INTERVJU SVETOZAR MARJANOVIĆ: Manje je zlo izgubiti deo teritorije nego celu državu

Razgovarali smo skoro četiri sata. S lica nije skidao osmeh, precizno sročene rečenice pratile su pronicljive i radoznale oči. Glas odmeren i tih, kao da nije general, kao da nije čovek uramljen u okvir savremene srpske istorije. General-potpukovnik Svetozar Marjanović je potpisnik Vojnotehničkog sporazuma Međunarodnih bezbednosnih snaga (Kfor) i Savezne Republike Jugoslavije, u javnoj komunikaciji poznat kao Kumanovski sporazum. Razgovor počinjemo pitanjem kad je komandi VSRJ bilo jasno da će nas NATO napasti.
"Ta opasnost je pretila od sedmog meseca 1998. godine. To sam prepoznao u jednoj navodno bezazlenoj akciji međunarodne vojne delegacije koja je došla u nekakvu kontrolu naše vojske pod okriljem OEBS-a. Taj tim je kontrolisao vojsku, mešoviti tim, bilo je Hrvata, Engleza, kasnije su s njima išli i naši oficiri. Taj tim je u suštini detektovao sve naše lokacije. Gde god su dovedeni, kasnije je pogođeno bombama u agresiji. Oni su išli i snimali. Obeležavali koordinate."

To je u stvari bila NATO ekspedicija?
"Ne mogu to da tvrdim, ali je OEBS prisiljavao naše rukovodstvo da to prihvati. Ne bi to pokojni ministar Bulatović uradio da nisu bili prisiljeni raznim pritiscima. Ja samo pričam kako je to proteklo, a sve je bilo jasno nama koji smo imali iskustva s tim „mirovnjacima" na početku građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. U isto vreme, dok oni to rade, 1998. godine, jedna grupa iz Generalštaba radi s njihovom grupom, određuju koordinate. Problem je nastao kad su shvatili da satelitske koordinate podbacuju od 150 pa do 500 metara u odnosu na klasična topografska merenja, kojima smo se mi služili."

Znači, oni su i pre Rambujea bili spremni?
"Pre Rambujea. Sve je to spremano. Sad ste me podsetili, u selu Kumanovu, kad sam otišao na pregovore, 6. juna uveče, rekao sam drugoj strani da nema više pregovora pošto oni čekaju da im direktiva stigne iz Brisela. Tu sam se našao s generalom Bejlom, (general Džekson nije dolazio, bio je samo jednom). Razgovarali smo dva sata. Obojica smo artiljerci. I on mi u jednom trenutku kaže: „Znate, ja sam 1972. godine pošao u vojnu akademiju u Engleskoj i dve godine sam izučavao Kosovo i ovaj širi region". To sve objašnjava."

Očekivali ste napad. Kako se Vojska SRJ spremala za odbranu?
"Mi smo od same te kontrole njihove vojske, praćenja, shvatili da se nešto sprema. Zaključili smo da će nas sigurno bombardovati. Na osnovu toga smo pravili strategiju. Opredelili smo se da se sačuvaju ljudstvo i materijalne rezerve. To je bio ključ. Znali smo da objekte ne možemo braniti, ali je bilo bitno sačuvati živu silu i materijalna sredstva. Posebno smo se bavili problemom materijalnih sredstava, skladišta hrane, municije, goriva, eksploziva... Po nekoliko hiljada tona municije na malom prostoru smo imali.
Prednost je bila ta što nas nisu gađali 1998. Imali smo vremena da odradimo ono što nije odrađeno. To je ogroman posao. Tad je bio problem da se vojska mobiliše. Onda sam išao kod predsednika Miloševića, a komandanti, posebno PVO, tražili su da se mobiliše još ljudi, još pet do deset hiljada. Referisao sam predsedniku kako teku pripreme i rekao sam: „Možda vama to smeta u vođenju države da mi mobilišemo još vojske, ali mi ispod petnaest hiljada novih vojnika teško da možemo da izvršimo odbranu". „Kako to, Marjane (tako me je zvao), pa to morate raditi?" Tako smo mi izvršili mobilizaciju tih dodatnih petnaest hiljada i uspeli da sve izvučemo: šleperima, cisternama... Reke su bile pogodne za to, i Tisa i Sava. I jedinice su izašle na svoja komandna mesta kako je Generalštab naredio.

