Vesti
02.11.2020. 15:55
Marko R. Petrović

INTERVJU DR SAŠA NEDELJKOVIĆ: Srbi nisu rasisti jer se sa drugim rasama i ne sreću

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Srbija je, prema jednoj od studija Univerziteta Harvard, objavljenoj 2015, koja doduše nije najpreciznija, svrstana među evropske države sa najmanje implicitnih rasnih predrasuda. Pet godina kasnije svedoci smo, pored ostalog, postojanja „narodnih patrola“ koje bi da proteruju migrante. Stiče se utisak, a navodno postoje i istraživanja, koja pokazuju i da u Srbiji jačaju desničarske snage kojima je svojstveno širenje rasne, verske i uopšte mržnje prema drugačijima.

Dr Saša Nedeljković, profesor na Odeljenju za etnologiju i antropologiju beogradskog Filozofskog fakulteta, godinama se bavi antropologijom etniciteta i antropologijom nasilja, kao i istraživanjem odnosa između nasilja i kulture. To ga sa pravom kvalifikuje kao relevantnog sagovornika na temu da li u Srbiji jačaju desno orijentisane političke snage.

„Mislim da konstatacija da te snage jačaju nije baš tačna. To bi značilo da se njihov broj povećava i/ili da se povećao njihov uticaj u društvu. Ni jedno od toga se ne vidi. Da je to zaista tako, mislim da bi se to odrazilo i na rezultate izbora“, kaže dr Nedeljković na početku razgovora za „Ekspres“. „Verovatno se takav utisak stiče na osnovu nekih pojačanih aktivnosti najagilnijih pripadnika takve struje. Te pojačane aktivnosti možda su rezultat disbalansa u odnosu snaga između tzv. desničarskih, nacionalnih ili konzervativnih snaga, s jedne, i tzv. levičarskih, proevropskih ili liberalnih snaga, s druge strane, a u korist ovih drugih, ma kako to zvučalo čudno. Zbog toga ove prve postaju agresivnije i glasnije. Njihove su vrednosti uzdrmane a njihovi ciljevi nedostižni“, kaže dr Nedeljković.

„Ovaj period naše istorije, koji traje praktično od raspada SFRJ, a možda i od njenog stvaranja, na nivou visoke politike obeležen je velikim brojem aktivnosti koje su usmerene ka rešavanju nacionalnih pitanja putem pregovora, a eventualna rešenja obeležena su, u najboljem slučaju, kompromisima, a u najgorem, potpunim gubitkom za srpsku stranu. Nema za ekstremiste ništa teže od kompromisa sa nekim koga smatramo slabijim, mlađim, lošijim, kulturno i istorijski siromašnijim. Čak je i poraz, ali u borbi, a ne za pregovaračkim stolom, bolji od kompromisa. To proizvodi nezadovoljstvo koje teži da se ispolji.

Međutim, treba reći da, uprkos njihovim izlivima mržnje i pojedinačnim nasilnim akcijama, tzv. desne snage su jedan od neophodnih delova za odvijanje funkcionalne društvene dinamike. Oni unose izvesnu polarizaciju koja je neophodna za razvoj u skladu sa stanjem svesti članova društva ili nacije. Takođe, mislim da se tih snaga ne treba previše bojati, mada novija istorija pokazuje da njihovo potcenjivanje može da bude veoma opasno. Uprkos tome, mislim da je u savremenom svetu nemoguće biti izraziti desničar na vlasti u ovako maloj državi bez međunarodnog uticaja i bez jake ekonomske osnove. Zbog toga mislim da je to više retorika nego iskrena i dugoročna orijentacija koja će se dosledno sprovoditi ukoliko postane dominantna i zahvati veći deo društva. Ja jednostavno ne vidim kako bi oni mogli sprovesti svoju politiku ni izvan, ni unutar nacije.“

Šta dovodi do takvih tendencija u društvu i koliko takve snage mogu da jačaju?

