KAKO SMO DOŠLI DOVDE? Agresija kao model života

"Muškarac nožem izbo suprugu, pa sebi prerezao vrat", "Brat ubio brata", "Zaklala majku i babu", "Trudnica bežeći od nasilnog muža skočila sa drugog sprata", "Suprug polio ženu benzinom i zapalio", "Četvorostruki masakr u Jabukovcu"...

Gotovo svakodnevno bombardovani smo ovakvim i sličnim naslovima. Reklo bi se, na osnovu toga da, onaj ko ovde nije poludeo, taj nije normalan.

Nasilje vidimo svakog dana i gotovo na svakom koraku. Bez obzira na to da li je reč o običnoj svađi u gradskom prevozu ili na ulici, porodičnoj svađi ili nekom ozbiljnijem incidentu sa tragičnim završetkom.

Nažalost, sve su češći primeri nasilja koje se upravo tako završavaju, ubistvom, kojem neretko prethodi mučenje i sadističko iživljavanje nad žrtvom.

I dok ljudi koji se po prirodi posla bave primerima nasilja, bez obzira na to da li je reč o porodičnom ili onom "klasičnom", ocenjuju da se možda i ne može govoriti o porastu nasilja, ističu da treba da nas zabrine što je epilog u sve većem broju slučajeva tragičan.

Od početka godine u slučajevima porodičnog nasilja ubijeno je 15 žena. Što je još tragičnije, među žrtvama se našlo i četvoro dece. Nacionalni SOS telefon za žrtve nasilja, koji funkcioniše od kraja 2018. godine, za sedam meseci primio je čak 2.084 poziva. Na osnovu tih prijava, kako su saopštili iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, pokrenuto je 400 sudskih postupaka.

Foto: Shutterstock

Pored toga, godišnje se u Srbiji dogodi od 80 do 100 ubistava. To je, moglo bi se reći, ipak napredak u odnosu na vreme od pre dvadesetak godina. Tada gotovo da nije bilo dana a da se ne dogodi neko ubistvo.

Naime, prema policijskim podacima iz oktobra 2018. godine, u 2017. godini izvršeno je 2.821 krivično delo protiv života i tela (što je za 7,7 odsto manje u odnosu na 2016. godinu - 3.056). Smanjen je broj teških ubistava (sa 51 na 38), ubistava (sa 53 na 38), teških ubistava u pokušaju (sa 45 na 30) i ubistava u pokušaju (sa 107 na 81), kao i teških telesnih povreda (sa 1.054 na 993).

Odgovor na pitanje zbog čega nam je svakodnevni život prepun nasilja nije nimalo jednostavan. Još teže je, možda, odgovoriti na pitanje i kako se protiv toga boriti. Jasno je da to nije stvar sa kojom može da se izbori pojedinac bez pomoći društva. Može se diskutovati o tome šta samo društvo čini da se ovaj problem makar stavi pod kontrolu, ako je baš nemoguće da se potpuno iskoreni. Sigurno je samo da je najgora varijanta „sedeti i ćutati" u uverenju da se to događa tamo nekom drugom.

Ugledni beogradski psihijatar Petar Marković, u razgovoru za "Ekspres" ocenjuje da, nažalost, „živimo u društvu u kojem je, u sadašnjem trenutku, agresivnost postala društveno prihvatljiva".

- Prihvatljivo je da ljudi bivaju sve agresivniji bez obzira na to što se o tome priča. Zato mislim da bi i celokupni sistem trebalo agresivnije da reaguje na sprečavanje agresije. Kada govorim o agresivnijem delovanju, mislim na to da se postupa kvalitetnije i to pre svega u reformi tri osnovna stuba društva. A to su: obrazovanje, sudstvo i zdravstvo - kaže Marković.

Obični građani, prema njegovoj oceni, nemaju osećaj da su zaštićeni, odnosno da država stoji iza njih u slučaju da su im ugrožena neka prava. Umesto da budu ušuškani i vode zadovoljan život, ljudi su zbog te nesigurnosti više skloni ispoljavanju agresije.

- Najgore od svega je što mnogi čak smatraju da za tu agresivnost ne treba da budu kažnjeni. To viđamo i po društvenim mrežama na kojima svakog dana neko nekome preti na najstrašniji način. U visokogledanim emisijama na televiziji nasilje često prolazi bez kazne - ocenjuje sagovornik "Ekspresa".

A to je, kako kaže, najviše posledica toga što obični građani ne doživljavaju sudstvo kao efikasan sistem koji negativce stavlja tamo gde im je mesto, pa samim tim nemaju ni poverenje u njega i ne smatraju ga relevantnim.
To se potom prenosi i na mlađe generacije, odnosno decu koja veruju da i u školi mogu da se provuku tako što će, najpre roditelji, a u višim razredima čak i oni sami, da zaprete nastavniku ako im nešto nije po volji, a što u velikom broju slučajeva prolazi bez kazne.

Osim toga, neretko se događa da se nasilje smatra i poželjnim modelom ponašanja. To se može zaključiti i na osnovu toga što se po internet forumima i društvenim mrežama često mogu naći stavovi kojima se opravdava neko agresivno ponašanje. Najčešće je, naravno, reč o pravdanju agresivnih reakcija „poznatih" ličnosti ili učesnika rijaliti programa.

- A tolika agresija i te agresivne reakcije niti jesu, niti mogu da budu poželjne i prihvatljive - kaže Marković.
I on se slaže da je nasilje danas mnogo prisutnije nego što je bilo ranije. Priznaje, doduše, da smo danas i malo više informisani nego što smo bili ranije, pa se možda i zbog toga čini da je agresije danas mnogo više nego što je bilo nekad.

Na pitanje odakle tolika agresivnost, on odgovara da su ljudi agresivna bića sama po sebi, te da ne bi opstali i bili dominantna vrsta u svetu da nije tako.

- Ljudi agresiju imaju u svojoj prirodi. Samo je pitanje gde će ona da bude usmerena i na koji način. Mi smo dugo bili okrenuti tradicionalnim ljudskim vrednostima, među kojima je porodica najvažnija. Mislim da se u poslednje vreme to sve više urušava. Zbog toga je često, nažalost, i u samoj porodici dozvoljena agresija - objašnjava Marković.

Shutterstrock

A ta dozvoljena agresija, kao što smo već naveli, do sada je ove godine rezultirala sa 15 ubistava žena i četiri ubistva deteta, dok je prošle godine registrovano čak 31 ubistvo žene kao posledica porodičnog nasilja.

I koordinatorka Sigurne kuće u Beogradu Vesna Stanojević slaže se da nezadovoljstvo, nervoza i frustriranost ljudi doprinosi tome da je sve više slučajeva nasilja. Ne može, kako kaže, da prihvati da je to opravdanje za nečije ubistvo, niti da je to način da se rešava problem.

- Mi moramo da aktiviramo stručne medicinske službe. Čini mi se, naime, da ima mnogo ljudi koji imaju lične probleme, koji su isfrustrirani i koji su postali psihijatrijski izmenjene ličnosti, a koji se potpuno slobodno šetaju bez terapije, bez lečenja i kontrole. Možda je sve ovo što se dešava upravo posledica toga - kaže Vesna Stanojević za "Ekspres".

Psihijatar Petar Marković, međutim, ističe da ubistva i nasilje ne treba povezivati isključivo sa psihijatrijskim bolesnicima, jer je, kako kaže, procentualno među njima čak najmanje onih koji počine ubistva.
Samu agresivnost, kako kaže, ne treba vezivati za psihijatrijske pacijente.

- Niko ko je, kako bi u narodu rekli, normalan, ne želi nekoga da ubije. Ali ljudi koji počine ubistva uglavnom nisu psihijatrijski pacijenti u užem smislu - kaže Marković.
Zaista, statistika, kada je reč o ubistvima, naročito kada je reč o onima "u krugu prijatelja i porodice", izvesnu prednost među počiniocima daje pre svega zavisnicima od droga, koji su u stanju neuračunljivosti spremni da ubiju bilo koga.

Marković ističe da su, kada je reč o psihijatrijskim bolestima, primeri o kojima javnost najviše zna šizofrenija i depresija.

- Pacijenti kod kojih su dijagnostikovane ove bolesti uglavnom nisu agresivni. To pokazuju razne studije. Sa te strane nema bojazni da će neko ko je čudniji od nas u društvu počiniti krivična dela. Čak i kada se dese ubistva ili samoubistva kod ovih psihotičnih pacijenata, to su najčešće ekstremna i bizarna krivična dela. Ti ljudi ubijaju druge zarad, recimo, ideje o spasavanju sveta ili zbog nekih svojih sumanutih ideja veličine koje imaju. Ali to nije češći slučaj nego u opštoj populaciji - kaže Marković.

On dodaje i da se danas bolesti poput šizofrenije i depresije mogu relativno kvalitetno držati pod kontrolom, uz adekvatnu terapiju. Rezultat te terapije može čak da bude takav da ljudi u okruženju osobe koja pati od, recimo šizofrenije, uopšte ne moraju da budu svesni njegove dijagnoze.

Jedno od ubistava koje je javnosti ostalo u sećanju je svakako slučaj od pre dve godine iz beogradskog naselja Rakovica. Tada je, naime, Marko Nikolić ispred Centra za socijalni rad u ovoj opštini, nakon što je nožem napao troje radnika Centra, najpre zaklao svoju ženu, a potom zadavio i četvorogodišnjeg sina.

Igrom slučaja, upravo je psihijatar Marković bio u prilici da, pre nego što se ovaj gnusni zločin dogodio, bude u Nikolićevom prisustvu. Do susreta je došlo u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je Marković tada radio.

- Predrasude u mom poslu, kao ni u bilo kom drugom nisu dobre. Međutim, kada sam video tog čoveka u čekaonici, bilo je moguće pretpostaviti, na osnovu njegovog ponašanja, da je reč o osobi koja je spremna da istog momenta nekoga ubije - seća se Marković.

Te njegove slutnje su se, nažalost, nešto više od mesec dana i obistinile. Na pitanje kako dolazi do toga da neko uopšte ubije svoje dete, sagovornik "Ekspresa" odgovara da je to vrlo „kompleksno pitanje", a da bi najkraće objašnjenje bilo da je reč o sociopatskim ličnostima.

- Takve ličnosti svuda postoje. Nismo mi izolovani od toga. Toga ima u svim društvima, u kom god sistemu da se nađu, šta god da se desi, takve osobe će da načine najgnusnija krivična dela. Za to, nažalost, ne vidim drugo rešenje osim da takve osobe budu u zatvoru - kaže Marković.

To su, kako dodaje, osobe koje se, inače mogu prepoznati po nekim karakteristikama sociopatskog ponašanja, kao što je, na primer, neprestano malteriranje i ugnjetavanje drugih ljudi u bilo kom obliku.
Pitanje koje se tada logično postavlja je šta dovodi do stvaranja takvog modela ponašanja i šta je okidač koji izaziva njihovo pucanje čiji rezultat može da bude tragedija poput ove rakovičke od pre dve godine.

Naš sagovornik primećuje da, nažalost, u tome postoji i velika odgovornost medija koji neretko daju prostor upravo takvim slučajevima i njihovim akterima.

- I to nema veze u kojem se kontekstu o njima piše. Ako se kroz medije oni stalno provlače, ako se veličaju ili se govori o njima u bilo kakvom kontekstu, ako se potencira bilo kakva njihova uloga u društvu, oni mogu da postanu uzori mnogim ljudima koji to vide kao normalno i prihvatljivo ponašanje - kaže Marković.

Zbog toga je, dodaje, mnogo važna uloga sudstva, jer kažnjavanjem takvih osoba društvo vrlo jasno mora da pokaže gde im je mesto.

- A mediji samo u tom kontekstu treba to i da objavljuju. Ne treba uvek da jure ka nekoj senzaciji po svaku cenu. Objaviti lepo da je taj i taj osuđen zbog toga i toga i celu priču predstaviti kao primer efikasnosti sistema, kad on postoji. Jednostavno treba završiti priču sa tim da je ta osoba najstrože kažnjena za delo koje je učinila i udaljiti je kako više ne bi imala uticaj na spoljašnji svet - kaže sagovornik "Ekspresa".

On se slaže i da su traumatični periodi u prošlosti doveli do toga da su nasilje i agresija postali prisutniji u životima, ali ističe i da to ne može da bude nikakvo opravdanje za ispoljavanje agresije, niti da zbog toga ekstremna aresivnost bude društveno prihvatljiva i poželjna.

Prema oceni Vesne Stanojević, suština je u tome da se ovim problemom, nažalost, samo povremeno bavimo, te da je ono o čemu pričaju stručnjaci gostujući u televizijskim emisijama jedno, a da se često posle toga građanima servira nešto sasvim drugo.

- Ono što mi pričamo po novinama i televizijama je jedno. Ali ono što se vidi po nekim rijaliti programima, te tuče, svađe i raznorazne druge situacije je nešto sasvim drugo i to je ono što, nažalost, većinska Srbija gleda - kaže Stanojevićeva.

Ona dodaje da je bilo raznih akcija da se to promeni, ali da izgleda da nijedna nije urodila plodom, odnosno sve budu kratkog daha. Čuje ih i primeti onaj ko to želi, dok drugi misle da ih se to ne tiče, pa ne žele ni da čuju za njih.

- I onda vidite da je neko pretukao ženu, da je povredio onoga, da je izvređao ovoga... Vidite kako se šalju najstrašnije moguće poruke i sve to se prihvata kao sistem života u Srbiji. Prihvata se da ženu možeš da tučeš, jer je ona postala tvoje vlasništvo kad se udala za tebe. Prihvata se da je ona uvek trpela nasilje u Srbiji i da je bila ta koju niko ništa ne pita, da je tu da ćuti i da rađa. To su poruke koje se šalju - kaže sagovornica "Ekspresa".

Poboljšanju situacije svakako ne doprinosi to što, kako kaže, ne sankcionišeš nasilje koje neko čini javno u nekoj televizijskoj emisiji, a da onda kažnjavaš nekoga ko se nasilnički ponaša u porodici.

Foto: Shutterstock

Objašnjenja za takvo ponašanje, kaže, nema, ali dodaje da su „očigledno neke priče važnije od nekih drugih priča".

- A onda čujete od televizija da to podiže njihovu gledanost, da to gleda pola Srbije, kako takve emisije postoje i drugde na svetu. I niko ne reaguje na to. Onome ko promoviše takav model ponašanja trebalo bi ili zabraniti rad, ili bar zabraniti emitovanje takvog programa. Ako baš mora, neka to emituju posle 12 sati uveče, kako to ne bi gledala deca. A onaj ko to želi da gleda, neka gleda posle ponoći, kao što gledaju i porno filmove. Ali kad to vide deca, oni smatraju da je to dobro, da je to u redu, jer to vide na televiziji - rezignirana je koordinatorka Sigurne kuće u Beogradu.

Crni niz
- B. G. (20) iz Šapca uhapšen je 20. avgusta zbog sumnje da je ubio svog brata (24). Mladić je pre ubistva iskopao rupu u koju je planirao da pokopa brata.
- Dva mrtva muškaraca pronađena su početkom 11. avgusta u kući u Novom Kneževcu. Pretpostavlja se da je sin (47) ubio oca starog 67 godina, a potom izvršio samoubistvo.
- Tridesetsedmogodišnju G. S. je 8. avgusta u naselju Bečmen, u beogradskoj opštini Surčin, nožem izbo suprug B. S. (40), a nakon toga je sebi prerezao vrat.
- U Mišaru, kod Šapca, 28. jula Milorad M. (57) ubio je svoju suprugu Biserku M. (51), a potom pokušao samoubistvo. Muž je nožem više puta ubo ženu koja je na licu mesta izdahnula.
- U mestu Mol u Bačkoj 25. maja pronađeno je beživotno telo žene. Sumnjalo se da je nju dan ranije suprug polio benzinom i zapalio je benzinom. On je potom pokušao samoubistvo.