Ozna, udarna pesnica crvenog terora Brozove komunističke diktature, jeste fenomen koji skoro osam decenija podstiče znatiželju naše javnosti. Ozna je fenomen koji skida masku sa našeg lica, to je doskoro bila istorijska belina, tabu tema za nauku, a novinari i publicisti bili su nešto hrabriji.
Na kraju Ozna je smokvin list srpskog licemerja, kukavičluka, podaništva, ubilačkog i samoubilačkog nagona, potkazivanja, denuncijacije i zla, priča o tome šta su Srbi Srbima radili. To je teror mašine koju su osmislili naši narodni heroji Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun.
To kazuje ozbiljna naučna studija s obiljem proverenih dokumenata, autentičnim svedočenjem o divljem teroru komunističke revolucije, pod naslovom „OZNA – Represija komunističkog režima u Srbiji 1944–1946“ u izdanju Instituta za savremenu istoriju i „Catena mundi d.o.o.“ Beograd. Ova dragocena studija rezultat je dvadesetogodišnjeg rada istoričara Srđana Cvetkovića, naučnog savetnika u Institutu za savremenu istoriju, sa ozbiljnom četom saradnika.
Na početku našeg razgovora Srđan Cvetković priča da je svega bilo u okrutnoj Brozovoj političkoj policiji, a moj motiv da izaberem tu temu je istorijska belina i tabu tema. Istoričari su zazirali da se bave Oznom, radili su u budžetskim ustanovama i plašili su se za posao. Staljin je to precizno definisao: „Ako hoćete da ućutkate naučnika, treba mu dati solidnu platu i da se bavi čime voli“ (filatelija i slično). Kod nas je to bilo prisutno do 2000. godine.
Šta je suština? Ova knjiga dokazuje da su u posleratnoj Srbiji, odmah po oslobođenju, tajna služba i drugi državni organi pod plaštom antifašizma učinili ogromne zločine u ime revolucije i u ime vlasti. Tvrdim, kada bismo poredili te zločine i zločine okupatora, ne računajući genocid u NDH, ovo su najveći zločini u doba mira od Karađorđa do danas. Ozna je od oktobra 1944. do 1946. ubila više Srba nego što su to uradili Nemci za vreme četvorogodišnje okupacije Srbije.
Ozna je u stvari kopija sovjetske službe NKVD?
„OZNA je nastala na tragu Sovjetske obaveštajne službe. Instruktori NKVD-a obučavali su naše agente, metode rada su bile identične. Sovjetska služba bila je majka svim službama, celokupnoj toj organizaciji i represivnim sistemima nastalim posle Drugog svetskog rata ne samo u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, nego i u Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj... Kod nas, kao i u SSSR-u, doneti su revolucionarni zakoni kojima je ozakonjen crveni teror.“
Istražili ste da je od 20. oktobra 1944. do početka 1946. u Srbiji likvidirano više od 59.000 ljudi?
„To je broj koji je popisan i on može ići 10.000–20.000 gore. Stradali su na različite načine – delom streljani bez suda, delom dve-tri hiljade sa nekakvim sudskim presudama, nije sigurno da su svi imali suđenja, neki su imali presude, a nisu imali suđenje. Dokumentacija za Beograd, Šabac, Kragujevac i veće gradove, negde 30 odsto na osnovu saznanja koja imam, još uvek je nedostupna. Nema je. Ne znam šta je sa njom, da li su ti dokumenti uništeni ili se negde nalaze? Ne postoji takva građa kao što smo našli za Zaječar ili recimo Smederevo, ne postoji tako kvalitetna i precizna građa kao za Šabac, Kragujevac i Beograd.
Kada govorimo o metodama rada Ozne, prvi dan mira bio je i prvi dan revolucije. Kroz ovu knjigu ispratili smo ceo proces eliminacije narodnih neprijatelja, neprijatelja današnjice, kažnjavanje kolaboranata i ratnih zločinaca kojih je bilo svakako, ali nikako u ovolikoj meri. Najpre, u organizaciji Ozne uspostavljeni su zatvori i sedišta sa punomoćstvima po Srbiji. Bilo ih je nekoliko desetina. U ta sedišta dovođeni su i hapšeni ljudi prema spiskovima. Ko je sačinjavao spiskove? Spiskove su pisali revolucionarni aktivisti tokom, pa i pre rata. Spisak intelektualaca, industrijalaca, javnih ličnosti, obezglavljena je tada srpska intelektualna elita.“
Ko su sumnjivi, a ko nepodobni?
„To su uglavnom bili antikomunisti, delovi bivše kraljevske vlasti: senatori, poslanici, vlasnici firmi koje su tada radile, znači klasni neprijatelji obično su bili politički aktivni uglavnom viđeniji ljudi u tom kraju, a koji nisu komunisti. A radilo se zapravo o većini ljudi koji su nešto značili u tom okrugu, malo njih je imalo simpatije za komuniste. Bilo je hapšenja i ad hok. Na primer, agenti Ozne uđu u Zaječar, Leskovac, Kragujevac ili Beograd, a građani nagrnu da se tužakaju, ili doušnici.“
Potkazuju jedni druge?
„Da. O tome je pričao major Ozne Milan Trešnjić, ali i neki drugi bivši oficiri službe. Bile su im pune kancelarije, došli ljudi da prijave ako je neko popio kafu sa Nemcima, ako je neka devojka viđena sa Nemcem, da li je ona to morala, nije, da li je mogla da odbije ili nije... O tome se nije vodilo računa, to se uzimalo kao vrlo otežavajuća okolnost, a mnoge je u prva tri meseca posle rata odvelo u smrt.
Usledile su istrage, koje po NKVD ključu podrazumevaju primenu nasilja. Često vrlo brutalnog. Mnogi optuženi ili uhapšeni podlegali su tome. Bilo je i samoubistava. Znam za nekoliko slučajeva, jedan je sa Žinet Todorović, studentkinjom, opisan ovde u ovoj knjizi. Ona je skočila sa prozora Ozne na Obilićevom vencu, imamo i skakanje Nedića koje je takođe kontroverzno. Bilo ih je još. U principu radi se o ubistvu u istrazi koje se pokriva ’iskakanjem’ kroz prozor.
Surove torture do nivoa patologije bilo je puno po Srbiji. Tortura nije bila naređena, ali i to govori o nama, o ljudima, ko je sve ušao u novu vlast i iz kojih pobuda. Bilo je i idealista, iskrenih komunista koji su verovali da mogu da promene svet. Ali, dobar deo ljudi iz koristoljublja, osvete, karijerizma ili drugih razloga ušao je u Oznu...
Usledile su likvidacije po scenariju Ozne. Obavezno se rade noću. Tajne su. I do danas niko nije objasnio zašto su to radili noću? Ljudi vezani žicom, goli ili u donjem vešu, bivaju odvođeni da li na Slavnik kod Leskovca, da li Bagdalu kod Kruševca, da li Kraljevicu kod Zaječara, da li Peti puk u Valjevu, bivaju likvidirani, u grupama od 50 do 100 ljudi za veče. Retko kada je bilo više.“
Na jednom mestu?
„Da. Zakopavani su često u jame, bivše odbrambene rovove, u Beogradu i u velike kratere od bombardovanja. Imamo žive svedoke koji su zatrpavali te ljude, javljali su se tokom rada Državne komisije čiji sam bio sekretar. Najveće masovne grobnice nalazile su se u Beogradu, na raznim mestima, ali najvažnije za ovu priču su Dedinje, Senjak, Banjički logor i okolina, Lisičji potok. Tu ima nekoliko lokacija oko Kraljeve česme, koje su verovatno najveće grobnice i koje se nikada neće ni otkriti. Mnoge su kosti i rasute kada su se gradili građevinski objekti, a mnoge su, verujem, i danas ispod nekih zgrada.“
Početkom 1955. oformljeni su sudovi, sve je dobilo zakonsku formu?
„Tada formalno postoji OZNA i postoji uredba o vojnim sudovima koji bi trebalo da sude. Osnivani su i vojni sudski organi, donesena je i Uredba o vojnim sudovima 24. maja 1945. I formalno gledano, svim osumnjičenim trebalo bi da se sudi. Međutim, ta strana legalizma u tim vremenima pokazuje da su organi Ozne u prekršaju. Zapravo, zakoni su u komunističko vreme bili čisto pokriće za nezakonito postupanje. Prihvaćena je ona Brozova maksima ’ne treba se držati zakona ko pijan plota’.
Sudski organi objave da se tim i tim ljudi sudi, a zapravo oni su već upisani u knjigama streljanih. ’Politika’ objavljuje spisak ljudi kojima se sudi, a oni su zapravo ubijeni. U stvari suđenje postoji samo na naslovnim stranama novina. Korišćena je ta metodologija. Zašto se objavljuju ti spiskovi, to je dobro pitanje. Pre svega da se široke narodne mase zastraše, da im se utera strah u kosti. Da se sve predstavi da revolucionarna partija uvodi neki red i revolucionarnu pravdu. Recimo, uz ime čoveka nepoznatog široj javnosti napišu agent Gestapoa ili kolaboracionista... To je objavljeno za Branka Popovića, Veljka Kockara, Petra Zeca, sekretara Crvenog krsta. Za Aleksandra Cvetkovića, glumca, za Iliju Pržića, profesora, Svetislava Stefanovića, književnika. Za mnoge studente, učitelje, profesore, sveštenike...“
U knjizi pišete o masovnim tajnim grobnicama?
„U poslednjoj fazi nakon tih objava i spiskova dolazi do naredbe da se maskiraju lokacije tajnih grobnica i da se učine nedostupnim porodicama stradalih. Oni su to izveli nekim uredbama o fašističkim grobljima kojima je zabranjen pristup. U početku su ljudi dolazili, neki su znali pravu istinu, dolazili su noću da otkopaju svoje očeve, braću. Još je živ Dobrivoje Tomić, on je jedan od retkih živih ljudi koji je pokušavao da iskopa svoga oca na Kraljevici 1944. Imamo dopis Ozne da se zabranjuje porodici sveštenika Miodraga Milića iz Smedereva da dolazi i drži pomene na grobu pod strogim krivičnim sankcijama. Surovi obračun sa ’neprijateljima revolucije’ 59.000 u 200 grobnica, a rodbini nekih žrtava se i do danas zabranjuje da odaje počast streljanim rođacima.“
Ko im zabranjuje?
„Uskraćuje im sistem, država koja se nije u dovoljnoj meri transformisala. Mi smo danas i juče uređivali Lisičji potok, jednu od najvećih grobnica tamo, i spomenik Kraljeva česma kralju Aleksandru Karađorđeviću, koji se raspada. Nema ko to da održava. Da nije nas, to bi zatrpali investitori. Mi smo tamo radili bagerima da bismo sačuvali i raskrčili to stratište, sačuvali smo ga da ne postane smetlište.
Prikrivanje lokacija tajnih grobnica trajalo je do 50-ih, 60-ih, negde i kasnije. Da ne zaboravimo da su na porodice streljanih ’narodnih neprijatelja’ vršeni različiti socijalni pritisci u različitim oblicima: u vidu povremenih hapšenja, konfiskacije celokupne imovine, ne one imovine stečene u ratu, konfiskuju imovinu stečenu od Miloša Obrenovića koju su oteli od Turaka. Zvali su to konfiskacijom i nacionalizacijom. Taj proces traje do 1958. Ovaj podatak potpuno razotkriva i demaskira jednu revoluciju. Ako je neko iz porodice zgrešio, on je ubijen ili kažnjen, ako je uopšte kriv. Ali onda se navalilo na imovinu njihove dece, praktično je sin odgovarao za oca. Ostali su bez izvora prihoda, bez zemlje, bez stanova, bez ičega što su njihovi preci legitimno stekli.
Do sredine 70-ih usledile su suptilnije kontrole rada i življenja dece neprijatelja revolucije. ’Prokazana’ deca su mogla da studiraju, da budu uspešni inženjeri građevine, šumarstva, hemije… da počnu da grade uspešnu karijeru, ali nikako nisu mogla da budu direktori preduzeća ili načelnici naučnih instituta. Novinari su mogli da rade, neki čak i na političkim rubrikama, da budu sitni urednici, ali nikako glavni urednici.“
Pričali smo o razlici rada Ozne u provinciji i velikim gradskim centrima?
„Svaki grad imao je neki spisak na tarabama, negde veći, negde manji. Ovde smo namerno izabrali različite gradove. Moram da kažem, mi smo jedna od retkih zemalja kod koje postoje koliko-toliko uređeni spiskovi streljanih lica, knjiga streljanih, spiskovi po okruzima po punomoćstvima. Zašto je to rađeno? Zašto su naložili da se to uradi? Pa nisu se plašili zato što su svi revolucionari bili mladi i verovali su da je došlo novo vreme i da povratka na staro nema. Jer će oni to braniti krvlju, tu otetu vlast.“
Ozna iz provincije u Beograd je slala samo brojeve streljanih, nikako imena?
„Brojeve bez imena slali su u vidu depeša. U početku kada je to bilo još predmet haosa. Neke od tih depeša smo i objavili: ’streljali smo danas 60, da li da streljamo još? Šta da radimo sa ovom dvadesetčetvoricom?’ Ali kasnije, 1945–1946, stigla je naredba da vode preciznu evidenciju.
Šta je tu još zanimljivo? Kasnije, u više navrata rađene su intervencije na spiskovima 1948. pa dopisano, dole prepravljeno 1949, čak 1956. godine. Neko je to kontrolisao pa dopunjavao.“
Ko i zbog čega?
„Pre Državne komisije 2012. neki ljudi iz Državne bezbednosti pričali su da su radili te poslove u ime države. Prikupljali su informacije koliko je tu i šta rađeno i koliko je ljudi preživelo streljanje, gde se nalaze. Ako je u bekstvu, gde je. Da se ne provuče da je neko streljan, a nije streljan, da nije pobegao u inostranstvo? U spisku 105 streljanih koji je objavljen u ’Politici’ 27. novembra 1944. bilo je 104 čoveka. Napravili su dve greške. Prva je da je 105 po njihovim vestima, a osuđeno je na smrt 104 lica. Jedan je bio živ i čitao je to. To je bio glumac Lazar Jovanović. Verovatno je u Istražnom zatvoru Ozne u Beogradu koji je imao 16 kvartova, dva-tri velika zatvora kao što su Glavnjača, Đušina, bio premetnut iz one grupe koja je za streljanje u grupu za puštanje i na taj način je ostao u životu.
Kažu da je neke glumce spasla Mitra Mitrović, supruga Đilasova, i da su Olga Spiridonović i Žanka Stokić, možda je bio u toj grupi i glumac Lazar Jovanović i još neki, oni su u poslednji čas izbegli smrt. Izbegli su smrt sasvim slučajno, intervencijom supruge jednog od važnih čelnih ljudi Partije.“
Srbija – prvak Evrope po broju likvidiranih?
„Srbija je jedina zemlja u kojoj su streljani šef Crvenog krsta i petnaestoro glumaca. Osim što je streljano najviše po glavi stanovnika u Evropi, 60.000, verujemo da je taj broj veći za još petnaestak hiljada. Premnogo na četiri miliona stanovnika koliko je tada imala Srbija. U Francuskoj postoji sedam-osam hiljada na 14 miliona. A ovde obrnuto. I nigde nisu streljani ni glumci, industrijalci, profesori, advokati, pa čak, eto neka to bude jedna od poenti našeg intervjua, nisu streljani ni pomoćnici ministara, stručna lica, ni u kolaboracionističkom režimu.
U Francuskoj su streljani neki ljudi, neki su osuđeni, poput Petena, smrtna kazna, pa im je preinačeno. Ministri finansija nisu streljani. Kod nas su streljani pomoćnici ministra finansija. Iz Ministarstva finansija kod nas je streljano 17 visokih činovnika. Milan Hrvacki, još u vreme Milana Stojadinovića savetnik za fiskalnu politiku, streljan je 1944. godine. Ti ljudi iz finansija ničim nisu dali pravni motiv da se streljaju zbog nekih zločina osim što su bili deo tog aparata i radili taj neki posao koji su radili pre rata. Mnogi ulični policajci, koji su primali platu i održavali red na ulicama. Ne oni iz Specijalne policije za progon komunista. Govorim o policajcima koji održavaju red i mir i na neki način brinu o građanima.“
Oni nisu streljani u Hrvatskoj i Sloveniji?
„Ne, a daleko bilo, nikako po Evropi. Kada bi ta mera za streljanje postojala u Austriji i Nemačkoj, koliko bi ljudi tamo ostalo živo? Ta merila koja su primenjena ovde kod nas govore na neki način da smo bili veći zločinci od Nemaca.“
Zbog čega su se Srbi toliki brutalno obračunavali sa svima oko sebe?
„Šta ih je motivisalo da budu tako neselektivni i brutalni prema srpskim civilima, vojske su se ranije povukle iz Srbije? Tu i tamo je neko uhvaćen s pravom, bez suda osuđen, streljan. Ali ogroman broj su civili koji su se tu zatekli, koji su se borili s glađu, opstankom. Mahom bez krivice. Verujem da sve objašnjava slučaj Andrije Mirkovića, ratnog predsednika opštine Užice.“
Njega je praktično ubio Baja Vidić?
„Da, i taj dokument je u knjizi. Andrija Mirković bio je pošten gradonačelnik Užica, bio je u dobrim odnosima sa Nemcima, po prirodi posla, i sa komunistima. On je 1941. godine štitio mnoge komuniste, Baju Vidića, Krcuna, Krcunovu sestru i majku izbavio iz zatvora, i mnoge druge. Ali Baja Vidić je odlučio da se strelja Mirković, uhapšen marta meseca 1945. Njegovo oslobađanje tražili su viđeniji užički komunisti, ali nije vredelo. Obrazloženje Dobrivoja Vidića mnogo šta govori: on kaže Da je Mirković vešt, da je trgovac, kulak, da je činio usluge komunistima i njihovim porodicama i da sada te komunističke porodice dolaze i traže njegovu glavu da sačuva, makar mu se uzela sva imovina. Jer je on sačuvao glave njihovih komunističkih sinova. I on kaže sledeće: ’Ali mi ne smemo da podležemo revolucionarnom osećaju zahvalnosti za učinjena dela u ratu. Jer ako preživi Andrija Mirković, to će biti dokaz poraza naše borbe’.“
Koliko ljudi je imala Ozna u Srbiji?
„Direktno pod platom par hiljada ljudi, tako bar kažu dokumenti koje sam našao. A što se tiče toga koliko je ljudi bilo uposleno u smislu različitih povremenih poslova ili na neki način kroz doušništvo, agenturu, različitih vrsta saradnje sa službom – tu se radi o desetinama, možda i stotinama hiljada ljudi u Jugoslaviji koji su radili za službu, od kućepazitelja u velikim zgradama, u radnim organizacijama, prodavaca novina, konobara u kafanama, u većim hotelima. U svim većim radnim organizacijama služba je imala svoje ljude koji su opet imali svoje ljude koji su ih držali na vezi, pratilo se šta se priča, šta se radi. I bilo je ljudi koji su dobrovoljno sarađivali iz različitih motiva, od zlobe, vođeni nekim patriotizmom i verom, do ljudi koji su bili ucenjeni, morali su da sarađuju, ljudi sa raznim slabostima...“
Hrvatski komunisti imali su sasvim dovoljno ideoloških neprijatelja, ali se sa njima nisu obračunali?
„Kod Hrvata, muslimana, Makedonaca, Slovenaca jedna od važnih stvari je što su oni na neki način Jugoslaviju shvatili kao neki inkubator za svoje nacionalne države. A Srbe, i četnike, partizane, ljotićevce, gledali su prvenstveno kao Srbe. Nije nepoznata stvar da su komunisti i ustaše imali istog neprijatelja – Kraljevinu Jugoslaviju, i da su sarađivali. I kod drugih naroda postojala su unutrašnja trvenja, ali nisu bila takva kao mržnja među Srbima komunistima i Srbima monarhistima. Ako izuzmemo Blajburg, u Hrvatskoj je likvidirano samo šest hiljada ’neprijatelja revolucije’. U svakom slučaju, budimo realni, Hrvati su prema svojim unutrašnjim neprijateljima imali drugačiji odnos nego Srbi sa Srbima.
Stoji i sporno stanovište – iako su ustaše počinile veće zločine nego Nemci, Nemci su morali biti proterani, a sa Hrvatima se morala graditi država. Ne samo što nisu proterani, nego ne treba da se teraju celi narodi, nego da se osude ovi koji su zaslužni za zločine, i to da se javno osude. Da to bude u punoj meri i pravom obimu, to se nije dogodilo iz pomenutih razloga.“
SRPSKE PODELE
Sve je bilo drugačije u BiH, Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji?
„Među Srbima vladala je jedna dugotrajna podela dinastičkim i stranačkim pre rata – naprednjaci, radikali, obrenovićevci, Karađorđevići, pa podela na Srbe s obe strane Drine. I na kraju na Srbe komuniste, da, i monarhiste. Pored toga, komunistička ideologija imala je mantru da se mora obračunati sa velikosrpskim hegemonizmom. To su komunisti u drugim republikama jedva dočekali.
Postojala je još jedna metoda rada službe, to je sintagma da se svako obračunava sa svojima. Srbi su najviše imali tog nasleđa koje je trebalo eliminisati, pretpostavljam da je to adekvatno objašnjenje.“
OZNA BIRA KADROVE
Čime se rukovodila Ozna u odabiru ljudi?
„Te 1944. godine bilo je dosta ljudi pod oružjem, po šumama. To su ljudi koji su već imali na duši mnoge, učestvovali su u borbama. Takve nije bilo teško naći, mada je bilo primera kada su ta masovna streljanja kod nekih ljudi donosila i psihičke posledice, povraćanje, padanje u nesvest. Bilo je i odbijanja da streljaju.
Za Oznu su birali ljude koji su u principu morali biti komunisti, morali su iza sebe imati iskustvo ilegalaca. Posle, kadrovska politika se vodila onako što se kaže i ko je hteo. Negde su birali ljude koji su bili da ne kažem prvoborci ili koji su imali iskustva u oružanoj borbi u nekoj vrsti eliminacije.
Član Ozne morao je biti poverljiv čovek, odan partiji, odan ideologiji, vešt i prekaljen u borbi. Ne može biti neki svilen čovek koji ima obzira. Znači, poseban kov ljudi je vičan svemu.“