„U okviru nacije postoji mnogo interesnih grupa koje na različite načine, ne samo materijalne, kapitalizuju svoju pripadnost toj naciji. Istovremeno, postoje različite vrste i intenziteti identifikacije sa nacijom. Udar na interese nacije zato je udar i na mnoge lične interese, u manjoj ili većoj meri. Problem je što je pojam ’nacionalni interesi’ veoma neodređen, rastegljiv i može se prilagođavati.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Zašto raste ekstremna desnica u Srbiji?

Svi oni koji imaju interes, bilo koje vrste, da se nacionalna retorika održi, suočavaju se sa iskušenjima jer se Srbija, kao i ostale države u regionu, nalazi pred izazovom prelaska sa nacionalne na građansku ideologiju. To znači da treba promeniti retoriku i karakter društva. Sve to je nametnuto spolja, nije došlo iznutra kao uvid da je to neophodno da bi se normalno živelo i razvijalo. Naše društvo je podvrgnuto pritiscima da bude građansko. A pritisak na promenu rađa otpor promenama.

Ima tu i drugih momenata. Zbog opšteg razvoja tehnologije i individualnih ljudskih prava, ljudi su sve manje zavisni od sopstvene nacije, pre svega ekonomski i kulturno. Obrazovanje se na nivou sveta sve više ujednačava i postaje svima dostupno, državne granice se relativno lako prelaze, komunikacija je vrlo brza i efikasna, tako da nacija gubi mnogo od svojih funkcija i moći. Ona je u sve manjoj meri sposobna da kontroliše um i ponašanje svojih pripadnika. Naša deca bolje poznaju svetsku kulturnu scenu od domaće, bolje poznaju američku istoriju od srpske. Dolazimo u situaciju kada će nacionalne države, pogotovo one siromašnije, biti puki administrativni okviri. Samim tim, mnogo od svoje moći gube i oni koji su mnogo investirali u nacionalizam. Kad kažem investirali, ne mislim samo na novac, nego i na emocije, nade.

Drugi pojedinci, međutim, veruju kako je došlo vreme da sami preuzmu inicijativu, da sami uzmu sopstveni razvoj u svoje ruke i izađu na slobodno tržište vrednosti gde su nacije samo dekori ili emocije koje blede.“

Čitamo o „narodnim patrolama“ koje prete migrantima, upozoravaju ih kako da se ponašaju, koje će navodno da ih proteruju... Nije li paradoksalno da se takve formacije javljaju u društvu, među pripadnicima naroda koji je i sam bio žrtva rasizma, nacizma, fašizma?

„Uopšte ne. Kao prvo, teško ćete naći naciju čiji pripadnici neće reći da je njihova nacija žrtva, na ovaj ili onaj način. I što je veća bila žrtva, stvarna ili izmišljena, to su u nacionalno ime vršeni teži zločini. U Hitlerovoj Nemačkoj tvrdilo se, i ljudi su poverovali, da je nemački narod žrtva jevrejske zavere. SAD i Sovjetski Savez naoružavali su se jer su se plašili da će postati žrtve onih drugih. Jevreji su pretrpeli najveće žrtve, da bi ih danas krivili da su oni agresori. I u naše ime vršeni su teški zločini devedesetih godina, a jedno od opravdanja je bilo da su pripadnici srpskog naroda bili žrtve tokom Drugog svetskog rata.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net

Kao drugo, u Vašem pitanju sadržano je uverenje da je ljudska grupa, poput naroda ili nacije, entitet koji ima sopstvenu svest, i koja je sposobna za empatiju i humanizam, ili za religiozno nadahnuće, odnosno za dublje razumevanje. Iskustvo nas uči, a mnogi autori tvrde, da su potencijali nacije, kao razvojnog okvira, precenjeni, i da su odavno iscrpljeni, te da su je u pogledu zrelosti mnogi njeni pripadnici prevazišli. Nacija nije ni loša ni dobra, ona samo, kao i sve drugo na ovom svetu, želi da opstane čak i onda kada njeno opstajanje nema velikog smisla i proizvodi više štete nego koristi. Taj trenutak, kada nešto iz stanja razvoja prelazi u stanje održavanja po svaku cenu, treba prepoznati i shodno tome se ponašati. Nacija bi, po toj logici, svesnim pojedincima trebalo da bude sredstvo, a ne cilj ili svetinja.

S druge strane, Vaše pitanje implicira da su migranti uzrok nezadovoljstva pomenutih grupa. Osećaj osujećenosti proizvodi nezadovoljstvo koje može da rezultira reakcijom u vidu osvete. Međutim, osveta je često usmerena ne ka pravom uzroku nezadovoljstva, zato što je on nedostižan ili nespoznatljiv, nego ka zamenskom objektu, onom koji je pogodniji za ispoljavanje agresije. Dakle, veliko je pitanje da li su migranti zaista ovde bilo kakav faktor, ili samo žrtveno jagnje. Budući da su oni van sistema, da su praktično obespravljeni, oni su jako pogodni za ulogu žrtve. Svi su verovatno svesni da nasilje nad migrantima neće ništa promeniti, a svakako neće izbrisati uzrok nezadovoljstva.“

Da li je u prošlosti bilo slučajeva koji bi se mogli staviti u kontekst ovih i ovakvih „narodnih patrola“?

„Ne moramo se vraćati daleko u prošlost. Imate slučajeve iz devedesetih godina. Mnogo je čak i dobro dokumentovanih primera. Možda to nisu bile baš narodne patrole, ali proizvodile su isti rezultat. Pre nekoliko dana čitao sam ponovo ispovest Irfana Mensura o tome šta je sve pretrpeo tokom devedesetih ovde, u našem multikulturnom Beogradu. A osvete je bilo i tokom Drugog svetskog rata.

Povezane vesti - Neki novi klinci

Osveta je jedna zanimljiva stvar, zato što ona nikada ne završava sukob i nasilje. Ona ih drži u konstantnom pokretu. Koliko mudrosti i snage treba da bi se tako nešto prevazišlo! Postoji jedan primer koji je naveo Rene Žirar, koji bi nam mogao skrenuti pažnju na to kako se mogu tražiti načini za izlaženje iz začaranog kruga mržnje i bežanja od odgovornosti. Jedan, što bi se reklo, primitivan narod imao je običaj da u slučaju kada bi neki njihov pripadnik ubio pripadnika drugog naroda, i time izložio svoj narod osveti, primenjivao mehanizam pomirenja koji je podrazumevao sledeće: oni bi iz svojih redova izabrali jednog, ali nikako onog koji je izvršio ubistvo, i njega bi žrtvovali, kao čin dobre volje i pomirenja, kao čin nadoknađivanja štete ili kazne. Dakle, oni su došli do nivoa na kojem nije nijedna razvijena zemlja Zapada. Jer, tako postavivši stvari, oni su prekinuli lanac osvete i pokazali da razumeju bol druge strane, ali da ne pristaju da vlada princip kažnjavanja. Oni su prihvatili odgovornost svoje zajednice, ali su prekinuli logiku mržnje i revanšizma. To nije kolektivna odgovornost, jer su u kolektivnoj odgovornosti svi krivi, a ovde je krivac isključen iz namirenja, a nije ni osveta, jer žrtva nije ni na koji način povezana sa zločinom koji je sve pokrenuo. Pripadnici ovog naroda su, dakle, obrnuli logiku nasilja i kazne i time obesmislili osvetu. Šta možemo izvući kao pouku? Sasvim sigurno ne da bi trebalo nekog žrtvovati, ali svakako da bi trebalo promeniti paradigmu koja nas stalno drži zarobljenicima kola nasilja.“

Činjenica jeste da ljudi drugačije gledaju na strance kada im se oni u velikom broju pojave u komšiluku, a pritom pripadaju drugačijoj veri, kulturi... Kako smo došli do toga da su ljudi isprva donosili pomoć za te ljude, a danas im prete „narodne patrole“?

