Jednaki zbog EU i straha od kazni

Usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, čime je Srbija ispunila evropske standarde u ovim oblastima, nekako očekivano je izazvalo različita tumačenja prirode njihovog donošenja. S jedne strane su se čula obrazloženja da je njihovo usvajanje suvišno pošto je postojeća regulativa sasvim dovoljna ukoliko se primenjuju u praksi, s druge, donekle stidljivije, da je to bila nužda s obzirom na prioritete koje je postavila Evropska unija.

Govoreći o novom usvojenom zakonu za koji je zadužena, Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, saopštila je da Srbija, posle 2009. godine, sada konačno ima „moderan krovni zakon“ iz te oblasti koji će svima omogućiti jednake uslove, te da će čitavo društvo moći da krene napred:

„Srbija je mnogo uradila poslednjih nekoliko godina u ovoj oblasti, ali je još dosta posla pred svima... Zakon će omogućiti ženama i muškarcima jednake uslove da žive, rade i razvijaju se, jer jedino takvo društvo može da ide napred. Ne mogu biti ponosnija i srećnija danas. Uz novi zakon o rodnoj ravnopravnosti, zajedno – državne institucije, međunarodni partneri, privatni sektor, NVO, mediji i svaki građanin i građanka mogu da doprinesu stvaranju društva jednakih šansi, jer to dugujemo generacijama koje dolaze.“

Neophodni koraci

Objašnjavajući važnost usvajanja novog zakona, Gordana Čomić, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, kaže za „Ekspres“ da je njegovo usvajanje bila nužda, iako mnogi veruju da se osnovne vrednosti koje se regulišu njegovim usvajanjem jednostavno podrazumevaju:

„Neophodno je bilo doneti ga, pošto bi pravo trebalo da bude umetnost dobrote i pravde. Ali, ljudi neće sami od sebe da uvažavaju druge kao ravnopravna ljudska bića. Zato je društvo primorano da donosi zakone kojima to propisuje i zabranjuje ponašanje kojim se žene ne tretiraju ravnopravno sa muškarcima. Volela bih da je drugačije, ali, nažalost, nije.“

Na konstataciju da političke stranke u Srbiji, pre svega one koje bi trebalo da zastupaju takozvane levičarske ideje, nemaju među svojim osnovnim načelima temu apsolutne jednakosti za sve građane, Čomić odgovara da je upravo to razlog za postojanje zakona kakav je upravo donet:

„Ako su pročitali Ustav, ako su svesni da moraju da mu se povinuju, onda moraju time da se bave. Ali, ako muškarci sami od sebe ne razumeju da su žene izvor znanja, iskustva i dobrih veština za, između ostalog, politiku, onda to mora da se reši na zakonski način.“

Pola-pola

Ministarka Čomić na sličan način odgovara i na nedoumicu da li je potrebna i dostižna propisana kvota od najmanje 40 odsto žena na rukovodećim funkcijama:

„Ako to drugi ne shvataju, onda mora da postoji zakon koji propisuje kvote koliko će žena morati da bude. Nažalost, i ja bih volela da je drugačije. Jer, majka priroda određuje jedinu prirodnu kvotu zastupljenosti: 50 odsto – 50 odsto.“

Kada je reč o pomenutom zakonu, ali i izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, predstavnice Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog istakle su da se radi o aktima koji su usaglašeni sa Ustavom i pravnim sistemom Srbije, kao i sa direktivama Evropske unije.

Nemoguće je, naravno i nesuvislo, usvajanje zakona obrazlagati tek ovdašnjom promenom društvene svesti i potrebom da se žene i muškarci izjednače u svim životnim segmentima. Potvrda za tako nešto mogla se čuti i pre nego što se zakon našao pred narodnim poslanicama. Nekoliko dana pre usvajanja pomenutog zakona u Skupštini Srbije, Odbor za evropske integracije jednoglasno je usvojio predloge Zakona o rodnoj ravnopravnosti i o izmenama Zakona o zabrani diskriminacije. Tom prilikom je Elvira Kovač, predsednica odbora, istakla da političke stranke najviše brine ko će i od kada plaćati kazne ukoliko se ne obezbedi zastupljenost žena od 40 odsto na rukovodećim mestima.

