Kratkovida kapitulacija Slobodana Miloševića na KiM 1999.

Da li su bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević i tadašnje državno rukovodstvo napravili istorijsku grešku kad su odlučili da potpišu Vojnotehnički sporazum u Kumanovu, čime je okončana bestijalna agresija vojnopolitičke NATO alijanse koja je trajala 78 dana?

Ova dilema vratila se ovih dana u javni politički govor Srbije uz 24. mart, godišnjicu početka NATO agresije, mada je ovo pitanje prvi postavio šef Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj na sam dan potpisa sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine, koji je potpisniku ovih redova rekao: „Ne razumem zbog čega je to Milošević potpisao, da smo izdržali još 15 dana ili maksimalno tri sedmice, NATO bi morao da traži izlaz iz ove bestijalne agresije.“

O tome razgovaramo sa generalima Vojske SRJ koji su ratovali na KiM Sretom Malinovićem, vazduhoplovcem, koji je penzionisan sa pozicije zamenika komandanta Ratnog vazduhoplovstva i PVO, i general-potpukovnikom Vladimirom Lazarevićem, komandantom Treće armije Vojske SRJ. Pričali smo i sa Nikolom Šainovićem, bliskim saradnikom predsednika Miloševića i članom našeg pregovaračkog tima u Rambujeu 1999. godine.

„Ja nisam imao dilemu još sredinom 1998. godine da će doći do NATO agresije. To sam rekao i svom komandantu Ratnog vazduhoplovstva generalu Veličkoviću. Pitao sam tada komandanta ’da li ’oni gore’ znaju u šta ulazimo i kakve su moguće posledice?’. Odgovorio mi je da gledam svoja posla i da čuvam ljude...

Narod i vojska zajedno

Od početka nam je bilo jasno da će NATO bukvalno celu zemlju pretvoriti u strateške objekte, infrastrukturu, vojnu i civilnu, bombardovati sve dok ne ostvare svoj cilj. O tome sam imao nekog iskustva iz BiH. Bilo je takođe jasno da oni mogu ’da istrpe’ velike gubitke na strani nas, Albanaca, Šiptara, ali svoje gubitke teško trpe.

Povezane vesti - INTERVJU DUŠAN PROROKOVIĆ: Cilj Zapada je legitimacija NATO agresije

Gađali su mostove, fabrike, postrojenja rafinerija da bi izazvali ekološku katastrofu, gađali su ciljeve koji bi mogli maksimalno zastrašiti stanovništvo, okrenuti ga protiv režima i da nateraju da režim pod pritiskom javnosti padne. Šta su oni mogli vojnim sredstvima postići? Mi smo na silu odgovorili priličnim jedinstvom naroda, vojske i države.

Trebalo je učiniti sve da ne dođemo u sukob sa nekim gde ćemo izložiti narod teškom stradanju. Ali, ako smo ušli u to, onda treba ići do kraja – izginuti slavno ili pobediti. Da se vojno nosimo sa njima do kraja, makar do poraza, do vojničkog sloma. Bio sam siguran da NATO neće ići na pešadijsku invaziju upravo zbog osetljivosti međunarodne javnosti da se topuzom ostvaruje njihova ’pravda’.

...Na kraju, ja sam se plašio da će se i sa Srbijom dogoditi isto što i sa Srpskom Krajinom. Šta će biti sa narodom? Jer politika Slobodana Miloševića je imala jasne limite: u početku zateži do kraja i na kraju pristane i na ono što nije ni traženo od njega. Dogodilo se upravo onako čega sam se i plašio... Zbog čega je Kumanovski sporazum paraf na kapitulaciju? Sa aspekta onoga što nam je predstavljeno nismo smeli da prihvatimo izvlačenje vojske i da predamo deo teritorije. Napravljena je velika greška. Pa to je klasična kapitulacija. Smatram da je general koji je potpisao kapitulaciju u ime vlasti najobičniji magarac i bitanga. Čoveče, ti si kao vojnik potpisao nešto zbog čega treba da visiš. Zašto nije potpisao premijer, predsednik. Nije rat počela vojska, počela ga je politika. Donesena je odluka bez vojnog vrha, zašto da ga vojska potpisuje?

Foto: EPA/SRDJAN SUKI

Armija za primer

Sve je urađeno sramotno i na štetu Srba, kao i u Krajini, u BiH, pa i na KiM“, zaključuje general Malinović.

Razgovaramo sa generalom Vladimirom Lazarevićem – da li je političko rukovodstvo države vođeno lošim procenama u Kumanovu potpisalo kapitulaciju, šta mislite o tezi da je Srbija trebalo da izdrži još dve-tri nedelje da bi sve bilo drugačije. Odnosno da bi NATO morao da traži častan izlaz iz besramne agresije?

„Sva pitanja su legitimna, ali na njih je teško odgovoriti u kratkom dahu i dati relevantnu ocenu. Sa distance od 22 godine govorim šta sam tada mislio, a šta sada mislim. Bio sam komandant Treće armije, imao sam 80.000 boraca i onoliku tehniku. Treća armija je pokrivala prostor od same pokrajine KiM.

Povezane vesti - SEĆANJE PILOTA “MIG-29″ DRAGANA MILENKOVIĆA: Niko nije rekao ” neću”, jurišali smo da zaštitimo naše nebo

Moja vojska je funkcionisala besprekorno, sve zadatke u ratu smo uspešno izvršili. Naši gubici u ljudstvu su bili 0,7 odsto, a pokrivali smo toliki prostor. I praktično neprekidno smo bili u ratnim okršajima… Nije tačno da NATO nije pokušao pešadijsku invaziju, probali su na Paštriku, sa jedne strane tzv. OVK, a sa druge strane granice albanska vojska i NATO. Znate kako su prošli.

Ali šta je priča: ja sam 5. juna 1999. naredbom predsednika države bio određen da budem jedan od desetorice u timu za razgovor sa NATO agresorom da se ti razgovori održe na granici između Makedonije i Srbije, gde je trebalo da se održe prvi razgovori o Vojnotehničkom sporazumu. Našao sam se sa našom delegacijom, ljudi iz policije, Ministarstva inostranih poslova, još nekih, nisam ih poznavao. Pitao sam šta se dešava u Beogradu. Kažu, ’generale, ćutite’, oni su prevodili nekakva dokumenta sa engleskog iz čega sam razumeo da su to pregovori o tome da treba policija i vojska da se povuku sa KiM i da će na njihovo mesto doći neke međunarodne snage. To je neka varijanta kasnijeg Kumanovskog sporazuma.

Ne ovakav mir

Bio sam zatečen, ali sam se prvenstveno bavio time da održim komunikaciju sa jedinicama korpusa, da se drži stabilan front.

Razmišljao sam: ako dođe do mira, to je velika stvar. To vam tvrdim, niko nije više priželjkivao mir nego vojnici na KiM. Oni zaista hrabro brane zemlju, gine se svakodnevno, bili smo svi za mir, ali kada vi morate posle svega toga da napustite teritoriju za koju ste krvarili, to je problem nad problemima.

Vratio sam se u komandu armije, oficiri i vojnici namršteni i nezadovoljni. Oni jesu za mir, ali ne ovakav, da bez borbe napustimo teritoriju. Muka živa. Oni, tvrdim vam, niko nije bio za ovakav mir, želeli su mir dobijen na bojnom polju, a ne ovaj politički. Bio sam očajan“, kaže general Lazarević.

Nikola Šainović, čovek od posebnog poverenja Slobodana Miloševića, sasvim je kredibilna adresa da odgovori na pitanje zbog čega je potpisan Vojnotehnički sporazum u Kumanovu, što se sa ove vremenske distance čini kao velika greška.

„U drugoj polovini aprila bila je 50. godišnjica NATO-a, održan je sastanak šefova država u Vašingtonu. To je usred rata. Taj naš nesrećni rat po proceni NATO-a trebalo je da traje četiri dana i da se pred taj jubilej pokaže da je to jedna promena položaja i uloge NATO-a u svetu. Tamo je odlučeno, pošto se pokazalo da strategija napada na SRJ samo iz vazduha ne daje rezultat. OVK nedovoljna pešadija da zauzme granicu sa jedne strane i otvori brešu za kopnene snage iz Albanije i Makedonije. Pogrešna procena kao što je bilo pogrešno očekivati da će Milošević trećeg dana bombardovanja da kapitulira, jer je posle tri dana bombardovanja u Republici Srpskoj prihvatio sporazum.

Na tom sastanku NATO vladara u Vašingtonu zaključeno je da postoje dve alternative: ili kopnena intervencija NATO snaga koja, po proceni generala Klarka, treba 200.000 NATO trupa, što je bio užas za evropske države. I druga alternativa koja je zaključna: ’Šefovi država ovlašćuju komandu NATO-a da završi rat svim sredstvima.’ Znači, da nastavi vazdušnu operaciju svim sredstvima, neograničeno, više nema izbora ciljeva.

Ćorava Baka

Uz ovu ratnu pretnju pojavila se politička ponuda Miloševiću i Jugoslaviji – Rezolucija 1244 koju su doneli Černomirdin i Ahtisari. U Rezoluciji gde piše sve ono što smo mi još u Rambujeu zacrtali kao crvenu liniju, kao minimum koji mora da bude da bi se sporazum potpisao: garantuje se suverenitet Srbije nad KiM, ostanak jednog dela naših trupa na KiM, da će snage UN da kontrolišu stanje na terenu, a ne NATO, i da će UN demilitarizovati i razoružati OVK. Vojnotehnički sporazum je samo tehnički regulisao da vojska i policija napuste KiM.

Svesni da daljnja borba dovodi u pitanje celu Srbiju. Nije više odbrana Paštrika, nego je odbrana Kragujevca, gradova, civila, jer je rat prešao na civilne ciljeve?!

Ali, zbog čega nam ovu Rezoluciju nisu ponudili u Rambujeu. Bilo je jasno da im je bilo potrebno da razore Srbiju i da tek posle isposluju Rezoluciju 1244 i Kumanovski sporazum koji će posle izigrati“, kaže gospodin Šainović.

Čudesna priča o državničkoj mudrosti Slobodana Miloševića? Potpisao je kapitulaciju i uvalio nas u probleme sa kojima i danas živimo. Bilo je jasno da je NATO u problemu, nisu mogli pred očima sveta da ubijaju dalje civile... Po rečima Nikole Šainovića, bilo je jasno da je ponuda NATO država u stvari danajski poklon. Bilo je jasno da je njihov cilj da Vojska SRJ napusti KiM jer nisu bili spremni na kopnenu ofanzivu i da će Klinton tim papirima – Kumanovskim sporazum i Rezolucijom 1244 obrisati dupe. Ali, Milošević je to potpisao. Potpisao je kapitulaciju, zemlja razorena, nacija ponižena... Vojni vrh je bio u pravu, trebalo je nastaviti odbranu zemlje, šta je NATO mogao još da uništi, pred očima demokratskog sveta. Jer NATO je očigledno ostao bez uverljivih aduta... Pokazalo se da rat dobija kopnena vojska, a vazdušni napadi su samo podrška.

Danas je bar jasno šta Srbija treba da radi u vezi sa KiM!