Od „pancira“ do „bajraktara“

Još kada je početkom 2020. godine na bagdadskom aerodromu navođenim raketama „helfajer“ ispaljenih sa američkog drona MQ-9 „riper“ ubijen iranski general Kasim Sulejmani, bilo je potpuno jasno da će ratovanje u budućnosti imati sasvim drugačiji oblik od onog koje sad poznajemo.

Sukobi koji su se prelili iz prethodnih godina u Siriji i Libiji, kao i najnoviji rat između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha koji je buknuo krajem septembra, samo su potvrda da će zvezde budućih sukoba biti bespilotne letelice.

Slike i snimci sprženih protivavionskih sistema, tenkova i raznih drugih oklopnih vozila, od afričke pustinje, preko Bliskog istoka, do Kavkaza, više su od dobre ilustracije upotrebljivosti i efikasnosti dronova.

Pitanje koje se sada logično postavlja jeste - gde smo u svemu tome mi, odnosno Vojska Srbije? Ne, naravno u okviru nekog ratnog sukoba, već u smislu držanja koraka sa armijama u svetu koje sve više pažnje posvećuju ovim sredstvima, koja su jeftinija nego, recimo, klasični bombarderi ili jurišnici, prilično efikasni ako se dobro koriste, a što je najvažnije, ukoliko ga neprijatelj i obori, bar niste izgubili pilota.

Drugim rečima, šta ćemo od toga videti 10. oktobra na Pešteru u okviru združene taktičke vežbe sa bojevim gađanjem „Sadejstvo 2020“. Nažalost, malo toga, jer Vojska Srbije tek odnedavno u svojim jedinicama ima borbene bespilotne letelice kineske proizvodnje CH-92 (devet komada za sada).

Povezane vesti - Smena generacija

To, naravno, ne znači da Vojska Srbije nema šta da pokaže. Biće to vežba u kojoj će učestvovati oko 2.800 pripadnika Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, Kopnene vojske, 72. brigade za specijalne operacije i 63. padobranske brigade, više od 150 borbenih i neborbenih vozila i borbenih sistema i oko 40 vazduhoplova.

Ukratko, biće prikazano mnogo toga čime Vojska Srbije danas raspolaže. A da će se još nešto raditi na trendu uvođenja borbenih bespilotnih letelica u naoružanje Vojske Srbije ukazuje i nedavna izjava predsednika Aleksandra Vučića da su „nam interesantne“ bespilotne letelice „bajraktar“.

Reč je, naime, o turskim dronovima koji su se više nego dobro pokazali u operacijama azerbejdžanske armije protiv jermenskih oklopnih snaga u Nagorno-Karabahu, a imali su svoju epizodu, doduše ne toliko dominantnu i u Libiji, gde su ih upotrebile snage koje se bore protiv generala Kaisma Haftara.

„Veoma su nam interesantni sistemi bespilotnih letelica i svakako ćemo ih u budućnosti kupovati više, a da li ćemo postići dogovor sa turskom stranom ili ne, to ćemo da vidimo. U svakom slučaju reč je o veoma dobrim bespilotnim letelicama, moram da pohvalim turske proizvođače”, rekao je Vučić početkom nedelje.

On je istakao i da je Srbiji uvek u interesu da osnaži i pojača svoju gotovost i spremnost za odbranu.

„Mi nikome niti pretimo, niti ćemo koga da napadamo, ali moramo uvek da budemo spremni da ne bismo bili iznenađeni, kao što su neki nedavno, ipak, bili iznenađeni. I u skladu sa tim preduzimamo sve korake i mere i nije nam lako pošto moramo da izdvajamo značajna finansijska sredstva da bismo išli u korak sa zemljama koje su vojno svrstane”, rekao je Vučić očigledno aludirajući na najnoviji sukob na Kavkazu.

Svaka ovakva najava koja dolazi iz Srbije svakako se pažljivo prati u regionu. Do sada je bilo neko nepisano pravilo da nabavka opreme i naoružanja u jednoj od zemalja regiona, kao lančanu reakciju povlači naoružavanje neke od komšijskih država. Najočitiji primeri za to su do sada bili Srbija i Hrvatska, mada je Srbija u poslednje vreme donekle odskočila. To pre svega treba da zahvali kompletiranju eskadrile lovaca presretača MiG-29 donacijama iz Rusije i Belorusije, kupovini helikoptera u Rusiji (Mi-17V5 i Mi-35), ali i u Nemačkoj (H-145M), kao i nabavci ruskog protivvazduhoplovnog sistema „pancir-S1“, odnosno kineskih bespilotnih borbenih letelica CH-92.

Kuriozitet je da je time Vojska Srbija praktično postala prva oružana sila neke od bivših jugoslovenskih republika koja je ovaj tip borbenih sistema uključila u svoje naoružanje.

Hrvatska, sa druge strane, i dalje muku muči pre svega sa svojom lovačkom avijacijom, koja praktično i nema operativne aparate od kako su ih Ukrajinci zavrnuli na remontu polovnih „migova-21“. Stoga ponovo razmišljaju o nabavci 12 lovaca F-16 američke proizvodnje. Ovog puta, međutim, letelice bi mogle da budu kupljene direktno od SAD, s obzirom na to da je prethodni pokušaj nabavke ovih letelica od Izraela propao upravo zbog protivljenja Vašingtona.

No i ovog puta ne nedostaje „zabave“ za hrvatsku javnost, s obzirom na to da su nedavnu izjavu američkog državnog sekretara na tu temu različito prokomentarisali predsednik i premijer.

