Haradinaj: Greši onaj ko misli da se zeza sa mnom

Pitanja odnosa Beograda i Prištine, dijaloga i konačnog rešenja o Kosovu i dalje su goruća pitanja. Iako su u međuvremenu odnosi dodatno zategli sve karte su i dalje na stolu. Evo kako je o svim ovim temama u eksluzivnom intervjuu za Ekspres svojevremno govorio premijer Kosova Ramuš Haradinaj.

Da smo se kojim slučajem sreli 1998. ili 1999. godine, dileme ne bi bilo. Ili bi on ubio nas ili bismo mi ubili njega. To se i očekuje od vojnika i neprijatelja u ratu. Šta sada da očekujemo od Ramuša Haradinaja? Kada je ušao u salu u kojoj su nas prethodno njegovi saradnici smestili, prvo što smo primetili je bio korak i držanje. Odlučan i brz hod i korak koji je uvek za par centimetara duži od očekivanog, otkrivaju mnogo o temperamentu. Držanje je tipično vojničko, stisak ruke čvrst, oči koje gledaju pravo u onoga sa kim se rukuje i osmeh. Ne previše srdačan, primeren okolnostima, ali učtiv. Takav mu je i govor tela. Nedvosmislen. Gestikulacija mu je skoro identična gestikulaciji Mila Đukanovića. Način na koji sedi u fotelji, prekrštene noge, pokreti rukama…

- Prvo, Srbija može, i možda bi to bilo vrlo bitno, da povuče neke lekcije iz prošlosti. Ponižavanje i vređanje ostalih, te greške iz prošlosti ne verujem da su pomogle ikome i možda je dobra već klima da se to zaustavlja. Što se tiče mene, ja sam veoma ponosan sam na sebe u tom periodu, kao i na uslugu koju sam radio za moju zemlju. Poštujem ostale koji su služili svoj narod, ali ne prihvatam nikakve kvalifikacije, ni od koga i ni od jedne zemlje. Ni od Srbije, ni od neke veće ili manje. Rad sa Srpskom listom je baziran na poštovanju i dostojanstvu. Poštujem izabrane ljude srpskog naroda u Kosovu i radim s njima u cilju postizanja još bolje saradnje. Razlike o nekim pitanjima nam ne smetaju da napredujemo u onome što je najvažnije, a to su mir, stabilnost i bazični život, to su osnovni preduslovi za napredak.

Da li su Srbi koji danas žive na Kosovu, po enklavama, sigurni?
- Sada narod Kosova nije motivisan da oko Srba na Kosovu ima nekakvu vlast. Mislim da je sada drukčije, svi se razumeju između sebe, ne samo zbog političara, nego narod i svi. Kad krenu te retorike prema nekima od nas, naravno da smo i mi ljudi. Osetljivi smo i ako čuješ od vas da nam je vođa zemlje takav i takav, nije prijatno. Na šta bi to ličilo da vaš narod čuje od nekoga uvrede za vašeg predsednika, premijera, ministra. Zato ja kažem da je neke lekcije iz prošlosti bolje sada izvući, nego kasnije. Ni za koga nije dobro da nas potcenjuje. Albanci su star narod, svestan koja su njegova prava i bilo kakva potcenjivanja ne pomažu.

Da li Vi osećate da Vas iz Beograda potcenjuju?
- Svaka takva izjava nije dobra. Oni moraju znati da to ne pomaže, moraju biti svesni da ne ide tako, svi znaju koja je u prošlosti bila uloga svakoga od nas. I sve vođe vaše države današnje bile su deo sistema tada i imale udela u onome što se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji. E sad, ako oni hoće da zadrže tu retoriku, u redu, ali ponavljam ona nije dobra ni za koga.

Da li je jedan od ciljeva Vlade možda i obezbeđivanje povratka raseljenih Srba na Kosovo, hoćete li Vi podsticati, ohrabrivati takve?
- Ono što je bitno da se zna u Srbiji je da nema više nikakvih prepreka da se neko vrati zbog nacionalnosti. Istina je da i Albanci beže sa Kosova i dan-danas, puni su autobusi. Nema veze koje si nacionalnosti. Problem je ekonomska kriza, nisu više prepreke, kao što je nekad bilo, tenzije, mržnja i to. Sada toga nema. Sada je problem težak život i to što mladi ljudi beže odavde. Hvala Bogu, to se malo zaustavlja.

Ali kad kažete reciprocitet, ne možemo prenebregnuti činjenicu da ste i Vi ste učestvovali u toj retorici. Jeste li i Vi spremni da menjate retoriku ili će uvek biti odgovor na ono što dolazi iz Beograda?
- Ljudi moraju znati da mi nismo bez razloga oni koji smo, nismo došli tek onako. Prošli smo kroz neki proces da budemo ovde gde smo. Svi koji su spremni da to poštuju, u redu. A možemo i drugačije.

Made by ap

Ali Vaš brat je, dok ste Vi bili u Kolmaru, rekao da će, ako Vas izruče, „Kosovo biti etnički čisto i da će se ponoviti 1999. To je upravo ta retorika...
- Ja sam i pre rekao, ako neko misli da se zeza sa mnom, greši, i to kažem uvek. Ne mislim i ne odgovaram samo za Srbiju, nego za bilo koga. To se zna po istoriji, nije nešto što ja prvi put kažem. To ne tvrdimo samo brat i ja ili naša porodica nego priznati sud je rekao da niko od civila nije nastradao gde god smo mi bili odgovorni. Sud je rekao da nije samo da se nije desilo nego da smo se trudili da se to ne desi. Ne moraš da radiš kako kažem ja, ali poštovanje je bitno, pa kad fali to, dolazi ono drugo, i to se zna svugde po svetu. Ako me gađaš cvećem, moram uzeti cveće, ako hoćeš nešto drugo, dobićeš isto.

U principu, najveći problem je retorika koliko smo shvatili?
- Da budemo iskreni, mi smo se složili oko ove situacije. Mislim i na Kosovo i na sva ova pitanja u vezi sa našom regijom i napredovanjem prema EU. Ali ipak, svi moraju znati ko je ko i šta je šta. Ako neko misli da je to neka igra, nije u pravu. Mi nismo tamo neki, nisam ja došao od škole dovde i ko misli da takvim situacijama može da utiče na mene ili na nas, da promeni naš pravac ili neke situacije, greši. Ozbiljni ljudi mogu samo da gledaju malo u istoriju da bi znali ko je ko. Kako nam se mogu obratiti i kako i šta raditi. Svesni smo toga gde smo danas, gde hoćemo sutra, a nemamo nameru da promenimo ni istinu, da smo susedi, da živimo jedni uz druge.

Srbija je u prošlom veku dva puta ratovala sa Nemačkom, sada nam je Nemačka glavni partner i argument za ulazak u EU. Mislite li da je jako bitno da mi, Srbi i Albanci napravimo neku vrstu istorijskog dogovora i da li je tu ključ za stabilnost Balkana?
- Mislim, desiće se ono što je sudbina naroda, neke stvari su vekovne i ko zna šta kroz šta sve postoji među narodima, ali svaka generacija ima svoju odgovornost i ja osećam našu odgovornost u našoj generaciji, ne samo za taj mir, nego i za pravac koji je pametniji od tragične situacije koje smo prošli. I spremni smo za to, ali uvek moraju svi to da razumeju. Kod Albanaca uvek ima ljudi koji su spremni i pametni i otvoreni za to da preuzmu odgovornost. Sada kada bi to bilo i kod ostalih naroda, zašto da ne? Ne mogu ja da kažem kakav bi to bio dogovor ili ideja. Mi ne volimo neke velike definicije koje puno obećavaju, ali mora se početi sa poštovanjem i dostojanstvom. Kod nas postoji taj običaj, kad neko te ne poštuje, nećeš od njega uzeti ni hleb, ni sir, ni ništa. Prva stvar je poštovanje. Kad ne poštuješ svoje vrednosti, ono ko si i što si, onda ništa drugo ne možeš da poštuješ.

Kako sarađujete sa Tačijem, kažu da se vas dvojica privatno ne volite?
- Mi smo bili protivnici dugo, mislim politički protivnici. Sada smo partneri u koaliciji sa Tačijem, Kadrijem Veseljijem, Pacolijem, Ljimajem, Srpskom listom i radimo. To je neko partnerstvo koje se gradi kada svi ulažemo u to i kolektivno se poštujemo.

Šta je bitno u briselskim pregovorima?
- Najbitnije je da narod, zemlja, društvo postanu svesni toga šta je taj dijalog.

A jesu li svesni na Kosovu?
- Ne, ne baš puno. Moramo nekako uključiti i društvo, da to ne bude dijalog samo političke elite, već da bude za narod. Mislim da je to izgubljeno već neko vreme na Kosovu i mi moramo nešto da smislimo, poput ovoga što je predsednik Vučić predložio kod vas oko unutrašnjeg dijaloga. Zbog naroda i mi moramo uključiti u diskusiju i opoziciju i javnost i civilno društvo i medije. Pa da vidimo šta je cilj dijaloga i kako ćemo postupati.

Svaki put kad kažete Vučić, kažete predsednik Vučić?
- To mu je dužnost, ja to poštujem.

Jeste, ali zanimljivo je kad to kažete. E sad, da se vratimo na malo ružnije teme, a to je sud za OVK. Šta očekujete od tog suda, hoće li biti isto kao sa Hagom?
- Zanimljivo je da se zna da smo se mi u prošlosti borili za slobodu svog naroda. Samo tada je bila velika cena za tu slobodu, znate, i bolje je da ne pričamo sve šta smo i kako prošli. Ipak, bilo koja cena koja sad dolazi je manja od one koju smo već platili. Drugo, verujem ne samo u ono što se zove nevinost, nego i pravda, ko smo bili, šta smo radili i zato nimalo nismo zabrinuti šta će doći, kad će doći, za koga će doći. Tu smo.

Tu ste gde ste, čekate da dođe.
- Bio sam na premijerskom mestu i kada su me iz Haga tražili, a odmah sam otišao.

Da, napustili ste zemlju sutradan nakon podizanja optužnice?
- Jeste, bio sam u kancelariji, doneli su taj papir, rekao sam: U redu, sutra putujem.
Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je protiv Vas optužnicu zbog koje su Vas dva puta zadržavali, i dva puta je dopunjavali. Međutim, srpska javnost tu optužnicu nikad nije videla jer nije javni dokument?
- Pa, to je takva neprofesionalnost i to nije u redu ni za vašu državu ni za vašu pravdu. Pritom, kada stranci vide to, oni nemaju više poverenja u vašu državu ni za neke druge stvari. Čude se kakva je to neprofesionalnost. Ta optužnica se poklapa, u većem delu, i sa optužnicom koju je podneo Haški tribunal.

Oni su tvrdili sve vreme da to nije slučaj i da su to novi zločini.
- Ja sam bio u pritvoru godinama. Mogli su od 1999. do 2012. da skupe dokaze. Bilo šta da su imali o meni, morali su, imali su obavezu da pošalju Haškom tribunalu. Ali to je ta neprofesionalnost, koja je i sada problem.
Čitali smo tu optužnicu Haškog tribunala, koju je pisala Karla del Ponte. Čak postoji zanimljiv detalj da se njene kolege i neki stručnjaci nisu slagali s tom optužnicom. Tvrdili su da su, s pravne tačke gledišta, dokazi bili samo posredni jer ne postoje neposredni.
- Sad ja ne mogu mnogo da se vraćam na to, ali bitno je da sve vreme dok je sudija vodio proces, ja nisam imao nikakvu odbranu.
Niste ispitali nijednog svedoka i niste obrazložili odbranu?
- To je jedini slučaj u istoriji Međunarodnog suda da optuženi nije predložio odbranu. Saslušao sam te dokaze, te čudne priče i na kraju sam rekao: Nemam ništa da dodam. I nije istina da su svedoci pobijeni.

Znate da je Karla del Ponte posle napisala knjigu u kojoj navodi da je 16 svedoka ubijeno.
- Da je tako, ja ne bih sedeo ovde s vama. Vi znate i možete naći da je tužilac Serž Bramerc, onaj koji me je jurio, i u Beogradu rekao da slučaj Haradinaj nema nijednog svedoka. Bio je jedan u Briselu, koji nije stigao da svedoci jer je ubijen ili umro. I bio je jedan Điltani, kako mi zovemo Egipćane, koji je bio ubijen od nekog Srbina na biciklu. To jeste čudna situacija i teško ju je objasniti, ali on čak nije ni bio na spisku za svedočenje. Saslušali su ga, ali nije bio na spisku kod nas.

Znači, uzet mu je iskaz, ali on nije bio na listi?
- Da. Niko drugi ko je bio u mom procesu od početka do kraja nije poginuo ili ubijen, svi su bili tu, i Srbi i Albanci i stranci, i to je trajalo koliko je trajalo.
Dobro, Vi ste ponosni na taj period 1998. i 1999. Šta ste radili tada, bilo je ubistava, bio je rat…?
- Ne stidim se toga ko sam, šta sam prošao, i mislim da je to donelo ogromnu prednost za naš narod. Svi narodi koji se bore za svoju slobodu, svi su platili neku cenu za to.

Vi ste izgubili dva brata?
- I više od toga. I rođake. I majka moje majke, moja baka, masakrirana je i pronađena u komadićima zajedno s još jednom starijom ženom. Ne volim da se vraćam na to. Ali posle svega toga što sam prošao, tu smo. Ako neko hoće da izvuče lekciju iz toga, bolje je za sve, ako neće, mi nemamo gde. Tu smo svi.

Tu smo gde smo.
- Ali ipak je bolje da imamo neki drugi odnos. Albanci su spremni za bilo koju akciju, i za dobru i za lošu.

Doživljavaju Vas kao heroja. Šta ste: ratnik, političar, heroj, doživljavate li sebe kao političara?
- Rođen sam ovde i ja sam samo građanin koji misli na svoju zemlju, na obaveze koje ima kao građanin. Ako je jedna situacija, uzimaš obavezu za svoje društvo, ako je neka druga, onda drugu. Ali uvek sam građanin svoje zemlje. Kad se radi, radi se, kad se uživa, uživa se. Poštujemo ostale koji vole i poštuju svoj narod, koji se trude za svoju zemlju. Mislim da je to dobra stvar, biti lojalan prema sebi. Ako voliš samog sebe, svoj narod, to nije loše. Taj koji zna voleti sam sebe, može biti dobar i za ostale. Taj koji ne voli ni sam sebe, onda teško može voleti bilo šta i bilo koga.
Kako reagujete na optužbe koje smo pronašli na internetu - neki nemački medij je objavio tekst o Vama - da ste se, pozivajući se na analize zapadnih obaveštajnih službi, ne navode kojih, našli u vodama organizovanog kriminala?
- Moja veza za kriminal je, šta ja znam, samo to što sam građanin ove zemlje. Nisam ni anđeo na nebu, običan sam, živim normalno, ali nemam neku aktivnost da bih to bio. Niko od onih koji su me držali pod lupom ovih 20 godina nema nikakve dokaze. Kad je reč o stranim obaveštajnim službama, mi poštujemo te zemlje koje su nam pomogle. Otvoreni smo prema tim zemljama, ali ja nisam službenik nikome.

Niste šef mafije?
- Koje mafije? Ma, slušaj, da li ima ime…

Ima ime: klan Haradinaj.
- Ja sam najstariji sin, bili nas je desetoro, sada više nije. U mom selu dolaze nam ljudi, poštuju me, gledaju me kao u boga, to je tačno, ali nemam nikakve aktivnosti koje bi me na bilo koji način uključivale u to, ni u trafficking, ni narcotics, ni u šta. Nikada u životu nisam bio uključen niti na neki način deo toga.
Postoji priča da ste tokom pogroma marta 2004. iz haškog pritvora poručili svojima: Ako neko pipne Visoke Dečane, imaće problema sa mnom. Neće vam suditi ni Srbi, ni međunarodna zajednica, nego ja. I stvarno su Vas poslušali.
- Ja sam rekao narodu da to nije dostojanstveno za nas, da ako Albanac juri ili ošteti religijski hram, da to nije u skladu s našim vrednostima.

Koliko znamo nikada nije procesuiran divljak koji je tokom pogroma 2004. skakao po krstu crkve. Videli smo u nekom intervjuu, rekli ste da su ubistva žetelaca i slične nerazjašnjene situacije sramota za Kosovo. Očekujete li da se procesuiraju ti zločini?
- Imali smo takve situacije i tokom rata i posle rata. Neke se zovu političke, neke etičke, ali ja mislim da naša pravda mora biti ozbiljna, i pokazati da smo ipak sposobni.

Da ih procesuirate?
- Ne samo to. Nego da pružimo Srbiji neke odgovore o tome što se desilo, a što je bitno za sve. Sada ima i mnogo Albanaca koji pokreću ta pitanja i nama je u interesu da sva ta ubistva razjasnimo, da se zna istina, nek se zna šta se desilo. Nisam baš siguran koji je to događaj o kojem govoriš, ali ipak mi moramo razjasniti sve te bitne situacije.

A zašto ste rekli da je film "Kosovo - momenat u civilizaciji", koji je Srbija napravili za Unesko, rasistički?
- Pa prvo, nije u redu ta pozicija Beograda. Beograd i Priština su se dogovorili u dijalogu da ne ometaju jedan drugog u napretku ka međunarodnim organizacijama. Drugo, ta slika kako jedan narod uništava vrednosti drugog, ona jeste rasistička. Ako ja pravim film o tome kako neki drugi narod uništava moje vrednosti, takva kategorizacija nije u redu. To nikuda ne vodi, ipak se zna da Albanci nisu takav narod. Postajale su te crkve ovde vekovima, i kad Srbi nisu bili tu, i one se čuvaju. Ne verujem da je to neka dobra stvar ukupno, ne znam ko voli tu politiku, ali po meni to su neki amateri koji ne misle baš ozbiljno o interesima svoje nacije. To su ti sezonski ljudi koji hoće za jednu sezonu mnogo da postignu. Ne znamo kada ćemo mi biti članica Uneska ili Interpola, ali ipak sve to su neki pokazatelji. U jednom trenutku kažeš: hoću u Evropu, hoću ovo, hoću ono, hoćemo dijalog, hoćemo to, a onda ne može. Pa šta hoćeš, odluči se. Istina, ja možda nisam običan političar, ali kao čovek ne razumem to, politika treba da se radi drugačije. To nije pametno.

Navijao sam za Partizan, ali ne i za Tita
Navijate li i dalje za Partizan?
- Pre rata je tako bilo. Bili su Albanci koji su igrali u Partizanu pa smo i mi gledali.

Mi smo bili jugoslovenski klub.
- Nismo mi zato gledali. Moja porodica, iskreno to pričam sa Srbima, nismo mi bili najbolji Jugosloveni, nismo voleli Titu. Neki čudni smo. Bili smo po političkim zatvorima. Pa zna se da je jedan iz moje porodice Haradinaj služio 11 godina u Požarevcu u samici. A prvi Ramuš, ja sam drugi, sahranjen je u Beogradu. Taj je bio s partizanima, bolestan je umro, nije bio ubijen ili nešto slično.

A šta je on Vama?
- Brat mog dede.

Za koga sad navijate? Volite li fudbal?
- Ne mnogo, nisam pratio ekipe, gledao sam ove naše kad igraju sa Albanijom nekad, ali ne puno. Nisam mogao ni ići. Bio sam u Francuskoj na utakmici kada su igrale Albanija i Rumunija. Tada sam bio u Švajcarskoj pa su me neki prijatelji zvali da idem. Zanimljivo je videti ko ide tamo i kakva je atmosfera.