INTERVJU SREĆKO ĐUKIĆ: Lukašenko je politički mrtav

Istorija je okrutna. Slučajevi Ukrajine, Gruzije, Jermenije i danas Belorusije rečito pokazuju da su posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza ove zemlje i njihovi politički režimi logične žrtve nezavršene perestrojke. Nisu nastavljene sveukupne reforme u ovim zemljama. Njihove vođe su pomislile - raspao se Sovjetski Savez, umrla je i perestrojka, reforma čiji nedostatak je svojevremeno mudro prepoznao Gorbačov, pa će sad generalnog sekretara Komunističke partije, koji je vedrio i oblačio, zameniti predsednik. Slučaj dugogodišnjeg predsednika Belorusije Aleksandra Grigorijeviča Lukašenka pokazuje da je ta matrica vladalaštva zauvek potrošena.

Ovim rečima u intervjuu za „Ekspres“ o najnovijim događajima u Belorusiji govori Srećko Đukić, ugledni srpski diplomata u penziji, koji je bio naš ambasador u Moskvi, Minsku i Sofiji. U nekoliko vlada Jugoslavije i Srbije radio je kao ekspert za istočna pitanja.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA

U Vašoj biografiji piše da ste specijalista za zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. Službovali ste dugo u istočnim zemljama - od Moskve, Minska do Sofije i u Ministarstvu spoljnih poslova bili ste i koordinator i savetnik u Vladi Jugoslavije. Šta se događa u Belorusiji, da li je Lukašenko pokrao izbore?

„Očito da je Lukašenko precenio svoje snage za ove izbore kada je projektovao da će pobediti sa 80 i nešto procenata. Da je projektovao sa 51 ili do 60 procenata, možda mu se ovo ne bi ni desilo. Treba imati u vidu tri momenta. Prvo, Lukašenko je 26 godina na vlasti, za to vreme stasala je jedna potpuno nova generacija mladih ljudi koji nose ove proteste, ovaj narodni ustanak ili bunt ili ne znam kako će se na kraju nazvati ovo što se dešava u Belorusiji posle smene vlasti. Drugo, Lukašenko je apsolutno zanemario faktor žena. On je čak u predizbornoj kampanji rekao da u Belorusiji ne može da vlada žena, da nije za ženu da bude predsednik, a u stvari su u ovom buntu pored te mlade generacije nosioci žene. Treće i najvažnije je da je Lukašenko, kao čovek koji dugo sedi na vlasti, postao kratkovid za stvari koje se dešavaju u njegovoj kući, u njegovom društvu.“

Protesti u Belorusiji u mnogo čemu podsećaju na slične događaje u nekim bivšim sovjetskim republikama?

„To je tačno, Belorusija boluje od bolesti od koje boluju i sve ostale postsovjetske zemlje. To je nezavršeni proces perestrojke. Jednostavno, u skoro svim postsovjetskim zemljama shvaćeno je ako nema Gorbačova i ako nema Sovjetskog Saveza, reforme su izvedene, demokratske i tržišne i umesto generalnog sekretara mi sada imamo predsednika republike i time su stvari završene. Ali greše. To se pokazalo na primeru Gruzije, Jermenije, evo danas se pokazuje na primeru Belorusije, a sigurno će se pokazati i u ostalim postsovjetskim zemljama na čelu sa Ruskom Federacijom.

Belorusija je zemlja koja je jako zaostala za procesom reformi i svim onim što se dešava u savremenom svetu poslednjih dvadesetak godina. I održavanje tog sistema, i sa političke i ekonomske tačke gledišta neodrživo je. Tako da sve ovo što se dešava u Belorusiji posledica je unutrašnjih problema koji su sazreli u unutrašnjepolitičkom i socijalno-ekonomskom životu Belorusije i to je moralo da eskalira u ovom vidu. Uz sve pomenuto, skoro sve Lukašenkove izbore otkad je došao na vlast 1994. godine, bilo oni parlamentarni, bilo predsednički, pratile su manje ili veće demonstracije. Najveće su bile one iz 2010. godine, ali ove su, naravno, prevazišle sve pređašnje. Najkrvavije su do sada, petoro je poginulo, 80 se vodi kao nestalo, ne zna se gde su. Veliki broj je uhapšenih, o tome je i štampa pisala.“

Lukašenko, koliko se vidi iz izveštaja svetskih i beloruskih medija, u stvari nije izgubio izbore?

