemu sa njim nisam pričao iz razumljive pristojnosti. Najpre iz razloga što je to bilo moguće jedino ako bi on to započeo, i drugo – u Izraelu ako ti kažu da radiš za Mosad, ti ćeš raditi za Mosad, nije to nekakva moralistička teza tipa „on radi za policiju“. Uglavnom, postoje utemeljene priče da je Arije Livne radio za Mosad, da je došao do visokih pozicija u službi, ali zvaničnih potvrda nije bilo.

U međuvremenu, Livne je doživeo veliku tragediju, umrla mu je supruga Jelisaveta od kancera. Pričao mi je da je to gubitak koji nije mogao da preboli. Svake subote odlazio je na groblje i pričao sa njom tri sata. Nisu imali dece.

Život je opet pomilovao Livnea, upoznao je Mirjam, Jevrejku, mlađu od njega pedeset godina. Mirjam je pričala da je Arije jednostavno bio neodoljiv. Dobili su ćerku Arijelu, prelepu i uspešnu devojku. Koliko ga je Mirjam volela pokazuje činjenica da je naučila srpski jezik da bi pričala sa Srbima koje je Arije toliko voleo.

Sredinom devedesetih prošlog veka, kad ste Livneov prijatelj morate vreme računati ovim merama, on je otišao u penziju. Nostalgija i želja da pomogne Srbima doveli su ga u Beograd. Došao je u društvu poznatog njujorškog advokata Si Baraka, koji je u sporednom zanimanju bio pilot. Prevozio je Jevreje iz Rusije koji su hteli da se isele u Izrael.

Povezane vesti - INTERVJU MAJKL FROJND: Američki jevreji treba ponovo da pronađu Srbiju

Obreli su se u kancelariji Gorana Matića, tada ministra informisanja u Vladi Srbije. Njihov prvi susret Matić pamti po preporuci da svaka sitnica neprijatelja Srba mora biti objavljena: “Svaki kamen koji Palestinci bace na Izrael mora biti snimljen i prikazan na TV i u novinama!“

U to vreme, priseća se Matić, otkriveno je zlato u Stepinčevoj kapeli, koje je verovatno opljačkano od Jevreja, Livne je odmah alarmirao Svetski jevrejski kongres, pošto je tada bio njihov zastupnik za Balkan. Slučaj je hteo da me u to vreme zove Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, kaže ima sačuvane filmske zapise o Kurtu Valdhajmu kao SS oficiru u vreme ofanzive na Kozari. Valdhajm je tada stolovao u UN kao njen generalni sekretar.

Arije Livne je odmah organizovao veliki skup u Domu lordova u Londonu. Na skupu su bili svi znameniti Jevreji, zatim Edgar Brofman, čovek od velikog bogatstva i uticaja u svetu, lord Džener, glavni urednik „Njujork tajmsa“...

Tada je svet saznao za ulogu Kurta Valdhajma u Hitlerovoj vojni, mada su „Večernje novosti“ iz pera Danka Vasovića u Srbiji pisale o tome. Arije je posle pričao da su Rusi i Amerikanci Kurta Valdhajma držali na tom mestu, znali su za njegovu prošlost, morao je da ih sluša. Nije dobio drugi mandat.

Arije Livne pomogao je mnogo Srbima, putovao je u Nemačku u vreme bombardovanja Srbije, preko svojih konekcija Srbima je otvorio mnoga vrata svetskih uglednika.

Početkom 2000. upoznao je Milorada Dodika, tadašnjeg premijera Republike Srpske. Tako je počela njihova saradnja. Arije je u početku bio savetnik u kabinetu predsednika Vlade RS za spoljnu politiku. Posle je otvoreno predstavništvo Republike Srpske u Jerusalimu, čiji je predsednik bio Livne. Pre šest godina u Banjaluci otvoren je Jevrejski kulturni centar koji nosi ime „Arije Livne“.

Arije Livne bio je čovek izuzetno bistre pameti, vešt u kontaktima sa uticajnim Jevrejima u svetu, održavao je i gajio ta prijateljstva do poslednjeg dana. Bio je pri ruci političarima i privrednicima iz Srbije i Republike Srpske, organizovao sastanke u Banjaluci i Beogradu...

Po ubeđenju bio je levičar. Sa levičarima u svetu imao je čvrste kontakte. Pa kad je levičar Šimon Peres bio predsednik Izraela, čuo se sa Livneom skoro svaki dan. U svom levičarenju umeo je da ide u krajnosti: “Staljin je bio poslednji čovek na planeti“, često je govorio. Pitao sam ga: „Arije, ti znaš šta je Staljin sve radio“? Odgovarao je „da Staljina nije bilo, ti i ja ne bismo sedeli ovde, ne bismo bili živi. Hitler bi pobedio da nije bilo Staljina“.

Povezane vesti - KADA NEMAŠ KOGA, OKRIVI JEVREJE

Priča mi jedan naš zajednički prijatelj koji živi u inostranstvu: “Zvoni telefon, javlja se Arije. Kaže, ajde molim te šta ti misliš o sledećem. Tu oko mene je šire društvo, jedan momak hoće da otvori restoran. Pita me kako da ga nazove, ja mu kažem ’Staljin’. Šta ti misliš o ovoj mojoj ideji?

Odgovorio sam da nema čoveka koji ne bi došao u restoran ’Staljin’.“

Posedovao je srce, glavu i energiju tridesetogodišnjaka do poslednjeg dana. Pomogao je mnogim ljudima, i onima koje nije poznavao. To je bilo njegovo zadovoljstvo. Okupljao je oko sebe mlad svet, pričao sa njima, savetovao ih, dokazivao kako sluša njihovu muziku.

Pošto ova priča o Arijeu mora da se završi, pokušavam da nađem odgovor na pitanje – ko je bio Arije Livne? Za mene, ovo pitanje moglo bi da ima sijaset odgovora. Ali ga svodim na aksiom, bio je mudrac. Poput onih šamana sa istoka, odmerenih, tihih, ubedljivih, uvek pričaju sa jedva vidljivim osmehom.

U poslednjem intervjuu koji smo radili pitao sam ga kad će i da li će Republika Srpska ikad postati samostalna država? „Hoće sigurno, ne sad, ne za dve godine, verujem za 10 do 15 ako budemo mudri, strpljivi, pametni i odmereni. Ako na tome pažljivo i istrajno budemo radili svaki dan.“

Ko je bio Arije Livne, pitao sam Marijanu Sedlar, dugogodišnju prijateljicu porodice Livne. Odgovorila mi je: “On je za mene bio mudar čovek, iskren, zračio je beskrajnom toplinom. Njemu sam mogla da poverim sve svoje tajne, a za sve imao je očinski savet!“