INTERVJU DRAGAN MILOVANOVIĆ: Život između vulkana i zemljotresa

Zemljotresi na ovom području nisu retka pojava. Seizmolozi ih beleže gotovo svakodnevno. Reč je, naravno, o nekim malim potresima, rekli bismo podrhtavanjima tla, koja običan čovek ne može ni da registruje. I mada je, kako svi geolozi i seizmolozi tvrde, nemoguće predvideti kada i gde će se sledeći zemljotres dogoditi, niti kolika će njegova snaga da bude, isto tako postoje područja u kojima se potresi zaista retko dešavaju, a kada se to desi, predstavlja svojevrsno iznenađenje. A upravo se to dogodilo pre desetak dana u nama susednoj Hrvatskoj, kada je Zagreb protresao najpre zemljotres magnitude 5,5 po Rihteru, a narednog dana nešto slabiji od 3,2 Rihtera. To je najjači potres u Zagrebu u poslednjih 140 godina! Jedna devojčica je poginula, više od 26.000 objekata je oštećeno, a 1.900 ih je sada neupotrebljivo.

Šta se, zapravo, dogodilo i zašto se Zagreb toliko jako tresao prvi put posle skoro vek i po? Geolog, profesor Rudarsko- geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Dragan Milovanović objašnjava za „Ekspres“ da to jeste na neki način iznenađenje, ali ističe i da je do potresa došlo u tzv. pojasu starih ožiljaka.

"To je prostor na kojem se nekada nalazio Tetis, okean. Sada se tu Zemljina kora skupila, ali je ostao jedan rez, kako bismo rekli, živa rana koja štreca, baš kao što štreca i ljude koji su imali neki prelom kada dođe do promene vremena. Tako i na ovom prostoru od Trsta, preko Bosanskog Novog, Banjaluke i Beograda, na Kopaonik, Grčku i Tursku ide alpsko-himalajski pojas. I upravo duž tog pojasa je, da kažemo, gužva. Očekuje se da je to mesto na kojem će se oslobađati energija. Zagreb je oko 60 kilometara istočno od te zone. Ali ne lezi vraže. Negde dole se zemljotresom oslobađa energija koju mi ne možemo da predvidimo ili registrujemo. Da smo mi dovoljno mudri, mi bismo je predvideli i imali bismo informaciju da nam dolazi zemljotres. Mi smo u fazi u kojoj se Afrika i dalje podvlači pod Evropu. Ali to se ne dešava po jasnoj liniji. Ne postoji jasna granica. Tu se izgužvala priča, komadi ploča su pomereni levo-desno. Pa zato u Italiji, recimo, imate vulkane Etnu, Stromboli... Jedna od klasičnih subduktivnih zona je nešto severnije kod sela Dijamante, u Kalabriji. Tu je baš mesto gde se Afrika podvlači. Mi ovde nemamo takvih slučajeva, nema klasičnog podvlačenja, ali imamo indirektnu priču i imamo više zemljotresa nego oni. Afrička ploča se pod evropsku podvlači dva, tri centimetra godišnje. Sada se napregla i oslobodila samo jedan segment. Možda je u celom tom padu otvorila i neki drugi prostor, pa se možda dogodi i, recimo, erupcija Etne ili možda dođe do još nekog zemljotresa blizu... Ali to oslobađanje energije je moglo da se dogodi i na drugom delu Turske, gde je relativno skoro bio zemljotres. Mi nemamo nikakvu mogućnost merenja tog napona."

I ne može se predvideti gde će da bude zemljotres?

"Tako je. Jer vi nemate mogućnosti da utvrdite koliko se šta pomerilo u tom padu, koliko se to poremetilo, napelo. Na Medvednici, planini kod Zagreba, ima stena, mi to zovemo ofioliti, koje dokazuju da je tu nekada postojalo more, a koje je nestalo procesom subdukcije, odnosno podvlačenja ploča. Mi danas ne znamo kakvi su odnosi tih ploča, afričke i evropske, da li je i tu došlo do nekog kačenja. Ja verujem da nije. Ali sam odmah posle ovog zemljotresa pozvao kolegu iz Zagreba, a on mi kaže: „Kene, čoveče, ne znamo odakle je ovo, da li nam je to vuklo od ofiolita iz Banjaluke, ili je to od Medvednice, pa ide na Rumuniju“. Ako ide na Rumuniju, onda sledeći može da bude neki Temišvar, ne daj bože, ali naravno, mi to ne znamo."