„Pa vidite, sada da li je on dobio izbore ili ne, može u ovom trenutku da bude sporedna činjenica. Važnije je nesporno saznanje - Lukašenko danas kada bi raspisao izbore dobio bi tri odsto. Prema tome, ta njegova pobeda, i da je bila, to je bila Pirova pobeda. Elaborirali smo zašto. Jednostavno ako ga je belorusko društvo u većini i podržavalo 9. avgusta, danas ga ne podržava. I to je lekcija koju bi on zaista morao da sagleda.“

Zbog čega je došlo do tog naglog loma od 9. avgusta do danas? U čemu je kvaka?

„Kvaka je u sledećem. Niko nije očekivao da će biti tolika izlaznost. Čak 80 odsto građana je izašlo na izbore. Dakle, mlada generacija koja je ranije apstinirala na izborima, i žene koje nisu izlazile na izbore, ovog puta su izašli i nisu glasali za Lukašenka. Lukašenko nije računao na ove činjenice koje su mu bile pred nosem. Drugi problem je u tome što je on projektovao isuviše visoko svoju pobedu i da je morao da je nateže pošto-poto, na tih 80 i nešto procenata. Sve ove činjenice nas upućuju na zaključak da je pobuna prvenstveno stvar unutrašnje kuhinje. Ali, naravno, sada je dobila i sve karakteristike spoljnopolitičkih dimenzija.“

U kojoj meri je to zaista samo unutrašnja pojava i da li sve to ima nekakvih mogućih paralela i poređenja sa onim što se događalo u Ukrajini? Jer u Ukrajini nije bila dominantna unutrašnjepolitička, nego spoljnopolitička dimenzija tog događaja, rastakanje zemlje.

„Neredi u Ukrajini su ipak počeli kao unutrašnjepolitička stvar. Jer Janukovič je bio obećao da će Ukrajina ići u Evropsku uniju, pa se naglo okrenuo ka Evroazijskoj uniji, što je isprovociralo ukrajinsko društvo. Tako da ne bih se mogao složiti da je spoljnopolitički faktor igrao neku posebnu ulogu kod beloruskih događaja koji se sada odigravaju.“

Kao što je to bilo donekle u Ukrajini. Da li se tako može reći?

„U principu te stvari mogu nekako da se povežu sa onom idejom koju sam rekao - da su to zakasneli i nezavršeni procesi perestrojke i u Ukrajini i u Belorusiji. Ali, ovo u Belorusiji je bilo apsolutno predvidivo. Ja sam slušao jedan veliki intervju koji je dao Lukašenko, trajao je dva i po sata. I on je tada rekao da očekuje nemire posle izbora, da očekuje demonstracije i proteste opozicije. Naravno nije očekivao u ovom obimu, kao što se vidi, on nije spreman za ovakvu vrstu demonstracija i protesta niti da odgovori na njih.

Povezane vesti - “MI TO VIDIMO” Lukašenko: Zapad finansira nerede u Belorusiji

Prema tome to ništa nije bilo nepredvidivo, čak i istorija tih predsedničkih izbora, ovo su valjda šesti koje on sprovodi, svi su oni bili praćeni manjim ili većim demonstracijama. Nijedni nisu prošli sa mirom. Nijedna opozicija ih nije priznala. Zapad ih isto nije priznao. A na ovim, još jedan poseban problem, praktično nije bilo međunarodnih posmatrača, izuzev posmatrača iz zajednice nezavisnih država. OEBS-a nije bilo, nije bilo posmatrača iz drugih država, niti ih je vlada u Minsku pozivala. Oni i nisu bili spremni da dođu u zemlju u kojoj je korona harala uveliko. Naravno, ovo što se dešava u Belorusiji nije posledica samo izbora, već je posledica i korone koju je Lukašenko apsolutno ignorisao. Pa još tom nezadovoljstvu naroda doprinela je i velika ekonomska kriza, uz napomenu da belorusko društvo već godinama ne može da krene napred zbog ekonomske stagnacije.“

Kako su ljudi u Belorusiji živeli poslednjih desetak godina?

„Poslednjih desetak godina mogli bismo da podelimo na dva perioda: od 2010. životni standard išao je napred. U stvari, Belorusija je delila ekonomsku sudbinu Rusije. Imajući u vidu da 80 odsto ekonomskih odnosa sa svetom Belorusije otpada na Rusiju, onda naravno da je i Belorusija ubirala plodove koje su ubirali građani Rusije. To je bio period kada su cene energenata, prvenstveno gasa i nafte bile visoke, to je bio period kada je Rusija mogla dobro da dotira Belorusiju. A u drugom periodu, od 2014. do danas počinju problemi sa cenama nafte i gasa na svetskom tržištu, što se ekonomski odražava i na Belorusiju, jer ona je ekonomski jako povezana, energetski zavisi od Rusije. To znači da je poslednjih šest godina životni standard bio u padu, kao što se dešava i u Rusiji.“

Slušao sam razne analitičare koji govore da je sve ovo što se događa ozbiljan udarac geopolitičkoj poziciji same Rusije?

„Ja sam službovao, bio sam ambasador u Belorusiji, imao sam veliki krug kretanja i komunikacije i sa vlašću i sa opozicijom. I moram reći da tu zvaničnu politiku koju Belorusija vodi, to je jasno bilo i Lukašenku koji je zagovarao integraciju sa Rusijom, nekad jaču nekad slabiju, a zavisi od odnosa. Odnosi između Minska i Moskve nisu idealni, to nama iz daljine može da izgleda, ali ima tu mnogo podzemnog kamenja. Lukašenko je nekada igrao na kartu Rusije, a nekada na kartu Zapada. Ali i vlast i opozicija u Belorusiji smatraju da Belorusija mora ostati jedna neutralna zemlja i u smislu članstva u Evropskoj uniji i u smislu članstva u NATO. I da ona mora tu svoju ulogu odigrati i pri Lukašenku i posle Lukašenka. Naravno da je to vrlo složena pozicija koja naravno pogađa i interese Rusije. Jer Rusija u svakom slučaju želi da ima Belorusiju koja služi, kako su oni govorili, kao ruski balkon u Evropu. Međutim, Zapad shvata ulogu Belorusije i on je Belorusiju uključio u to istočno partnerstvo kroz asocijacije Evropske unije, mada Belorusija tu nešto naročito i ne učestvuje. Naravno da se tu radi o nekom geopolitičkom prekomponovanju.“

To je bilo aktuelno odmah posle pada Berlinskog zida?

„Da, to geopolitičko prekomponovanje moramo reći da je nastalo ne sa Lukašenkom i sa Putinom, ono je nastalo sa raspadom Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora i taj proces nije doveden do kraja. Moram vas podsetiti na sledeće, Rusija nije bila protiv članstva Poljske, pribaltičkih zemalja, Češke, Slovačke, Mađarske, Bugarske u NATO, to je bila zvanična ruska pozicija i govorili su to je vaše suvereno pravo. Mi se ne slažemo, ali to je vaše suvereno pravo, vi to birate. Da bi posle Putin 2007-2008. godine okrenuo ploču i stao protiv proširenja NATO, i mi smo sada ostali ovde jedini koji smo zarobljenici te promenljive ruske politike. Ali se treba podsetiti i toga. Ja sam te godine službovao u Moskvi, četiri godine bio tamo, pa sam posle toga otišao u Minsk. A znam i 90-ih, kada sam bio u Bugarskoj, kada je Bugarska krajem 90-ih zagovarala članstvo u NATO, Moskva je govorila zvanično – to je vaše suvereno pravo, mi ne možemo da vas sprečimo. Dakle, to geopolitičko prekomponovanje se dešava, nije počelo juče, to je proces koji traje već trideset godina.“

Dolaskom Donalda Trampa na vlast u SAD poklapa se sa slabljenjem ekonomske moći Sjedinjenih Američkih Država i rastom Kine, došlo je do određene krize s jedne strane unutar tih vodećih zapadnih sila i računajući američke odnose sa Evropskom unijom, došlo je, čini se, do opasnoga vremena u kojem deo establišmenta u SAD neće da prizna, ne priznaje i ne prihvata da su oni jedina supersila u svetu. Smatrate li da je to vrlo opasno i gde to vodi?

