Nemaju srama

Boris Milošević, potpredsednik Plenkovićeve vlade i visoki funkcioner SDSS, ušao je u istoriju na sporedna vrata i od iste izbačen već sutradan. Kao ponavljač. Ako gospoda Milošević i njegov stranački šef Milorad Pupovac veruju da je Miloševićevo penjanje na Kninsku tvrđavu na dan nesumnjivog zločinačkog poduhvata „Oluje“ početak pomirenja Srba i Hrvata, onda je sudbina Srba u Hrvatskoj u pogrešnim rukama jer su - ili prokleto naivni ili su u pitanju lukrativne rabote.

To im je, koliko sutradan u lice sasuo ministar branitelja u Vladi Hrvatske Tomo Medved, koji u selu Grubori, na pomenu šestoro nevinih srpskih žrtava, reče: “I ova gesta dokazuje da su domovinski rat i ’Oluja’ bili legitimni“. Rekao je to na pomenu šestoro ubijenih starčadi na kućnom pragu, u prisustvu hrvatskog predsednika Milanovića. Ubice nisu procesuirane, nisu to tražile ni vlasti u kojima su godinama pre ovog pomena participirali i Milanović i Medved.

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN JOVIĆ: Srpsko pitanje je test za Hrvatsku

Predsednik Vlade Hrvatske Andrija Plenković najavljuje da će krajem meseca posetiti selo Varivode u Krajini, pokloniće se senima devetoro ubijenih Srba, starosti između 60 i 85 godina, vinovnici zločina nisu procesuirani, niti su to tražile hrvatske vlasti...

Sve pomenuto imalo bi obrise burleske da premijer Plenković ove igrokaze ne oblači u odoru visoke politike: “Ovo su samo najave novih odnosa i pomirenja hrvatskog naroda i srpske manjine u Hrvatskoj“, kaže Plenković i dodaje da je to snažna poruka i Srbiji, „poziv na istorijsko pomirenje“?!

Tražeći odgovor na pitanje da li je moguć dijalog između Srbije i Hrvatske na iznetim osnovama hrvatskog državnog vrha – „Ekspres“ je razgovarao sa uglednim srpskim istoričarima Miletom Bjelajcem i Bojanom Dimitrijevićem, kao i sa Savom Štrpcem, predsednikom Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“.

Oni se slažu da Hrvatska i Srbija treba da razgovaraju, da rešavaju međudržavne nesporazume, ali ne sa ponuđenim osnovama, koje i nisu osnove. Zapravo, Hrvati u ovom slučaju podsećaju na poznanika koji vam je ukrao novčanik, pa vas novcem iz vašeg novčanika časti večerom.

EPA-EFE/MIROSLAV LELAS

Dr Mile Bjelajac kaže da su ponude danajske i da razgovori o pomirenju dva naroda ne mogu da počnu pre nego što se u Hrvatskoj procesuiraju svi zločini u građanskom ratu 1991-1995.

„Ta suđenja ne mogu da budu farsa, kao što je suđenje onima za klanje rezervista nenaoružanih na Koranskom mostu, pa farsa sa suđenjem u Splitu učesnicima u onim monstruoznim zločinima u Lori. Pa farsa sa Norcem koji je bio kult slobodnog režima, završio fakultet iz zatvora i svaki vikend bio slobodan. Pogledajte farsu sa Glavašem. I na kraju Glavaš, nesumnjivi zločinac i ideolog neoustaštva, dolazi na srpski Božić ili Uskrs na liturgiju.

I sada je to gest pomirenja. To je ironija. Čovek koji je tamo mučio i ubijao ljude, postoje svedoci. Bežao iz zatvora, ispred osuđivanja u BiH. Dok ne zalepe Merčepa, dok ne zalepe Gojka Šušaka, Vicu Vukojevića...

Jednog dana će doći do pomirenja, ako ne bude svetskog rata, biće zajedničkog življenja. Francuska je prošla građanske ratove, Španija, Portugal, Nemačka, Austrija, Mađarska... Pa mora neka mera da se nađe, ali ne može da ne bude na bazi istine. I Srbi treba da pogledaju svoje primitivce, pa da vide šta su oni radili. Jer je i na našoj strani bilo primitivnih, patoloških tipova od kojih moraš da se ogradiš. Drugo je kada nekoga ubiješ sudskom odlukom, makar i prekog suda, a nekad pobiješ i bandite makar kao zarobljenike i onda ostane kao ratni zločin. Ali nije bio koncept, nije bio ni koncept u Bosni da se izvrši genocid i to nikada ne bih potpisao. Istovremeno treba da se suzdržimo od generalizacije tipa „svi Hrvati su ustaše“. To nije istina. Ali moramo reći da je postojao projekat, zvao se genocid ili ne, da se faktički sa 17 odsto što Jugoslovena, što Srba u Hrvatskoj smanji na tri odsto? Ne možeš da imaš koncepciju da je ceo jedan narod remetilački faktor. Pošto imam u svojoj okolini tih epigona, te nakaradne logike samooptuživanja, onda sam onako ironično, više nemaš drugi način da probiješ to zatvoreno mišljenje i tu predrasudu, govorio odlično je to, došlo je vreme da mi preispitamo taj jevrejski narativ. Nije moguće da im se od 16. veka naovamo to dešava a da nisu ništa krivi, a mi jesmo?

Povezane vesti - Poslednji Srbin u Hrvatskoj

Poznati srpski istoričar Bojan Dimitrijević kaže da Hrvatska nudi „istorijsko“ pomirenje na način koji njima odgovara. Taj upakovani pokušaj koji je počeo odlaskom srpskog predstavnika Miloševića u Knin na proslavu zločinačke akcije „Oluja“, to je naš srpski narativ i ovo što su posle toga bili i predstavnici i Srba i Hrvata iz vlasti u Gruborima, i ovo što je najavljeno da će ići zajedno u Varivode 28. septembra, naravno da je Hrvatskoj to prvenstveno u interesu.

„Zbog čega? Oni preko Srba i tih ostataka Srba u Hrvatskoj potvrđuju ili, kako bih rekao, svetu prezentuju da su i oni deo tog modernog sveta EU a i šire, koji počiva na antifašizmu, a strašno su opterećeni od početka građanskog rata 1991. ustaškom državom koja je podržavala Hitlera i Musolinija. To ih je strašno opterećivalo. Ima tu još jedna dilema: O kojim Srbima Plenković govori, sa kojim Srbima Hrvati treba da se izmire? Sa onih tri odsto što su ostali u Hrvatskoj i da li on govori o Srbima koji su proterani, a bili su, a morali bi da i danas budu građani Hrvatske?

U javnoj retorici hrvatskog državnog vrha o pomirenju i smirivanju situacije i neki eventualni povratak onih koji su proterani iz Krajine 1995. ne vidim ništa novo. Hrvatska je uvela restriktivne zakone kada je u pitanju imovina, morate da živite u Hrvatskoj, da imate hrvatsko državljanstvo i niz drugih zamki. Stvoren je takav koncept da se ti ljudi uglavnom nikada ne vrate. I dalje u Hrvatskoj postoji retorika da je Srbija izvršila agresiju, iako veći deo svetske javnosti taj događaj zove građanskim ratom, to je prosto retorika koju pominju sve političke grupacije od levice do desnice u Hrvatskoj. Srbi u Hrvatskoj prosto nisu dobrodošli, izuzev na moru kao turisti“, mišljenja je dr Bojan Dimitrijević i dodaje:

„Hrvati uživaju određenu poziciju koju su stekli početkom 90-ih uz pomoć Nemaca i Vatikana. Oni su uspeli istovremeno da budu i pobednici i žrtve. I oštećena strana. Kada bismo pravili paralelu sa žrtvama iz Drugog svetskog rata, onda imate i Jevreje koji su najpoznatiji u svemu tome.“

Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“, pita šta Srbi imaju od Plenkovićeve i Milanovićeve ponude o nekakvom pomirenju?

Povezane vesti - “NEVIĐENA PROVOKACIJA” Dačić: Traže da Srbin prisustvuje proslavi “Oluje”

„Navešću nekoliko primera. Nekoliko Srba iz izbeglištva otišlo je u Grubore, posle toga došli su kod mene i pričali kako je bilo dole u tom Mokrom polju. Grubori su samo deo Mokrog polja, u tom zaseoku... videli ste na TV one slike, sve je zaraslo u korov. Oni su razgovarali sa predsednikom Milanovićem. Prihvatili su logiku bolje išta nego ništa. Neka oni nama tamo obnove kuće, neka nam dovedu struju, neka naprave put, pa šta je bilo - bilo je. Čitam izjavu jednog Srbina iz Varivoda gde će 28. septembra doći Plenković. ’Neka oni nama bar asfaltiraju put.’ Imali su pre rata i put i struju, vodu, to je sve rat uništio.

Oni Srbi koji su ostali tamo oni se bore za ono što im znači svakodnevni život, za struju, vodu, za put, da mogu doći kod doktora, da mogu imati neku trgovinu u blizini. A toga nema. Ima još više od 40, pre dve godine, bilo je više od 80 neelektrifikovanih sela gde žive Srbi u Hrvatskoj. Navodno će do kraja 2021. struju dobiti i sva ostala srpska sela. Oni se bore za to. Mi njih shvatamo sa te strane. Ali ne možemo oprostiti zbog toga što će sada u te ostatke ostataka hrvatska država uložiti nešto, da reelektrifikuje sela gde je već postojala struja, da negde obnovi vodovodnu mrežu. A oni se upravo zbog toga bore tamo i Milošević i Pupovac. A posebno Milošević.

Nisu Grubori sada otkriveni. Sve se zna. U čemu je problem? Niko nije osuđen. Srbi koji su u Hrvatskoj razmišljaju ’oprostićemo mi vama i to što ste pobili tolike ljude i što ste uništili sva ta imanja i sve što ste razorili, ali dajte vi sada nama napravite bar to, bar donekle’. Ljudi tako razmišljaju, bolje išta nego ništa. U tome je problem – ne možemo večito mrzeti. Hajde da se volimo. Hajde da se pomirimo. Pa ne može. Ne pristajem. Ja ne pristajem na to da se mirimo dok ne raščistimo stare račune.

Treba da plate, da budu osuđeni za zločine. Treba da odgovaraju. A sve se zna. Zna se jedinica koja je pobila ove ljude u Gruborima, zna se i tamo koji su bili u Varivodama i ostalim mestima. Treba neko da odgovara i da se prema svetskim standardima i porodicama ubijenih isplati obeštećenje za te duševne boli. Bez toga nema pomirenja“, nabraja Štrbac.

„Za ’Oluju’ hrvatski sudovi su do sada za ratni zločin osudili samo dvojicu ljudi, jednog pravosnažno, a drugog još nepravosnažno. A samo njihov Helsinški odbor je popisao broj žrtava, pobijenih u poslednjoj akciji ’Oluja’. U Baniji, Kordunu, Lici i Dalmaciji. Naravno, mi imamo dosta više validnih podataka...“

Povezane vesti - Hrvatski vrh u Jasenovcu: “Došli smo da osudimo strahote”

Podsećamo gospodina Štrpca da je privatna imovina proteranih Srba neprikosnoveno njihova, da je zaštita privatne imovine osnovni uzus zapadnoevropske demokratije.

„Krajina je bila jedna trećina Hrvatske, ali najmanje u Krajini je bilo Hrvata, ali je bilo Srba i van Krajine. Sasvim sigurno jedna trećina današnje Hrvatske katastarski je pripadala Srbima.

Povratak nije moguć, jedino je moguće obeštećenje. Nešto se može vratiti a nešto nam treba isplatiti. Kada kažem obeštećenje, na šta se to podrazumeva, naravno imamo imovinu, te isplaćene penzije ljudima, to su ogromne cifre. Imamo oko 50.000 stanova, koji nisu bili privatno vlasništvo, ali mi smo to koristili kao privatno vlasništvo. Verujem da nema nikakve šanse, nema mehanizama koji mogu Hrvatsku prisiliti da tu zemlju vrati Srbima. Prošla su glavna suđenja. Haški tribunal je zatvorio vrata već odavno, završila su se suđenja za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Vodili smo sporove oko penzija, 50.000 penzionera, gde u proseku svakom penzioneru duguju 82 penzije. Sve to što su nam radili i oduzeli, nemate mehanizam jer su svi rekli da su Hrvati u pravu jer to ne ulazi u njihovu nadležnost i jurisdikciju.“

Dr Mile Bjelajac o srpskoj nepokretnoj imovini u Hrvatskoj misli drugačije. Kaže da se sva imovinska prava moraju poštovati, a Hrvatska jeste deo EU i to mora da ispuni. Tačno je da se Hrvati ničega ne stide, ali uprkos tome ne mogu da ostanu ta rešenja, „da se ta imovina stavlja pod državnu imovinu, jer Srbi je nisu koristili. A kako će da je koriste kad su oni svakog trećeg Srbina stavili na poternicu, bez suđenja, samo da bi ih odvratili od povratka. Slično je bilo u formacijama NDH od 1941. do 1945. Hrvati su se brzo i vešto presvlačili, a sad bi da se posle povampirenja ustašluka u građanskom ratu vrate antifašizmu! I to Hrvatskoj danas zaista treba, ne samo kroz javne manifestacije.

Ali na kursu povratka antifašizmu treba istaknuti ono što je najčešće falsifikovano u toj reinterpretaciji posle 1991, 1992. pa i posle 1995. godine, a to je uloga srpskog faktora u antifašističkoj borbi do 1943. godine, do pada Italije, tačnije do pada Staljingrada, kada su oni shvatili da je rat izgubljen. Meni je Pavle Gregorić, kada sam radio njegovu biografiju za drugo izdanje Enciklopedije Jugoslavije, govorio: ’Mile, mi u hrvatska sela nismo mogli ući do pada Staljingrada. Sve je bilo protiv nas. Govoriti o antifašizmu Hrvatske i upotrebljavati izraz sedma hrvatska brigada, druga, treća, do 12. i 13. Čak i u prvoj fazi te brigade, po gubicima se vidi postotak, da oni iz Dalmatinske zagore koji su učestvovali u 4. i 5. ofanzivi to je većinski bio srpski procenat. U brigadama nije bilo pet odsto Hrvata. Tek posle sloma Italije, kada su uključivali čak i italijanske bataljone, češke... Imaju naučni radovi o tome. To je jedan moralni dug hrvatskog društva. Treba imati na umu da dobar deo Hrvata nije podržavao i ne podržava taj moderni novustaški narativ u Hrvatskoj“, tvrdi Bjelajac.

„Ima u našim knjižarama i bibliotekama prevedenih nemačkih knjiga koje demaskiraju nemačku politiku o razbijanju Jugoslavije od 1980. pa naovamo. Pa ovaj sjajni Austrijanac Peter Handke, koliko je takvih u samoj Nemačkoj, onih normalnih, koliko ljudi u Italiji je napisalo poštene knjige, i drugi oficiri, oko Kosova i svega. Pa portugalski oficiri. Svi koji su hteli da vide šta se uistinu događalo na terenu. Kroz Kosovo i Metohiju posle bombardovanja je prošlo više od 600.000 ljudi za ovih 20 godina. U Bosni i Hercegovini ne znam koliko...“

EPA-EFE/MIROSLAV LELAS

Nema nijedan general uključujući Majkla Rouza da je imao negativno mišljenje u kontekstu srpskih generala i oficira bivše JNA, tvrdi dr Mile Bjelajac.

„Da se vratimo aktuelnom i najavljenom pomirenju, s obzirom na sudbinu prostora na kome ne možemo da živimo negde drugde. Ili da se svi iselimo, ili oni ili mi, jedan modus suživota mora da se nađe. Ali ne može na mitovima i ne može ovako kako Hrvati predlažu. Svako neka pogleda istini u oči. Pobegao je Pavelić, njemu sude, ali je važnije da je Pavelić osuđen od samih Hrvata u svoje vreme. Osudili su lažno, iako je kriv da krivlji ne može biti, i Artukovića, ali tom ustaštvu treba stati za vrat. Ne mogu u modernim vremenima da se švercuju pod lažnim plaštom antikomunizma i tobožnjeg velikosrpskog terora. Pa ako je Bakarić velikosrbin, ako je Stevo Karajačić velikosrbin i da ne nabrajam, do Špiljka, Šuvara, i ovih najnovijih, sve su to bili velikosrbi koji su gazili sirotu Hrvatsku, tvrde borci domovinskog rata. Ima na onoj tajnoj sednici 1962. godine. Već tad smo se svako u svoj tor zatvorili. To nam mnogo govori. Još je i MUP funkcionisao po sistemu mi i vojska. Tako da ta bajka o tome da je tamo vladala srpska hegemonija, to je politička floskula. A Srbin nije bio dominantan javni element u samoj Hrvatskoj. Prvo nije imalo ni nekog tradicionalnog utemeljenja. Na tom prostoru nije bilo četništva kakvo je postojalo na delovima Bosne i u samoj Srbiji.

Hoću da kažem da su sve hrvatske optužbe u novijoj istoriji o opasnosti od velikosrpskog hegemonizma i terora propagandni pamfleti koje je većina plebsa u Hrvatskoj progutala. Na tom narativu ne može se graditi poverenje između Srba i Hrvata. Moramo se pogledati u oči, razgovarati o činjenicama i naći neko civilizovano rešenje, mir koji će trajati“, zaključuje istoričar Mile Bjelajac.

Šalterski fašizam

„To nije samo imovina, tu su imovinsko-penzijska prava, to treba potencirati, to je ’šalterski fašizam’.

Mislim da Hrvatska ovo što produžava stalno rokove o prodaji zemljišta stranom faktoru, na taj način sprečava Srbe koji su sve tamo izgubili i koji ne vide svoju budućnost i budućnost svoje dece tamo, da po nekoj fer ceni prodaju to Holanđanima, Italijanima, Arapima, kome god. Ima tu mnogo pitanja, poput obeštećenja srpskih firmi, koje su imale tamo imovinu. Evo, šta je moja porodica dobila kao obeštećenje za srušenu kuću pored Petrinje? Mogli smo samo da prodamo plac i temelj, nešto što je tata montažno napravio gde smo se okupljali do 1990. Mi smo ostali bez toga.

Tu je i 50.000 stanova koji su bili društveni, koje su Srbi posedovali u Hrvatskoj? Pa šta reći kad je bivša premijerka Jadranka Kosor drpila stan od dece vojnih penzionera, bar otac je bio Srbin. To je samo jedan od primera.

Šta podrazumeva taj ’šalterski fašizam’? U Hrvatskoj do sada više od 4.000 Srba je procesuirano za ratne zločine, pravosnažno  je osuđeno, uz tako klimave dokaze, njih oko 650. Oko 450 je osuđeno u odsustvu...

Ko od Srba se usuđuje da se vrati u Hrvatsku ako preti kazna za ’ratne zločine’ svakom ko je nosio pušku. A pušku su svi nosili. U taj pomenuti fašizam su ušli i sporni zakoni o oduzimanju imovine Srbima, zemlje, kuće i okućnice ako je nisu obrađivali u poslednje tri godine“, govori Mile Bjelajac.

EU liči na Hrvatsku

„Uvek sam govorio da je stanje u Hrvatskoj slika Evropske unije. Da je EU bila dosledna velikim principima za koje se zalaže i da nije podržavala dvostruke standarde i podsticala na secesiju Hrvatsku i Sloveniju, druge sreće bismo mi bili. Ne bi rata bilo. Ne možeš ti da vičeš iz Berlina – a samo JNA reaguje, mi ćemo priznati. Ti namigneš Tuđmanu, on napadne kasarne, skladišta. Pa nije JNA sa skladištima krenula u ofanzivu i sa kasarnama gde nije bilo vojske ni da opsluži tehniku, nego su bili opkoljeni.

Cela priča sa Vukovarom je zapravo počela kada su imenovali Merčepa za predsednika kriznog štaba i doveli njegove bandite. Do tada je Vukovar bio miran. Od njegovog dolaska počinje kvarenje bezbednosne situacije, maltretiranje, svakoročno pucanje po naseljima, Borovo, Vukovar i tako dalje. Taj isti Merčep je ubijao ljude, prvo su sabirni logor napravili kao i 1941. godine u Zlatnoj dolini, okolina Slavonske Požege. Moj drug iz detinjstva, iz školske klupe je bio streljan u logoru, i svaki put kad bi došla žena Hrvatica, bila je lekar, kad bi našla neki trag pa dođe, oni su pretili i njoj i naglas onako pijani govorili da će da ga ubiju i da ne treba više da ga traže...

Ali gde su Sisak, Gospić, gde je Jadovno, gde je opet ubijano u tim mestima. Da li Hrvati danas znaju da su srpski stanovi bili obeležavani, poštanski sandučići, kako je vršeno organizovano maltretiranje srpske dece u školama. Stvarana je atmosfera da ljudi dignu ruke i da beže.

U Podravskoj Slatini napravljeni su spiskovi za likvidaciju, ali pošteni ljudi mnogim Srbima su pomogli da pobegnu. Nisam za te generalizacije koje se često olako izriču da su svi Hrvati isti“.