A može da bude i Beograd?"

"Beograd mnogo više nego Rumunija. Kao što sam rekao, vi imate tu staru ranu Banjaluka-Beograd-Kraljevo. Ali mi nemamo dovoljno podataka da bismo mogli da kažemo gde će da bude sledeći zemljotres. Samo možemo da ga konstatujemo i onda na osnovu njegovog položaja dajemo po jednu crticu – gde je verovatno da dođe do sledećeg."

Da li ovaj zemljotres može da se poveže sa onim koji je u novembru pogodio Makedoniju, Crnu Goru, Albaniju, Grčku?

"Naravno, kako da ne. Ali to nam je mnogo lakša priča da objasnimo. Ali, eto, Zagreb je druga priča. Jer, tu je bio holocentar, gde se pokazao, ali epicentar je negde drugde, jer ta energija se ne oslobađa vertikalno. Ona ide kako ide. Može da pobegne ako je epicentar dublje, dalje od te zone gde je živa rana. I on je taman toliko i pobegao. Ali takvi zemljotresi su veoma retki. Zemljotres u Zagrebu se poslednji put javio pre više od 100 godina. I uglavnom se oni ne ponavljaju. Međutim, sada se ponovio narednog dana i onda se umirio. I eto, to je opet neka statistika. Ali kakva je to statistika kada imate tri podatka u periodu od 100 godina.

Da li se zna na kojoj dubini je bio epicentar?

"Oni za sada ne govore. Pitao sam to i kolegu iz Zagreba, ali kaže da ni oni ne znaju na kojoj je dubini bio. E sada, da li ne znaju ili neće da kažu. Monitoring tu sad rade i Nemci, Amerikanci, pa su se sada i Rusi ubacili. Smatra se da je on ipak bio relativno duboko, možda čak nekih tridesetak, a možda i više kilometara."

Kada govorimo o podvlačenju afričke ploče pod Evropu, spomenuli ste da se mnogo više zemljotresa dešava na balkanskoj strani nego na italijanskoj. Zbog čega je to?

"Ali zato tamo imaju vulkane."

Dakle, tako smo se podelili - njima vulkani, nama zemljotresi.

"Tako je. Sticajem okolnosti, bio sam na Etni, i to ne samo bio, nego sam i spavao u Etni sa ekipom od 15 ljudi. To je nenormalan osećaj. To nisu dva metra širine, to je otvor prečnika tri kilometra, a ima i mnogo malih vulkana."

Rekli ste da se na ovom prostoru dešavaju zemljotresi srednjeg intenziteta. Šta to znači, koliko je to?

"To vam je od četiri do šest po Rihteru. Onaj od sedam već ubija. E sad, može da bude i neki slabiji zemljotres, ali ne daj bože kako će se ponašati talasi koji izađu na površinu, kako će uticati na određene zgrade, na površinske vode... Jer ako vas pogodi pik tog energetskog talasa, možete da se slikate. U Japanu, na primer, sve je rađeno da izdrži potrese jače od 10 po Rihteru, a videli ste kako su se slomili putevi i mostovi upravo zbog toga. Naravno, da su bili lošijeg kvaliteta, bilo bi još gore. Teško je odoleti tolikoj snazi."

Kolika je verovatnoća da se na ovim prostorima dogode i jači zemljotresi?

"To može da bude sutra, a može da bude i za 100 godina. Najblaže rečeno, mi to ne znamo. Znači, imali smo zemljotres u Kraljevu, pre toga smo imali Mionicu, pa u Beogradu za vreme bombardovanja, pa smo ranije imali Kotor, Banjaluku, Skoplje... Nema pravila osim da se oni ovde mnogo više očekuju nego u Zagrebu recimo. Ali, eto, dogodio se i u Zagrebu."

I zajedničko za sve je da ne možemo predvideti ni kada ni gde će se dogoditi.

"Tako je. Nećemo ih očekivati u Nemačkoj, nećete imati zemljotrese u Engleskoj, Finskoj, Holandiji... Ali ovde je gužva, zato što je geologija takva."

