Sudbina

Cvetan Slepčev ‒ od beogradskog asfalta do Ulofa Palmea

Išli smo preko planine, pešačili noć i dan, uvereni da smo na sigurnom. Taman smo zadovoljni legli da se odmorimo, kad na nas skočiše dva vučjaka, a za njima dva granična policajca.

Život Cvetana Slepčeva, Beograđanina rođenog u Sofiji, velika je neverovatna avantura. Njegova porodica, bežeći iz Bugarske, negde 1943. nastanila se na Staro sajmište u Beogradu.

Odrastao je u beogradskoj faveli među vršnjacima koje škola nije interesovala, ali su sanjali nekakav bolji život koji ih čeka tu iza ćoška.

Grupa od desetak momčića završila je osnovnu školu, Cvetan čak i zanat u Elektrotehničkoj školi “Nikola Tesla“.

U Beogradu su, uz malu pomoć policije, počeli da tapkaju bioskopske karte, neko je valjao i šibice. Postali su ono što podrazumeva sintagma “žestoki momci sa usijanog beogradskog asfalta“ i sanjali su da pobegnu u inostranstvo.

To Slepčev opisuje i u knjizi “Purpurna reka, ispovest dečaka sa Save“ koju je objavila “Narodna knjiga“.

Kao i svi dečaci, igrao je fudbal i počeo da trenira boks kod Tome Hladnog legendarnog jugoslovenskog boksera. Bio je talentovani junior.

Posle je na Savi upoznao Miroslava Čitakovića, jugoslovenskog reprezentativca u rvanju, koji je osvojio bezbroj medalja i priznanja.

On je završio i Pravni fakultet, kasnije bio i univerzitetski profesor, ali u to vreme počeo je da trenira darovite momke sa beogradskog asfalta, koje on odabere.

Cvetana je pak obuzeo san da ide preko granice, ali nije imao pasoš. Pasoš su mogli da dobiju samo momci koji su odslužili vojni rok. A on je imao 23 godine, bilo je vreme da ide u vojsku, ali je to nekako odlagao, pa je vojska čak raspisala i potragu za njim.

Pokušao je u jesen 1964. Sa prijateljem Rajkom krenuo je za Sloveniju jer im je neko “objasnio“ put za bezbedni prelazak u Italiju.

Pešačili su noć i dan uvereni da su na sigurnom, a kad ih je uhvatila granična policija ‒ odmah su deportovani u Zabelu gde su odležali mesec dana, a potom još šest meseci jer je pretukao nekog momka “iz obesti“.

Vratio se kod Čitakovića sa kojim je postao prijatelj. On mu je rekao da je upoznat sa svim događajima i obećao da će mu srediti regularan pasoš.

“Sve je bilo onako kako je rekao, otišao sam u pasoško odeljenje ’kod Đoleta’ u Brankovoj ulici, dobio sam pasoš viziran za Francusku. Međutim, desilo se nešto grozno. Na Čitakovićevu adresu iz Francuske stigao je nekakav paket. Odemo u poštu, uzmemo paket i krenemo preko mosta. On otvori paket kad u njemu u vakuumiranom najlonu odsečena glava Miška Mercedesa. Miško je bio onaj uglađeni beogradski mangup, ali prgav. Miška je nepunu godinu pre Čitaković poslao kod Stevice Markovića u Pariz. A sad Čitak drži paket sa njegovom glavom. Stajali smo na početak Brankovog mosta, on je bio zgranut, video sam to u njegovim očima. Išli smo u bunilu preko mosta. U međuvremenu našli smo jedan kamen, upakovali ga sa Miškovom glavom, prekrstili se i bacili ga u Savu. On mi je posle rekao: ’Bulke, idi kod Đoleta i traži da ti da vizu za Švedsku. Francuska je opasno mesto’.“

Zar Vam ništa nisu govorile činjenice da Vam je Debeli obezbedio pasoš, uprkos pokušaju bekstva preko granice, pa još i robijanja zbog siledžijstva, a niste odslužili vojni rok? Da li ste pomislili da iza toga stoji Služba, a da je on deo te priče ?

“Tada ne, ali posle u Švedskoj, kad su počeli kod mene da stižu svi ti žestoki momci, imao sam slična razmišljanja. On je bio namazan, držao nas je na distanci, mene ponajmanje. Svi žestoki momci trenirali su kod njega i on ih je na neki način usmeravao. Mnogi od tih momaka stizali su kod mene u Stokholm, kasnije kad sam stao na noge, pomagao sam im da se snađu. Istina, pomagao sam i druge koje uopšte nisam poznavao, sirotinja ne zna jezik, skoro bez ikakvog obrazovanja, ali pomagao sam im da se snađu.“

U knjizi opisujete putovanje vozom do Stokholma januara 1965. godine.