Kako su prenele pojedine agencije, Kovač je tada, povremeno uz osmeh, pomoćnici ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Nini Mitić, koja je obrazlagala predloge zakona, rekla da predsednike stranaka i stranačkih organa najviše brinu novčane kazne propisane za neispunjavanje navedenih uslova.

Kovač je dodala da se političari često žale da „nema šanse“ da obezbede dovoljnu zastupljenost žena u stranačkim organima, posebno u pojedinim lokalnim sredinama.

Mitić je nakon toga istakla da je Predlogom zakona o rodnoj ravnopravnosti predviđeno da će se, ako to ne bude postignuto, sankcije primenjivati od 1. januara 2022. godine, te da je ne čudi što poslodavce i čelnike stranaka to brine, ali da je to za sada jedini način da se obezbedi poštovanje zakona.

Istovremeno je naglasila da se ne radi o „feminističkom zakonu“ niti o „zakonu za žene“, već o zakonu „za podjednake mogućnosti žena i muškaraca“.

Iako ranije planiran, treći zakon nije ni stigao do Skupštine Srbije. Predsednica Odbora za evropske integracije Elvira Kovač izjavila je da je „strašno nervira“ nepoznavanje skupštinskih procedura koje se, prema njenim rečima, demonstrira u delu javnosti, medijima, pa čak i u samoj Skupštini Srbije:

„Treći zakon koji je bio u ovom paketu – Zakon o istopolnim zajednicama – nije prošao Vladu Srbije i nije u skupštinskoj proceduri, a čuju se glasovi koji traže povlačenje ’sva tri’ zakona… Čak je neko rekao da je protivzakonito i po hitnom postupku donet Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, a bilo je toliko javnih rasprava, okruglih stolova, pa je čak i Skupština sačekala 15 dana da ga stavi na dnevni red. Volela bih da se to nekako razjasni i da se ne pričaju gluposti.“

Kada se radi o žrtvama porodičnog nasilja, Zorana Mihajlović, potpredsednica vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, kaže da je „svaka ubijena žena opomena državi da joj nije pružena dovoljna pomoć“. Strategija za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici do 2025. godine, pored ostalog, predviđa efikasniju zaštitu i podršku žrtvama kroz kvalitetniju i dostupnu podršku svim ženama.

Izostanak prevencije

„Novi zakoni, strategije, akcioni planovi… a broj ubijenih žena nije se smanjio u protekloj deceniji. Nismo stigli ni do polovine godine, a već su tri žene izgubile život u porodičnom nasilju iako su prijavljivale nasilnika i tražile pomoć. Ako žena prijavi nasilje, ta prijava mora da nađe dalji tok, a ne da ta žena da bude ubijena. Prevencija je nešto na čemu nismo dovoljno radili, a trebalo je, i to je nešto čemu je vlada posebno posvećena.“

Iz Autonomnog ženskog centra podsećaju da trenutno čitave oblasti u Srbiji nemaju mogućnosti niti lokalne samouprave mogu da finansiraju takvu podršku žrtvama nasilja.

„Ono što je bila naša načelna zamerka jeste što u njoj piše da neće biti potrebna dodatna finansijska sredstva za primenu svega onoga što je planirano u strategiji“, izjavila je Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.

Strategijom je predviđen i rad sa učiniocima nasilja prema ženama i nasilja u porodici, a za to su, kako predviđa Zakon o rodnoj ravnopravnosti, predviđena sredstva iz budžeta.

„Ne razumemo zašto bi država Srbija plaćala taj terapijski rad sa nasilnicima, zašto država Srbija ne plaća terapijski rad sa decom koja su svedoci takvog nasilja, koja su žrtve takvog nasilja, sa decom koja su ostala iza ubijenih žena“, navodi Ignjatović.

Prema njenim rečima, svi učinioci ovih krivičnih dela koji to finansijski mogu da učine morali bi sebi da plate terapijski rad, potom da snose troškove boravka zlostavljanih žena u sigurnim kućama i plate štetu koju su napravili. Kako navodi, to je odavno praksa u pojedinim kantonima u Švajcarskoj, dok u Italiji i Francuskoj deca nastavljaju da žive sa porodicom ubijene žene, a država se finansijski potpuno brine o njihovom odrastanju i školovanju.