„Rekao bih da je Amerika sada u stagnaciji. Ne bih se mogao složiti da je Amerika na silaznoj putanji, ona je možda dostigla svoj zenit, ali nije još uvek u silaznoj putanji. Ona je još najveća ekonomska sila, GDP njen je 21 trilion dolara, Evropske unije 17, Kine 11, a Rusije 11 triliona, to jest na nivou jedne Španije. Dakle, to je taj odnos snaga. Pokušaj da se napravi alternativa dolaru nije uspeo, ja sam lično bio jedno vreme zagovornik toga. Vidim da su u toj igri jako loše prošli Rusi. Oni su veliki deo deviznih rezervi pretvorili iz dolara u juan, juan je sada proklizao i oni su na toj transakciji jako izgubili. Pokušali su da od rublje i juana naprave alternativu dolaru, nisu uspeli. Pokušali su da uvedu nacionalnu valutu, rublju i juan u međusobnu trgovinu i znate koliko je u najboljoj godini iznosila međusobna trgovina u juanu i rubljama, sedam odsto od 100 milijardi, mislim da je sada možda i veća trgovina između Rusije i Kine godišnje. Kod nas je jako prisutna ta teza da je Amerika na izdisaju, evo Amerika samo što nije propala. Sećam se jednog intervjua koji je bio još za vreme Obame ili pri njegovom odlasku, kada su počeli problemi u američkoj ekonomiji, posle 2008, 2009, kada je Putin rekao – nama ne odgovara da ekonomski Amerika propadne.“

Mnogo je tu složenih i prikrivenih interesa velikih sila?

„Mnogo je tu politike i nekih geopolitičkih konstrukcija koje teško mogu da izdrže probu vremena. Rekao bih da je u toku perestrojka sveta. Upotrebiću ponovo tu reč jer nemam neku adekvatniju za ono što se dešava u svetu i novo pozicioniranje tih glavnih svetskih igrača. Kini baš i ne cvetaju tako ruže kada je Amerika otvorila trgovinski rat sa Kinom. Evo, uzmimo ovaj primer: Tramp je kao naklonjen Rusiji, on je jedan dobar narodni predsednik, dobro gleda na Srbiju, ali vidite šta on radi, on vodi trgovinske ratove, on je protiv globalizacije, on je protiv te trgovine na koju je Amerika zasnovana. On pre svega gleda američke interese. On vraća američki kapital u Ameriku. Prema tome, nijedan američki predsednik nije uveo više sankcija Rusiji i Kini od Trampa. On ih je uveo i ne znam kada one uopšte mogu da se skinu, jer su toliko teške i sa strane predsednika i sa strane njihovog ministarstva finansija, sa strane Kongresa, Senata, i ne znam koja američka vlast nije uključena u te sankcije. Amerika se bori za tu svoju poziciju. I ne bih rekao da je ona na silaznoj putanji. Ona je sila koja je postigla svoj zenit i svim snagama pokušava da zadrži to.“

Kod nas i u političkom i javnom narativu stoji priča da glavnu politiku SAD zapravo ne vodi njen predsednik i njegova administracija, nego da je vodi američka duboka država. Koliko to zaista stoji, šta je tu mitomanija, šta nepoznavanje stvari u tim političkim odnosima u SAD?

„Mislim da je ta teza koju ste vi sada postavili apsolutno tačna, ali ne sa onog stanovišta koje se kod nas doživljava kao da tu duboku državu vode Bil i Hilari Klinton. Ne, to vodi američka pravna država. Jer vidite da su sada Trampa optužili i ne znam za šta ga više nisu optužili i optužuju ga. U Americi predsednik može da radi šta hoće, ali institucije će raditi svoj posao. Doteraće ga na ono šta on treba da radi po ustavu i po američkim zakonima. Ja tu američku duboku državu doživljavam kao američku pravnu državu, američki pravni sistem, a ne kao neke bivše američke predsednike ili ne znam kandidate. Mislim da je to pogled američkog načina života ili američkog političkog modela. Ne mogu da se setim, ali sada je Tramp optužen nešto žestoko, sudiće mu. Nijedan američki predsednik nije bio toliko izložen američkim sudovima kao što je Donald Tramp.“

Povezane vesti - ANEKSIONA KRIZA

Vi ste iskusan diplomata, zanima nas kako gledate na poziciju Srbije sa Evropom i naše pozicije sa Sjedinjenim Američkim Državama. Mi nismo bitni ni jednima ni drugima, naročito Sjedinjenim Američkim Državama. Evo, predsednik Vučić putuje 4. septembra u Vašington na razgovore o Kosovu. Koje je Vaše viđenje tih stvari?

„Celog života sam se bavio diplomatijom i znam samo jednu zemlju i jednog čoveka i jedno vreme kada se moglo sedeti na više stolica. To je bio Josip Broz Tito. To je bila SFRJ. I to je bilo vreme bipolarnog sveta i postojanje nesvrstanih i zemalja u razvoju kao organizovane političke snage u međunarodnom životu. Sećate se tog doba, postojao je Pokret nesvrstanih, on je bio politička snaga. Pored toga, postojali su razni forumi što se tiče zemalja u razvoju, nerazvijenih i zemalja u razvoju. Počev od onih zemalja sever-jug koje je zagovarao Palme i Tito... Dakle, to je bilo to vreme. I posle tog vremena je bilo ili ćete sedeti na jednoj ili na drugoj stolici. Ne može se sedeti na dve stolice, a pogotovo na tri. Na Evropskoj uniji, Kini, Sjedinjenim Državama... Prosto je to nemoguće, Srbija pogotovo nije taj kapacitet, vreme nije to, a političari nisu kalibra onog kojeg su nekada bili. Prema tome, ja ono što stalno zagovaram jeste - pogledajte kartu i videćete da je Srbija jedno ostrvo u moru Evropske unije i ostrvce u okeanu koje se naziva NATO.  I mi prema tome moramo koncipirati našu spoljnu politiku. Da, jeste, ja se slažem, kod nas je na prvom mestu što se tiče spoljne politike zvanično Evropska unija. Ali mi ne napredujemo ka Evropskoj uniji, to nisu čak ni puževi koraci, ni puževom brzinom ne napredujemo ka Evropskoj uniji.“

Ali očigledno je Evropska unija nešto i ne želi, a NATO nas je uništio, bombardovali su nas mimo odluke Saveta bezbednosti UN zbog oružane pobune na KiM, protiv ustavnog poretka Srbije?

„Da, slažem se sa vama. U Evropskoj uniji postoji to raspoloženje. Ali, šta bi nama smetalo da smo mi primenili 23 i 24 poglavlje. Da li bismo mi dobili od Evropske unije mnogo veće dividende nego što ih dobijamo danas. Da li bi za naše društvo to uopšte bilo korisnije. Ja mislim – da. I masu drugih stvari. Ne možete vi težiti Evropskoj uniji a sa Evropskom unijom danas usaglašenost vaše spoljne politike je 47 ili 48 odsto, a pre deset godina je bilo 78 procenata. Ne možete vi stalno u međunarodnim forumima glasati protiv Evropske unije. Okej, ja nemam ništa protiv, možemo mi da se izjasnimo da hoćemo da budemo sa Rusijom, Kinom, sa Evropskom unijom, ali ne možemo stvarati zabunu kod našeg naroda, niti stvarati pogrešne predstave kod naših partnera.

Ja ne vidim drugog prioriteta Srbije nego članstvo u Evropskoj uniji i treba upregnuti sve snage da se to postigne. To je veoma važno. Sa druge strane, da gledamo samo činjenice. Pogledajte, investicije Rusije u Bugarsku su, imao sam podatak za ranije godine, pet-šest puta veće nego u Srbiji.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .