U važnim modernim geopolitičkim postulatima važi pravilo da – ako želite da „preuredite“ određen državni prostor – među prvim stoji da je neminovno izbušiti ili pod kontrolu staviti njene bezbednosne službe. Da li je tako nešto urađeno i u slučaju uništenja SFRJ?
Redakcija „Ekspresa“ u pokušaju da rasvetli mnoge zakulisne radnje koje su prethodile umiranju poslednje Jugoslavije, a koje je finalizovano krvavim građanskim ratom uz dobrano tajno i javno učešće velikih sila, u razgovoru sa bivšim i aktuelnim bezbednosnim zvaničnicima, tražila je odgovore prvenstveno na pitanje kako su uništene Brozove moćne vojne i državne bezbednosne službe pre krvavih „finalnih radova“.
Državni i vojni bezbednosni sistem SFRJ bio je izuzetno moćan i uvažavan i od neprikosnovenih sistema poput CIA, MI6 i BND. Sagovornici „Ekspresa“ kažu da dobra bezbednosna organizacija ne počiva na pojedincima poput Flemingovog Džejmsa Bonda i Akunjinovog Erasta Petroviča Fandorina, nego uigranog timskog sistema i mukotrpnog rada. Na to nas podseća i nedavno otkrivanje špijunske afere „Rubikon“ – neverovatnom špijunskom operacijom.
Operacija "Rubikon"
Odmotavanje famozne špijunske operacije „Rubikon“ koja je do početka 80-ih nosila kodno ime „Riznica“ počelo je 1999. kada su se u Berlinu sastali veterani stranih službi, prijatelji i poznanici iz Hladnog rata. Učesnici sastanka bili su ponosni jer su decenijama upravljali najvećom špijunskom operacijom u istoriji.
Američke i zapadnonemačke službe CIA, NSA i BND prisluškivale su 130 zemalja sveta plus Ujedinjene nacije.
Operacija je osmišljena fenomenalno: CIA, NSA i BND bili su tajni vlasnici firme „Kripto AG“ sa sedištem u Švajcarskoj, koja je proizvodila „zaštićene“ mašine za šifrovanje i dešifrovanje bezbednosnih poruka, koje su obaveštajne vojne i civilne službe širom sveta kupovale za velike pare. Okvirna računica kaže da su pomenute američko-nemačke službe u ovim poslovima zaradile milijarde dolara.
Zapadnoevropski i američki novinari posle 1999. su se prihvatili mukotrpnog višegodišnjeg rada i konačno obnarodovali delove pozadina najveće špijunske afere u istoriji. Tri novinske kuće – nemački i švajcarski javni servisi ZDF, SRF i „Vašington post“ raskrinkali su „Rubikon“, ali ostao je nepoznat niz važnih činjenica poput pitanja – ko je od političara bio upućen u višedecenijski rad „Rubikona“, koliko je ova operacija istinski uticala na svetske političke tokove i gde je završio profit od više milijardi dolara...
Od zapadnoevropskih i američkih političara niko se povodom ove afere nije oglašavao, izuzev Bernda Šmitbauera, nekadašnjeg ministra kancelarijskog ureda u vreme Helmuta Kola, koji je kratko rekao „operacija ’Rubikon’ je postojala“.
Pod pritiskom javnosti, američke bezbednosne strukture pod imenom „Minerva“ objavile su izveštaj na 280 stranica koji objašnjava suštinu rada ove velike i uspešne operacije „koja je svet učinila boljim“ uz niz pikanterija. Između ostalog, u izveštaju značajno mesto zauzima i Jugoslavija koja je bila ozbiljna obaveštajna meta zapadnih službi, ali prvenstveno pod posebnom prismotrom BND-a.
Jugoslavija je među prvima kupila šifrantske uređaje, bila je ozbiljan platiša i sve je krenulo lepo, ali su jugoslovenske službe veoma brzo otkrile da te mašine u stvari služe gotovo isključivo za špijunažu zemalja koje su ih kupile. To nam je napravilo problem, prvenstveno su nas interesovale informacije o JNA, ali su oni to sve vešto čuvali i posle početka rata u Jugoslaviji. Jugoslaviju je „šifrirao“ BND... stoji između ostalog u američkom izveštaju.
„Rubikon“ su provalile i austrijske bezbednosne službe, dok se, kako piše u „Minervi“, sa Nigerijom dogodila groteskna komedija. Nigerija je kupila uređaje, ali u centrali nismo dobijali nikakve podatke. Poslali smo našeg stručnjaka u Nigeriju, on je otkrio da kupljeni uređaji stoje u magacinu neraspakovani...
Šta je ozbiljan problem u pisanju tekstova ove, za našu javnost uvek „golicave“, sadržine? Ovaj tekst nije bilo moguće pisati bez sagovornika koji su bili aktivni u bezbednosnim službama, pa još pride oni govore o ljudima sa kojima su radili, ali su se u raspadu SFRJ uz izvesne neprijatnosti rastali. Zbog pomenutog, a tek zbog onog što se naslućuje, trojica sagovornika „Ekspresa“ su pristala na razgovor, pod uslovom da budu anonimni.
Da bi čitaoci lakše pratili tekst, pa i potpisnik ovih redova, redakcija je odlučila da ih krsti kao „prvi“, „drugi“ i „treći“.
Na prvom koraku naleteli smo na pravu senzaciju, „treći“ sagovornik priznaje da je on sa još jednim elektroinženjerom, koji je radio u Saveznoj državnoj bezbednosti, razbio mašine koje su kupili od švajcarske firme „Kripto AG“. „Brzo smo to utvrdili na osnovu provere kristala koji čine značajan sastojak sličnih špijunskih mašina. Naravno da nismo prodali otkrića o podvali dugim zemljama, to je van kodeksa. Običnom smrtniku teško je to ’prevesti’ na razumljiv jezik“, kaže „treći“. On nije hteo da širi dalje priču, pošto nije siguran da li je protekao zakonski rok o čuvanju određenih tajni.
O tome kako su se rastočile savezne bezbednosne službe SFRJ razgovarali smo i sa dr Radojicom Lazićem, profesorom na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. Gospodin Lazić je izučavao rad bezbednosnih službi SFRJ i napisao je nekoliko naučnih studija na ovu temu.
Redukovanje službi
Naš sagovornik nas vraća na činjenice da je nakon Brionskog plenuma 1966. donesen osnovni zakon o unutrašnjim poslovima na osnovu koga je već početkom 1967. formirana Savezna služba državne bezbednosti. Tim zakonskim aktima i kasnije nekim drugim aktima nadležnosti te savezne službe su prilično redukovane i uglavnom su prenete na republike, a kasnije i dve autonomne pokrajine. Ustavom iz 1974. republike su postale država u državi, a slabila je uloga savezne federalne države.
„Samim tim i pozicija Savezne službe bezbednosti je svedena na koordinirajući i usmeravajući faktor, njene nadležnosti su svedene na minimum. Uvećane su nadležnosti republičkih i pokrajinskih službi bezbednosti. Mi smo posle te 1974. godine, na saveznom nivou imali četiri službe državne bezbednosti, dve vojne, jednu obaveštajnu u okviru Ministarstva odbrane i tadašnje JNA, i drugu kontraobaveštajnu. Zatim Službu državne bezbednosti pri Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove i Službu za izveštavanje i dokumentaciju pri Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove“, objašnjava profesor Lazić.
Komplikovan sistem
Profesor Lazić ukazuje da smo sa četiri savezne, šest republičkih i dve pokrajinske službe dobili vrlo složen i komplikovan bezbednosno-obaveštajni sistem. Ali ima i nastavak ove vratolomne logike. Već 1984. godine dobili smo i Službu bezbednosti kontraobaveštajnog tipa. Na osnovu Zakona o službama bezbednosti, početkom 1975. formiran je Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka, koji je po logici razmatrao obaveštajne informacije koje eventualno ugrožavaju ustavni poredak SFRJ. Ali na osnovu republičkih i pokrajinskih zakona formirani su i saveti za zaštitu ustavnog poretka u republikama i pokrajinama.
Naš „drugi“ sagovornik, inače nekad visoki funkcioner u SDB SFRJ, kaže da je tvrdnja profesora Lazića tačna, „ali same savezne bezbednosne strukture su olako prihvatile pasivnu ulogu. Recimo, na KiM Šiptari su posle pada Rankovića zaveli teror, Srbi su se iseljavali, obaveštajci sa terena su slali izveštaje, ali su bezbednosne strukture Srbije i SFRJ tu surovu realnost gurale pod tepih. Trpali su izveštaje u fioke ili... Zašto su ćutali, ne samo oni, nego i srpski političari“.
Da li je bilo sukoba „interesa“ između savezne i republičkih i pokrajinskih službi bezbednosti u to vreme?
„Bilo je sukoba nadležnosti Beograda na primer. Beograd, glavni grad SFRJ i Srbije – šta je kada i gde Beograd? To je peglano i usaglašavano proširenim sednicama Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka i republičkih i pokrajinskih saveta. Na tim sednicama vodile su se rasprave i usaglašavani metodi rada i operativno postupanje i nadležnosti Republičke službe državne bezbednosti i Savezne službe državne bezbednosti kada je u pitanju Beograd“, objašnjava dr Lazić.
Sagovornik broj „jedan“ kaže da se zemlja tada pretvorila u brod pijanih barona – pet saveznih i osam republičko-pokrajinskih službi bezbednosti, devet saveta za zaštitu ustavnog poretka... Pa ko je koga špijunirao, ko koga kontrolisao, ko je bio gazda tog pijanog pira... Šta su u tim okolnostima mogle da urade savezne bezbednosne službe? One nisu bile gazde nikome. Mene su one u to vreme podsećale na one devojke – razvodnice u zatamnjenoj bioskopskoj sali, da svako nađe svoje mesto...
Pitamo profesora Lazića – šta se sve videlo na sednicama Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka?
„Savet je funkcionisao od 10. januara 1975. do 26. marta 1992. kada je održana poslednja, mislim 151. sednica. Bavio se bezbednosnim pitanjima na saveznom nivou. Sve savezne službe bile su obavezne da sve važne informacije dostave sekretaru Saveta i Službi za poslove bezbednosti Predsedništva SFRJ. Kroz te materijale moglo se videti koje bezbednosne pretnje, izazovi i rizici prete tadašnjoj velikoj državi SFRJ. Tu se jasno moglo videti na koji način je kroz prizmu 151 sednice rastakana ta naša država. Materijali iz perioda 1989–1992. godine prilično su opskurni, o tome naučna i stručna javnost dosta zna...“
„U tom periodu, ako gledamo na nivou savezne države, imali smo situaciju, demonstracije na Kosovu, otvoreni iredentizam i separatizam 1988–1989. Imali smo promene Ustava Republike Slovenije, imali smo otpor Slovenije da pošalje svoje policijske snage na Kosovo, imali smo podatke o iseljavanju stanovništva iz Srebrenice, Bratunca, pa slučaj Kecmanović, ’jogurt revoluciju’, pobune srpskog stanovništva sa Kosova, dolaženje u Beograd, Pančevo, Novi Sad, pa čak i u Ljubljanu... Imali i zahteve iz raznih delova Jugoslavije da se spasava država. Taj savet u tom periodu, koliko sam razumeo, samo je konstatovao neke stvari i prosleđivao Predsedništvu SFRJ. I Savet i Predsedništvo uglavnom su bili nemi posmatrači tragedije na vidiku.“
„Uprkos svemu, Savezna bezbednost, vojna i civilna bile su zaista operativno moćne, moderno opremljene i školovane shodno tome. Jeste njena uloga bila svedena na koordinatora između republičkih i pokrajinskih službi, ali ta naša služba je bila zaista moćna. Radili smo tada više u inostranstvu, nosili smo se sa agentima službi velikih sila, mislim prilično uspešno... Koliko je ta služba bila moćna, jasno govori operativna i tehnička moć bezbednosnih službi SRJ. Iz SFRJ ostali su nam Resor DB i operativni centar. Ono što je važno – imali smo odane profesionalce i patriote“, priča sagovornik „tri“.
„Bez obzira na pomenuta ograničenja, Savezna služba državne bezbednosti bila je u većem delu ovog perioda, pa čak i do rastakanja zajedničke države, prilično moćna služba. Ali zadatak svake službe bezbednosti je da sve validne podatke i saznanja dostavi političkom vođstvu. Politika dalje odlučuje šta sa tim podacima i šta službe treba da rade. Služba služi državi i politici, pogrešno je shvaćeno da su službe bezbednosti isuviše moćne. One služe državi, odgovaraju političarima. Tako je i u celom svetu, uloga službi bezbednosti je preventivnog karaktera“, govori profesor Radojica Lazić.
On još dodaje da je agonija SFRJ i njenih bezbednosnih snaga trajala dugo, ali mnogi činioci unutar zemlje nisu bili spremni da sačuvaju državu. Slovenija i Hrvatska su imale svoje viđenje toga. Bilo je samo pitanje na koji način će to realizovati.
Zanimljive su opservacije našeg sagovornika „tri“.
„Odgovorno tvrdim da su u ogromnoj većini radnici saveznih službi bezbednosti bili patriote. Jugosloveni. Oni su voleli svoju zemlju, uostalom, zakleli su joj se. Vidite, Savezna služba se nije raspala. Ona je nestala, ne zbog toga što ju je neko pobedio, nestala je voljom politike, republičkih vođa koji su zemlju uvukli u građanski rat. Savezne službe bezbednosti nisu imale koga da čuvaju, jednostavno sticajem određenih okolnosti izgubile su posao.
Pomenuo sam patriotizam i jugoslovenstvo. Sa mnom u Službi bilo je pet Šiptara, oni su ostali u Službi do poslednjeg dana, nisu preleteli na jug, na KiM ili u Albaniju. Ostali su u Beogradu, nisu se priključili Službi SRJ, i danas žive u Beogradu. Sličnih primera ima sa Hrvatima, Slovencima, Makedoncima...
Neki visoki kadrovi vratili su se u svoje republike. Najveća fleka Službe je Zdravko Mustać. On je jedno vreme bio čak šef Službe. Verujem da je odneo sa sobom neka dokumenta, ali neka mu služi na čast... Znate, u svoje republike i pokrajine vratili su se oni visoki poslenici Službe koje su njihove federalne jedinice poslale u Saveznu službu. Kako su ih poslali, tako su mogli i da ih vrate.
Makedonci najlošije prošli
Ko je od tih bivših naroda najlošije prošao? Pa Makedonci. Ne znam zbog čega političke elite na Balkanu ćute? Ćute da su Bugari blago rečeno okupirali makedonski deo Makedonije, šiptarski nisu. Daju im pasoše, zapošljavaju ih, pomažu...
Zašto je Služba važna? Ima mnogo razloga njene važnosti, ali postoje i one akcije o kojima se malo zna. Recimo, 1943. Srpska služba bezbednosti pratila je muslimane iz Sandžaka kako u redovnim vremenskim razdobljima, naoružani, odlaze da ratuju u Bosni i Hercegovini.
Naša služba nije reagovala silom, a mogla je i imala je za to zakonskih razloga. Ali nije. Da li se rukovodstvo Službe konsultovalo sa državnim vrhom? Moguće, ali ne tvrdim. Uglavnom, određen je tim pregovarača koji je otišao u Novi Pazar. Poneli su određene video i druge dokaze da političari iz Raške oblasti šalju naoružane ljude na ratišta u Bosnu i Hercegovinu.
Neki od tih političara su i danas aktivni.
Uglavnom, posle upornih pregovora i predočavanja mogućih posledica, rukovodstvo iz Novog Pazara isporučilo je Službi 3500 dugih cevi, mahom automatskog oružja“, završava naš sagovornik „tri“.
ZAŠTO JE SAVEZNA SLUŽBA BILA MOĆNA?Naš sagovornik „tri“ naglašava da Savezna služba nije pobeđena i rastočena. „Nju nisu pobedile strane moćne službe. Nama je bilo poznato da smo u ’sektoru’ koji kontroliše BND. Znaju oni i danas šta su nam radili, ali i šta smo mi njima.Na kraju njihov ratni plen je Hrvatska. Tražili su to i jedni i drugi. Da li su danas zadovoljni i jedni i drugi? Hrvati nisu, pričaju mi moji prijatelji iz Službe.Ali šta je najozbiljnije svedočanstvo da je ta služba bila moćna. Odgovor je očigledan – to je Služba državne bezbednosti Srbije. To je kontinuitet saveznih službi, to je nastavak tradicije. To je odavno već moderna služba opremljena modernom elektronikom, ima i adekvatno obučene ljude za te poslove.Toj službi je rat nametnut, znam da su u visokom procentu ti ljudi bili Jugosloveni, nisu bili nacionalisti. Jednoga dana, nadam se da ćemo pričati kroz koja iskušenja je prošla naša služba od 1990. do danas. Verujte, to je fantastično iskustvo koje se može steći samo u posebnim uslovima. Pa pričaćemo sigurno jednog dana o uspesima naših elektroničara protiv NATO snaga 1999. godine“, kaže sagovornik „tri“.SLUŽBE DRŽAVOTVORNIJE OD POLITIKEDa li su bezbednosne službe u stvari bile državotvorno ozbiljnije nego što je bilo Predsedništvo SFRJ?„Ja to mogu da potvrdim. Ali poslednjih nekoliko godina pred raspad te države uloga republičkih službi faktički je bila mnogo jača, čak u celom ovom galimatijasu, na neki način i veoma, veoma značajna.“Da li su savezne bezbednosne službe dostavljale informacije Savetu za zaštitu ustavnog poretka o otvorenim pretnjama raspada zemlje?„Da, iz Slovenije i Hrvatske, jednim delom iz BiH i sa KiM itd. Takvih informacija koje je Savet tražio od saveznih službi bezbednosti, one su to dostavljale“, kaže dr Radojica Lazić.
