Vesti
01.04.2021. 15:19
Rade Jerinić i Mihailo Paunović

Od Miškovića do Đilasa i Šolaka i nazad!

dragan-solak01-tanjug.jpg
Izvor: FOTO TANJUG / DRAGAN STANKOVIC

Nije Dragan Đilas jedini Srbin koji ima račune po ofšor zonama i na njima milione u stranoj valuti. Nećete verovati, ali nije ni jedini koji je novac stekao u Srbiji, bezobzirno koketirajući sa političkom moći, a onda te „teško zarađene milione“ udobno ušuškao na egzotičnim ostrvima. Ni prvi ni poslednji. Čak ni sve to što je uradio nije bilo ni preterano inovativno ni inteligentno, novac je ipak na kraju ostavio tragove.

Đilas je tek samo jedan u nizu decenijama duge pljačke građana Srbije započete krajem osamdesetih godina prošlog veka u kojoj je, prema podacima „Global fajnenšel integritija“, iz Srbije izneto između 40 i 51 milijarda dolara, uglavnom na razne ofšor račune. Zvuči neverovatno, ali je zapravo istinito. Dijapazon isisavanja ekonomske moći iz stanovništva bio je širok. Od prevara kroz zajam za preporod Srbije, preko piramidalnih banaka, povlašćene trgovine vitalnom i unosnom robom, cigaretama, naftom... pa preko famoznog „probijanja spoljnog zida sankcija“, privatizacije s početka ovog veka, institucionalizovanog mita i korupcije u prvoj dekadi 21. veka pa do povlašćene trgovine sekundama, medijskom manipulacijom itd. Dragan Đilas je tu tek poslednji slučaj za koji javnost saznaje, u plejadi asova srpske ekonomije i privatizacije. Ni prva bitanga koja se obogatila na narodnoj muci, a nadamo se među poslednjima.

Dragan DJilas, Foto: TANJUG / DIMITRIJE GOLL Dragan Djilas, Foto: TANJUG / DIMITRIJE GOLL

Krenimo redom. Decenijama sanjani samoupravni socijalistički san počeo je da se raspada polovinom osamdesetih godina prošlog veka. Već tada su oni preduzimljiviji, zaposleni uglavnom u jugoslovenskim spoljnotrgovinskim gigantima, poput „Geneksa“, „Ineks eksporta“, „Jugodrva“, „Jugopetrola“..., počeli pomalo da rade spoljnotrgovinske poslove i za svoj groš. U to vreme san svakog uspešnog socijalističkog direktora je bio da ima kuću na Ženevskom jezeru i pozamašnu svotu na bankovnom kontu u Švajcarskoj. Tada kao što vidimo nisu bila u modi egzotična ostrva već old school, računi i rezidencije u alpskom poreskom raju.

Privatna inicijativa

Početkom devedesetih u krvavom građanskom ratu i raspadu Jugoslavije, dogodila se i ekonomska transformacija sistema koji je na brzinu prepakovan iz samoupravnog socijalističkog u otvorenu tržišnu privredu u kojoj je preko noći postala poželjna i dobrodošla privatna inicijativa. A za takvu inicijativu valjalo je naći novca. I tada su prvi put osmišljeni modeli manje ili više suptilnog pljačkanja građana Srbije, počevši od zajma za Srbiju kojim su pozamašna prikupljena sredstva bespovratno distribuirana ka preduzimljivim pojedincima, poput porodice Karić. Zatim se prešlo na piramidalne bankarske šeme u kojima su štediše obmanjivane obećanjima o visokim kamatama polagale novac u ove banke, a zatim su iste davale vrlo povoljne zajmove odabranim pojedincima. I tako je polako novac prikupljen uglavnom u devizama počeo da nalazi svoj put van Srbije. Upravo u to vreme je SRJ dospela pod udar međunarodnih ekonomskih sankcija. I kao što ekonomski zakoni nalažu, svaka nedaća je za nekoga dobra prilika.

