Vesti
20.05.2023. 15:25
Đoko Kesić

OŠ "Vladislav Ribnikar"

Dan kad smo dobili dijagnozu i kako smo došli do toga

sveće ata images
Izvor: ATAIMAGES / Amir Hamzagic

Od trećeg maja, kada je 13-godišnji učenik ušao u svoju školu i bestijalno ubio devetoro svojih drugova iz školske klupe, Srbija je u šoku. Ovaj užasni događaj Srbiju je potresao iz temelja i zauvek ju je promenio! Kako smo došli do toga?

Dugo smo živeli u iluziji, osvajali smo ljudske i civilizacijske slobode koje nose robnu marku "zapadnih vrednosti“ jer "Evropska unija nema alternativu“. Prihvatali smo sve što su nam briselska i belosvetska birokratija prostirale kao "preduslov evropske budućnosti“. U tranziciji, pristali smo na pljačku Srbije, gledali kako kriminal postaje kredo države i njenih službi, urnisali smo porodicu, gotovo odbacili crkvu i sve vrednosti uz koje smo se vekovima uzdizali... Postali smo potrošačko društvo.

Odbacili smo svoje obrazovanje koje je dugo bilo primer za mnoge teoretičare u Evropi. Prihvatili Bolonju, moderno ropstvo stvarajući poluinteligente u akademskom obrazovanju, pristali na sve diktate u zakonodavstvu, pravosuđu, državnoj organizaciji uopšte, tako da nam "sasvim prirodno“ ovih dana iz bivšeg Haškog tribunala šalju uputstva kako da pišemo istoriju. Nacionalne i druge udžbenike ionako nam pišu drugi.

Škole su gurnute na marginu, nastavnici, slabo plaćeni, često izloženi poniženjima od učenika, od izmicanja stolice nastavnici, javnog ponižavanja od strane roditelja koji se ne slažu sa njihovim ocenama njihove dece, fakultetske diplome se javno prodaju, a njihovi novi vlasnici seli u važne fotelje, svojim primerom pokazali da nam škole nisu vaspitne.

Dakle, zločin i pogrom u školi "Vladislav Ribnikar“ nije se dogodio slučajno. On je po svojoj suštinskoj definiciji logična posledica svega navedenog, ali i dijagnoza da smo postali bolesno društvo, u kojoj moramo prepoznati opasnost našeg nacionalnog biološkog opstanka. Uprkos, u javnosti, sve prisutnijeg narativa da je ovaj zločin "uvezen“, uvezli smo mnogo šta mimo zdravog razuma, pitanje je koliko je Srbija spremna da se suoči sa ludilom u kojem se našla i da sama sebe pogleda u oči, da sagleda kako smo u svom krilu odgojili mlade ubice. Bilo ih je i pre "Ribnikara“, a mi nismo razumeli te poruke? Kako je nastalo pomračenje jer gotovo da nema dana a da se ne dogodi ubistvo, najčešće surovo, stradaju bespomoćni, od žena do iznemoglih staraca.

Kako smo došli do ovog ludila? Da li je moguće da nas je ovaj maloletnički pogrom sve iznenadio? A jeste!

Doktor Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u intervjuu za "Ekspres“ posle tragedije u školi "Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, na komentar učiteljice jedne beogradske osnovne škole: "Bilo je samo pitanje dana“, postavlja pitanje – da li je zaista bilo pitanje dana i šta je dovelo do toga da se masakr u kojem stradaju deca, i u kojem je ubica takođe dete, postane naša realnost. Kako dalje? Razumemo li šta se i zbog čega dogodilo, razumemo li kako problem da rešimo da se ovo ne ponovi?

Vršnjačko nasilje kod nas već dugo postoji. Istina, postoji i u uređenijim društvima u svetu, ali mi se nikada zapravo nismo time sistematski bavili. Problem je toliko kompleksan da se ne može iz njega izvući samo jedan činilac. Profesor Vuletić kaže da smo prst uprli u društvene mreže, što nas udaljava od sagledavanja suštine. Taj problem postoji, uvek ćemo imati sadržaj koji provocira – šta je dobro, a šta zlo u toj pojavi. "Moramo se okrenuti stvarnosti u kojoj svako od nas mora raditi ono što može i kao roditelj i kao nastavnik, da svoju decu osposobi da, pre svega, razlikuje dobro od zla.“

Često ovih dana pred svakim od nas uspravi se pitanje – kako li je roditeljima koji su izgubili decu u "Ribnikaru“, kako žive ako su uopšte živi? Nema reči ni u jednom jeziku na svetu niti pisca koji bi to opisao. Suze, očaj i nemoć su emocije koje delimo sa njima, ali samo one su u ovim okolnostima sramotno nedovoljne.

A u porodicama koje veruju da su kako-tako žive jutro počinje tako što, ispraćajući decu u školu, sa strepnjom "hoće li se vratiti“. Odraslu decu koja izlaze uveče, odlaze na splavove i klubove, ispraćaju kao vojnike koji odlaze na ratište. Tako počinje i tako se završava naša svakodnevica. Jedina korist koju mnogi mogu dobiti iz ove stravične tragedije jeste da roditelji i deca prigrle porodicu kao najtemeljniju vrednost. Za tako nešto nikad nije kasno, ali ovo je samo jedna od mogućih posledica.

Da li se neko bavi uzrocima, da li tragamo za odgovorom – ako imamo dijagnozu – kako bolest lečiti? Imamo li odgovor na pitanje – kako smo odgajili decu ubice, kako smo odgajili decu koja ne pokazuju nikakvu empatiju prema žrtvama u "Ribnikaru“, zbog čega deca u učionicama i društvenim mrežama veličaju Kostu K. kao idola kojeg im je nametnulo ovo vreme i društvo u kojem su odrastali?

Mora da nas brine potencijalna opasnost što nemali broj dece na društvenim mrežama podržava ili daje pozitivne ocene koje podržavaju zločin ili ga brane. To je tek problem koji nosi sa sobom i pitanje – koliko generacija smo izgubili iz dobro poznatih razloga, a svakako i zebnja da bi nam se nešto slično moglo opet dogoditi. Pominjemo slučaj oca, čije dete je nožem teško povredilo druga iz razreda, kako je reklo u policiji, nameravalo je da povredi bar njih pet. Otac kaže da mu ne pada na pamet da se izvini roditeljima povređenog deteta, po svaku cenu hoće da opravda svoje dete.

Sve uramljuju naši mediji, sve ove tragične događaje, uglavnom, stavljamo na nivo spektakla. Malo ko se ovom krajnje složenom društvenom problematikom bavi na adekvatan način. Setimo se da su mediji godinama ubijali“ onu nesrećnu pevačicu iz Borče. Niko od nas u medijima nije se bavio analizom vršnjačkog nasilja u školama, niko nije pozvao nadležne bezbednosne službe da se pozabave preventivnim nadzorom maloletničke delinkvencije i otvorenog nasilja. A ono traje decenijama.

Država je preduzela hitne mere – policija u školskom dvorištu, nadzor društvenih mreža, uvođenje psihijatara, psihologa i pedagoga u škole, kao i predaju ilegalnog oružja... Sve ove mere su nužne, ali one se prvenstveno bave posledicama, a ne uzrocima. Predaja oružja je zapravo razoružavanje roditelja, što samo delimično predupređuje problem. Suočili smo se sa zlom koji ne može da reši samo neki institut društvenih nauka, bilo koje telo, od vlade do bilo kojeg ministarstva, bilo kojeg autoriteta. Ovo je mnogo složenije zlo.

Srbija će se narednih, bar desetak godina, rvati sa ovim zlom. Iz svega izrečenog, najmudriji kažu da za početak moramo da napravimo sistem koji će, kroz medije i sve druge dobre načine, reafirmisati porodicu. Onu tradicionalnu, ali modernizovanu u skladu s ovim vremenima. Da porodica vaspitava decu. Moramo vratiti dostojanstvo obrazovanju, kadrovski i materijalno, osposobiti škole koje će opet postati vaspitne ustanove, a podršku moraju da im daju sve državne institucije. I svako od nas.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Ovo su preporuke ponašanja prilikom traumatičnih događaja
Mentalno zdravlje

Batut

06.05.2023. 13:26

Ovo su preporuke ponašanja prilikom traumatičnih događaja

Traumatični događaji izazivaju fizičke simptome i emocionalne reakcije osobe, od kojih su najčešće neverica, osećaj straha, šoka, besa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti..., navodi Institut "Batut" i preporučuje načine kako da postupimo u takvim situacijama.

Close
Vremenska prognoza
overcast clouds
4°C
13.12.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve