„Bog te maz’o, nema ofanzive koja nije počela ili se završila u Bosni.“ Tim bi se rečima Branko Ćopić obratio javnosti danas kroz lik Petra Pepe Bandića, uveren je Josip Pejaković, glumac, pored ostalog zapamćen i po liku Pepe Bandića iz serije „Osma ofanziva“ koja je rađena na temeljima istoimenog Ćopićevog romana i romana „Ne tuguj bronzana stražo“. Tako bi Pepo Bandić govorio i o današnjoj Bosni, Balkanu, bivšoj Jugoslaviji, planovima koji se za budućnost ovih prostora kuju na nekim drugim mestima... A o svemu tome u razgovoru za „Ekspres“, iz svog stana u Sarajevu, iz kojeg zbog pandemije virusa korona ne može da izađe niti u njemu može nekoga da ugosti, priča Josip Pejaković.
I na samom početku razgovora Pejaković brutalno iskreno analizira današnje društvo:
„Eto ja u takvoj zemlji živim gde je i taj sjajni, možda i najbolji pesnik i pisac kojeg je ova zemlja imala, potpuno zaboravljen od onog trenutka kada je odlučio da u ovom paklu više ne živi. Verovatno da ćemo svi mi koji smo zanesenjaci i koji smo petlovi koji kukuriču pre zore isto tako, možda na drugi način, ne skočiti sa mosta, nego skočiti u kosmos gde nam je mesto bilo. Jer u ovoj baruštini, u ovim fekalijama koje nas nisu zaslužile da živimo, jednostavno mogu živeti samo oni kameleoni i oni koji žive od danas do sutra, ne razmišljajući šta će biti od njih i od njihove dece i od svih ovde na svim prostorima. Najbolje je to Kusturica govoreći o ovom prostoru pisao – bila jednom jedna zemlja. Svi smo mi u tom prostoru međusobno otimali komad slobode i podarili njoj, a ne ovim današnjim prostorima, ono najveće. To što smo mi tada njoj podarili više za ove prostore ne važi. Takva filozofija i takva psihologija, takva patologija nema budućnost.“
Kako obični ljudi u Bosni gledaju na sve ovo što se sada dešava, na priče o podeli, nekim novim granicama?
„Oni ne razmišljaju više o tome jer ovde se desilo takvo zlo. Ovde je borba za opstanak vrste. Korona je razobličila sve ono što je ostalo i bilo pod velom tajni. A pošto su sada ljudi uglavnom u karantinu i obavljaju samo elementarne potrebe, sve što se dešava okolo imam osećaj da ih ne interesuje.
To samo interesuje ove koji su to organizovali i koji to organizuju 30 godina gotovo u svim ovim jadnim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Ja sam jedan od ljudi koji ne živi u prošlosti jer nikada nisam tako živeo. Živeo sam u nekoj budućnosti koja se graniči sa proročanstvom. U prirodi postoje životinjske vrste koje predosećaju opasnost. Jedna od tih životinja je medved. On je najsenzibilniji kada su u pitanju elementarne nepogode, poplave, zemljotresi... On prvi opominje. A pošto nas inače u Bosni poistovećuju sa medvedima, ponosan sam na to što imam taj instinkt i što sam uvek bio petao koji kukuriče pre zore. To sam učinio i 1975. godine kada sam napisao, sada već prastaru, priču koja se zove ’On meni, nema Bosne’. Niko u to vreme nije osetio, niti znao, niti predosećao da opasnost vreba nad tom nesrećnom budućom zemljom, ali to se, nažalost, desilo.“
Da li i sada imate neki predosećaj?
„Verovatno ja sada imam i taj pogled u budućnost, a da bih imao pogled u budućnost moram savršeno poznavati prošlost. Bar onu prošlost u kojoj sam rođen i koju sam živio i u kojoj sam delovao. I onda sam, naravno, zbog toga okarakterisan, i dalje sam kao takav tretiran u svim bivšim raspadnutim, jadnim zemljama, da sam ja jugonostalgičar. Ja pre svega o toj Jugoslaviji imam svoj sud. I tada stanje nije bilo dobro, uravnilovka, nedozvoljavanje nekakvog velikog uspeha.
Meša Selimović je fantastično u svojim delima opisao šta doživljavaju ljudi koji žele učiniti više od ostalih. Ali mi živimo u takvom haosu danas da i ono što je bilo veoma loše u Jugoslaviji, sada iz ove perspektive izgleda odlično i dobro. Jer je jednostavno došla jedna, ne znam kako da ih nazovem, ljudska vrsta idiota, kretena, mediokriteta, koji su sebi uzeli za pravo da prekrajaju istoriju, da ne poštuju kontinuitet, da gaze sve one vrednosti koje su im došle iz prošlosti. Ne predviđaju nikakvu budućnost nego samo žive u grabljivoj sadašnjosti. I mislim da se crno piše svim generacijama koje budu sledile njihov put, koji je jedan ćorsokak, slepa ulica. Ponovo se iz tog taloga treba iznedriti neka prava, dekontaminirana generacija mladih ljudi koja mora da iznedri neki program i sadržaj kojim bi sve, ali sve bez izuzetka, tu nema razlike, kako oni u Bosni kažu, ’u pet deka bacili na smetlište’. Zlodela koja oni rade su daleko veća od fašizma. To je degenerisanje generacija na ovim prostorima. Oni koji nisu hteli participirati u tome sada prave druge države, omogućavaju im razvitak. Ovaj rat, potpuno nepotreban, rasterao je gotovo sve što je bilo gradsko u čitavom prostoru Jugoslavije. A ta deca, briljantna deca, koja ne nose ni krst srpstva, ni križ hrvatstva, ni polumesec muslimanstva, jednostavno imaju snažnu potrebu za spoznajom, za učenjem, za privređivanjem, ali nažalost u drugim zemljama.“
Ima li ipak takvih i u ovim zemljama koje su, kako kažete, jadne i bedne?
„Svakako da ima, ali oni nemaju ama baš nikakvu šansu da dođu do izražaja pored ovih orlova, jastrebova i ne znam kojih već ptica grabljivica. Oni se gase, jednostavno kao sveća, oni odustaju, kupe se i odlaze. Kod nas je pojam mladoga čoveka 40 godina, 35. To nije mlad čovek. To je na Zapadu čovek u zenitu karijere. Ako uzmemo, recimo, neke discipline kakve su hirurzi, 45 godina je puna snaga i oni su već na neki način u silaznoj varijanti. Karijera se pravi između 20 i 30 godina. Tu se određuju temelji onoga što će u budućnosti biti samo plodovi moga rada. Ja sam sa 30 godina imao sve u životu, sve što jedan mladi čovek može imati. I to sam imao u toj Jugoslaviji. To nisam mogao stvoriti ni u Engleskoj, ni u Americi, nigde, nikada. Ja sam sa 30 godina oborio nekoliko Ginisovih rekorda, odigrao 3000 puta „Oj, živote“, videlo me šest i po miliona ljudi, odjednom. To nije šest i po miliona pregleda Cece i ovih iz silikonske kolonije. To je jedan sasvim drugi način privređivanja i delovanja u kulturi. To su milionski auditoriji gledalaca uživo. Ja sam jedini glumac koji je bio u svim gradovima bivše Jugoslavije sa tom predstavom, u svim selima, u svim mesnim zajednicama, gotovo u svim fabrikama, gotovo na svim čukama, granicama, u svim zatvorima, u svim bolnicama... Da se vratimo na pitanje. Mladih ljudi, naravno, ima. I oni su negde verovatno sada u prvom razredu srednje škole. Oni moraju utrti sebi put, doživeti punoletstvo sa ipak nekom idejom, a ne da li imaju ’ajfon’ ili neki drugi telefon, da sede u parku na klupi jedan pored drugoga i da se ne drže čak ni za ruku, nego da šalju poruku jedni drugima.“
Imaju li ti mladi na koga da se ugledaju, imaju li uzore?
„Nemaju uzore zato što njihovi roditelji još uvek, ako je statistika tačna izbora ovih idiota koje biraju, zato što im oni to nisu rekli. Čovek koji je rođen devedesete godine, a sada ima 30 godina, on ništa ne zna o onome šta je bilo pre toga. Jer oni koji su vodili ratove su ih indoktrinirali da je to bila jedna grobnica Srba, Hrvata i Bošnjaka. I tu je početak, sredina i kraj. A ne samo to. Pogotovo ne znaju ništa pre toga. Ja sam sada izašao sa jednom knjigom koja se zove ’Bosnom hodim’, gde sam veoma lepo objasnio ljudima ukratko, na sto strana, čitavu istoriju Bosne i Hercegovine.
Dakle, Bosne kao bastiona od Katarine Kosače, odnosno srednjovjekovlja, do današnjih dana. I svi ti ljudi koji su se borili za tu bosansku samostalnost, pogotovu u srednjovjekovlju, na kraju su postali izbeglice. I Katarina Kosača i kapetan Husein Gradaščević i ove najnovije izbeglice i kroz Kraljevinu i kroz bivšu Jugoslaviju i kroz ovaj period danas u kome živimo. Jer, poimanje slobode na ovim prostorima, počev pre svega od najelitnijeg sa tom temom, a to je Srbija, jeste biti sluga, nemati slobodu.“
Na šta konkretno mislite?
„O kojoj Srbija slobodi svojoj priča kroz vekove? O kojoj? Kad su dvesta godina bili vazali Turskoj. Kada je Miloš Obrenović, koji je slavljen u toj državi, bio turski vazal. Bio je mudar. Bio je seljak, zato je bio mudar. Ali pravi je bio Karađorđe koji je ostao bez glave. I to nisu mu skinuli glavu Turci. I onda kako možeš slaviti takvu istoriju, takvih kontrasta. Istoriju u Hrvatskoj pod žezlom austrijskim, Matija Gubec...
Nikakva istorija, ona je vandalistička. Ona nema apsolutno nikakvog smisla. Jedini biser u tome je bilo to bosansko srednjovjekovlje gde se probudila svest da su se otimali kome će Kotromanić Tvrtko biti kralj, Srbiji i drugima, jer je najezda Otomana bila neizbežna. I onda dolazi sveopšti mrak za sve. Pogotovo za Srbe. I opet glupost. Opet slave Kosovski boj, gde su izgubili, potpuno, poraženi. Za razliku od Huseina kapetana Gardaščevića koji je porazio Turke i krenuo na Stambol. I koga je u tome sprečio? Miloš Obrenović.
Zato što je bio slugan. I kada utuve sebi, mladi ljudi, u glavu da ta istorija kojom ih ovi kvaziistoričari u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj truju, onda će shvatiti definitivno dijagnozu ovoga prostora, patologiju i bolest kojom on boluje. Jer ona je u suštini vandalistička, ona nije progresivna. Ona je različita u potpuno istom društvu, istog jezika, iste vere, istog svega. Sada se javljaju kojekakvi idioti, pogotovu u Srbiji, koji su krenuli svim mogućim oruđem protiv ekumenizma, dakle protiv nauke u veri. Jer su tumači vere agresivci, ratnici, počev od pape, koji je vodio krstaške ratove, pa do patrijarha koji su blagosiljali zločince u svim ratovima.“
Kada kažete da danas prekrajaju i falsifikuju istoriju, ko to radi najviše?
„Rade ljudi koji imaju genetski feler, na svim stranama. Krenuću od Bosne. Ovde se proturila priča o nekoj državi od Kulina bana do današnjih dana. OK, nema problema, to je, hajde, u istoriji postojalo. Ali oni nemaju nikakvog dokumenta o tome. Nijednog originalnog dokumenta Bosna nema o svojoj državnosti. Povelja Kulina bana u Sankt Peterburgu u Rusiji. Testament Katarine Kosače, ostavština kraljevine srednjovjekovne, gde je jedino Bosna bila relevantna činjenica, nalazi se u Rimu.
Turska, Bosanski pašaluk, sve je u Istanbulu. Ni jednog jedinog papirića originalnog nemaju o tom vremenu od skoro 500 godina. Kraljevina Jugoslavija, sve je u Beogradu, ništa nema ovde. NDH, ova ustaška – u Zagrebu. I to nema ovde. Titova Jugoslavija, ZAVNOBiH, AVNOJ, prvi i drugi i ne znam koliko ih je bilo, svi su dokumenti u Beogradu. Dejtonski sporazum zagubio se između Dejtona i Sarajeva i ima originalni dokument u Parizu koji im ne daju. O čemu pričaju? O čemu se priča u ovoj mojoj jadnoj zemlji?
Na osnovu čega, gusala, pevanja, epova, urlika seljačkih, kozaračkog kola... Ništa bolja situacija nije ni u Srbiji, ali je Srbija, ipak, zemlja koja je iživljena, imala je i carevinu i kraljevinu, imala je Dušanov zakonik koji se nalazi u temeljima evropskog pravosuđa i dosta toga su zadržali. I ja sam zaprepašćen ljudima koji danas prekrajaju tu istoriju koja je jedina relevantna. Prekrajaju i tumače kroz neku svoju prizmu neispunjenih želja. Ne mogu to drugačije da tretiram. To naslanjanje na kvaziistoriju Srbiju je dovelo u tu poziciju da će na kraju postati UŽAS, što u prevodu znači ’uža Srbija’. Koga oni farbaju oko Kosova? Izgubljena priča. Ne sada, 1981. godine. Bio sam svedokom toga 1981. godine kada se to dešavalo prvi put i nikada se to nije zaustavilo.“
Mislite da se nije moglo zaustaviti?
„Ne. Jednostavno zato što se nije zaustavilo, na moju nesreću i na nesreću svih to se desilo. Ja sam osetio svu tu toplinu Visokih Dečana, Pećke patrijaršije i svega onoga što predstavlja temelj srpske državnosti. Srbija je ostala bez toga. I ostaće i bez drugoga, bude li nastavila pogubnu politiku laganja ljudima. Pre svega narodu svom, a onda bacaju prašinu u oči svima nama koji možemo sa strane videti šta se tu dešava.
Da ne govorim o Hrvatskoj. Oni su čak i veru pretvorili tako da je Marija sveta kraljica Hrvata! Kojih crnih Hrvata? Nisu bili ni u planu kada je bila Marija kraljica. Da ne govorim o Crnoj Gori. To je opet posebna priča. Jer na neki način moje prezime me obavezuje da sam morao nešto saznati o svom poreklu i Kanjošu Macedonoviću, odakle potiču Pejakovići, Pejaci, do današnjih dana. Oni stvarno ne znaju šta hoće. Jedni bi da budu Srbija, drugi bi da budu Crna Gora, a u stvari nisu ništa. Sad u ovakvoj konstelaciji, zemlja koja je isto bila samostalna, koja je bila kraljevina, koja je u Jugoslaviju unela miraz države, sad se pačaju oko toga je l’ starija koka ili je starije jaje koje se razbija.“
Sada se opet u Evropi, u svetu, razmatra neko novo rešenje za Balkan. Kako gledate na to? Da li imate poverenje u njih?
„Ma kakvi. Ja sam vaspitan da stranca ni kao turistu ne podnosim.“
Zašto?
„Jednostavno niko ovde ne dolazi stvarno da se sunča i da uživa u lepotama. Pogotovo ovi od 1992. godine naovamo, oni dolaze zbog vlastitog interesa. I ta njihova zaverenička potreba da unište takvu zemlju koja je imala perspektivu da pregazi za pet godina Italiju i mnoge zemlje Evropske unije, da Milošević nije ušao tenkovima u platni promet i izabrao ono najgore, a ne program Ante Markovića. I tu je sve. To je sve vraćanje na tu varijantu gde se ta zemlja razbucala. Nije se ona razbucala ni zbog uticaja Rusije, koji nije bio nikakav na tim prostorima, ni zbog uticaja Amerike koji je bio isto tako nikakav. Oni su je razbucali zbog JNA. Koja treća sila? Ona je bila prva sila na svetu. Jer motivacija brani zemlju. Ne brani zemlju atomska bomba koja ne vredi ništa. Sad su tek skontali šta vredi. Najviše vredi korona. Baciti atomsku bombu znači ubiti 300.000 ljudi i to je sve. Ali napraviti pravi virus, ubiješ 50 miliona ljudi. I nisi Hitler! Ispašće Hitler humanitarac kakvi su ovi novi fašisti koji su sve to organizovali.“
Spomenuli ste malopre film. Koliko je ovde moguće razdvojiti film od politike? Imamo u poslednje vreme dosta filmova koji su vezani za politiku, istoriju bližu, dalju, koji imaju različite uspehe.
„Film propada. To se jedino kod nas na neki način neguje. Međutim, ako se uzme prestonica filmske umetnosti, a to je Los Anđeles, to je već prošla priča. Ovaj drugi svet internetski sada nameće sasvim drugu mogućnost. Filmovi su se pravili kamerama koje su koštale skoro milion evra, a danas se to pravi mobilnim telefonima. Politika je de fakto primer da se ljudi ne udaljavaju, nego žele biti aktuelni. Sada praviti filmove o ratu, o onome što se dešavalo, a mi smo to puno autentičnije, bolje i kvalitetnije gledali uživo, i nema više tog vrača koji će to što smo mi gledali uživo pretočiti na film.
Film traži distancu, film traži estetikum, film traži neki odnos koji traži metu. A ne desilo se juče da je tamo na putu između Skoplja i Bitolja ili između Beograda i Aranđelovca desilo se nešto, a da oni već prave filmove o tome. Ne može to tako. Pravi film, odnosno filmska umetnost, zavisi od sponzora, a politika ako oseti mogućnost da se produži u svom delovanju sponzoriše takve filmove. Izdašni su. Nisu izdašni samo prema autorskim filmovima, koji su upereni protiv njih. I to je najinteresantnije bilo i sada kod vas i kod nas ovde i u bivšem sistemu i u svim sistemima.
To je sve polovno. To sve pada u vodu. Eto i Bosna i Hercegovina okarakterisana je kao neka filmska sila u odnosu na region, zahvaljujući naravno sjajnim filmovima Danisa Tanovića, pa i Jasmile Žbanić, pa Sarajevo film festivalu, ali to nema pretežno velikog uticaja na svest ljudi koji bi trebalo da finansiraju i da shvate da je filmska umetnost de fakto najbolji ambasador i da se metropola ne može postati ’Glamočkim kolom’ ili ’Zvezdama Granda’, nego kulturom, muzikom, pozorištem, slikarstvom... Naravno, i filmskom umetnošću, koliko je ona umetnost. Filmska umetnost je industrija, svugde u svetu, samo je kod nas umetnost. Na to smo mi dobili Olimpijadu i dobili smo što imamo dobru infrastrukturu da nam je sve na samo 15 kilometara od centra grada. Uticaji su upleteni i interesi su što je najgore od svega upleteni. I ne znam koja je budućnost toga. Ima sve više jeftinih produkcija, a film je skupa priča. On nije jeftina priča. Koliko se uloži – toliko se i dobije. Može biti iznenađenja da se napravi nešto jeftino, a da posle bude skupo. Ali to su incidentne situacije. Holivud je nametnuo da ako se želi napraviti veliki film, on se pravi sa 50 miliona da bi se zaradilo 150 ili više.
Spomenuli ste kolege sa kojima ste igrali, pokojne Ljubu Tadića, Fabijana Šovagovića, Peru Kvrgića. Igrali ste i sa Radetom Šerbedžijom. Da li ste u kontaktu sa njim?
„Da. Mi smo igrali zajedno. Sedam godinama sam igrao na Brionima predstavu ’Kralj Lir’. Mi smo zajedno i osnivali taj Julisis teatar koji u kontinuitetu radi od 2001. godine. Čujemo se, neki dan smo bili zajedno u emisiji ovde u Sarajevu. To je jedna strana medalje s njim. A druga strana medalje je taj moj estradni uzlet, odnosno izlazak iz okvira ove umetnosti, jer sam radio nekoliko godina za beogradsku estradu u Domu sindikata manifestaciju koja se zvala ’Smeh do suza’. Tu su učestvovali Mija Aleksić, Miodrag Petrović Čkalja, Boris Dvornik, Jova iz ’Sedmorice mladih’. Bile su to fantastične predstave, salve smeha. I u tom društvu ja sam briljirao i poslednji sam nastupao. Jer kada ja nastupam, ne može više niko nastupiti. Jednom prilikom Mija Aleksić pitao me je koliko imam godina. Bio sam mlađi od njih 30 godina. Pa, kaže, ja sam mislio da si ti puno stariji. Ja mu kažem – ne mogu biti stariji.
Tada sam bio poznat kao Pepo Bandić iz Osme ofanzive, iz serija filmova. A on kaže – dugo traješ! Kasnije smo se sreli nekoliko puta. Zanimljiv trenutak bio je kada sam posle rata gostovao u Beogradu i drugar Sloba Joković mi je rekao da je godišnjica smrti Mije Aleksića. Otišao sam na groblje i stajali smo on i moja supruga i ja. Vidim nema nikoga osim porodice. Gospođa se okrenula prema meni i misli se, verovatno, ’Ovaj čovek potegao iz Sarajeva, a iz Beograda nema nikoga’. Prišao sam i upalio sveću. Vraćao sam se sa groblja i vidim sav zaduvan trči Lečić, nosi buket cveća, i pored njega verovatno sekretarica. Bio je ministar kulture. On je mene ugledao, pa ovako ozarena lica krenuo, jer se dugo znamo, kada je on bio potpuno mladi glumac. Samo sam mu rekao: ’Sram vas bilo.’ I prošao sam.
Kasnije ćemo se on i ja sresti na Brionima, i on meni kaže ’Slušaj, niko mi nije takvu šamarčinu u životu udesio kao ti’. Ja sam tada mislio na to da je jadno za jednu zemlju u kojoj je takav čovek živeo kakav je bio Mija Aleksić, da se niko, ama baš niko, ne udostoji od kolega, prijatelja, od bilo koga, da mu dođe na grob. Onda sam shvatio da je to na ovim balkanskim prostorima potpuno normalna stvar.“