Povezane vesti - TELEKOM SRBIJA: Strategija višedecenijskog uništavanja

U cilju prevazilaženja novonastale ekonomske situacije, Slobodan Milošević je naložio svom predsedniku Vlade Radomanu Božoviću da organizuje na adekvatan način prevazilaženje ili zaobilaženje spoljnog zida sankcija. Radoman i njegovi saradnici su vrlo uspešno organizovali snabdevanje i trgovinu strateškom robom i nabavku sirovina za srpsku vojnu, metalsku i hemijsku industriju. Za tehničku stranu posla, odnosno relokaciju deviznih sredstava iz zemlje i njihovo plasiranje u svetske novčane tokove zadužena je bila Borka Vučić, dugogodišnji predstavnik Beogradske banke u inostranstvu. Ona je kao tačku za lansiranje novčanog kapitala odabrala Kipar, zahvaljujući ličnim odnosima sa, pre svega Tasosom Papadopulosom, tadašnjim predsednikom Kipra i njenim dugogodišnjim prijateljem. Naravno, prema njenom svedočenju uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice, pre svega Amerikanaca. Bez obzira na političke implikacije, motivacija Amerikanaca je bila jasna. Prvo i osnovno, biznis nikada ne sme stati, i kao što rekosmo, za nekoga nevolja, za drugoga je prilika. S druge strane, Zapad je Miloševiću malo i gledao kroz prste po pitanju nabavke sirovina za strateške industrijske komplekse, a ponekad i po pitanju nabavke naoružanja i energenata, jer ipak na kraju nisu želeli da naruše perfektan balans krvi moći na Balkanu devedesetih.

Tajne Borke Vučić

Paradoksalno zvuči jedan podatak. Za vreme hiperinflacije, sankcija i ratova tokom devedesetih, predstavnici vlasti Slobodana Miloševića, biznismeni bliski njemu i pojedinci izneli su iz zemlje nekoliko milijardi dolara. Ta suma, koja nikada nije zvanično utvrđena, kreće se od pet do 11 milijardi dolara. Jedan deo iskorišćen je za funkcionisanje države u vreme sankcija, a jedan deo je kroz razne sumnjive transakcije završio na privatnim računima. Šta bi taj novac značio za zemlju, možda najbolje govori podatak da SAD s vremena na vreme postavljaju određene uslove Srbiji kako bi dobila pomoć od 30 miliona dolara. Za to vreme Srbija negde na privatnim računima ima svojih nekoliko milijardi dolara. Uglavnom na računima ofšor kompanija a ne na računu, na primer, Beobanke.

Međutim, u izjavi „Insajderu“ Borka Vučić je pokušala da objasni da je ovakav način poslovanja bio uobičajen.

"Beogradska banka nikad nije osnivala ofšor kompanije da zamene Beogradsku banku, ona je osnivala ofšor kompanije kad su joj bile potrebne za određene svrhe i to smo radili na zakonski način. Znači, svaka ofšor kompanija bila je registrovana tamo na bazi dokumenata koje je tražila Centralna banka. Oni su bili dosta jaki, recimo, onaj ko osniva ofšor kompaniju morao je da donese preporuku svoje zemlje, recimo svoje komercijalne banke ili neke nacionalne banke, zavisi kakva se ofšor kompanija osniva. Svaka ta kompanija imala je ta potrebna dokumenta iz zemlje i imala je to što je bilo potrebno na Kipru“, izjavila je Vučićeva.

Social Network Post 1920x10802

„Šta je radio Milošević? Milošević je kad su uvedene sankcije krenuo da prvo štampa novac bez pokrića, da pravi mrežu uličnih dilera i oni su štampali novac bez pokrića, pravili hiperinflaciju, ali je smisao hiperinflacije bio da se otkupe devize iz slamarica građana. Građani nikad ne bi dobrovoljno tada dali novac državi jer je zajam za privredni preporod bio vrlo mršav 1989, tako da su oni smislili da emituju novac bez pokrića, razvili mrežu dilera, štedionice i preko toga otkupljivali devize od građana. Te devize su onda pakovali preko Beogradske banke uglavnom u džakove, iznosili ih, dok nisu uvedene totalne sankcije, avionima na Kipar ili Grčku ili Izrael, a kad su uvedene sankcije, onda su ih vozili preko Temišvara uglavnom, pa su od Temišvara išli na Larnaku. Do svega toga sam ja došao istražujući taj ceo proces 90-ih i dok sam pisao knjigu 'Ekonomija destrukcije'. I iznos te sive emisije novca je bio 4,7 milijardi nemačkih maraka, a plus još je, po mojoj proceni, nekih 1,3 milijarde maraka po drugim osnovama izneto. Kasnije su, recimo, koristili Carinu, pa Carina zapravo nije sav novac koji je naplaćen od Carine uplaćivala u budžet, nego je jedan deo u gotovini zadržavala u crnim kanalima i onda je Kertes takođe davao, prema izveštaju istražilaca iz Haga, ljudima koji su iz Državne bezbednosti, koji su nosili taj novac opet na račune tih ofšor kompanija, uglavnom na Kipru“, ispričao je svojevremeno Mlađan Dinkić, guverner NBS pa potom dugogodišnji ministar privrede i finansija.

Dakle, sve je svima bilo jasno još na početku. Ovo vreme iznedrilo je i novu klasu biznismena koji su takođe počeli da svoj na brzinu stečeni kapital iznose iz zemlje. Taj kapital dobiće za koju godinu tokom privatizacije početkom dvehiljaditih suprotan smer kretanja i to je ono što je za ovu našu priču najvažnije. Ali način na koji su neki povlašćeni pojedinci sticali novac je zaista neverovatan. Ilustrativan je primer još jednog obožavaoca kiparskog sunca Miroslava Miškovića, čija je središnja firma bila registrovana upravo na Kipru. Međutim, privilegije koje je uživao trgujući devedesetih godina u Srbiji vrlo brzo su ga dovele u situaciju da na Kipar ima šta da ponese osim plažnog aksesoara.

Povezane vesti - Afere koje su pojele privatizacije

Milutin Cekić, koji je tokom devedesetih bio budžetski inspektor, u izjavi za serijal „Insajdera“ kaže da je od 1995. do 2000. bilo zabranjeno vršiti kontrolu Savezne uprave carina:

Uspon "Delte"

„U novembru 1996. svim carinarnicama, na ruke upravnika carinarnica, direktor Savezne uprave carina poslao je pismo u kom kaže da je Savezna uprava saglasna da se roba široke potrošnje koju uvozi 'Holding Delta' iz Beograda, i to preduzeća 'Delta M', 'Delhem', 'Deltico', sva tri iz Beograda, može utvrđivati pod carinskim nadzorom carinarnice Beograd radi uvoznog carinjenja, s tim što će se iznos na ime duga za carinu i druge uvozne dažbine plaćati u roku od 45 dana od datuma carinjenja. To je naredba izdata svim carinarnicama i svim upravnicima carinarnica. To je odlaganje koje nema osnova u zakonu, radi se o robi široke potrošnje, carina mora da se plati u roku od osam dana. Oštećen je sigurno savezni budžet, jer protekom roka... radi se o periodu od novembra 1996, znamo kakva je bila inflacija u to vreme i svako odlaganje plaćanja carine značilo je štetu za budžet, odnosno korist onom ko nije morao da plati carinu.“

Povezane vesti - INTERVJU ZORAN OSTOJIĆ: Primer indirektne privatizacije javne svojine

U izbornom programu DOS-a pre 2000. jedno od glavnih obećanja bilo je da će, čim dođu na vlast, vratiti opljačkan novac koji je iznet na Kipar. To se nikada nije dogodilo. Oni koji su se u vreme Miloševića obogatili švercom koristeći razne državne privilegije postali su još bogatiji u vreme DOS-a, a u vreme vlade Vojislava Koštunice pokupovali su gotovo sva preduzeća u Srbiji i danas su vlasnici ove zemlje.

Predstavnici nove vlasti imali su mehanizme da utvrde kuda je nestao novac, ko je opljačkao državu i građane i da novac vrate u zemlju. Prema onom do čega je došao „Insajder“, taj novac još može da se vrati, kao i da se protiv onih koji su se nelegalno, na štetu građana, obogatili pokrene istraga i oduzme imovina. Morten Torkersten, finansijski istražilac Haškog tribunala, izjavio je:

„Mislim da je sramota što srpske vlasti nisu istrajale i uspele da utvrde šta se u stvari desilo sa novcem koji je prebačen na Kipar i druga mesta. To je jedna stvar, takođe mislim da je sramota što nisu, a koliko ja znam nisu, uradili mnogo da utvrde ko je iz tih transakcija izvukao ličnu korist. I kao treće, to bi trebalo da interesuje srpsku publiku i one koji plaćaju poreze da bi znali šta se desilo s njihovim novcem jer postoje oni koji bi trebalo taj novac da vrate. Mislim na srpske vlasti koje bi to trebalo da učine u njihovo ime. Ja sam siguran da imate mnogo pametnije načine da iskoristite taj novac nego da taj novac koriste pojedinci koji su zaradili na tim transakcijama.“

EPA/SASA MARICIC Miroslav Mišković, Foto: EPA/SASA MARICIC

Miroslav Mišković je koju deceniju kasnije postao vrlo bitan saradnik i partner na primer pomenutog Dragan Đilasa i moglo bi se reći da je to poznanstvo do perfekcije izbrusilo Đilasov talenat i ambiciju koju je nesumnjivo posedovao. No o tome ćemo kanije. Kao što smo rekli, ključna tačka po budućnost Srbije desila se nakon 5. oktobra i promenama koje su donele otvaranje zemlje stvoreni su uslovi da se izneti kapital ponovo vrati u zemlju. Model je nađen kroz privatizaciju koja je sprovedena u prvoj deceniji 21. veka. Tada se u Srbiji pojavio enorman broj nazovi-stranih investitora i fondova registrovanih u poreskim rajevima, iza kojih su po pravilu stajali naši državljani.

„Konstatujem da se nemali broj privatizacija radi kroz fondove sa Kipra, iz Paname, Luksemburga, Devičanskih Ostrva i tako dalje. Kao ozbiljan čovek ne mogu da vam kažem da je to dokaz, ali svi mi dobro znamo da se delimično tako reciklira taj novac, apsolutno“, rekao je Božidar Đelić, ministar finansija do 2004. godine. Ali osim blagih izjava, niko od nosilaca političkih funkcija nije smogao snage da se pokuša obračunati sa ovom štetnom pojavom.

Afere bez sudskog epiloga

Naprotiv. Ovi modeli privatizacije postali su omiljeni među srpskom novobogataškom elitom. No, ova prvobitna akumulacija kapitala donela nam je i mnoge afere koje do danas nemaju adekvatne sudske epiloge, ali su i dalje prilično ozloglašene u javnosti. Ovakva privatizaciona praksa donela nam je afere sa privatizacijom „C marketa“, „Večernjih novosti“, Luke Beograd. Ovi primeri će nam i odškrinuti vrata korupcije koja je kao kancer obuzela državni aparat.

Povezane vesti - PRIVATIZACIJA “VEČERNJIH NOVOSTI”: Besplatni ručak

Nakon 2000. godine za srpsku izdavačku kuću „Novosti“ bila je zainteresovana grupacija koncentrisana oko nemačkog WAZ i Stanka Subotića Caneta, ali ovaj posao nije mogao biti realizovan zbog odsustva motivacije vlade Vojislava Koštunice da se sa Nemcima napravi ovaj posao. Ne ulazeći u suštinu komplikovanih interesnih odnosa, faktički je privatizacija „Novosti“ sprovedena tako što su tri kompanije iz Austrije kupile akcije. Akcije koje su u avgustu 2006. godine prodali mali akcionari „Novosti“ kupila su preduzeća STADLUX REALESTATE d.o.o. Beograd i ARDOS HOLDING GmbH Austrija. Nakon što su STADLUX i ARDOS prodali akcije sa kojima prelaze po 25 odsto vlasništva, STADLUX je prodao sve svoje akcije „Novosti“, tako da je uspostavljena sledeća vlasnička struktura: ARDOS HOLDING 24,89 odsto, TRIMAX INVESTMENTS 24,99 odsto, KARAMAT HOLDINGS 12,55 odsto, Republika Srbija 29,52 odsto, Fond PIO 7,15 odsto i ostali akcionari 0,90 odsto.

Za razliku od preduzeća KARAMAT HOLDINGS, kod koga se mogu javiti teškoće prilikom kontrole vlasništva budući da je osnovano na ofšor destinaciji, za privredna društva ARDOS i TRIMAX, oba sa sedištem u Austriji, može se uvidom u javno dostupne informacije iz nadležnih registara jednostavno utvrditi da deluju zajednički u smislu člana 4 stav 2 i 3 Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, s obzirom na to da se nalaze pod kontrolom privrednog društva „BICOS Beteiligungen Gesellschaft MBH“, sa sedištem u Austriji i dr Gotfrida Vizera. Naime, prema izvodu iz nadležnog trgovinskog registra, jedini registrovani zastupnik BICOS-a i većinski član tog privrednog društva, sa 99,175 odsto udela u kapitalu je dr Gotfrid Vizer.  Verovatno vam ovo ime ne znači mnogo, kao ni uostalom ni ime Paskala Šmita koji se pominje kao osoba koja je ovlašćeno lice u firmama Dragana Đilasa, ali je svakako to zanimljivo kao fenomen. Uvek po pravilu postoji neki stranac kao frontmen za ovakve akvizicije čije ime deluje zgodno i odbijajuće po svakoga ko bi se raspitivao, a pogotovu domaće medije ili istražne organe. Naravno, kao što u slučaju Šmita iza njega stoje Dragan i Gojko Đilas, tako je iza gospodina Vizera stajao gospodin Milan Beko.

Ipak, najbolji opis same tehnologije dao je niko drugi do Milan Beko, svedočeći u procesu protiv Slobodana Radulovića pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu. On je tad izjavio da je kompanija „Novafin“ (jedna od firmi korišćenih za kupovinu akcija Luke Beograd i „C marketa“) „napravljena za tu namenu“, te da se u tom poslu prave „firme za posebnu namenu i onda niste bliski sa njihovim imenima, ona se vade iz fioke“. Tom prilikom je svedok još izjavio da upravlja većim brojem tih kompanija, nazvao ih je školjkama, koje nemaju nikakav promet već služe za obavljanje konkurentnog posla. „Novafinu“ je konkretan posao bio otkup akcija „C marketa“, a „Vorldfinu“ je, po svemu sudeći, jedini posao bio otkup akcija Luke Beograd. Kako nijedan državni organ ne reaguje na javno priznanje korišćenja fantomskih firmi.

O kakvoj se bahatosti radi govori i podatak da su u slučaju privatizacije „C marketa“ firme koje su učestvovale u ovom procesu bile registrovane na istoj adresi. Radilo se o firmama „Vorldfin“ i „Novafin“. Privatizacija „C marketa“ je još jedan od ozbiljnih primera kako se sumnjiv kapital u svojoj povratničkoj misiji domogne ozbiljnog ekonomskog resursa, u ovom slučaju najvećeg trgovinskog lanca u zemlji.

Konkretno u slučaju „C marketa“ je Komisija za zaštitu konkurencije ustanovila da su akcije otkupljene u korist kompanije „Hemslejd trejding“ (Hemslade Trading) sa Kipra, koja je vlasnik „Holdinga Delta“, čime je ostvaren dominantan položaj (monopol) tog preduzeća u trgovini na malo prehrambenim proizvodima. U slučaju Luke Beograd krajnji vlasnik još nije zvanično utvrđen, ali svakako, imajući u vidu gornje činjenice, uverljiva pretpostavka da se radi o istom vlasniku. U prvom slučaju većinski vlasnik je monopolisao trgovinu na malo, a u drugom slučaju najveći deo slobodnog gradskog građevinskog zemljišta u centru Beograda.

Kako objasniti sinhronizovanu aktivnost državnih organa, kupca akcija i uprave preduzeća prilikom otkupa akcija (koncentracija vlasništva) u Luci Beograd? O tome govori već prvi pogled na datume i sadržaje pojedinih dešavanja. Odlukom da prihvati ponudu tri dana pre njenog zatvaranja, država je malim akcionarima uputila nedvosmislenu poruku da treba i oni da prihvate ponuđenu cenu. U celoj stvari možda nije bez značaja činjenica da je ovlašćeni predstavnik „Vorldfina“ u postupku preuzimanja Luke Beograd bio Vuk Delibašić (takođe po nalogu „Novafina“, direktor društva „Primer-C“ koje je privremeno preuzelo akcije „C marketa“), osoba koja je bila zaposlena u Agenciji za privatizaciju do kraja 2002. godine. Takođe, izvršni direktor Agencije Goran Mrđa, koji je na tom mestu bio do kraja 2005. godine, sada je član Upravnog odbora Luke Beograd.

(nastaviće se)

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
6°C
29.11.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve