Hoće li nas Zeleni zaviti u crno?

Kada je pre dve godine „Zidojče cajtung“ sa Analenom Berbok uradio „intervju bez reči“, kopredsednica nemačkih Zelenih na pitanja je odgovarala fotografijama.

S obzirom na to da Berbokovu doživljavaju kao čvrstu osobu, jedno od pitanja bilo je – odakle dobija snagu. Odgovorila je sedeći prekrštenih nogu, držeći crtež svoje porodice. Na pitanje šta bi uradila kada bi joj ozloglašeni ekstremni desničar Bjorn Hoke bio komšija, Berbokova je odgovorila mašući nemačkim Ustavom pred foto-aparatom. Šta radi kada je niko ne gleda, bilo je pitanje na koje je usledio odgovor u vidu čokoladice u zubima.

Za kraj, ostalo je ono glavno: može li sebe da zamisli jednog dana na poziciji kancelara Nemačke? Odgovorila je impresivnim stojem na rukama. Poruka je bila jasna: da, spremna sam za to!

Danas kada većina anketa koje se rade pred septembarske izbore u Nemačkoj pokazuju da Zeleni imaju prednost čak i nad demohrišćanima Angele Merkel, pitanje je – da li je Evropa spremna za Berbokovu na čelu najmoćnije evropske ekonomije?

A ako još više suzimo fokus, šta bi dolazak Zelenih na vlast značio za Srbiju? Pitanje je više nego na mestu, s obzirom na to da odnos Zelenih prema Srbiji karakteriše pre svega podrška kosovskim Albancima, kritika aktuelne vlasti zbog, kako ocenjuju, nedovoljnih reformi, ali i prisnih veza sa Rusijom i Kinom.

Kako će se u svemu tome postaviti Analena Berbok? Ona je, kako za „Ekspres“ kaže nekadašnji ambasador Jugoslavije u Berlinu Milovan Božinović, dobrim delom nepoznanica i za Nemce, a kamoli za Srbiju.

„Ima 40 godina, sposobna je, elokventna sa tendencijom da bude ’brbljiva’. Nema nekakve mrlje u karijeri, ali joj nedostaje iskustvo učešća u vlasti, ne samo u federalnoj, već i u pokrajinskoj“, kaže Božinović za „Ekspres“. Odatle i njegova skepsa u pogledu spremnosti nemačkih građana da baš njoj u ruke povere upravljanje najjačom evropskom ekonomijom. Mada najnovije ankete pokazuju da ona ima osetnu prednost u odnosu na druga dva kandidata Lašeta i Šolca. Oko 28 odsto Nemaca bi u ovom trenutku rado videlo Berbokovu na mestu kancelara, dok se njih po 21 odsto opredelilo za pomenutu dvojicu.

Berbokova, inače stručnjak za međunarodno pravo, rođena je iste godine kada je formirana i Zelena stranka u Nemačkoj. U mladosti se uspešno bavila gimnastikom, a školovala se u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Karijeru u politici je gradila kroz angažman u evropskim institucijama. Na čelu je stranke koja je prešla put od ekološkog pokreta i izrazito antimilitarističke organizacije iz osamdesetih i početka devedesetih do maltene potpunog gubljenja pacifističke komponente. Srbija nikada nije bila u preteranom fokusu Zelenih, ali ono što je najviše obeležilo njihovu politiku prema Beogradu jeste 1999. godina. Tadašnji zeleni ministar spoljnih poslova Joške Fišera bio je među najvatrenijim zagovornicima bombardovanja Srbije. Zeleni su bili i za to da Nemački vojnici prvi put od Drugog svetskog rata budu uključeni u vojne operacije van teritorije Nemačke, što je, inače, bilo protivno i nemačkom Ustavu.

Sagovornici „Ekspresa“ složni su u oceni da bi svako učešće Zelenih u novoj nemačkoj saveznoj vlasti, koje je praktično sigurno, i te kako uticalo i na promenu odnosa između Berlina i Beograda. Prisnost koju je obezbeđivala bliskost između vladajućih srpskih naprednjaka i nemačkih demohrišćana bila bi prošlost, a stav Nemačke bi po mnogim pitanjima postao oštriji.

No, i tu postoje nijanse u zavisnosti od toga da li bi Zelenima pripalo mesto kancelara ili ministra spoljnih poslova.

Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije podseća da šefa diplomatije obično dobije „mlađi“ koalicioni partner. Po sadašnjim anketama, slabiji su demohrišćani, ali Igrutinović ističe da do septembra još ima vremena. A kao primer da se sve može promeniti navodi i slučaj socijaldemokrata Martina Šulca iz 2018. godine kada su četiri-pet meseci pre glasanja vodili u anketama, da bi na izborima doživeli težak poraz.

Druga specifičnost koja se odnosi na trenutnu situaciju jeste da, iako je ministar spoljnih poslova Hajko Mas kadar SPD-a, dizgine nemačke spoljne politike ipak u rukama čvrsto drži kancelarka Angela Merkel.

„To se plastično može videti na primeru odnosa prema Severnoj Makedoniji i Bugarskoj. Iako je nemačka diplomatija formalno podržala početak pregovora Skoplja o pristupanju EU, Angela Merkel je praktično podržala svog partnera iz Evropske narodne partije Bojka Borisova koji je blokirao početak pregovora Severne Makedonije sa EU“, podseća Igrutinović.

Pitanje je, naravno, da li će njen naslednik, bila to zelena Analena Berbok ili demohrišćanin Armin Lašet, imati takav pristup i taj kapacitet da i diplomatiju drži pod svojom kontrolom.

„Današnje ankete u tom smislu ne moraju ništa da znače. Sigurno je, međutim, da će Zeleni biti deo buduće vladajuće koalicije. Videćemo da li će to biti samo sa CDU ili će možda praviti koaliciju sa svim drugima (SPD, FDP), a bez demohrišćana“, kaže Igrutinović za „Ekspres“.

Nema dakle sumnje da će učešće Zelenih u vlasti uticati i na odnos Berlina prema Beogradu, ali od pozicije koju bude zauzimao njihov kadar – kancelar ili šef diplomatije – zavisiće i stepen do kojeg će stav prema Srbiji biti zaoštren.

I Božinović i Igrutinović slažu se da bi u tom smislu gora varijanta bila da Zelenima pripadne portfelj spoljnih poslova.

Specifičnost Zelenih je i ta da je njima u fokusu pre svega unutrašnja politika, odnosno, kako kaže Božinović, želja da se modernizuju nemačko društvo i nemačka privreda, kako bi obezbedili dominaciju i u narednim decenijama.

„Zato, na primer, uprkos izrazito antiruskom i antikineskom stavu koji imaju (Putin i Rusija su im gotovo opsesija), ne treba očekivati neko preterano zaoštravanje, naročito prema Pekingu. Razlog je jednostavan, nemačka automobilska industrija na kineskom tržištu godišnje prodaje više automobila nego u Nemačkoj“, kaže bivši ambasador u Berlinu.

Da je ekonomija ipak ključna u odnosima Nemačke i Srbije misli i Igrutinović, primećujući da uprkos političkim primedbama koje su i do sada stizale iz Berlina nije bilo i nekakvog ekonomskog pritiska.

„Bilo kakvo uvođenje novih sankcija danas je, naravno, nemoguće. S druge strane, Nemačkoj su veoma bitne investicije u Srbiju, kao i privlačenje radne snage“, dodaje sagovornik „Ekspresa“.

Ono što, ipak, treba očekivati, jeste pooštravanje stava prema kosovskom pitanju, zapravo prema odnosima između Beograda i Prištine. Jer za Zelene kosovsko pitanje odavno je rešeno, u korist Albanaca, naravno.

„Zato ćemo sve češće uz formulaciju o postizanju ’sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa’ između Beograda i Prištine čuti i onaj dodatak o ’međusobnom priznanju’, koji Amerikanci odavno upotrebljavaju, a odnedavno je to počeo da radi i nemački ambasador u Beogradu Tomas Šib“, kaže Igrutinović.

Prema njegovim rečima, čak i da Beograd i Priština postignu nekakvo rešenje koje ne bi obuhvatalo i eksplicitno priznavanje kosovske nezavisnosti niti razmenu ambasadora, te da Srbija od Rusije i Kine više ne traži da blokiraju sve što bi na međunarodnom planu išlo Prištini u korist, na kraju bi ulazak Srbije u EU opet zavisio od toga šta bi rekli parlamenti država članica.

„A u tom slučaju Nemačka bi mogla da kaže da sve to što je urađeno nije dovoljno, bez priznanja Kosova, jer je nemoguće da članica EU postane država koja nema diplomatske odnose sa svojim susedom i kojeg je mogla da blokira na putu evrointegracija. U administraciji EU sigurno većina ljudi misli isto, ali to ne mogu da kažu jer je njihov diplomatski pristup drugačiji. Sama Nemačka, međutim, to može da uradi“, zaključuje Igrutinović.       

Postpacifisti

 

Proizašli iz nevladinih organizacija koje su se zalagale za očuvanje životne sredine, protivili se ratu i raspoređivanju nuklearnog oružja u Nemačkoj i po Evropi, Zeleni su se transformisali u stranku koja se na unutrašnjem planu i dalje bori za očuvanje životne sredine, modernizaciju društva i industrije u smislu njenog prebacivanja na „čistije“ tehnologije, a sve s ciljem da i u narednim decenijama održi dominaciju na svetskom nivou.

Današnji Zeleni, međutim, pripadaju tzv. postpacifističkoj generaciji koja je, za razliku od prethodnika koji su 1981. godine pod vođstvom Petre Keli okupili 400.000 ljudi u Bonu na antinuklearnim protestima, 20 godina kasnije pravdala učešće nemačkih vojnika u borbenim operacijama van granica zemlje – u bombardovanju Jugoslavije.

„Rat je legitiman ako treba sprečiti ’Aušvic’“, govorio je tada Joška Fišer, odgovarajući na pitanje zbog čega je Nemačka ušla vojno u rat na Kosovu i time prekršila sopstveni Ustav.