Menadžerisanje u većem obimu

Sve priče danas o uspešnim biznismenima iz bilo koje zemlje koja je dobar deo dvadesetog veka tavorila s onu stranu Gvozdene zavese su slične. Iste, da budemo precizniji. Čitava jedna klasa novih ljudi, novobogataša koji su do tog momenta uglavnom bili bezimeni i bezidejni, nastala je u momentu kada se kolektivistički orijentisana privreda transformisala ka tržištu i slobodnoj konkurenciji.

Čuveni princip Laissez faire, u bivšem je socijalističkom lageru dobio svoju najzlokobniju mutaciju. Doista, samo je trebalo pripustiti vrle srpske novobogataše da rade i rezultati su se mogli brzo videti. Ruku podruku sa političkim režimom Miloševića, pa zatim i onim posle 2000. godine, rezultati njihovog shvatanja utilitarizma i liberalnog kapitalizma mogli su na koži osetit građani Srbije protekle skoro tri decenije.

Ali jedno je ipak neupitno, ne bi moglo biti uspešnih privrednika da nije bilo velikih državnih preduzeća koja su vremenom postala neuspešna, da nije bilo pljačkaške privatizacije, arčenja državnih resursa, burazerskih kombinacija, korupcija i tesne sraslosti novog ekonomskog establišmenta i promenjivog političkog establišmenta. Ni po čemu se u tome ne razlikuje Rusija od, recimo, Srbije, osim po broju nula na bankovnim računima njihovih i naših novobogataša, mada se razlika znatno smanjila u prvoj deceniji dvadeset prvog veka.

Za priču koju ćemo ovde ispričati i koja na najbolji način ilustruje kako se to u Srbiji bogati uz pomoć politike i sa njom, važna nam je i Rusija. Objasnićemo odmah. Kad spomene Dušana Bajatovića, prva asocijacija većini građana je Rusija, moćni „Gasprom“ i Dule kao njihov eksponent. Malo je nas koji Bajatovića pamte s početka dvehiljaditih, po TV „Mostu“, Sanji Tigrici i pornografskom sadržaju na njegovoj televiziji u kasnim noćnim satima. Zadnjih dvanaestak godina Bajatović je direktor JP „Srbijagas“, sa oreolom nesmenjivog jer iza njega stoji ne SPS, matična mu partija, već Moskva - lično.

Povezane vesti - DOSIJE “SRBIJAGAS”: Samo je Bajatović večan

Kako se Bajatović obreo na mestu direktora „Srbijagasa“ i koje ga sile drže prikovanog za fotelju može biti tema i nekog ozbiljnog romana, mi ćemo se pak pozabaviti ranim radovima Dušana Bajatovića i njegovoj ulozi i ulozi njegovih najbližih saradnika i intimusa u poslovanju HIP Azotara Pančevo, najvećeg proizvođača veštačkog đubriva u Srbiji. Koliko je u tom poslu stradala nesretna Azotara i kakvu korist su imale firme „Viktorija logistik“, deo „Viktorija grupe“ koja se u tom trenutku nalazila u vlasništvu srpskih biznismena Stanka Popovića, Milije Babovića, Zorana Popovića i EBRD-a, „YU Pointa“ pod kontrolom Zorana Drakulića i „Inveja“ u vlasništvu Predraga Rankovića zvanog Peconi.

Azotara iz Pančeva prodata je putem javnog tendera, a ugovor između Agencije za privatizaciju i kupca potpisan je aprila 2006. godine. Kupac 100% kapitala Azotare bio je konzorcijum pravnih lica koji su činili preduzeća „Univerzal holding“ iz Beograda, „Arvi“ iz Litvanije i „Sanitex“, mešovita litvansko-američka kompanija. Preduzeće je prodato za nešto manje od 1.245.000,00 dinara ili 13.100.000,00 evra po tadašnjem kursu. Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor sa ovim konzorcijumom 9. januara 2009. godine, jer je prema njihovom tumačenju srpsko-litvanski konzorcijum 2007. godine bez saglasnosti Agencije prodao pogon „Karbamid 2“, koji je prema bilansu stanja predstavljao 10,88 odsto knjigovodstvene vrednosti Azotare.

Kupoprodajnim ugovorom je, naime, bilo definisano da kupac ne može raspolagati imovinom većom od pet odsto knjigovodstvene vrednosti. Agencija je naložila kupcu da iz svojih sredstava uplati razliku od 5,88 odsto, što je tada iznosilo nešto više od 10.000.000,00 evra na račun subjekta privatizacije, odnosno Azotare. Kako kupac to nije učinio, stekli su se uslovi da Agencija raskine ugovor, što je i učinjeno u januaru mesecu sledeće godine. Radi čitave ove zavrzlame, vlasnik „Univerzal holdinga“ i nekolicina njegovih saradnika bili su uhapšeni i proveli su neko vreme u pritvoru. Slučaj nikada nije imao epilog na sudu.

Nakon raskida kupoprodajnog ugovora sa Azotarom, Agencija je za privremenog zastupnika kapitala imenovala Radosava Vujačića, koji je u tom trenutku obavljao i funkciju zamenika generalnog direktora "Srbijagasa". Ideja je bila, o čemu je naknadno bio donet i Zaključak Vlade Srbije, da se potraživanja javnih preduzeća, pre svega u slučaju Azotare „Srbijagasa“ konvertuju u kapital. Ne znamo da i je ovaj zaključak ikada sproveden, ali je to bila intencija vlasti kada je prvi saradnik Dušana Bajatovića i zemljak iz Ravnog Sela poslat kao zastupnik kapitala u Azotaru.

U narednom periodu Azotara je sklopila nekoliko po nju nepovoljnih i čini se danas krajnje pogubnih poslova. Prvi u nizu je bio ugovor o robnom zajmu između Azotare i preduzeća „Viktorija logistik“ od 17. marta 2010. godine, zatim ugovor između Azotare i preduzeća „YU Point“ iz 2010. godine, kao i ugovor o zajmu sa Republičkom direkcijom za robne rezerve od 24. februara 2010. godine i ugovor o kupoprodaji od 16. marta 2010. godine koji je Azotara sklopila sa kompanijom "Invej". Vrlo je zanimljivo kako su ovi poslovi tekli, kao i kakav je bio njihov konačan ishod. HIP Azotara Pančevo se prvenstveno bavi proizvodnjom đubriva, ali to nije smetalo menadžmentu da sklopi ugovor o zajmu 75.000 tona pšenice roda 2009. godine po ceni od 12 dinara po kilogramu i to bez uračunatog PDV-a.

Prema izveštajima Produktne berze u Novom Sadu, pšenica roda 2009. godine u JUS kvalitetu prodavala se za 10,8 dinara po kilogramu bez PDV-a, dakle pošto se radi o berzanskoj robi, Azotara je kupila pšenicu daleko iznad tržišne cene. Kao treća ugovorna strana pojavljuje se Javno preduzeće „Srbijagas“, koje zastupa generalni direktor Dušan Bajatović i koji ima ulogu jemca za Azotaru u ovom poslu. U tom trenutku Azotara je bila jedan od najvećih dužnika „Srbijagasa“. Prema pomenutom ugovoru, pozajmljenu pšenicu koja je u tom momentu vredela oko 9.000.000,00 evra Azotara je morala da vrati do 15. decembra 2010. godine, s tim što sa vraćanjem zajma nije smela da počne pre 15. septembra iste godine.

Umesto pšenice, roda 2009. godina koju je pozajmila, Azotara je morala da vrati istu količinu te žitarice, ali roda 2010. godine. Uz brojne druge troškove koje je Azotara bila dužna da pokrije, vrednost pozajmljene pšenice dodatno se povećava zbog ogromnog skoka cene te žitarice na tržištu, koja je u periodu kada je Azotara trebalo da vrati pozajmljenu robu daleko premašila dvanaest dinara. Tako je već oko 15. septembra 2010. godine cena iznosila 18,5 dinara bez PDV-a, a recimo u periodu oko 15. decembra 2010, znači u periodu kada je isticao ugovor između Azotare i „Viktorije“ dostizala iznos od 25,5 dinara bez PDV-a. To, računice radi, znači da je Azotara u trenutku vraćanja pšenice po ugovoru, da bi istu kupila, morala da izdvoji 1.912.500.000,00 dinara bez PDV-a, odnosno milijardu dinara više nego što je pozajmljena roba imala vrednost u momentu sklapanja ugovora.

Povezane vesti - INTERVJU DR DUŠAN STUPAR: Pljačka stoleća u prisustvu vlasti

Takođe, ugovorom je bilo predviđeno da i Azotara i „Srbijagas“ kao jemac daju po deset blanko menica i bankarsku garanciju od 900 miliona dinara koja treba da pokrije vrednost pšenice pozajmljene po ceni od 12 dinara po kilogramu. Azotara je snosila i sve troškove koji su se ticali preuzimanja žita od "Viktorije logistik", odnosno obezbeđivanje vozila, utovar pšenice, transport, troškove lagerovanja, analize kvaliteta i eventualnih kamata. Osim toga, Azotara je bila i dužna da uplati "Viktoriji logistik" PDV za prodatu pšenicu. Zdrava logika nalaže da je Azotara, da bi izašla bez gubitaka iz ovoga posla, s obzirom na to da je snosila i druge zavisne troškove, istu robu morala da proda za cenu veću od 12 dinara po kilogramu. Međutim, Azotara je tih istih 75.000 tona pšenice 6. aprila 2010. godine prodala po ceni od 8,66 dinara bez PDV-a po kilogramu preduzeću „YU Point“, biznismena Zorana Drakulića.

Da se podsetimo, u tom trenutku u aprilu 2010. godine cena na Produktnoj berzi iznosila je 10,8 dinara bez PDV-a po kilogramu. Dakle, Azotara se prvo zadužila po cenama većim od tržišne, a zatim je tu istu robu koju je na taj način zadužila, prodala daleko ispod tržišne vrednosti. Samo na prodaji firmi „YU Point“ izgubila je 248.000.000,00 dinara, odnosno 2,4 miliona evra.

Dakle, ukupan gubitak Azotare na ovom poslu sa pšenicom iznosio je skoro 12 miliona evra. Neosporno je da je iz ovog posla veliku korist imala „Viktorija logistik“, jer se po vrlo povoljnim uslovima pred kraj sezone otarasila velikih zaliha pšenice i zamenila ih novim rodom, čija je tržišna cena nastavila da raste i u januaru 2011. godine. Na stranu to što je cenu po kojoj je ugovorena pozajmica fiksirala na nivou od 10 odsto višem nego što je tržište u tom trenutku moglo da ponudi.

Foto: Tanjug

Naravno, nije jasno koji je bio interes Javnog preduzeća „Srbijagas“ da se u ovom poslu pojavi kao jemac i garantuje za Azotaru koja je u 2009. godini zabeležila neto gubitak od 1.755.356.000,00 dinara, koja mu je uzgred najveći dužnik, a pritom treba da ispuni obaveze iz ugovora vrednog 900 miliona dinara.

Istine radi, privremeni zastupnik kapitala Azotare Pančevo Radosav Vujačić pružio je objašnjenje zašto se odlučio za ovakav poslovni korak. Prema njegovom tumačenju, on je uvideo priliku da posreduje između „Viktorije logistik“ i „YU Pointa“, jer „Viktorija logistik“ nije htela da proda pšenicu direktno „YU Pointu“, a pošto ovo preduzeće nije moglo istu da vrati, Vujačić se odlučio da Azotara posreduje u ovom poslu i namera mu je bila da obezbedi nedostajuća obrtna sredstva.

Na račun Azotare je leglo 711 miliona dinara i taj novac je upotrebljen za kupovinu sirovine i repromaterijala, isplaćen je deo zaostalih i tekuće zarade radnicima i na taj način je prema njegovom mišljenju sprečeno zaustavljanje proizvodnje i nastajanje mnogo veće štete.

Povezane vesti - Afere koje su pojele privatizacije

Znači da je razlike u ceni između nabavne i tržišne vrednosti robe, kao i prodaja pozajmljene robe daleko ispod tržišne vrednosti robe smatrao nekom vrstom cene obrtnog kapitala. Da prevedemo prosto. Pozajmica od 700 miliona dinara plaćena je kamatom od 1,2 milijarde dinara. Vujačić je u svom izveštaju priznao da je vraćanje pšenice u predviđenom roku bilo dovedeno u pitanje.

Pošto Azotara nije bila u stanju da vrati pozajmicu, Vlada Republike Srbije je krajem 2010. godine donela zaključak i obezbedila pozajmicu od 50.000 tona pšenice iz Republičke direkcije za robne rezerve. Prema istom tom zaključku, Azotara je pšenicu trebalo da razduži prema Direkciji tako što bi isporučila veštačko đubrivo i to po paritetima koje je utvrdila Vlada u istom tom zaključku. Međutim, istina je sledeća, 24. februara 2010. godine Azotara potpisuje ugovor o zajmu 50.000 tona pšenice sa Republičkom direkcijom za robne rezerve po ceni od 12,15 dinara po kilogramu bez PDV-a. Slično kao i u ugovoru o zajmu sa "Viktorijom logistik", i u ovom se poslu Javno preduzeće "Srbijagas" pojavljuje kao garant da će Azotara vratiti pšenicu ukupne vrednosti 607.500.000,00 dinara. Kao obezbeđenje urednog vraćanja pšenice date na zajam, "Srbijagas" je dostavila 12 blanko potpisanih i overenih menica. Azotara se obavezala da će pšenicu vratiti do 1. februara 2011. godine, a ukoliko to ne učini, Direkcija će realizacijom menica "Srbijagasa" namiriti vrednost pozajmljene pšenice do pune tržišne vrednosti po kojoj se u tom trenutku može nabaviti ista količina i kvalitet pšenice koja je data na zajam.

U momentu isteka ugovora 1. februara 2011. godine cena za jedan kilogram pšenice na Produktnoj berzi iznosila je 26,01 dinar po kilogramu. Pšenicu pozajmljenu na opisani način dvadesetak dana kasnije Azotara je prodala preduzeću "Invej", u vlasništvu Predraga Rankovića zvanog Peconi, po ceni nižoj od nabavne i to sa odloženim rokom plaćanja. Ugovor o kupoprodaji sklopljen je 16. marta 2010. godine i njime je utvrđeno da Azotara 50.000 tona pšenice prodaje preduzeću "Invej" po ceni od 11 dinara za kilogram bez PDV-a.

Dušan Bajatović; Foto: TANJUG/ OKSANA TOSKIC

U ovom slučaju na razlici u vrednosti po kojoj je pšenica pozajmljena i po kojoj je potom prodata Azotara je izgubila 57 miliona dinara, odnosno 570.000 evra po tadašnjem kursu. Da čudo bude još veće, ugovoreni su po Azotaru vrlo čudni i nepovoljni rokovi plaćanja. Tako je samo nekih osam odsto od ukupno fakturisanog iznosa za prodatu pšenicu "Invej" uplatio na račun Azotare odmah po potpisivanju ugovora. Preostali iznos od čak 506 miliona dinara trebalo je da počne da pristiže tek od 1. novembra 2010. godine i to u četiri mesečne rate, s tim što je zadnja rata dospevala 28. februara 2011. godine.

Iz svega navedenog nije bilo jasno kako je Azotara mogla da obezbedi proizvodnju đubriva kojom je trebalo da vrati dug Republičkoj direkciji za robne rezerve. Kako Azotara nije, naravno, ispunila ugovorene obaveze sa Direkcijom i nije vratila 50.000 tona pšenice, niti obezbedila đubrivo po paritetu, Vlada Srbije je donela zaključak na osnovu kog je rok za vraćanje produžen za još godinu dana, ali sada po ceni koja je za oko 800 miliona dinara viša od one po kojoj je Azotara privremeno pozajmila pšenicu.

Rok je bio produžen do 1. februara 2012. godine, ali je Azotara bila obavezna da vrati nešto više od 26.000 tona pšenice. Pitaćete se odakle sada ova brojka? Ali, ako pogledate zaključak vlade Mirka Cvetkovića od 10. februara 2011. Godine, shvatićete da je količina od 50.000 tona pšenice rešena tako što su se međusobno kompenzovala potraživanja u iznosu od 626.743.332,00 dinara koje su Azotara i Direkcija imale jedna prema drugoj, odnosno Direkcija je dugovala Azotari nešto više od 600 miliona dinara za neisporučeno đubrivo iz nekog prethodnog perioda i ostao je dug po osnovu 50.000 tona pozajmljene pšenice.

Znači, da je u momentu kada se 2010. godine pravio ugovor sa Direkcijom za robne rezerve ista je bila već dužna Azotari 600 miliona dinara, kolika je i bila vrednost naknadno sklopljenog ugovora. Čini se da su i čelnici Azotare i Republičke direkcije za imovinu, kao i Vlada Republike Srbije smetnuli sa uma ovu činjenicu, te je tako korist od cele ove zavrzlame imala samo kompanija "Invej", koja je naravno u privatnom vlasništvu. Azotara je iz ovog posla izašla sa gubitkom od skoro osam miliona evra, od kojih je 7,4 miliona evra više morala da vrati Direkciji, dok se o ostatak okoristila privatna kompanija "Invej".

Summa summarum, na pomenutim poslovima za nepune dve godine Azotara je izgubila dvadeset miliona evra. Dovoljno da se više nikada iz toga ne povrati i da dan-danas ne postoji jasna strategija i plan šta će se desiti sa ovim nekadašnjim gigantom i jednim od strateških srpskih preduzeća. U svom ovom nakaznom poslovanju, istine radi, valja napomenuti još jednu činjenicu koja će nas možda i dovesti do suštine problema.

Privremeni zastupnik kapitala Radosav Vujačić nije samo bio blizak saradnik Dušana Bajatovića i nadasve nije neko ko se ne razume u privredu i poslovanje. Vujačić je obavljao niz najviših privrednih funkcija, jedno vreme je bio čak i načelnik Poreske uprave u Novom Sadu, znači nije neko ko ne zna šta radi i ko nije svestan učinjenog i mogućih konsekvenci. Jedini razlog zašto bi neko tako nešto učinio osim finansijske koristi, za koju je nakon proteka vremena jasno da nije postojala, može biti samo neka vrsta prinude.

S obzirom na okolnosti koje su poznate, autor ovog teksta bi se kladio da su posredi bile neke vrste pretnji ili primoravanja koji su dolazili iz sfere politike. O tome bi, naravno, kada bi hteli i smeli, više mogli da kažu Vujačić i Bajatović, ali pre će ministarska Zorana Mihajlović da smeni direktora „Srbijagasa“ nego što će se to dogoditi. Laissez faire, laisez passer, le monde va de lui meme, iliti pustite da ide i neka prođe, svet ionako ide kuda je naumio. Kao, uostalom, i Dušan Bajatović.