Povezane vesti - Trka u naoružanju s preponama

Majk Pompeo je prilikom posete Hrvatskoj izjavio da je jedna od tema razgovora sa hrvatskim zvaničnicima, pored ostalog i sa premijerom Andrejem Plenkovićem bila kupovina američkih borbenih aviona F-16, ali da je reč o „suverenoj odluci“ Hrvatske.

„Ne sumnjam da će hrvatska vlada doneti dobru odluku. Mi ćemo ponuditi povoljne finansijske uslove“, rekao je Pompeo.

Plenković je pak rekao da je na sastanku „spomenuto“ pitanje borbenih aviona i da „traje“ proces izbora ponude, među četiri koje su stigle – SAD, Francuske („rafal“), Izraela (f-16) i Švedske („gripen“).

Predsednik Zoran Milanović izjavio je pak da hrvatski zvaničnici ne treba da razgovaraju s Pompeom o avionima budući da su ponude otvorene i to bi se smatralo pritiskom i ocenio da Pompeo dolazi u Hrvatsku uoči američkih izbora da bi probao da joj uvali F-16.

Vratimo se, međutim, Srbiji i modernizaciji njene vojske. Vojni analitičari gotovo listom pozdravljaju nabavku svakog novog sredstva za Vojsku Srbije, jer se u vojsku konačno posle dužeg vremena zaista ulaže. U tom smislu uglavnom pozdravljaju i razmišljanja o nabavci borbenih bespilotnih letelica, mada ima i onih koji sumnjaju u strateški i temeljan pristup budućeg opremanja VS.

Vlade Radulović, predsednik Centra za geostrateška istraživanja i terorizam, ocenjuje da su bespilotne letelice svakako važan segment u budućoj modernizaciji srpske vojske.

„Mi smo prvi u regionu nabavili bespilotne letelice koje imaju i borbene mogućnosti, kineske CH-92. One će da posluže i kao osnova za unapređenje domaće bespilotne letelice ’pegaz’, koja je zamišljena kao izviđačka, ali će biti unapređena i u borbenu varijantu“, kaže Radulović za „Ekspres“.

Imala je VS i pre kineskih letelica dronove, ali je bila reč pre svega o izviđačkim letelicama, izraelskom „orbiteru“ i domaćem „vrapcu“.

„Turski ’bajraktar’ TB-2, međutim, nosi nekoliko vrsta laserski vođenih raketa koje u zavisnosti od bojeve glave kojom su opremljene mogu da imaju različite razorne efekte na oklopna sredstva i fortifikacije“, kaže Radulović navodeći da je, na primer, najviše PVO sistema tipa „pancir S-1“ u Libiji i Siriji uništeno upravo ovim turskim dronovima.

„Ali sada su Jermeni izgleda našli neki odgovarajući sistem za borbu protiv dronova uz pomoć lakih prenosnih PVO sistema“, dodaje sagovornik „Ekspresa“.

Vojnopolitički analitičar Aleksandar Radić, sa druge strane, koliko god pozdravljao svako obnavljanje vojne tehnike i jačanje Vojske Srbije, postavlja i pitanje koliko se to radi strateški, smisleno, ili je često sve samo plod ad hok političkih odluka.

Njegovu sumnju u sve to budi i, kako kaže, činjenica da je „struka“, omiljena reč koja danas može da zameni gotovo sve druge, a u konkretnom slučaju se odnosi na vojnike, profesionalce, istisnuta iz procesa odlučivanja o tome šta treba nabaviti.

„Uveren sam da ni iza jedne nabavke ne stoji nikakav stručna analiza o tome koje su potrebe vojske“, tvrdi Radić za „Ekspres“. Tome u prilog, kako kaže, ide i to da u poslednjih 20 godina niko nije napravio nikakvu stručnu analizu ratova ’90-ih godina na Balkanu, a kamoli da se na stručan način pozabavio nekim drugim, modernim sukobima.

Moguća nabavka turskih bespilotnih letelica za njega nije sporna, sa stanovišta samih taktičko-tehničkih mogućnosti samog drona, ali se pita kako se došlo do toga da se razmatra kupovina baš „bajraktara“. Njegova razmišljanja idu i dotle da je celu stvar ubrzalo potpisivanje Vašingtonskog sporazuma, kojim je Turska inače nezadovoljna zbog namere Srbije da prebaci ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim.

Priča o nabavci „bajraktara“ bi, u tom kontekstu, mogla da izgleda kao neka vrsta kompenzacije Turskoj, a pritom se i „zgodno namestila“ nakon uspeha koje su Azeri imali upotrebom ovih dronova u Nagorno-Karabahu.

„Bespilotne letelice su svakako važan segment. Još se u Republici Srpskoj Krajini to pokazalo, jer su Hrvati koristili nešto što je malo više od improvizacije bespilotne letelice za izviđanje. Mi, međutim, taj period od 25 godina, od 1995. godine kao da smo prespavali, jer osim izraelskih izviđačkih dronova 'orbiter' nismo imali ništa“, kaže Radić.

Mnoge su stvari, kaže, započinjane, ali je malo toga dovođeno do kraja.

„Ne pitaju se imamo li kapacitete, novac i kadrove da se modernizacija vrši paralelno u svim oblastima“, dodaje Radić.

Posledica toga je, kako kaže, da će na Pešteru biti prikazano mnogo borbenih sredstava i sistema, od kojih su, nažalost, mnoga i dalje u varijanti prototipa, ili nulte serije, dok serijska proizvodnja još nije počela.

Na primeru bespilotnih letelica to izgleda, kako kaže, tako da se prvo govorilo o kineskim CH-92, koje su nabavljene, pa se onda prešlo na priču o domaćem „pegazu“, koji bi bio unapređen uz pomoć kineske tehnologije sa CH-92, da bi se sada došlo do „bajraktara“.

„Gde je tu konzistentnost?“, pita se Radić.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .