Kosovski boj preko Atlantika

Avdulah Hoti zauzeo je premijersko mesto na kojem je Albin Kurti u punom mandatu proveo svega 51 dan i još sedamdesetak dana u tehničkom mandatu. Još jedna runda u komplikovanom višeboju u kojem snage odmeravaju Beograd i Priština, ali i Vašington i Brisel, uz povremeno dobacivanje Moskve je gotova.

Na globalnom planu razloga za zadovoljstvo, reklo bi se, trenutno najviše ima Ričard Grenel, Trampov specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine. Američki plan da se neposlušni Kurti sruši i na njegovo mesto dovedu predstavnici kooperativnijih snaga, za sada se ostvaruje.

Uz činjenicu da je za osam meseci Grenel uspeo da uradi više nego Evropska unija za prethodne dve godine, kada je reč o odnosima između Beograda i Prištine (sporazumi o železničkom i avio saobraćaju i izgradnji auto-puta Beograd- Priština, susret Vučić - Tači u Njujorku), čini se da imaju i te kako razloga da se upitaju o svom uticaju u ovom delu Evrope.

EPA/VALDRIN XHEMAJ

Upravo zato, verovatno, novoimenovani evropski izaslanik za beogradsko-prištinski dijalog Miroslav Lajčak i najavljuje skori nastavak dijaloga, kako kaže, možda već tokom juna. Do sada se čekalo da Kosovo dobije novu vladu, ali Lajčak očigledno ne misli da je za mogući nastavak dijaloga neophodno da se i u Beogradu konstituiše nova vlada posle izbora zakazanih za 21. jun.

Prema ranijim najavama, Lajčak je nameravao da stupi u kontakt sa zvaničnom Prištinom „istog dana“ kad se formira vlada Kosova kako bi se obavile poslednje pripreme za održavanje nove runde. Time bi se obeležilo ponovno pokretanje dijaloga o normalizaciji odnosa između Prištine i Beograda

Jasno je, naravno, i da nikakvog dijaloga neće biti dok zvanična Priština ne povuče najnovije recipročne mere uperene protiv Beograda, a koje je samo četiri dana pre izbora nove vlade Hotiju u amanet ostavio Kurtijev tehnički kabinet. Na novom premijeru sada je da vadi kestenje iz vatre kako bi do nastavka razgovora, koji su poslednji put održani još 2018. godine, moglo da dođe.

A kako je već manje-više jasno da je novi kabinet sastavljen po želji, ako ne i instrukcijama Vašingtona, logično je zapitati se da li je Kurti poslednje recipročne mere uveo sam ili na nečiji podstrek. Ako ga je neko nahuškao, ne ostaje puno opcija za promišljanje o tome odakle bi taj podsticaj mogao da dođe, jer svi putevi vode u Brisel.

Dugo se, naime, vode rasprave o tome ko je nadležan za pregovore između Beograda i Prištine – Sjedinjene Američke
Države ili Evropska unija. EU je više puta pozdravljala američki angažman, ali je i isticala da je Unija „jedini međunarodno zadužen posrednik u dijalogu Beograda i Prištine“, te da „niko drugi to ne organizuje“. Uzgred su zaključili i da Vučićev i Tačijev martovski susret u Vašingtonu „nisu deo dijaloga pod okriljem EU".

Povezane vesti - Avdulah Hoti – Naslednik ili marioneta?

"Da bismo postigli napredak, svi treba da idemo u istom pravcu i želim da imamo zajednički pristup, a ne da dupliramo postojeće mehanizme. SAD imaju iste ciljeve kao i mi i na SAD računamo kao na pouzdanog i dobrodošlog partnera u regionu“, rekao je visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Đuzep Borelj u intervjuu za Radio „Slobodna Evropa“ početkom maja.

Borelj je negirao da se vode dva paralelna dijaloga Srbije i Kosova, jedan pod okriljem EU, a drugi uz posredstvo SAD.

"Iduće godine biće deseta godina otkako je Generalna skupština UN pozdravila ulogu EU u olakšanju dijaloga Prištine i Beograda. Institucionalno gledano, prema odluci UN, postoji samo jedan dijalog i EU je posrednik u tom dijalogu“, kazao je šef evropske diplomatije.

AP Photo/Visar Kryeziu

Na pitanje da li se EU i SAD zaista kreću u istom pravcu, pošto izgleda kao da SAD same postižu dogovore između Srbije i Kosova, Borelj je rekao da je to „dobro pitanje“ za Vašington.

Činjenica je da Evropska unija i SAD nemaju koordinaciju po pitanju zajedničkog pristupa u procesu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova.

Cilj im je, nema sumnje, isti, da kosovski čvor bude jednom zauvek razmršen. Vašington i Brisel se očito razlikuju po pitanju načina do kojeg bi se do rešenja došlo. Nije nemoguće i da je Vašington donekle fleksibilniji kada se govori o konačnom rešenju, jer se spekuliše da bi američkoj administraciji bilo prihvatljivo čak i ono rešenje koje bi podrazumevalo razmenu teritorija. U Evropskoj uniji se, međutim, takva opcija doživljava kao najveća jeres.

Povezane vesti - Miroslav Lajčak evropski čovek za sve

Osim toga, francuski i nemački ministri spoljnih poslova, Žan- Iv le Drijan i Hejko Mas su u otvorenom pismu koje su objavili 23. maja, a kojim najavljuju „resetovanje dijaloga“, naveli da pre postizanja sporazuma moraju rešiti brojna otvorena pitanja između Kosova i Srbije.

"Tu nema ni prečica ni brzih rešenja. Ozbiljan pristup zahteva dobro strukturisane, temeljite pregovore, i to sa Evropskom unijom kao iskrenim posrednikom“, naveli su oni.

"Potreban nam je snažniji angažman u posredovanju i politička odlučnost. I jedno i drugo se može očekivati od Miroslava Lajčaka i njegovog tima, uz podršku visokog predstavnika Borelja, kao i Berlina i Pariza“, piše u otvorenom pismu.

A moglo bi se reći da su upravo brza rešenja, bar donedavno, bila ono što je želeo Donald Tramp, kako bi pred birače u novembru izašao sa jednim uspešno rešenim problemom koji je stajao otvoren još od vremena Klintona. Posledice pandemije koronavirusa, ali i poslednji rasni nemiri u SAD donekle su, možda, pomerili Trampov fokus.

Nemanja Starović, spoljnopolitički analitičar iz Centra za društvenu stabilnost, ocenjuje za „Ekspres“ kako se razlike u pristupu SAD i EU rešavanju problema Kosova i Metohije moraju posmatrati kroz prizmu šireg rivaliteta u odnosima transatlantskih partnera, koji je posebno došao do izražaja posle ulaska Donalda Trampa u Belu Kuću.

"Nesputana nasleđem tradicionalne politike SAD, aktuelna administracija u Vašingtonu nastoji da utvrdi svoju dominaciju unutar sveta političkog zapada, odbacujući preferencijalni tretman koji je EU imala u američkoj spoljnoj politici od Drugog svetskog rata naovamo. Pored trgovinskih obračuna i zahteva da evropske države koje su članice NATO ponesu veći finansijski teret odbrambenih troškova, Vašington koristi svaku priliku kojom bi prikazao strukturne slabosti EU, odnosno neophodnost sopstvenog učešća u rešavanju važnih političkih i bezbednosnih sporova. S tim u vidu, Beloj kući svakako odgovara situacija u kojoj Brisel, ophrvan krizama i suočen sa drastičnim opadanjem svoje meke moći u regionu, iskazuje nemogućnost da upravlja procesom dijaloga između Beograda i Prištine, a koji se odvija u samom „unutrašnjem dvorištu“ EU“, kaže Starović.

Imenovanje Ričarda Grenela za specijalnog predsedničkog izaslanika za pitanje Kosova i Metohije stoga, prema njegovom mišljenju, nije bilo nimalo slučajno, budući da je reč o osobi od najvećeg poverenja Donalda Trampa, čiji je prethodni zadatak kao ambasadora u Berlinu bio upravo realizacija te nove politike SAD u srcu EU, a čije su delovanje mnogi u Nemačkoj smatrali gotovo incidentnim.

"Ne sme se zanemariti ni činjenica da je od stupanja na predsedničku dužnost Donald Tramp imenovao svega dva specijalna izaslanika za važna politička pitanja u Evropi, Kurta Volkera za Ukrajinu i Ričarda Grenela za Kosovo i Metohiju, što efektivno opovrgava sve teze o efemernom značaju kosmetskog problema za postojeću administraciju u SAD“, ističe Starović.

Osnovni problem EU, prema mišljenju sagovornika „Ekspresa“, predstavlja nejedinstvo država članica oko suštinskog problema u odnosima Beograda i Prištine, statusa Kosova i Metohije, budući da su 22 države članice priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, dok pet članica to nisu učinile.

AP Photo/Visar Kryeziu

"Danas, 12 godina nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, neke od tih pet država članica EU su daleko čvršće u takvom stavu nego što su to bile 2008. godine, kako zbog svega što se u međuvremenu desilo u Kataloniji, tako i zbog nesumnjivog porasta kredibiliteta i autoriteta Srbije, koji se ogleda u 18 povlačenja priznanja u poslednje tri godine. Brisel stoga nije u poziciji da niti od Beograda, niti od Prištine traži nekakav veliki dogovor koji bi obuhvatio ona najvažnije, statusno pitanje. Ono što preostaje Briselu jeste potraga za nekim „sveobuhvatnim obavezujućim sporazumom“, koji bi regulisao široki spektar praktičnih problema i, odražavajući ambivalenciju samih članica EU, ostavio po strani statusno pitanje na neko vreme. Međutim, ono što u takvoj formuli nedostaje jeste privlačna moć EU kojom bi se takav aranžman učinio atraktivnim za obe strane. Evropska unija je, nažalost, izgubila veliki deo kredibiliteta koji je nekada posedovala zbog neispunjavanja sopstvenih obećanja prema svima u regionu, pa tako i prema Beogradu i Prištini. Niko od ključnih političkih aktera u Briselu i u najvažnijim prestonicama EU ne može danas pružiti garancije budućeg članstva Srbiji jednake onima koje su se čule tokom Solunskog samita održanog 2003. godine, dakle pre punih 17 godina, dok Priština više od 10 godina čeka na viznu liberalizaciju, uprkos tome što je ispunila sve zahteve sa dugačke liste na kojoj je bilo čak 95 stavki“, kaže Starović.

U takvim okolnostima, na scenu dijaloga pre nepune tri godine stupa novi američki spoljnopolitički establišment, vodeći se pragmatičnim principom i bez osećaja obaveze prema nasleđu prethodnih administracija, spreman na izvesnu korekciju kursa balkanske politike SAD koja je dugo bila na „autopilotu“, ako će time biti otvoren put ka velikom uspehu koji bi se pripisao Vašingtonu.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...