Koliko dalje podvlačenje afričke ploče pod evropsku može da promeni situaciju na severu, da se i tamo u jednom trenutku pojave zemljotresi?

- Ne, neće. Vidite, ta ploča gura, a Zemljina kora se i dalje gužva tamo gde je već zgužvana. Himalaji su nastali sudarom ploča, jer da nije bilo sudara, ne bi ni bilo Himalaja. I Alpi su upravo tako nastali. E sada su se oni tu zgužvali i ćute. A ovo gura još. To je kao kada imate dva lista papira, gde se jedan podvlači, i on se savija tačno tu gde se podvlači, a ovaj drugi deo papira ostaje miran. Ovaj se podvlači i dole se stapa, menja, daje zemljotrese koji se odražavaju upravo u toj zoni do najviše 300 kilometara. To je do sada iskustvo pokazalo. Alpi su, na primer, pravi osinjak. Tu će zemljotresa biti kao u Japanu. Ovde je mali osinjak, „penzionerski“.

Koliko smo mi spremni da odolimo nekim jačim zemljotresima, pre svega u smislu gradnje?

- Zvanično zakon postoji i moramo svi da ga se pridržavamo. U ovoj državi, pa i bilo gde, svako pokušava da sa što manje novca koji uloži može da dobije što više. Verujem, mada to nije provereno, da se većina ljudi pridržava tog zakona, zato što imaju ljude koji to kontrolišu. Mora da postoji projekat, da postoji nadzor. Nesuvislo je i neodgovorno da radite nešto mimo standarda. Verujem da se ljudi toga pridržavaju. A sigurno je da postoji zakonska regulativa koja je to definisala da se moraju svi građevinski objekti, uključujući mostove, tunele… pridržavati onoga što su standardi.

Ali smo imali i onaj problem kod Grdelice gde se nešto srušilo i bez zemljotresa.

- Neću to da komentarišem. Bio sam tamo dva-tri puta, gledao i o tome neću da pričam. To je strašno. Ali, eto, izuzeci potvrđuju pravilo.

Da li se ljudi kada grade porodične kuće drže tih pravila?

-To je manja priča i mislim da se većina njih drži da temelj uradi od par metara i da to bude čvrsto. Ali, ako naleti neki veliki talas, možete vi da uradite i pet metara dubok temelj, on može i tada da napravi gužvu.

Kakva je situacija sa montažnim kućama?

- Mislim da su one sigurnije u odnosu na ove klasične, jer imaju spojnice pa se ne može preneti tolika energija. Montažna kuća je za mene predivna, ali za neke ljude dok nema stubove i onoliko betona to nije ništa.

Da li je bilo slučajeva da je utvrđivana nečija odgovornost za nešto što je srušeno u zemljotresu, a po standardima je trebalo da izdrži potres?

- To ne znam. Znam da su moje kolege koje su baš iz te struke, a to je geotehnika, stabilnost, imale ekspertize na tu temu. Ne znam rezultate, samo znam da su imali. Takvih je provera bilo, ali ne znam kojih.

Zemljotresi mogu potencijalno da aktiviraju i neka klizišta za koja nismo znali.

-Kako da ne. Tu se natopi voda i vrlo lako to klizne.

Tako da treba biti obazriv i vrlo dobro ispitati teren kada nešto želite negde da gradite.

- Ali sve to košta. A šta da vam kažem kada imate neki animozitet između građevinaca i geologa ili između rudara i geologa. Pa jedan kaže ja znam sve. Na primer, ja gradim rudnik ili ne znam već šta i neću da pitam građevinca koji ću materijal da koristim. Mislim se, ja to radim, pa šta će mi građevinac, to je običan beton, ja to znam, slušao sam, gledao sam... I onda se, ne daj bože, desi katastrofa. A, ako se sve to ispoštuje, onda je tu „manji kolač“ koji se deli... Ali takvih primera ima ne znam ni sam koliko između branši koje se dodiruju. A praktično ne postoji branša koja se ne dodiruje. Eto, ovu priču vi ćete ispričati na jedan način, a onda će neki vaš kolega ispričati na svoj način. Pa onda urednik kaže, čekaj, ovo ćemo malo da smanjimo... I čija je to onda priča? Da li je to priča o kojoj smo vi i ja pričali?