Šta je bila osnovna strategija vojske koja je na kraju pobedila u tom sukobu?
"Kod vojske je bila presudna pokretljivost i spremnost da u svakom trenutku borbeno dejstvuje. Pokret je morao da bude stalan. Kad idete na jedno mesto, morate unapred da razmišljate šta ćete na drugom mestu raditi. Veliki i česti pokreti. I maskiranje, svakako. Formirano je nekoliko timova za izradu raznih maketa, od tenkova, borbenih vozila, helikoptera i drugog oružja i oruđa. U Crnoj Gori su isto mesto gađali petnaest puta, taj Žirovac. Tamo je postavljen neki imitator koji je davao signal."

Kako njima nije bilo jasno da gađaju makete? Raspolagali su savršenom elektronikom.
"Kažu, ti radari sve čuju, sve vide. To su priče za malu decu. Ne može sve da se vidi, a njihov pokazatelj to potvrđuje. Oni su ipak šablonska vojska. Kao što reče general Bejl: „Ja sam artiljerac, ali samo topografiju znam. Ne znam ništa drugo." Imaju zadatak koji dobiju i oni ga izvršavaju bez obzira na to što to nije više to."

Mnogi vojni eksperti, i danas se pitaju zašto NATO nije izveo pešadijsku invaziju. Ili su zapravo pokušavali?
"U Generalštabu smo cenili da je moguće da izvrše kopnenu invaziju. Međutim, naš zaključak je bio da u tom trenutku nisu sposobni da to urade iz dva razloga. Prvi je taj što nemaju dovoljno sopstvenih snaga bilo gde, u Mađarskoj, Hrvatskoj, Albaniji... Drugo, njihov prvi ešalon vojske, a to su Šiptari, nije izvršio zadatak. Njihov zadatak je bio da obezbede uvođenje snaga, da ovladaju granicom i da otvore prostor i nanesu gubitke srpskoj vojsci u toj meri da te snage koje budu uvođene na tim pravcima mogu dalje da guraju."

Kojom snagom su Šiptari raspolagali?
"Znamo to po broju brigada. Bilo ih je pet.Tom dedukcijom dođe se do trideset hiljada ljudi."

Jesu li regularne snage Albanije u tome učestvovale?
"I albanske i američke vojske i razne druge. Pouzdano se zna da je iz američke bilo i specijalnih jedinica, jer su neki uhvaćeni, neki su ubijeni. Artiljerija je bila uglavnom američka. U albanskoj vojsci je bilo svih struktura. Bilo je tu i albanskih i naših Šiptara, i britanskih, za francuske ne znam. Prema nekoj informaciji, bila je tu neka dobrovoljačka grupa muslimanskih država kao što je bilo i u Bosni. Bilo je operativnih izveštaja o tome, ali i zaključaka prema nalazima poginulih."

Govori se o Košarama, Paštriku... To je jedan važan deo borbe, mada bilo je i drugih.
"Sve je važno. Normalno je da se granica brani čitavom dužinom i da se, kad se postavlja odbrana, brane prolazna mesta. Topografski gledano. Ali se granica brani celom dužinom. Svuda je branjena. Niko ne bi trebalo da potcenjuje ničiju borbu na položaju. Svako je uzeo pušku i bio doveden na tu granicu i stavljen pred smrt. Slažem se da su neke tačke bile više napadane. Kao što smo mi birali odbranu, tako je napadač birao težište napada. Mislim da je državno zapostavljanje tog čina borbe dovelo do toga da se šikaniraju ljudi, da se šalju u Hag. Dužni smo reći da su ovi ljudi hteli da dokažu narodu da se tamo odvijala stravična borba za zemlju. U tome su uspeli. O tome treba da se priča, da se snimaju filmovi.
A zamislite, generalu Ojdaniću je general Klark pretio: "Za tri do pet dana neće biti vaše vojske, a i ono što bude ostalo, neće biti vaša vojska, nego ćete vi u njoj učestvovati". Oni su stvarno mislili da će za maksimum sedam dana baciti našu vojsku na kolena i time okupirati SRJ."

Šta bi se dogodilo da je agresija trajala još jedan mesec?
"Da, ali protiv sebe imate mentalno bolesnog komandanta. Šta da očekujete od takvog čoveka, da normalno razmišlja da li je i dalje besmisleno gađati mostove? Šta to njega briga? Ja mogu da kažem jedno, da je potrajalo, u dobroj meri nas ne bi bilo. Da je Beograd definitivno ostao bez struje? Koliko hiljada stanova ima, frižidera? Došlo bi do zaraze. Koliko hiljada zamrzivača? A ko bi obezbedio noću da ne bude pljačke? Ima li nekoga ko bi mogao to da obezbedi? Ko bi mogao da živi na drugom spratu, a da nema vodu ni struju više od tri dana? To je bila strašna opasnost, na koju je Milošević ukazao. Još je bilo jedno mesto za koje niko nije smeo da garantuje da neće biti bombardovano, a to je Vinča."

Kako je došlo do početka rada na mirovnom sporazumu?
"To ja ne znam, to zna ministar Živadin Jovanović i Miloševićevi ljudi koji su vodili početak pregovora."

Kako je to počinjalo?
"Dugog juna 1999. došao je kod mene Ojdanićev ađutant i rekao mi da pod hitno odem u Tolstojevu 4a. Otišao sam, kad tamo Milošević. Došao je i Nebojša Vujović, naš ambasador u SAD. I on je bio u tom timu. Razumeo sam da treba da idem da potpišem mirovni sporazum. U prvi mah me je uhvatio strah kakav sporazum treba da potpišem. Kapitulaciju? Ma, ne, mi nismo poraženi. Vidim, svi su zabrinuti, ja ponajmanje, zato što sam znao da do toga mora da dođe. Kako god okrenuli, manje je zlo izgubiti jedan deo teritorije nego celu državu. Bez obzira na to šta nam znači taj deo teritorije, a znači mnogo. I duhovno i svakako drugačije.
Milošević mi je rekao: „Marjane, ti si šef ekipe. Ti vodiš ekipu.
Počele su pripreme. Ovi iz Alijanse treba da pošalju vojno-tehnički sporazum, iz Brisela oko jedan po podne.
To je bilo 4. juna. Ujutro Milošević mi reče:„U četiri sata dođi da mi referišeš, napravi analizu teksta - šta može da se prihvati, šta ne može." Ja sam čekao, tim je bio na okupu, ali to nije stiglo. Ja sam otišao u četiri kod predsednika i rekao da nismo ništa dobili. I on kaže, čekajte, kad dobijete, idite tamo i rešite to, potpišite šta treba. Do sutra u devet časova. Mi smo opet čekali do uveče, ništa nije stiglo. Bio je veliki tim, troja kola, pošto je uprava za odnose sa inostranstvom bila pod mojom komandom, a tu su i naši prevodioci, i ja kažem, vi čekajte, kad primite, hitno prevodite i ponesite materijal pa se vidimo u pet na izlazu autoputa Beograd-Niš. Otišli smo kući, podelili se. I meni prevodilac Vesna kaže da je plan stigao tek u 01.15 posle ponoći iz Brisela. Rekao sam joj da to prevede pa ćemo iza Vranja stati negde da popijemo kafu i da mi sve to ispriča.
U devet treba da bude sastanak. Kako je rekao Milošević, trebalo bi da bude na graničnom prelazu general Janković. Dao je zadatak Pavkoviću da obezbedi mesto i sve što treba za pregovore. Došli smo pred Vranje u neku kafanu i Vesna mi kaže da je situacija vrlo ozbiljna, prevoda nemamo. Pošto ga nemamo, ja kažem Kovačeviću, mom zameniku, da s timom ode do prelaza Đeneral Janković, da ne ispadne da u devet sati nismo došli na pregovore i kaže da nema pregovora kad nemamo prevod materijala.

Malo neozbiljno od Brisela?
"Sve je to deo njihove igre. Ali telefonom pozovem Upravu za spoljne poslove, a Ivanović, načelnik uprave, javi mi se i kaže da su sve preveli, ali da je stigao novi, drugi plan. Dogovorimo se da prevedu novi tekst, i kako prevedu jednu stranu, da mi je tako šalju faksom. To je potrajalo. Kad smo sve dobili, našli smo trideset jedan problem, ali dvanaest onih koji nema šanse da se potpišu. Čitajući to, mi shvatimo da to znači bilateralni sporazum NATO-a i Savezne Republike Jugoslavije. Neće oni Savet bezbednosti, nego direktan dogovor. Kažem: „Krga, mi moramo direktno da idemo u Janković". Kaže Krga: „Kako ćemo kad nemamo nikakvo obezbeđenje?". Što nam je, to nam je. Mi smo krenuli i pred mrak stigli. U Đeneral Jankoviću nije bilo nikoga. Našli smo nekog vojnika koji je rekao da su tu bili neki generali. Došao je general Karanović i informisao me da oni nisu hteli da dođu, otišli su, prešli granicu u neku kafanu u Makedoniji. Razgovarali su ceo dan i složili se, samo još sutra da se precizira zahtev da se od tri do pet dana izvlačenja pomeri na sedam dana. U protivnom, nema pregovora. A ako hoće pregovore, onda moraju da dignu šator između carine, Makedonije i Srbije. Na ničijoj zemlji. Neka ga tu dignu pa ćemo sutra u devet početi razgovor."

Pregovori u šatoru.
"Otišli smo u Vranjsku banju, prenoćili, i sutradan ujutru se vratili. Na našoj carini nema nikog. Ja odem na carinu kod Makedonaca, ispred carine general mi raportira: „General vas moli da dođete u njihov kamp da se tamo vode razgovori". I meni odmah zvekne u glavi da Hrvati imaju poternicu za mnom, otvorenu, međunarodnu. Još nisam spustio ruku, mislim, ako kažem predsedniku da tamo neću ići zbog toga, on će reći, Mare, otići će jedna glava svakako. Ja prihvatim i odem tamo bez obezbeđenja. Tako su nas strpali u neki šator, sastanak je u deset sati. Bilo nas je četvoro-petoro. Pozdravim ih i kažem da mi imamo predlog za promenu plana. Da ovo ne možemo da potpišemo, a general Majkl Džekson skoči: „Šta vi hoćete, juče smo se dogovorili sve?! Mi smo prihvatili da izvlačenje bude pet do sedam dana, a vi biste sad neke nove zahteve. Tri meseca čekam da uđem na Kosovo." A ja mu kažem: „Gospodine generale, pa što ne uđoste? Možete da uđete i sad. Evo, ja sam tu, uđite, ali ne možemo tako da radimo." On je se digao i otišao. Pregovore je nastavio Klintonov savetnik, neki general-potpukovnik.
To je bilo 6. juna. Čekali smo odgovor. Ali odgovora nije bilo. Oni šalju primerak u Brisel, u Njujork i Vašington, i čekaju povratnu informaciju.
Osmi jun. Oni su dobili neke odgovore, od kojih su nešto prihvatili, a u stvari su još crnje stvari dodali. Jedna od tih crnih stvari bila je ta da mora da bude doneta u roku od dvadeset četiri sata rezolucija Saveta bezbednosti, a ako ne bude doneta, onda oni imaju pravo da nastave bombardovanje. Ja kažem ovom generalu: „To znači da ja pozivam vas da nas vi bombardujete i da vam posredno odobravam i dosadašnje bombardovanje".
Došao je 9. jun. Čitavu noć osmi na deveti mi smo bili tamo. Zakuvalo se do kraja, teški su zahtevi, ovde popuste, a zategnu na tri mesta. Rekao sam predsedniku Miloševiću: "Ovo nema šanse da potpišem ako oni ne promene ove tri stvari". Odgovorio mi je: "Marjane, nema problema".
Čitav dan smo do tri, pola četiri bili. Nije bilo odgovora. Opet kažem tom general-potpukovniku, mi odosmo, vi zovite kad dobijete odgovor. Mi krenemo i kad smo bili blizu carine, zvoni mi telefon, javlja se Milošević i pita gde sam. Ja kažem da se vraćamo da se odmorimo, ne možemo više. Kaže: "Molim te, stani na carini pa mi se javi". Tamo smo imali telefon. Ja mu se javim i on kaže: "Znam da ste umorni, ali ovo što ste tražili, biće ispunjeno, ako možete, vratite se i potpišite sporazum."
Mi smo se vratili. Sačekali su nas odgovori i onda smo napravili sporazum i potpisali.

I tako je nastala Rezolucija 1244?
"Da. To je bila osnova te rezolucije. Taj papir i papir Ahtisarijev. Taj papir je bio sraman u odnosu na institucije koje je predstavljao. To je bio najobičniji papir A4 formata sa deset tačaka."

Završio se rat, kako ga sad, dvadeset godina kasnije, doživljavate?
"Da li može biti nešto bolje rečeno ili objašnjeno nego slikom da jedna sila koja ima tri puta više aviona nego mi tenkova, i ona sedamdeset osam dana bombarduje, napada i ne može da krene napred. Sad nek neko priča o porazu. O kakvom porazu pričamo?!"

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa...

Ovo je Srbija

Da li mislite da bi se sutra u slučaju ponovljene agresije ponovilo i ono što se dogodilo na Košarama i ono što je VSRJ uradila u to vreme?
"Da, nesumnjivo. Ovo što vam pričam je jedan deo srpskog naroda, i podvlačim srpskog. Ne mogu da vam govorim za druge. Mislim da su neki u ovoj situaciji bili bolji od srpskog naroda. Srbi i vojska su prirodan spoj, jer to je Srbija."