Dolče vita

Ime Ričarda Talera prosečnom građaninu Srbije ne znači mnogo. Ako bi ga izguglao, međutim, video bi da je reč o čoveku, profesoru Univerziteta u Čikagu, koji je 2017. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. A zaslužio je, kako se navodi, dostignućima u oblasti bihevioralne ekonomije.

Sledeće pitanje koje bi sebi prosečan građanin Srbije postavio, ako ga već sam termin ne odbije od daljeg čitanja, jeste - a šta mu je to bihevioralna ekonomija". Bihevioralna ekonomija proučava dodirne tačke između ljudskog ponašanja i ekonomskih principa, odnosno pokušava da utvrdi zašto se u odnosu prema novcu ponašamo na određeni način.

E, ako prosečnog građanina Srbije ni to ne privuče da pročita dalje šta piše o gospodinu Taleru i njegovom radu, potpuno je jasno kakav je njegov odnos prema novcu. A u mnogim slučajevima taj odnos je, da kažemo, prilično lagodan, ako ne i neodgovoran. Narodski rečeno, često se prostiremo preko gubera ili pokušavamo da ućarimo tamo gde je rizik preveliki. Najakteulniji primer su, svakako, krediti odobreni u švajcarskim francima.

No, vratimo se Taleru i onome što on kaže o odnosu ljudi prema novcu. Ovaj čikaški profesor je i veliki ljubitelj vina. Tako je pre nekoliko godina Polu Salivanu, kolumnisti "Njujork tajmsa", specijalizovanom za oblast finansija, postavio pitanje o vinu da bi objasnio bihevioralnu ekonomiju u Salivenovoj knjizi "Tanka zelena linija: "Novčane tajne superbogataša".

Koliko bi vas koštalo da popijete flašu vina koju ste kupili pre mnogo godina za 50 dolara, a danas vredi 500 dolara?
Odgovor ima manje veze s vinom, a više s ekonomijom i pokazuje koliko ljudi meša dve kognitivne predrasude: nepovratne troškove i oportunitetne troškove.

Nepovratni troškovi su novac koji ste već potrošili. Ma šta uradili, tog novca više nema i to se neće promeniti. Morate da ga otpišete. U tom slučaju, 50 dolara koje ste potrošili da platite flašu vina jesu nepovratni troškovi.

Oportunitetni troškovi su cena vaše odluke da date prednost jednoj mogućnosti u odnosu na drugu - u ovom slučaju da popijete vino umesto da ga prodate za 500 dolara, ili da ga zadržite i u nekom trenutku u budućnosti prodate za još više novca. Tačan odgovor na pitanje glasi - odluka da popijete vino košta vas 500 dolara, zato što ste odlučili da uživate u njemu, a ne da ga prodate.
"Većina ljudi na pitanje odgovara: "Ne bi me ništa koštalo" - objašnjavao je Taler Salivanu.

"Neki ljudi koje uvažavam čak kažu: „Zapravo, zaradim još više kada popijem vino zato što sam ga platio samo 50 dolara". To je mentalna aritmetika.
Salivan u knjizi dalje objašnjava: „Po svoj prilici, za neke od tih kolekcionara vina, koji odluče da ga popiju, predstavlja problem da izađu i plate 500 dolara za flašu istog vina i popiju ga za večeru, mada će upravo to uraditi ako ga danas popiju. Više vole da veruju da su zaradili zato što su ga pre mnogo godina platili 50 dolara". Salivan je mislio da ljudi nisu racionalni kada je novac u pitanju:

"Kupujemo previše, a premalo štedimo, zato što prosečan čovek, za razliku od ekonomista, ne razmišlja o novcu potpuno racionalno". Sa tim stavom slaže se i ekonomista Miroslav Zdravković ilustrujući to primerom u kojem poredi ekonomije Srbije i Vijetnama.
"Vijetnam ima najbrži rast izvoza u svetu. Ali suštinska razlika između naše dve ekonomije jeste u tome što je njima nivo štednje 30 odsto, a kod nas rekordnih 18 odsto u 2018. godini. A bez nekih 25 odsto akumulacije nema napretka - kaže Zdravković za "Ekspres".

Građanima Srbije je troškarenje draže od štednje. Zdravković objašnjava da je to posledica i kriznih osamdesetih i inflatornih devedesetih godina 20. veka, ali i prve decenije 21. veka kada je došlo do eksplozije dugova.
"Deset godina kasnije živimo u stagnaciji. Nastala je prezaduženost u kratkom ali slatkom periodu tokom kojeg je bila ogromna cirkulacija jeftinog novca - kaže Zdravković i ponavlja da je „temeljni problem niska stopa štednje, što je pre svega posledica siromaštva". I tu opet navodi razliku između Srbije sa jedne i Vijetnama i Kine s druge strane, koje su takođe bile siromašne, ali su građani baš zato štedeli jer nisu znali šta će ih čekati u starosti. Ako pogledamo koliko građani Srbije misle na stare dane, kroz, recimo, uplaćivanje u privatne penzione fondove, videćemo da situacija nije nimalo ružičasta.

Privatne penzije u Srbiji na kraju 2018. godine uplaćivalo je 192.295 korisnika, što je devet odsto ukupno zaposlenih.
Prema podacima izveštaja NBS o dobrovoljnim penzijskim fondovima na kraju prošle godine, 40.956 korisnika ili 21 odsto od ukupnog broja su članovi dva ili više dobrovoljnih penzijskih fondova. Prosečan iznos akumuliranih sredstava na računima članova fondova iznosio je 235.800 dinara.

Dobrovoljni penzijski fondovi su na kraju prošle godine korisnicima isplatili 361 milion dinara, dok su neto uplate u fondove iznosile 928,3 miliona dinara, a dobit od ulaganja je iznosila oko 521,5 miliona dinara.

Da se stvari sitnim koracima kreću nabolje, ukazuje samo podatak da je neto imovina svih fondova na kraju 2018. godine iznosila 40,2 milijarde dinara, što je 2,8 odsto više nego na kraju trećeg kvartala. Ali zato glad za kreditima očigledno ne jenjava. Prednjače izgleda stambeni krediti, jer podaci NBS kazuju da je tokom 2018. stanje ovih zajmova povećano za 28 milijardi dinara (237,3 miliona evra), a od početka ove godine za 3,8 milijardi dinara (32 miliona evra).

Zanimljivo je i da je taj rast ove godine veći nego što je bio slučaj sa gotovinskim kreditima, koji su se uvećali za oko 2,7 milijardi dinara (22,9 miliona evra).

"Rastu tražnje za stambenim kreditima koji pre svega doprinose rast zarada i broja zaposlenih u privatnom sektoru, kao i povoljni uslovi zaduživanja građana. Imajući u vidu nastavak pozitivnih makroekonomskih trendova, i u narednom periodu možemo očekivati rast stambenog kreditiranja - navode u odgovorima koje su "Ekspresu" dostavili iz NBS.

Svojevremeno su, međutim, upravo gotovinski krediti bili ti koji su doživljavali bum, i to naročito pred sezonu godišnjih odmora. Tako su, na primer, pre tri godine, u junu 2016. građani Srbije uzeli 60 miliona evra kredita više nego u maju. Bankari su opravdano sumnjali da je svrha njihovog uzimanja uglavnom bila plaćanje letovanja.

Situacija je danas, izgleda, malo drugačija. Na to bar ukazuju podaci kojima raspolaže Narodna banka Srbije. U NBS, naime, navode da oni nemaju broj korisnika kredita, već samo podatke o iznosu odobrenih kredita, te zbog toga ne mogu ni da navedu koliko građana kreditom plaća letovanja.
"Pritom, treba imati u vidu da su, pored korišćenja gotovinskih kredita za plaćanje letovanja, građanima na raspolaganju i kreditne kartice. Ukoliko se posmatra dinamika novoodobrenih gotovinskih kredita po mesecima, ne može se zaključiti da se oni više odobravaju uoči turističke sezone. Štaviše, u prethodne dve godine njihova dinamika se uglavnom blago usporavala tokom letnjih i zimskih meseci "- navode u NBS.