“U maloj torbi poneo sam nekoliko košulja, veš, pribor za brijanje i četkicu za zube. Moj prijatelj Dušan Makerev, slikar ’Beogradski Van Gog’, koga sam ubedio da putujemo zajedno, bio je čudo od svog umeća i šarma. On je, uz nešto oskudne garderobe, poneo dvadesetak slika. Kad smo preseli u švedski vagon, bili smo sami u kupeu. Nekako smo došli na ideju da u našem kupeu napravimo malu izložbu Dulinjovih grafika. U jednom trenutku osećao sam da nas neko posmatra. I zaista ugledah čoveka kako sa interesovanjem gleda našu izložbu u osvetljenom kupeu. Dulinjo se brzo snašao, otvorio je vrata kupea i na engleskom pozdravio neznanca: ’Dobro veče, dobro došli!’ Gospodin je uz osmeh ušao. Posmatrao je izložene grafike, njih dvojica su pričali na engleskom, pa mi posle Dulinjo reče da smo pozvani na večeru u vagon restoran. Posle večere Dulinjo mi kaže da je naš novi ’mecena’ rekao da će kupiti sve njegove slike. Uz to obećao nam je da će nam naći posao u Stokholmu. Posle saznajemo da se zove Melsije, vlasnik je hotela ’Grand’, najelitnijeg hotela u Stokholmu, gde ćemo za početak spavati.

Posle nekoliko dana sukoba sa hladnoćom od -35 sa našom smešnom garderobom, u hotelu ’Viking’ na recepciji nas je sačekala poruka: ’Čekam vas sutra u devet ujutro. Pozdrav, Melsije.’ Sutradan, gazda Melsije, apsolutno ljubazan, reče da su Dulinjove grafike platile sve naše dosadašnje troškove, uzeo je podatke iz naših pasoša, rekao da odemo u policiju da se prijavimo da imamo posao, dodaje da ćemo na poslu sresti neke naše zemljake, gde nam je obezbeđen smeštaj. Sutradan počeli smo da peremo suđe u hotelu ’Grand’.“

U “Grandu“ se nije dugo zadržao. Radio je razne poslove, kao prodavac žetona i menadžer u kockarnici u koju su svraćali skoro isključivo Jugovići, raznosio je novine na razne adrese... Tragao je za poslom koji bi mu omogućio da ima stan, da je pristojno situiran. Tako je i “upao“ u filmsku industriju 1967. godine, gde ga je reditelj Korge angažovao kao “svaštara“ i novog člana ekipe “Grip’“ na engleskom – radi sve. Ubrzo je imenovan i za glavnog pomoćnika prvog snimatelja.

Firma je, međutim, posle dve godine bankrotirala, ali mu je Korge rekao da se javi na konkurs za rasvetljivača koji je raspisala Švedska nacionalna TV, čiji je generalni direktor njegov prijatelj. Tako je dobio novi posao, gde je ostao narednih 36 godina, sve do penzije.

Posle dve godine i završene škole dobio je posao tonca. Krajem 1970 u televiziji je upoznao Ulofa Palmea, tadašnjeg premijera Švedske. U javnosti on je bio poznat kao političar koji nije bio naklonjen američkoj politici, kao veliki borac za socijalnu pravdu i zaštitnik slabijih. Bio je omiljen u narodu.

“Bio je svestan svojih političkih sposobnosti, čvrstih odluka, a imao je skoro čedno lice koje bi se u nekim trenucima prelivalo u stidljivu crvenu boju. Posmatrao sam ga radeći otvoreni intervju za večernju emisiju ’Kvels opet’. Sa njim u toj emisiji gostovala je čuvena glumica Širli Meklejn, koja je bila žestok zagovornik američkog povlačenja iz Vijetnama. Ona je, u to sam se uverio, bila Palmeova ljubavnica.“

Prvog marta 1975. godine pozvao ga je glavni urednik informativnog programa televizije i rekao da će za nekoliko dana premijer Palme putovati u Beograd na poziv Josipa Broza Tita.

“Kaže, pogodnijeg čoveka od tebe nemamo, ne samo zbog snimanja, nego i tumača prilika tokom izveštavanja. Pita da li sam zainteresovan i da odgovor očekuje do sutra ujutro radi akreditacije.

Razmišljam, kakva privilegija, ali i kakav maler da me drpe, pa u zatvor, a potom u vojsku. Zar posle ovako sređenog života kao iz bajke da se sunovratim? Razdirali su me strahovi, nema sna, ali odlučim da putujem.“

I 16. marta četvoročlana ekipa švedske televizije krenula je sa Palmeom za Beograd. Palme je na aerodrom stigao u pratnji pet ministara 20 minuta pre leta, bez telohranitelja. Cvetan mu je, inače, pismom nekoliko dana ranije objasnio njegovu situaciju.

"Mihiz u literaturi i politici - vizionar, a u životu - kockar"

Dr Vladan Bajčeta

Scena 26.08.2024. 19:05

"Mihiz u literaturi i politici - vizionar, a u životu - kockar"

(Ne)zaboravljeni Srbi: Vinaver, Lipton, Mika Alas... KOLIKO ZNATE O NJIMA

Da se podsetimo

Život 09.07.2024. 12:50

(Ne)zaboravljeni Srbi: Vinaver, Lipton, Mika Alas... KOLIKO ZNATE O NJIMA

“Letimo za Beograd. Ja posle deset godina i dva meseca dolazim u moj Beograd. Uzele su me emocije, nisam imao kontrolu u glavi od raznih misli, strahova i očekivanja. Na kraju kažem ‒ pa neka bude ono što mora biti! Sleteli smo. Ceremonija, crveni tepih, socijalista Palme sa ministrima dočekan od domaćina, kolege Džemala Bijedića.

Ja taman kročih na crveni tepih, poče himna ’Hej Sloveni...’ ja glasno pevam, kad mi priđe elegantno obučen gospodin: ’Gospodine Cvetane Slepčev!’ Ja se skamenih, vojni sud, zatvor, sve najstrašnije… ’Da’, odgovorih. ’Ja sam iz obezbeđenja. Želim da vam poželim dobrodošlicu i saopštim da vama i vašoj TV ekipi stoji na raspolaganju limuzina sa brojem 14 sa šoferom u svako doba, za sve vreme ove državne posete.’ Moj snimatelj Ule i ostali novinari pratili su ovaj razgovor, znali su moju priču, zastali su da vide šta će se desiti.

Posle ceremonije na aerodromu uputili smo se ka ’mercedesovoj’ limuzini. Čovek iz obezbeđenja upoznaje nas sa šoferom. Sa aerodroma krenusmo kao diplomate bez pasoške provere. Prolazimo pored Starog sajmišta, gde je bila moja kuća, ostali su samo jablanovi. Kod švedske ambasade, odvajamo se iz kolone i odlazimo u tek izgrađen Hotel ’Jugoslaviju’. Usput, Oke me pita poznajem li čoveka iz obezbeđenja koji mi je prišao i oslovio me imenom. Odgovorio sam: ’Ne’, a njima nije bilo jasno kako sve to.

U foajeu Hotela ’Jugoslavija’ dočekao nas je snimatelj JRT, predstavio se kao Raka, rekao nam je da su nam on i tehnika RTS na raspolaganju za slanje svih TV priloga iz Beograda. Odlazeći napomenu: ’Videćemo se večeras na večeri.’ Mi nismo pozvani, niko nam nije ništa rekao, odgovorismo. Pred nas izađe gospodin, reče da je direktor hotela i da je on lično zadužen da nam uruči pozivnice za večeru koju priređuje premijer Bijedić. Večera je zakazana za 21 čas. Večera je bila baš veličanstvena uz nenametljiv protokol.

Sa Rakom sam bio nasamo pet, šest minuta. Reče da je zanat naučio u čuvenoj filmskoj školi u Pragu i da je zvanično Titov snimatelj. Sutradan smo bili kod njega u RTS-u i poslali izveštaje u Stokholm. Uz kafu pitaju me kolege da li sam stigao da vidim svoje. ’Nisam smeo po mraku’, odgovorih.“

Tog dana videli ste Tita?

“Da, mog Tita, tako sam ga uvek doživljavao. Sledio je Palmeov prijem kod Tita. Vozimo se preko Dedinja, Šveđani oduševljeni lepim starim zgradama, zelenilom u izobilju, a tek kad smo stigli do Belog dvora. Ušli smo u hol starog zdanja, gde smo posluženi sa srebrnog poslužavnika u kristalnim čašama ručne izrade.

Tu u holu, nameštene su TV kamere, novinari okolo i tačno u 11.30, svako iz svoje prostorije, pojavili su se premijer Palme i drug Tito. Palme u elegantnom tamnijem odelu, sa prikladnom kravatom, ali bez maramice u levom džepu. Na vratima svoje sobe pojavio se gospodin elegantnog izgleda, lepe figure koja je pojavom odavala državnika od poverenja. Dok je prolazio, zapljusnuo nas je miris ’Armanija’. Buljio sam opčinjen u čoveka kojeg smo kao deca u rulji od 100.000 pozdravljali posle njegovih putovanja...

Odoh da posetim roditelje, nismo se videli deset godina i nešto. Stigoh ispred kuće, vozača sam ostavio malo dalje, prikradoh se iz vrata. Moji i komšije piju kafu. Ja skriven zapevah očevu omiljenu pesmu ’Ajde, slušaj, slušaj, kaleš bre Anđo...’ i ne stigoh dalje, tata Blagoje vrisnu ’Cvetko, sine moj’, majka ne progovara, guše je suze radosnice… Pozdravih se i sa komšijama, naiđoše i neki moji stari drugovi. Sve kao u bunilu, ali sa puno emocija.

Oko kola okupila se deca, vreme je da idem, šofer me opominje sirenom. Na rastanku majka trči i daje mi teglu slatka od jagoda.

Posle ceremonije i pres konferencije Tita i Palmea, koja je direktno prenošena na švedskoj televiziji zahvaljujući Raki, otišao sam da se vidim sa Čitakom. Zapravo pozvao sam kolege Švede da idemo u diskoteku Doma omladine, gde je Čitaković glavni za održavanje reda. Lepo smo se proveli, a Maksa sam ispratio prema njegovoj kući, siti smo se ispričali.

Vratili smo se za Stokholm kasno noću. Ostao sam poslednji da uzmem prtljag. Ispred mene na traci već nekoliko puta prolazi sjajan, očigledno zaboravljen predmet. Bila je to zlatna tabakera koju je Tito poklonio Palmeu, što je i ugravirano u unutrašnjosti tabakere. Sutradan odneo sam tabakeru u Palmeov kabinet.“

U Stokholmu često ste sretali naše žestoke momke?

“Sreo sam prvi put Arkana. On je u Italiji prišao klanu Ljube Zemunca, najsnažnijeg i najjačeg od svih iz Jugoslavije. U tom klanu bili su Rade Ćaldović Ćenta, Goran Vuković, Đorđe Božović Giška, Branislav Matić Beli, Kristijan Golubović, Darko Ašanin, Vasa Šangajac. Arkan je kasnije od sedamdesetih do osamdesetih prošao kroz sve nemačke, francuske, belgijske i švedske apsane. On se u Švedskoj prvi put pojavio 1972. godine, mlad, visok lep i opasan. Uvek u odelu sa kravatom, duge kose, izgledao je kao dečkić. Radio je uvek sam, uz pomoć jednog ili dvojice. Arkan je prvi u Švedskoj pljačkao banke.

Tih dana u Švedskoj je boravio Kiro Gligorov. Ja sam ugostio Raku i Slavka Budihnu sa RTS-a, čak sam Budihni omogućio intervju sa Palmeom. Tu je bio i Buda Lazović, šef kabineta Gligorova, koji se tu pojavio sa Arkanom. Odveo sam ih u tada popularnu restoran diskoteku ’Aleksandra’, omiljeno sastajalište stokholmske političke i poslovne elite. Tu sam upoznao i čuvenog Dragana Joksovića Joksu, Crnogorca orijaškog stasa, karatistu i džudistu, koji je u toj diskoteci počeo da radi kao redar, u kojeg se zaljubila Čarls, vlasnica diskoteke, pa je Joksa postao gazda.

Joksa nas je galantno primio, smestio nas za glavni sto. Buda je posle tražio da ga odvedu u najbolji pornografski klub u Stokholmu, što mu je Joksa istog trena obezbedio. U jednom trenutku, diskretno sam zatražio od Bude pomoć, rekao sam mu da nisam kriminalac, da sam srpski rodoljub, i da mi pomogne da mi vojsku skine s vrata. Reče mi: ’Sve svoje podatke daj Raki.’ Buda je posle izvesnog vremena to i uradio, beskrajno sam mu zahvalan.

