Godina treća

Pretnja svetskog sukoba ‒ prelazak sa “ako“ na “kada“ i “kako“

Vladimir Putin 23. 2. 2024. — Izvor: EPA / SPUTNIK POOL / ALEXEY NIKOLSKY/SPUTNIK/KREMLIN

Dve godine posle izbijanja sukoba Rusije i Ukrajine nijedna strana nije ostvarila svoje ciljeve. Obe se nalaze u svojevrsnom ćorsokaku: niti Ukrajina može da povrati svoje teritorije, niti Rusija da u potpunosti ostvari svoje ciljeve.

Obeležavanje dvogodišnjice sukoba događa se u okolnostima nekoliko visokoprofilisanih događaja koji na različite načine bacaju novo svetlo na rusko-ukrajinski rat. Ozbiljan zastoj i neizvesnost u pogledu budućnosti konflikta i sudbine same Ukrajine počeo je odbijanjem američkog Kongresa da izglasa paket pomoći od 61 milijarde dolara koji je predvideo američki predsednik Bajden.

Time je zbog unutrašnjih američkih nesuglasica zaustavljena pomoć, što može da ima ključni uticaj na budući tok sukoba. Ruski predsednik Putin rekao je da bi rat mogao da bude gotov čim prestane dotok zapadne pomoći Ukrajini, što je u određenoj meri ovakvim držanjem američkog Kongresa već ispunjeno. Drugi deo čini pomoć Evropske unije koja je dugo bila blokirana od strane Mađarske, ali je mađarski premijer Viktor Orban u poslednjem trenutku povukao svoj veto.

Odmah nakon ovoga dolaze javni istupi ruskog predsednika Vladimira Putina, uključujući tu i intervju bivšem voditelju Foks njuza Takeru Karlsonu, u kojima se daju odgovori na neke dugoročne dileme i perspektive trajanja i okončanja sukoba. Značajnu ulogu u kreiranju ukupne atmosfere igralo je i nekoliko drugih događaja koji uključuju smenu glavnokomandujućeg ukrajinskih snaga Valerija Zalužnog i imenovanje Antona Sirskog.

Na ruskoj strani, smrt u zatvoru najistaknutijeg opozicionog lidera Alekseja Navaljnog okrenula je ponovo globalno javno mnjenje protiv Rusije i tako poništila neka važna propagandna dostignuća ostvarena dugim razgovorom Takera Karlsona koji je pre nekoliko dana odgledalo oko 400 miliona ljudi. Prošle nedelje održana je Minhenska konferencija o bezbednosti na kojoj se čulo kuda vodi ukrajinski sukob i kakve opcije stoje pred ugroženom bezbednošću Evrope. Ruska vojska je pre nedelju dana osvojila grad Avdejevku posle dugih borbi, obostrano velikih žrtava i razaranja, a ova skupa pobeda smatra se tačkom od koje je mogućno dalje napredovanje ruskih snaga u svim pravcima.

Ali, neke brojke su svakako najimpresivniji pokazatelji ukupne tragedije dva najveća slovenska naroda koja su zahvaćena u kovitlac sukoba, mržnje, rata i međusobnog uništenja. Ukupan broj poginulih ili ranjenih ukrajinskih i ruskih vojnika od početka rata u Ukrajini pre 24 meseca približava se brojci od 550.000, naveli su američki zvaničnici, što je zapanjujući broj. Oni su upozorili da je brojke o žrtvama i dalje teško proceniti jer se veruje da Moskva rutinski umanjuje broj poginulih i povređenih u ratu, a Kijev ne otkriva zvanične podatke. Ali kažu da su stradanja intenzivirana ove godine u istočnoj Ukrajini i da su u stalnom porastu.

IZNOS ŠTETE

Iznos štete prouzrokovane infrastrukturi Ukrajine zbog rata dostiže 151,2 milijarde dolara ‒ što je procena na dan 1. septembra 2023. U poređenju sa junom 2023, šteta je porasla za više od 700 miliona dolara, sa 150,5 milijardi dolara na 151,2 milijarde dolara. Do početka jeseni 2023. godine najveći deo štete ostaje u stambenom sektoru i iznosi 55,9 milijardi dolara. Ukupno, 167.200 stambenih jedinica je uništeno ili oštećeno kao rezultat neprijateljstava, uključujući 147.800 privatnih kuća, 19.100 stambenih zgrada i dodatnih 350 spavaonica. Regioni koji su najteže pogođeni uništavanjem stambenog fonda su Donjeck, Kijev, Lugansk, Harkov, Nikolajev, Černihiv, Herson i Zaporožje.

Na drugom i trećem mestu po šteti su infrastrukturni i industrijski sektor, sa štetom od 36,6 milijardi dolara, odnosno 11,4 milijarde dolara. Od početka ratnih dejstava u Ukrajini oštećeno je 18 aerodroma, najmanje 344 mosta i nadvožnjaka i više od 25.000 kilometara državnih i lokalnih auto-puteva i komunalnih puteva. Štete u sektoru industrije obuhvataju najmanje 426 velikih i srednjih privatnih preduzeća i državnih preduzeća koja su oštećena ili uništena ratom.

Uprkos ovako kolosalnim gubicima, ruski predsednik Vladimir Putin je u više navrata tokom poslednjih meseci izjavio da Rusija nije još ostvarila svoje ciljeve s početka rata u Ukrajini. Ruski ciljevi razlikuju se po svom nivou: neki su primarni, drugi sekundarni i globalni koji proizilaze iz same logike sukoba, ali nisu direktno tako deklarisani sa ruske strane. Ruski predsednik na kraju prošle godine izjavio je da su njegovi ciljevi u Ukrajini ostali isti i da neće biti mira dok se oni ne ostvare, a isto to ponovio je u intervjuu Takeru Karlsonu. Osnovni ciljevi Rusije ostaju “denacifikacija, demilitarizacija i neutralni status“ Ukrajine.

Dvogodišnja klanica

Rat u Ukrajini

Svet 14.02.2024. 16:00

Dvogodišnja klanica

Ko je to intervjuisao Putina i izazvao burne reakcije Zapada

"To je naš posao"

Svet 07.02.2024. 20:48

Ko je to intervjuisao Putina i izazvao burne reakcije Zapada

“Biće mira kada ostvarimo svoje ciljeve“, rekao je ruski predsednik o ratu za koji je vlada propisala da se mora nazvati “specijalnom vojnom operacijom“.

“Što se tiče demilitarizacije, ako oni (Ukrajinci) ne žele da se dogovore – e, onda smo prinuđeni da preduzmemo druge mere, uključujući i vojne... Ili ćemo dobiti sporazum, dogovoriti se o određenim parametrima (o veličini i snazi ukrajinske vojske)... ili ćemo to rešiti silom. To je ono čemu ćemo težiti“, rekao je Putin.

PROCENE SE RAZLIKUJU

U nedavnom intervjuu Putin je precizirao da je Ukrajina za NATO i Zapad pitanje od “taktičke važnosti“, a za Rusiju to je “pitanje života i smrti“.

Zapad veruje da će ukrajinski sukob trajati još najmanje dve godine. Ovo je preneo CNN pozivajući se na pripadnike obaveštajnih službi Sjedinjenih Država i Evrope. Procene se razlikuju, ali gotovo sve ukazuju na to da će se borbe nastaviti još najmanje dve godine. Neki zapadni zvaničnici procenjuju da bi sukob mogao da potraje još pet godina. Pažnja Kijeva i Vašingtona okreće se 2025. jer Ukrajina planira da ojača svoju odbrambenu industrijsku bazu i obnovi snagu tokom tekuće godine. Smatra se da će se i Rusija verovatno fokusirati na sličnu strategiju. Zbog toga Zapad očekuje novu ofanzivu Oružanih snaga Ukrajine najkasnije 2025. godine.

Zbog toga je stalna podrška Zapada toliko važna da će odlučiti kako će ići događaji 2025. godine. Američki i zapadni zvaničnici očekuju prekretnicu na bojnom polju u korist jedne od strana već 2024. godine, iako američki vojni zvaničnik u Evropi veruje da će do novog pokušaja ukrajinske kontraofanzive doći najmanje dve godine kasnije.

U ovom trenutku obe strane nemaju dovoljno opreme i municije da bi ove godine ostvarile proboj, dok u Ukrajini 2025. smatraju “realnijom opcijom za pokretanje nove ofanzive“. Predviđanja na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti takođe smatraju da će 2024. biti godina izvesnog borbenog predaha. A to uvek daje neku šansu za diplomatske pokušaje.

Pre dve godine ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski govorio je sa podijuma u odelu. Tražio je od svetskih lidera da njegovoj zemlji obezbede bezbednosne garancije ili bar evropsku perspektivu. Desetine hiljada ruskih vojnika bilo je stacionirano na granici sa Ukrajinom.

Neki slušaoci su reči Zelenskog doživeli kao hir, drugi su ‒ kako je vreme pokazalo, bili upućeniji ‒ ponudili da ostanu u Minhenu nekoliko dana pod bilo kojim izgovorom.

ŠTA KAŽE ZELENSKI

Zelenski je prošle godine otvorio Minhensku konferenciju posredstvom video-veze, neobrijan i u maslinastom džemperu. Panel na kojem je emitovan njegov govor zvao se “David na Dnjepru“, pozivajući se na biblijsku priču o borbi krhkog mladića Davida sa moćnim Golijatom. Na marginama konferencije bilo je mnogo govora o strateškom porazu Rusije. Zelenski je izrazio nadu da će do sledećeg Minhena rat već biti završen i da će na konferenciji govoriti uživo, sa govornice.

Ove godine je Zelenski zapravo govorio sa podijuma u Minhenu, ali se kraj ratu ne nazire, a šanse Ukrajine postaju sve mračnije.

Panel sa njegovim učešćem nazvan je mnogo manje ambicioznim – “Ukrajina u svetu“ ‒ a opšte raspoloženje govornika bilo je prilično alarmantno. Ako je prošle godine Ukrajina bila centar gotovo svih diskusija u Minhenu, sada je bilo jasno da je ukrajinski rat, naravno, veliki problem, ali ne i jedini.

Na dan otvaranja Minhenske konferencije postala je poznata vest o smrti Alekseja Navaljnog. Predstavnici zvanične Moskve nisu pozvani na konferenciju, ali je ova vest sama po sebi pretvorena u elokventnu izjavu Kremlja na temu mesta Rusije u savremenom svetu. Smrt Navaljnog dok je bio u sibirskom zatvoru postala je dodatni teg o vratu ruske reputacije u svetu, koja je dovela u neprijatni i teško održiv položaj svakog ko je na Zapadu imao nešto uravnoteženiji stav prema ovom sukobu.

U to se ubrajaju Amerikanci Taker Karlson, Donald Tramp i Edvard Snouden koji je rekao da Navaljni više ne može da bude spasen, ali je rekao da Džulijan Asanž može i pozvao da se onemogući njegovo izručenje SAD.

KAO EVROPA 1938-39

Američki istoričar Timoti Snajder koji je pasionirani kritičar Rusije, povukao je rutinsku paralelu između aktuelnog rata u Ukrajini i atmosfere u Evropi 1938-39.

“Ovo je veoma čudan rat u kome se bore ljudi samo jedne zemlje... Ovo je u izvesnom smislu svetski rat, ali to je svetski rat u kome se samo jedna država odupire... Poljska je držala Vermaht prilično dugo po cenu velikih gubitaka, ali su ostale zemlje u rat ušle nedeljama posle nje, a ne godinama. Pošto se Ukrajinci tako dobro opiru, smatramo da niko drugi ne treba da se bori. Za sada. Mislim da ne cenimo dovoljno ono što rade za nas“, rekao je Snajder.

Na drugom panelu, Snajderu se u odsustvu suprotstavio generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je tvrdio da se nijedna članica NATO-a, odnosno nijedna država u zapadnom svetu, ne suočava sa direktnom vojnom pretnjom.

“Svet je postao opasniji, ali je i NATO postao jači“, poručio je on.

Ali da li treba da bude iznenađujuće da političar koji vodi najmoćniji vojni savez u istoriji čovečanstva i istoričar specijalizovan za istoriju istočne Evrope gledaju na iste događaje, ali vide različite trendove?

Suština je, kako navode učesnici ukrajinskih diskusija u Minhenu, da Ukrajina ulazi u treću godinu velikog rata u veoma teškoj situaciji. Situacija na prvoj liniji fronta je teška: nema govora o novoj ofanzivi velikih razmera, 2024. se najavljuje kao godina odbrane. To najavljuje novi komandant ukrajinskih snaga, general Anton Sirski, koji govori o “aktivnoj odbrani“. Rusija nastupa duž cele linije dodira, pokušavajući da ostvari dodatne vidljive rezultate na bojnom polju.

Ukrajinska vlada suočava se sa teškim unutrašnjim političkim izazovom u vidu masovne mobilizacije i snižavanja starosne granice za mobilizaciju. Obim zapadne vojne pomoći, od koje Ukrajina potpuno zavisi, stalno opada, a dodatni faktor koji treba imati na umu kada se računa na to su predsednički izbori u SAD.

Američki general i bivši šef CIA-e Dejvid Petreus manje pretenciozno je ocenio izglede za situaciju u Ukrajini: “Kada sam komandovao operacijom u Iraku, često su me pitali da li sam optimista ili pesimista. Odgovorio sam: ni jedno ni drugo. Ja sam realista, a realnost je da je sve uvek teško. Ali teško ne znači beznadežno.“

Osnovna promena u globalnim pitanjima nije ni odnos snaga, ni jačanje BRIKS-a, Šangajske grupe ili savez Rusije i Kine. Najveća promena jeste stvaranje atmosfere predstojećeg velikog rata u kome mogu da učestvuju najvažnije sile današnjice. Sa evropske i NATO strane došlo je dosta takvih izjava poslednjih meseci, pa čak i od skandinavskih zemalja.

ŠTA KAŽE RUSIJA

Ruska strana ovome pristupa mnogo ozbiljnije. Ekonomista Vladislav Inozemcev koji u Rusiji ima status “inostranog agenta“ veruje da je priprema velikog rata na delu, zaključujući da je veliki svetski rat neizbežan i to upravo u njegovoj vrućoj fazi uz direktno učešće glavnih zemalja.

Najvažniji argument je ovde došao do psihološkog stava: svaki pojedinačni potencijalni učesnik sprema se za rat jednostavno zato što se svi ostali pripremaju za njega. Na delu je stara formula “mislimo da ih napadnemo zato što oni žele da nas napadnu jer misle da mi želimo da ih napadnemo“.

Istovremeno, nagomilan je čitav niz nerešivih protivrečnosti u međunarodnoj politici, tako da više ne postoji sistem koji bi zaustavio pripremu rata. On naročitu pažnju obraća na trenutno ignorisane događaje i “lokalizacije raznih vrsta napada na Rusiju“, za koje u Rusiji postoji sklonost da se procenjuju kao generalna proba za rat zapadnih zemalja.

Postojao je period udara bespilotnih letelica na Moskvu, koji se isto tako iznenada završio praćen glasinama da je gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin platio Kijevu za to za milijardu rubalja; postojao je period čudnih “kratkih spojeva u elektroenergetskim mrežama“ sa sumnjom da bespilotne letelice testiraju analoge grafitnih bombi protiv Rusije, a ako se tome dodaju veliki požari na industrijskim objektima ili čudne eksplozije u vojnim fabrikama dobija se nedvosmislena slika, gde slični incidenti nemaju ujednačenu distribuciju po vremenskoj skali, ali su grupisani u komprimovane vremenske periode.

Ruske službe bezbednosti na pitanje na šta bi ovo moglo da ukaže uzimaju veoma ozbiljno u obzir da se prema Rusiji testiraju mogućnosti različitih vrsta napada. Čim se dođe do zaključka da je uspeh potpuno stvaran, testiranje prestaje, ne dajući priliku da se shvati suština pretnji i pronađu mogućne opcije za odgovor. Testira se taktika konkretnog napada, ali niko nema vremena da uvežba odbrambene taktike.

Jednom “kada počne“, svaki uspešan tip napada može da se proširi širom Rusije. I to neće biti tenkovske kolone koje idu ka Moskvi, nisu ni nuklearne bojeve glave lansirane na “stare“ teritorije – ovo je uobičajeno “neratno“ ratovanje, samo u takvom obimu da će godišnja norma “incidenata“ nastupiti odjednom za nekoliko minuta i svuda.

Sve strane razumeju da “trenutno“ nisu svi spremni za sukob velikih razmera pa je zato najvažnije imati vremena da se pripreme da budu “korak ispred neprijatelja“. Stoga je pitanje velikog svetskog rata prešlo sa paradigme “ako“ na paradigmu “kada i kako“. Sve ostalo je sporedno.

Događaji po kojima ćemo pamtiti 2023. godinu