„Svoje pravo lice pokazujemo tek kada nas zadesi nešto što ne očekujemo i kada to traje dovoljno dugo, tako da nismo u stanju da glumimo. Svakoga gosta tri dana dosta. Spremni smo na pomoć u ekstremnim situacijama, ali kada to postane naša svakodnevica, kada problem nije moguće rešiti onako kako smo zamislili, gubimo strpljenje i posežemo za radikalnijim metodama.“

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
EPA/ALESSANDRO DI MEO

U javnosti ipak preovlađuje uverenje da Srbi nikad nisu bili rasisti. Da li gajimo lepšu sliku o nama od one kakva zaista jeste?

„Pojam rasizam ovde je, strogo naučno posmatrano, potpuno neprimeren. Rasistima se danas, na primer, u javnom diskursu smatraju i oni koji mrze Rome, iako Romi, po staroj rasnoj podeli, pripadaju beloj rasi. Danas je koncept rase neadekvatan i politički nekorektan. Kako bi i zašto Srbi gajili rasizam? Prema kome? Afrikanaca u našem okruženju veoma je malo i gotovo su nevidljivi. Kinezi su praktično izolovani i sve ih je manje. Srbi u najvećem broju nisu rasisti zato što se sa drugim rasama i ne sreću. Ali dovedite veliku populaciju pripadnika druge rase da živi u Srbiji, nastaće upoređivanje i takmičenje, pa ćete imati i rasizam.“

Povezane vesti - “Rasizam na Balkanu se ne meri odnosom prema crncima, već prema Romima”

Ono što je karakteristično jeste da te grupe koje ispoljavaju mržnju čine uglavnom mladi ljudi, ali da se uvek tu nađe i neki stariji lik. Šta je to što te mlade ljude može da privuče ovakvim idejama?

„Nacionalizam je moćna ideologija, daje iluziju višemilenijumskog kontinuiteta i transcedentnu perspektivu. Istorija nacije je mitologizovana, pa udara na podsvesne receptore koji su povezani sa emocijama. Kroz pripadnost naciji osećamo se povezani sa mnogim drugima sa kojima delimo istu istorijsku misiju i sa kojima zajednički nalazimo smisao postojanja. U tom je smislu zgodno praviti paralele između nacionalizma i komunizma. To su tzv. ’pokreti za spasenje’. Tako su nazvani jer se predstavljaju kao putevi ka spasenju iz egzistencijalnih protivrečnosti. Prvi žele da obnove prvobitni oblik nacije, da se vrate nečem izvornom (što zapravo ne postoji kad je nacija u pitanju), a drugi žele da prevaziđu opštu otuđenost. Mladi su bili masovno privučeni i jednim i drugim. Moćne slike se putem ovih ideologija utiskuju u svest mladih ljudi, koji su njima nadahnuti na mnoge stvari, kako dobre tako i loše. Nacionalizam je u početku, u periodu građenja većine nacije, bio povezan sa idejom slobode, pravde i jednakosti. Šta je postao danas, to je već znatno teže reći. Mnogi mladi na ovim prostorima već su jednom bili razočarani i u kapitalizam i u nacionalizam, i u njihove potencijale da izgrade pravednije i smislenije društvo, te su se okrenuli drugačijem pokretu za spasenje, marksizmu ili komunizmu. Zatim je došlo razočaranje i u to, jer se pokazalo da društvo nije okvir u kome se takav razvoj može sprovoditi. Samo pojedinac, i čovečanstvo u celini, može ići dalje na evolutivnoj lestvici razvoja. To je nagovestio i prvi teoretičar nacionalizma Ernest Renan pre oko 150 godina.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
9°C
30.03.2023.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve