Vesti
18.05.2024. 09:20
Vesti
21.05.2024. 15:00
Marko R. Petrović
Da li smo Švajcarci?
Misli globalno, zaboravi lokalno: Da li znamo ko nam vlada na lokalu
Nedavno je objavljeno kako većina građana Švajcarske nema pojma ko je predsednik ove evropske države, tačnije ko je predsednik Federalnog saveta Švajcarske, što mu dođe kao nekadašnje kolektivno predsedništvo socijalističke Jugoslavije.
Ništa bolje stanje nije ni kada je reč o tome ko je švajcarski kancelar.
No, ako se ima u vidu švajcarski sistem, to uopšte nije i nelogično. Jer većina nadležnosti u stvarima koje se tiču svakodnevnog života Švajcaraca je na kantonima (ima ih 26), tačnije na opštinama, u čije nadležnosti spadaju i ubiranje poreza, upravljanje javnim komunalnim preduzećima, osnovno obrazovanje, upravljanje dobrima građana, lokalna policija, pomoć siromašnima i bolesnima...
Njima je, dakle, bitno da znaju ko je taj ko se neposredno bavi njihovim svakodnevnim potrebama i problemima. A to svakako nije predsednik Saveta federacije. Uzgred, sada je na čelu ovog tela žena, Viola Amerd.
A kakvo je stanje u Srbiji? Istraživanje poput onog u Švajcarskoj, koliko nam je poznato, nije rađeno. Nema sumnje, međutim, da građani većine srpskih opština ne bi imali pojma ko su čelni ljudi njihovih lokalnih samouprava.
S druge strane, nema šanse da neko ne zna ko je predsednik države, premijer i možda poneki ministar. To nas, opet, dovodi do više pitanja kada je reč o lokalnoj samoupravi u Srbiji.
Na primer, kako građani uopšte doživljavaju lokalnu vlast i njene predstavnike? Šta za njih predstavljaju predsednici opština?
Istovremeno, legitimno je i pitanje šta realno jesu predsednici opština ‒ službenici građana ili službenici partija čiji su članovi i zahvaljujući čemu su postavljeni na tu funkciju?
Koliko građani uopšte prepoznaju važnost lokalnih izbora, lokalne lidere i da li ih uopšte danas ima?
Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju, ocenjuje za “Ekspres“ da je građanima Srbije nesumnjivo bitan lokalni nivo vlasti i da su prilično dobro upoznati sa lokalnim političkim strukturama i odnosima na lokalu, mada priznaje da ne veruje da baš znaju ko su predsednici opština.
On ističe da su izbori važni u lokalnom kontekstu, da to prepoznaju i građani, ali je problem taj što je, naročito u poslednje vreme, “došlo do velike fragmentacije na političkom spektru, zbog čega ljudi sada teško mogu da isprate toliku ’poplavu’ ljudi i informacija“.
“To je, nažalost, refleksija sa nacionalnog nivoa. Velika je fragmentacija i fluktuacija. Grupe građana prerastaju u stranke ili u pokrete, pokreti u stranke, ljudi prelaze iz jedne organizacije u drugu... Na lokalnom nivou to ljudi teško mogu da isprate“, ocenjuje Klačar.
On, međutim, primećuje da su, kada su neke specifične teme u pitanju, kao što je na primer ekologija, građani spremni da podrže i ljude koji su samo aktivisti, dakle nisu angažovani i opredeljeni stranački.
S druge strane, ocenjuje da, kada je reč o predsednicima opština, istina jeste da postoji određena “kriza liderstva na lokalnom nivou“.
“Razloga za to je više. Jedan je i već pomenuta fragmentacija političkog spektra. Drugi je izborni sistem koji favorizuje stranke, a ne pojedince. Treći je taj da su poslednji put lokalni izbori odvojeni od nacionalnih u Srbiji održani 2004. godine. To je, dakle, bila poslednja prilika da neko od lokalnih lidera ’iskoči’ iz senke lidera na nacionalnom nivou“, kaže Klačar.
Još jedan od razloga je i taj što su, kako kaže izvršni direktor CeSID-a, baš zbog svega navedenog mnogi ljudi na lokalu procenili da, ukoliko žele da dođu na vlast i na njoj eventualno ostanu duže, imaju opciju ili da koaliraju sa najjačom strankom ili da kooptiraju u nju, što je bio slučaj i u Beogradu.
“Generalno, postoje dve grupe ljudi koji su na čelnim mestima na lokalu. Prvu čini, da tako kažemo, relativno starija grupa ljudi koji su neki svoj legitimitet i ime izgradili ranije na izborima i na osnovu toga i dalje opstaju bez obzira na stranačku pripadnost. Takvi su na primer Vladan Vasić iz Pirota, Boško Ničić u Zaječaru, Milivoje Stamatović u Čajetini, Živorad Milosavljević iz Sopota ili Vladimir Zaharijev iz Bosilegrada. Oni na vlast nisu došli kao kusur u okviru nekog dogovora na republičkom novu“, kaže Klačar.
Druga grupa su pak, kako kaže, ljudi koji na položaj dolaze tako što ih tu stranka postavlja, nekada čak i direktnom odlukom stranačkih organa.
“I to su ljudi koji često i ne stignu da nešto urade u svom mandatu jer kako ih postave posle jednih izbora, isto tako ih i sklone sa pozicije posle sledećih izbora“, dodaje Klačar.
Nikola Jovanović, predsednik Centra za lokalnu samoupravu, kaže za “Ekspres“ da u Srbiji postoji duga tradicija lokalne samouprave te da građani imaju osećaj da su lokalni izbori nešto posebno i da na njih treba izaći.
“Nažalost, paradoksalno, postojeći ustavni, zakonski i izborni okvir je prilično obesmislio lokalnu samoupravu u praktičnom smislu. Prvo, na lokalnim izborima kod nas građani glasaju za liste, a ne biraju direktno gradonačelnika i odbornike. To je dovelo do toga da danas nemamo samostalne lokalne lidere, već imamo stranke koje na svojim internim sastancima biraju buduće lokalne predstavnike.
Drugo, nadležnosti lokalnih samouprava su prilično male, a finansiranje neadekvatno. To naročito važi za takozvane gradske opštine. Kod mene na Novom Beogradu većina ni ne zna ko je predsednik ove najvažnije beogradske opštine. Koliko je to perverzan sistem pokazuju i primeri sa ovih, aktuelnih lokalnih izbora, gde su mnoge stranke predložile za svoje kandidate osobe koje su se tek doselile u neku opštinu, čime se oduzima i čar, ali i smisao lokalnih zbora“, kaže Jovanović.
On, uz to, ocenjuje da je u Srbiji potrebno ojačati samostalnost lokalnih samouprava, uvesti direktan izbor gradonačelnika, predsednika opština i odbornika, ali i razmisliti o uvođenju regiona, umesto dve autonomne pokrajine.
Ne treba očekivati da bi takve promene, ako do njih i dođe, značile da bi život u srpskim opštinama istog momenta “bio Švicarska“. Činjenica je, međutim, da bi takav sistem i te kako uticao na motivisanost svih učesnika u izbornom procesu ‒ i onih koji biraju i onih koji su birani.
Birači bi, sa jedne strane, imali mnogo veći osećaj da njihov glas nešto znači, da vredi, da može da odlučuje o nečemu. Sa druge, kandidati za funkcije, a naročito ako bi bili izabrani, imali bi veći osećaj odgovornosti jer bi za izbor na poziciju morali da zahvale svojim komšijama, sugrađanima koji su ih svojim glasovima ustoličili u fotelju, recimo, predsednika opštine.
No, to je sada opet pitanje kojim bi trebalo da se bave oni na republičkom nivou (poslanici u Skupštini Srbije i ministri u Vladi Srbije). Problem je, međutim, u tome što su i oni, takođe, do pozicija došli pre svega zahvaljujući članstvu u stranci, a ne zbog toga što je neko za njih direktno glasao na izborima. Tu, pre svega, mislimo na republičke poslanike.
Dok se to ne dogodi, po svemu sudeći, predsednici opština i dalje će prevashodno odgovarati svojim partijama, a ne građanima u čiju bi korist trebalo da rade.
Vesti
06.05.2024. 22:33
Izbori u Novom Sadu: Proglašena peta izborna lista
Komentari