Ali, još reč, dve o Joksi. On je bio idol ne samo srpske omladine u Švedskoj. Njega je sa švedskim podzemljem spojila vlasnica ’Aleksandre’, Aleksandra Čarls. Preko nje Joksa se sprijateljio sa švedskom kraljevskom porodicom pa i sa ličnostima poput Ursule Andres. Priča se da je Joksa kladeći se na konjskim trkama zaradio 2,5 miliona kuna. On je tim novcem kupio ergelu trkačkih konja, na njima zarađivao. Kasnije je kupio elitne restorane ’Car’, ’Laroj’ i ’Dalanski konj’. Drugi izvor novca bio mu je njegov kum Arkan, koji je ulagao u konjske trke, poslove sa cigaretama i restoranima. Postao je kum podzemlja, tako su ga i zvali, imao je švedsko državljanstvo, dva puta se ženio Šveđankama i dobili su zlatnu decu. Epitet kum dao mu je inspektor policije Lindstrem, policija ga je otvoreno štitila. Ta ljubav je pukla 1966. Policija ga je optužila da je tajno finansirao srpsku crkvu u Stokholmu zbog čega je izbila velika afera. Joksović je bio autoritet, sa jedne strane u Stokholmu nisi mogao ništa važno da uradiš bez srpskog podzemlja, a on je na mundijalu u Švedskoj bio portparol FSJ. Poznato je kako je završio.“

Tada ste se poslednji put sreli sa Ulofom Palmeom?

“Moj prijatelj Raka, genijalni filmski snimatelj, pratio je tada Kiru Gligorova sa novinarom Slavkom Budihnom. Kao i svim ambicioznim novinarima, falila im je snažna priča koju bi poslali redakciji u Beograd. U ’Aleksandri’ smo pričali o bivšim vremenima, kao o toj ’prokletoj jakoj priči’.

Tada se setim da sam, radeći na Švedskoj državnoj televiziji, imao odnose sa jednom devojkom iz Palmeovog kabineta. Pozvao sam je i zamolio da, ako ikako može, dogovori intervju sa premijerom Palmeom za jugoslovensku televiziju. Posle pet minuta kaže mi da dođemo u Palmeov kabinet za 20 minuta. Bio sam već iskusan vozač, poznavao sam dobro Stokholm, stigli smo na vreme. Intervju je trajao više od pola sata. Posle intervjua, na Palmeovo insistiranje, uz piće, ostali smo smo sa njim još petnaestak minuta.

Na kraju, njegova šefica kabineta ušla je i podsetila premijera da kasni na dogovoren sastanak više od 20 minuta. On je samo klimnu glavom. Lice mu je zračilo dobrotom, veselom energijom. Voleo je Jugoslaviju i njen socijalizam. Tada sam ga poslednji put video.

Njegovu smrt doživeo sam kao ličnu tragediju, kao da mi je stradao neko iz bliže familije. U centru grada u glavnoj ulici Sveavegen 28. februara 1986, posle bioskopske projekcije, ubio ga je iz pištolja neki narkoman, kako piše u zvaničnom policijskom saopštenju. Njegovo ubistvo potreslo je ne samo Švedsku nego i ceo svet. Nikad do kraja nije razjašnjeno.

Verujem da je u svemu tačno samo to da je izvršilac taj narkoman. Verujem, kao i većina upućenih Šveđana, da je Palmeovo ubistvo deo zavere u koju je upletena i država. On socijalista od velikog uticaja i ugleda, smetao je politici nekih zapadnih zemalja.

U knjizi govorite da je za klan Ljube Zemunca, koji pominjete uz prvi susret sa Arkanom, Čitak rekao da nikad nije imao ovako jaku ekipu. Da li ih je on samo trenirao?

“Bilo je to prilikom jedne moje posete Beogradu, kad sam posetio Maksa u njegovom trening centru. Maks mi reče da nikad nije imao ovakve strasne, disciplinovane, jake momke kao sada, i nabroja ih: Ljuba Zemunac, braća Ašanin, Ćenta, Željko koga sam upoznao u Stokholmu, Skole... Oni su svog šefa obožavali, oslovljavali su ga sa ’Vi’. ’Video si onog crnog, koji je najizdržljiviji, to je šef policije.’ Tu sam upoznao mladog Joksu, Gišku... I onda mi je on pričao za svakoga ponešto. ’Ovde kod mene su, Bugarine, trenirali svi ovi žestoki momci.’

A na pitanje da li je Čitaković u svemu imao još neku ulogu, nemam direktnih saznanja. Ne znam, priča je isuviše složena. U Jugoslaviji su se posle dešavale strašne stvari. Većina tih momaka izgubili su živote. Meni nije bilo važno šta su sve oni radili, čime su se bavili, nije za mene niti bilo važno. Ja samo znam da je svakom od njih Debeli išao na sahranu, nije ulazio u masu da bude viđen, stajao je podalje, ali ih je poštovao.“

Jedna lepa, OPUŠTAJUĆA PRIČA O LJUBAVI, ZAVODNICAMA, BRAKU... Čitajte i uživajte