Kad više ništa nije sveto

Nekada je važilo zlatno pravilo u politici. Porodica je off limit. U to se ne dira. Zlatni standard koji su poštovali svi koji se ovom delatnošću bave i pravilo je imalo univerzalni karakter. Nažalost, kod nas u Srbiji ovo pravilo je pre nekoliko godina prestalo da važi.
Negativna kampanja koja se vodi protiv predsednika Srbije već nekoliko godina ima svoj koren u proceni da će se Srbija najlakše destabilizovati ako se destabilizuje Vučić, a on se pak najlakše destabilizuje ako mu se udari na porodicu. Kao, uostalom, i svakom normalnom čoveku.

To nije novum u našem političkom životu u poslednjih nekoliko godina i često smo svedoci takvih napada. Neki analitičari čak primećuju i određenu zakonitost. Čim se Srbija nalazi u malo povoljnijem položaju, sledi lični napad na Aleksandra Vučića. Tako se posle posete Makrona Beogradu i stvaranjem ozbiljnijeg saveznika na Zapadu, atak očekivao.

Sagovornici "Ekspresa" se slažu sa ovakvim razvojem događaja, naglašavajući da poslednji ataci imaju ličan prizvuk, odnosno da su bar što se unutrašnjeg zainteresovanog faktora zasnovani samo na čistoj ličnoj mržnji.

"Radi se o kulminaciji negativne kampanje protiv predsednika Srbije. Deo opozicije i tzv. kritičkih medija u kontinuitetu na sve načine pokušava da sruši autoritet i kredibilitet Aleksandra Vučića. Napad na decu je pre svega lično motivisan, a cilj je da se Vučić i lično i politički frustrira. Imam uverljiv i racionalno zasnovan utisak da je to urađeno sa ciljem da predsedniku nanesu direktno zlo, da ga lično povrede i da počne da san sebe preispituje u pogledu daljeg angažmana. Čitava Tviter operacija defaminiranja predsednika preko prostačko-bizarnog maltretiranja dece je i dokaz da opoziciona Srbija ne nudi ništa nego destilovanu političku i ličnu mržnju. Nema novih ličnosti i ideja, nema nikakve pozitivne motivišuće kampanje, postoji spoj stalne proizvoljne kritike i vulgarnog propagandnog nihilizma. Da je reč o zloj nameri prema predsedniku Srbije, rečito svedoči okolnost da niko od opozicionih lidera ni slobodnih novinarskih udruženja reč nije rekao na monstruozne Tviter poruke. Jednostavno, za njih je sve, ama baš sve što je protiv Vučića, ma kako strašno bilo, opravdano. Možete zamisliti šta sledi u kampanji? Ovo je, nažalost, tek početak", smatra Dejan Vuk Stanković, politički analitičar.

Povezane vesti - NIKOLA ŠAINOVIĆ: Milošević i Tuđman mogli su da odluče o svemu osim o početku i kraju rata

Sličnog mišljenja je i naš najpoznatiji kriminolog Dobrivoje Radovanović, koji poslednje napade tumači prilično zlokobno i da pretnje koje su preko društvenih mreža upućene deci predsednika Aleksandra Vučića ne smeju olako da se shvate.

"Te pretnje nisu bezazlene, niti su ljudi koji ih upućuju bezazleni. U većini slučajeva iza takvih pretnji stoje poremećene ličnosti. Zbog toga, policija i BIA moraju ozbiljno da shvate svaki takav slučaj, da ga istraže, a sudovi takve stvari moraju žestoko da osude. Naravno, u ovakvim slučajevima kada se preti deci, neophodno je i pojačati bezbednost porodice Vučić", kaže Radovanović.

Pretnja koju je osoba, kasnije identifikovana kao Aleksandra Janković Aranitović napisala na svom Tviter nalogu, ne treba prihvatiti olako niti kao nešto zdravo za gotovo. Aleksandra je privedena pred Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal i određen joj je pritvor do trideset dana. Međutim, ono što vredi analizirati je šta je bio povod za ovakav komentar, odnosno da budemo još precizniji, analiziraćemo formu. Onaj koji se krije iza naloga na Tviteru Aleksandrizam je reagovao pretnjama na objavu sa zvaničnog naloga Aleksandra Vučića koja je glasila: "Ovo je jako važan dan za nas, za Srbiju, Smederevo, radnike koji ovde rade, jer su Kinezi ovom novom investicijom potvrdili da žele da ostanu ovde, da žele da ulažu i da veruju u uspeh Železare".

Inače, tvit se odnosio na novu investiciju kineske kompanije "HBIS group Serbia", koja je u novi pogon za aglomeraciju u smederevskoj Železari uložila oko 80 miliona dolara. U bilo kojoj zemlji na svetu ovakva bi se vest smatrala pozitivnom. Nažalost, ne i u Srbiji.

Povezane vesti - VUČIĆ: De facto sam prisluškivan 24 godine, Jovica Stanišić prvi uveo mere protiv mene

Zato je predsednik Vučić kao prvu reakciju na izgovorene pretnje izjavio kako se radi ne o psihičkoj rastrojenosti i poremećenosti već ostrašćenosti i političkoj mržnji zbog toga što Srbija napreduje. Analizirajući sadržaj poruke na Tviteru i povoda za istu jasno je da postoji veza i da je Vučić u pravu. Međutim, iza svega ovoga, ma koliko beznačajno zvučalo nekome, Tviter ratovi nose jednu užasnu poruku o procesu koji je već odavno započet i sad se nalazi u poodmakloj fazi. Radi se o procesu dehumanizacije, kao najgorem obliku kojem se pribegava u političkoj borbi, pa makar ta borba bila i na imaginarnom internet terenu. Akteri su ipak živi ljudi.

Dehumanizacija je kada se osobi ili grupi jedinki odriče postojanje osnovnih ljudskih osobina i time se stavljaju ispod nivoa ljudske jedinke, što konsekventno dovodi do odricanja prava na egzistenciju. Zoran Milivojević, psihoterapeut, u svom članku "Demonizacija" dosta precizno definiše ovaj pojam.

"Neprijateljski odnos je zasnovan na tome da u drugima ne vidimo ljude koji su kao mi, niti bilo kakve ljude. U tom slučaju imamo predstavu o drugima da oni samo izgledaju kao ljudi, ali da to nisu po svom sadržaju... To nam omogućuje da prema drugome imamo neprijateljska osećanja prezir i mržnju. Prezir - kad smatramo da je drugi bezvredan ... i mržnju - kada smatramo daje drugi iracionalno, zlo biće", piše Milivojević.

U teoriji i u praksi dehumanizacija je zapravo racionalizacija nasilja koje je primenjeno ili treba da se primeni prema nekoj jedinki ili grupi. Pojednostavljeno rečeno, dehumanizacijom se opravdavaju neka delovanja, odnosno tom nekome je naneto zlo ili je ubijen, a odgovor je da to i nije toliko bitno kad zapravo nije ljudsko biće. Nego je crnac, Jevrejin, Srbin, musliman, Hrvat, crn, beo ili žut, a svi oni za razliku od nas nisu ljudi. Kroz istoriju bilo je mnogo primera dehumanizacije. Od vojne obuke i doktrine koja je u svojoj esenciji dehumanizacija neprijatelja, koji se posmatra kao objekat, ili na primer u doktrini JNA bila je to neprijateljska živa sila, pa preko Kju kluks klana sve do Holokausta u kome je pripadnicima jednog čitavog naroda oduzeto pripadništvo ljudskom rodu. U političkoj borbi, u javnom diskursu postoje oblici dehumanizacije političkog protivnika, ali oni su više endemska pojava i svojstveni su onima koji neguju totalitaran pristup politici. U našoj novijoj političkoj istoriji nije bilo mnogo takvih primera.

Povezane vesti - PRISLUŠKIVANJE: Oprostiće ti Boris što te slušao

Poslednji primer dehumanizacije političkog protivnika je bio Zoran Đinđić. Od 2000. do samog ubistva 12. marta 2003. godine u medijima je stvorena atmosfera koja je u potpunosti dehumanizovala Zorana Đinđića. Fenomenološki je zanimljivo što su okosnicu dehumanizacije u javnom polju nosile sada jako popularne fake news. Lažne vesti plasirane kroz medije.

Ideja sa dehumanizacijom je da se što veći broj ljudi angažuje i da se kroz pomenuti obrazac pretvore u istinske i moralne saveznike druge strane. Pretpostavka je da će ovakav zaoštreni i polarizovani diskurs ionako podeljeno društvo dodatno polarizovati što će s vremenom produbiti krizu i ojačati opoziciju.

Problem je što će ovaj proces u jednom trenutku dovesti do ozbiljne ugroženosti, čak i fizičke Aleksandra Vučića, članova njegove porodice i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja. To što mi mislimo da su to virtuelne stvari i da se ti napadi dešavaju u nekoj imaginarnoj internet sferi, to jest da nisu realni je najveća zabluda u koju možemo da upadnemo. Brejvik je do masakra uglavnom egzistirao na internetu. Kad se pojavio naoružan već je bilo kasno. Odgovornost je na onima koji su odabrali i podstiču ovakav javni diskurs. Što se do cilja u političkoj borbi, osvajanja vlasti per se kreću linijom manjeg otpora jer im tako nalaze iskustvo. Do rezultata su uvek dolazili koristeći se alternativnim sredstvima ako je u pitanju biznis - onda je uspeh zasnovan na privilegovanom položaju, ako je u pitanju politika, onda se uspeh zasniva na spletkama i podmetanjima. Vraćanje polja političke borbe u institucije i razvoj kompetitivnog duha nasuprot orijentalnim smicalicama. Što se tiče društvenih mreža i krikova na istim, bilo bi dobro da se svi odgovorni ljudi ograde od takvih ispada a ne da ih svojim ponašanjem podstiču svesno ili nesvesno. Čak ni za nesvesno više ne može postojati opravdanje.

A što se tiče Aleksandra Vučića, kao čovek verovatno jako teško podnosi to što je njegova porodica meta napada. Svako normalan bi se osećao isto. Za utehu, ako je uopšte može biti, čim toliko smeta i nekima van zemlje i nazovi opoziciji, u zemlji - sasvim sigurno radi nešto dobro.

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa...