OBILIĆ SA KOŠARA Ko je bio Tibor Cerna koji je dao život za otadžbinu

Skoro da se i ne zna da je tu na periferiji Beograda, u blizini Pupinovog mosta, u naselju Kovilovo, odrastao srpski heroj s Košara Tibor Cerna. Voleo je život, drugove, obožavao da svira klavijature i ide na pecanje. U paklu karaule Košare 1999. momak koji ni kilažu za vojsku nije imao junački je dao život za otadžbinu jer drugačije nije umeo

Ni kilažu za vojsku nije imao. Mršavko od 55 kila, tanak poput najvitije breze, rešio je, međutim, da oduži dug otadžbini. Na pregledu su mu papirološki dodali dva kilograma da bi te 1998. mogao da obuče maslinastozelenu uniformu. Tibor Cerna nije imao ni punih 20 godina kada je u junu otišao da služi domovini. Živ se nije vratio, a sahranili su ga kao poslednjeg dezertera. Momku koji je svesno žrtvovao život za svoje drugove i otadžbinu država je, licemerno, kasnije ukazala sve počasti, ne mogavši da zažmuri pred herojskim činom običnog momka s periferije Beograda koji nije imao izbora nego da u ratnom paklu na karauli Košare, na albanskoj granici, te 1999. bude i ostane ono što su ga u kući učili – čovek.
A otišao je iz Kovilova, malog radničkog naselja, na nekih dvadesetak minuta vožnje kolima iz centra Beograda. Gotovo da se i ne zna da se tu između Borče i Padinske Skele, u blizini Pupinovog mosta, u nekadašnjoj spavaonici radnika PKB-a, rodio i odrastao srpski heroj s Košara. Ovde je prve korake napravio, prve drugove stekao, prve ljubavi preboleo, odatle je u vojsku otišao i nije se vratio.
Okruženo nepreglednim plodnim poljima, danas nepravedno infrastrukturno zapostavljena mirna oaza u kojoj se deca još do kasno u noć napolju igraju žmurke, a tinejdžeri slave kada GSP na liniju 106, umesto razdrndanih seljobusa, pošalje koji „solaris”, Kovilovo je ime dobilo po poginulom sovjetskom pilotu Mihailu Kovilovu, čiji se avion srušio u ovom ataru. Sedamdesetih godina prošlog veka se na mestu pada aviona nalazila i spomen-ploča, ali je kasnije uklonjena jer je bila na nepristupačnom terenu.
Nedavno su, međutim, meštani Kovilova pokrenuli inicijativu da se ovde, u centru naselja, podigne ploča jednom drugom heroju – njihovom, našem, srpskom heroju Tiboru Cerni.

Srčani mršavko
Ekipa „Ekspresa” je svojevremeno s Tiborovim starijim bratom Robertom Cernom i drugovima iz detinjstva Vladimirom Tucovićem, Slobodanom Vukojevićem i Nikolom Živićem obišla staze kojima je tabala noga plavokosog, zelenookog dečačića zaljubljenog u muziku, klavijature i pecanje, prepunog želje za životom, ali odgovornog i uvek spremnog da pomogne drugome. Deteta koje će 1998. godine otići u vojsku i koje će zajedno s još 107 svojih saboraca tokom NATO bombardovanja biti ostavljeno i žrtvovano u paklu karaule Košare. Momka koji je svojom voljom stao pred neprijateljski snajper i čije je herojsko delo danas koliko na ponos Srbije, toliko i naša sramota, sramota onih koji su odlučivali i koji su ostavili ovu decu na milost i nemilost albanskih terorista i NATO bombi.
Nalazimo se u Kovilovu, pred zgradom broj 7, u kojoj je Tibor odrastao. Sećanja drugara sama naviru, svaki ćošak asocira na neku anegdotu, nestašluk, dečačku tajnu…
Vlada prvi počinje. Teško mu je, bilo su najbliži.
– Tibor je moj najbolji drug iz detinjstva. Najlepše trenutke proveo sam s njim. I još dok smo bili klinci, mogao si da se osloniš na njega. Bili smo tinejdžeri kada smo noću odlazili na pecanje. Jednom prilikom, mislim da je to bilo 1996. godine na Ognjenu Mariju, uzeli smo štapove i otišli na Dunav, nedaleko od čuvarnice kod Kovilova. Počelo je nevreme, kiša, oluja, u drvo blizu nas udario je grom. Meni se od logorske vatre zapalio radnički mantil koji je koliko-toliko trebalo da me zaštiti od kiše. U momentu sam postao buktinja. Tibi je toliko bio pribran, skočio je. Ni sam ne znam kako je svukao mantil s mene. Evo, ovi ožiljci na ruci su mi od tih opekotina tada. Kad ga vidiš, 55 kila, mršav, retka plava kosica, međutim, još kao dečak je imao herca.
Vlada tek danas, kaže, shvata kakva je Tibor veličina bio. Ne samo da je u teškim situacijama uvek iznalazio rešenje nego to nikada nije bilo na štetu drugoga.
– Kad smo bili u problemima, ponašao se zrelo, tek sada, kada ga više nema, shvatam kolika je ljudina bio. Nikada nije radio na štetu drugoga. Pa zamislite kakav je karakter i kao dečak bio kada nikada ništa loše nije govorio o nekome ko nije tu. Pun života, ali miroljubiv, uvek za to da se sve reši razgovorom, mirnim putem. Gledao je svoja posla i svoje prijatelje. Propušio je u sedmom razredu i bio je, rekao bih, buntovnik s mozgom!
Tibor je svirao klavijature, imao je svoj bend s kojim je sredinom devedesetih nastupao po beogradskim kafanama i splavovima. Brat ga je vozio, a Vlada noći i noći presedeo za kafanskim stolom praveći društvo drugu dok svira. Mladi Cerna je voleo život i želeo je da što pred ode u vojsku, da i tu obavezu završi. Posle toga trebalo je da se preseli u Debeljaču, gde su mu se roditelji ranije odselili i napravili kuću, da se oženi i sa ocem započne posao u auto-radionici jer je završio za autolimara.
– Pošto sam mlađi od njega godinu dana, kažem mu: „Hajde, sačekaj me da idemo zajedno u vojsku.” Nije hteo. Hteo je da oduži dug otadžbini i da se vrati, da se oženi, osnuje porodicu i da svira. Poslednji put smo se videli u Debeljači kod njegovih. Dogovorili smo se da mu budem kum na venčanju. Tako smo se i rastali. Njegov otac Jožika ispratio me je rečima: „Ajde, kume, da se u zdravlju vidimo.”

Tu mu reč zastaje u grlu, a Tiborov brat Robert, onako, kao usput, okreće na neke vedrije uspomene:
– Obožavao je Tomu Zdravkovića, iz nekih posebnih razloga najdraža pesma mu je bila „Jelena”. Vikendom matorci odu u Debeljaču, dođe društvo, uključimo ozvučenje. Otvorimo sve prozore da stakla ne popucaju, a onda i komšiluk počne da naručuje pesme.

Čvrsti momci
Tibor je uvek bio pun energije. Više je, čini mi se, vremena proveo na bajsu nego hodajući, dodaje drug Boban, koji se s njim poslednji put video 1998.
– Poslednji put videli smo se na mom ispraćaju 1998. godine. On, Vlada, moj otac i ja izašli smo poslednji iz kafane, pozdravili smo se ne sluteći da se više nećemo sresti. Mnogo je voleo svoje prijatelje, bio im je posvećen, imao je to nešto viteško u sebi. Danas, kada vraćam film, mogu da kažem samo jedno: najveći Srbin koga sam poznavao bio je Mađar!
Tiborov drug Nikola je, kaže, odrastao u kući porodice Cerna. Prve žurke, prve ljubavi… Ta jedna soba u bivšem stanu Katice i Jožefa Cerne. Kad bi njeni zidovi progovorili…
– Od kad znamo za sebe, znamo za familiju Cerna. Odrasli smo u njihovoj kući, odmalena se družili s Tiborom i Robertom. Odrastali smo u vreme kada se vrata nisu zaključavala. Bilo je to društvo od nas desetak. Prve žurke, prva zaljubljivanja dogodila su se u njihovoj kući. Roditelji im vikendom odu u selo, gajba prazna, samo s prozora zviznemo jedni drugima, nije nam bilo teško da se organizujemo. Otac im je radio po inostranstvu, prvi video-rekorder su imali u naselju, odemo pa gledamo filmove. Imali su prvi BMX bicikl u Kovilovu. Svi smo taj bicikl vozili, ko je koliko hteo. Bili smo kao jedna porodica. Nijednom se nismo posvađali – priča Nikola.
On je bio mobilisan tokom bombardovanja, i ne samo on iz kraja. Mnogo je dece iz ovog dela Beograda završilo na Kosmetu 1999.
– Mi momci s periferije smo posebno čvrsti. Bilo nas je po svim ratištima, Vukovar, Knin… Dosta mladih iz ovog kraja je bilo na Kosovu i Metohiji tokom bombardovanja. To su uglavnom deca iz radničkih porodica koja su stala u odbranu svoje zemlje. Moja majka je, kada su došli da mi uruče poziv za mobilizaciju, na pitanje da li sam kod kuće, rekla: „Da, evo tu je, spava.” Ja danas ne bih imao obraza da zapalim Tibiju sveću da sam izbegao mobilizaciju, da sam se krio kao što su se mnogi krili.

Uspomene na dečačke avanture smenjuju turobna, teška sećanja. Tibor je u junu otišao u vojsku, u novembru je došao na odsustvo. Nije to više bio onaj Tibi, kaže brat.
– Promenio se. Crni podočnjaci, kosa se proredila, fizički je propao, a u glavi, rekao bih, presazreo. Nije više bio onaj bezbrižni dečačić. Ostao je čista duša, ali se videlo da ga je ono što je tamo doživeo izmenilo za ceo život. Postao je zatvorena knjiga. Nije hteo ni klavijature u ruke da uzme. „Sviraćemo kad se vratim”, govorio mi je.
Porodica je htela da ga premesti, da nađu vezu da ga izvuku s Kosmeta, ali Tibor nije hteo ni da priča o tome.
– Nije hteo ni da čuje. Samo mi je rekao: „Znaš kakve drugare dole imam, ne mogu da ih ostavim! Ako mi je suđeno, vratiću se, ako nije, neću.” Ubrzo je otišao. Posle toga smo se čuli nekoliko puta i onda više nije bilo glasa od njega.

Tibor je prvu tezgu imao u restoranu u Kovilovu 1991. godine.
– Kaže mi: „Mama, moraš da dođeš, da napraviš štimung. Ti mi daš keš, ja ti sutra vratim.” Bilo takvo vreme, nije se imalo para. Ja ponesem ček da platim večeru, a kešom častim muziku. Napravi se atmosfera, lepo oni to veče zarade i sutradan mi vrati pare.
Mlađi Cerna je, kao i njegov brat, mnogo voleo svoje drugare, toliko se identifikovao s njima da je često znao da pita majku da li može da postane Piroćanac jer su mu neki od najboljih drugova u Kovilovu bili poreklom iz pirotskog kraja. Onda je maleni Mađar poželeo i da se krsti.
– Hteo je da bude kršten kao i njegovi drugari. Mi smo ateisti, ali sam ga krstila iz šale, na Đurđevdan, na slavi kod naših rođaka. Imao je osam godina kada ga je pravoslavni sveštenik krstio.

Smeh u rovu
Bio je mršavko, tanano momče, a nameračio se da ide u vojsku. Znajući ga, niko nije mogao da ga spreči u tome! Čak ni činjenica da nije imao kilažu za maslinastozelenu uniformu. Naime, kada je došao na pregled za prijavu u vojsku, imao je samo 55 kilograma. Morali su, kaže majka, kroz papire da mu dodaju dve kile kako bi uopšte ispunio uslov. Bio je najpre u Nišu u auto-jedinici, da bi ga kasnije prebacili u Peć. Posle toga više ništa neće biti isto.
– Kada je, u novembru, došao na odsustvo, uopšte nije bio isti čovek koga smo ispratili. Iscrpljen, tamni podočnjaci. Kasnije mi je jedan njegov drug, takođe Mađar, pričao da je i u najtežim momentima imao duha. Sedam dana su bili u rovu. Jedna drug plače, drugi se trese, doživeo nervni slom. Svi zgrčeni, sagnuti u rovu, tuku minobacači sa svih strana. U nekom momentu Tibi nešto lupi, svi počnu da se smeju. Ovaj što je plakao, plače i smeje se, ovaj što se tresao, sad još više drhti od smeha. Znao je napamet replike iz domaćih filmova i često je njima zabavljao drugare i nas u kući – govori Katica Cerna.
Kada je došao na odsustvo, rekla mu je: „Sinko, ne idi nazad. Naći ću ti vezu da te prebace negde drugde.”
– On mi je odgovorio: „Znam ja da ti i ormar možeš da spakuješ u teglu džema, ali nema sile da se ne vratim.” Mislim da ga je sve to što je 1998. video dole podstaklo da se vrati i brani otadžbinu.
Krajem aprila 1999, šiptarski teroristi s kopna i NATO avijacija iz vazduha urnišu karaulu Košare. Tibor s drugovima dane provodi u rovu. Snajper tuče iz terorističkih gnezda. Bio je 27. aprila kada Cerna rešava da prekine agoniju. Ustaje iz rova da otkrije snajperistu, svesno postaje meta i junački gine. Za drugove, svoje saborce.

Crvena marama
Tibor Cerna nije hteo da pristane da preko veze pređe na neko bezbednije mesto, već je do kraja ostao veran svojim drugovima, saborcima. Kao što je ostajao veran i svojim drugarima u Kovilovu. Od njega se ništa drugo i nije očekivalo.
Put nas odvodi u Debeljaču. Za nama u Kovilovu ostaju lepe drugarske uspomene, žal i tuga za drugom, a u Debeljači nas dočekuje roditeljski neprebol, ali i ponos i neka nadljudska snaga da se junački živi s jedinim gubitkom na svetu u kojem kao čovek i roditelj nemaš sapatnika. U ulici nedaleko od mesta gde je nedavno otkriven spomenik njihovom sinu, dočekuju nas Kartica i Jožef Cerna. Majka donosi kutije sa starima fotografijama, paketom lekova koje je Tibor u času pogibije imao kod sebe, crvenu maramu na kojoj je Tibor hemijskom olovkom iscrtao četiri slova S i ispod napisao „Cerna”. Ta crvena marama vezana oko ruke bila je znak raspoznavanja među vojskom, nosili su je samo oni koji su tokom bombardovanja ratovali na Kosmetu.
Majka i otac u svom neprebolu sve ove godine se dostojanstveno i stoički nose s lepim uspomenama iz detinjstva i mladosti svog stradalog sina, ali i s nepravdom i licemerjem sistema i države.
– Bio je vezan za mene do pete godine, a onda se osamostalio. Sve je odjednom mogao i želeo da uradi sam. Kada je krenuo u prvi razred, bio je uplašen, pitao me je: „Mama, šta će mi raditi tamo?” Drugi dan mi je rekao: „Idem sam” – priča Katica Cerna.
U srednjoj školi je, kaže majka, sebi zacrtao prosek 3,00 i tako je i bilo. Nije video svrhu da bude odličan đak.
– Završio je srednju GSP školu, za autolimara. Govorio je da mu ne treba odličan uspeh da bi bio dobar majstor. Rekao mi je: „Katice, nemoj da se nerviraš, ja ću završiti sa 3,00″ i tako je i bilo. Bio je tvrdoglav. Šta naumi, to i ostvari, možeš da ga odgovaraš koliko hoćeš, on će isterati svoje. Krenu on i brat da preplivavaju rukavac na Dunavu. Brat dođe do pola i vrati se, on prepliva i posle mu kaže: „Kad si imao snage od pola da se vratiš nazad, imao bi i da preplivaš na drugu stranu.” Imao je hrabrosti da se uputi u neizvesnost, ali i da bude dosledan i odgovoran.
Ta neka Tiborova nepresušna energija i harizma osećala se na svakom koraku, pa i na pecanju.
– Pecaju on i brat. Tibi izvlači babušku za babuškom, brat ništa. Pomeri se on nekoliko metara dalje da ustupi bratu mesto, ponovo on vadi ribu za ribom, brat slabo – vraća uspomene majka.
Bio je, kaže, jako emotivan. Prvu ljubav je jedva preboleo.
– Ja pokušavam da ga utešim, a on mi kaže: „Pusti me nedelju dana.” I zaista, posle nedelju dana se podigao, nastavio dalje. Voleo je svirke. Ode u kafanu, svira, zaradi 300 maraka, to isto veče pređe u drugu kafanu, potroši 200 maraka. Grdim ga, on mi kaže: „Dok ima kafana, biće i para.” Kad smo mu kupili prve zvučnike, spavao je s njima. Obožavao je klavijature. Najpre smo mu kao dečačiću kupili klavijature igračku, kasnije prave. Bio je samouk i imao je sluha. Dok je bio mali, ja mu pevam pesmicu, on pogađa intonaciju i note.

– Verujem da je svesno izašao iz rova, znao je da su svi ti mladi životi dole žrtvovani. Zato želim da sva ta deca dobiju spomen-obeležje, ne samo moj sin. Da svaki dečak iz redovne vojske koji nije imao izbora bude zapamćen kao junak – kaže Kata Cerna.
Ona, s pravom, državi i vojsci neće oprostiti to kako su joj sahranili dete.
– Nema tog spomenika koji može da ublaži razočaranje u državu. Ali pravda bi donekle bila zadovoljena kada bi sva deca koja su poginula kao vojnici u ratu dobila spomenik. To su deca običnih ljudi koji su delili sudbinu zemlje. Ne želim da iko pogine, ali nisam čula da je neki političar, ili neki uticajni lekar, profesor pustio svoje dete u rat, već su ih sve poslali van zemlje.

Bez počasti
Tibor je sahranjen bez ijedne vojne počasti, a opelo je obavio reformatorski sveštenik pošto je bio jedini sveštenik u tom momentu u Debeljači.
– Kada smo izašli s VMA, sa identifikacije, uputili su nas u Pančevo u Dom vojske. Tamo smo se sreli sa čovekom koji se preziva Malinović. Dogovorili smo se za sahranu uz sve vojne počasti. Sutradan dolazi vozilo s četiri vojnika. Izbacuju ga pred kapijom, izjavljuju saučešće i odlaze. Taj osećaj ogorčenosti i poniženosti im nikada neću oprostiti. Posle su se pravdali da je tih dana bilo puno poginulih i da je došlo do nesporazuma između Novog Sada i Pančeva oko nadležnosti. Moja porodica i ja nikada nismo dobili objašnjenje zašto nam je sin sahranjen kao da je bio dezerter. Tražila sam zvanično od vojske da mi napišu njegove karakteristike kao vojnika jer se onako sahranjuju dezerteri! Nikada ga nisam dobila. Samo je Tiborov kapetan Dušan Jokić, i to u privatnom pismu ispisanom rukom, poslao njegove karakteristike. Odem u Kruševac, gde je bilo sedište njegove jedinice. Sačekuje me pukovnik Dragan Živanović i još neki oficiri. Kažem da treba da ih je stid što su toliko dece gurnuli u smrt, pitala sam ih gde su njihova deca bila kada je moje poginulo. Rekla sam im: „Moj sin je za vas maršal!” Samo su ćutali. Rekli su mi: „Šta god da nam kažete, imate pravo. Mi nemamo prava da vam išta prigovorimo” – kaže majka heroja s Košara.
Tibor Cerna je bio oličenje hrabrosti i junaštva, ali i one naše mladosti koja je uzaludno izginula verujući da služi otadžbini, a ne kliki moćnika nesposobnih da prepoznaju i sačuvaju državni interes. Tibi, kako su ga drugari i porodica zvali, ostaće simbol svih hrabrih dečaka koji su svoja imena upisali u večnu knjigu junaštva jer nisu imali izbora, a drugačije, do ljudski i junački, nisu umeli. Momaka koje, kada su počele da padaju bombe, tate i mame nisu sklonile na sigurno, u inostranstvo, svih onih tek stasalih mladića iz gradova, provincije, srpskih sela, iz radničkih, običnih porodica u kojima su čast i obraz bili važniji od ocena u đačkoj knjižici, a otadžbina i kućni prag svetinja.
Tibor je dobio spomenik u Debeljači, meštani Kovilova podići će mu spomen-ploču, međutim, on i njegovi saborci, ne samo s Košara, zaslužuju makar da im se spomenik podigne usred Beograda, i to na takvom mestu koje će uvek moći da vidi svako ko ikada poseti srpsku prestonicu. Da svaki putnik namernik zastane pred podugačkim spiskom imena golobrade srpske mladosti, naših Spartanaca koji su dali život za otadžbinu, a da nas ovde koji smo za njima ostali uvek iznova podseća na naš, srpski usud i gorku istinu: najboljih više nema.
Zašto i kako, to je za neku drugu priču.

POČELE PRIPREME ZA SPOMEN-PLOČU U KOVILOVU

Vukašin Živić, meštanin Kovilova koji je na čelu Inicijativnog odbora za podizanje spomen-ploče Tiboru Cerni, kaže da je ova inicijativa potekla početkom godine, kad se još nije znalo da će heroju s Košara biti podignut spomenik u Debeljači.
– Ne znajući da država sprema otkrivanje spomenika malom Tibiju u Debeljači, mi meštani Kovilova organizovali smo se, poveli inicijativu da mu ovde u naselju u kojem je odrastao podignemo spomen-obeležje, ploču kao znak zahvalnosti i sećanja ne momčića koji je ovde odrastao i koga smo svi voleli, a koji je celu Srbiju zadužio svojom herojskom smrću. Mi smo 15. maja na zboru građana pokrenuli inicijativu da se ovde podigne spomen-ploča. Već smo ušli u proceduru, najpre smo dobili dozvolu roditelja, PKB je verbalno potvrdio da će odobriti, jer je ovo ovde u Kovilovu njihovo zemljište, a onda idemo i do relevantnih gradskih sekretarijata i službi. Tibor Cerna je naše dete i odavno je trebalo ovo uraditi – kaže Živić.

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]