Patrijarh u doba podela

Za dvadeset i dva dana, od 30. oktobra do 21. novembra Srpska pravoslavna crkva izgubila je patrijarha Irineja i dvojicu vladika. Sva trojica su ostavili neizbrisiv trag u savremenom životu SPC, svako na svoj način.

Najmanje pominjan u javnosti je raščinjeni vladika raško-prizrenski Artemije. On je umro kao laik, ali je do 21. novembra bio živi dokaz da zatvoren i ortodoksan unutrašnji život SPC ne haje mnogo za sopstvena pravila. Odstranila je vladiku Artemija kao maligno tkivo, bez prava da pred Sinodom iznese svoju odbranu. Ovo beležimo samo iz razloga da ne prećutimo da je otišao na onaj svet po volji koronavirusa.

Zašto su i kako njegova svetost patrijarh SPC Irinej i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije vaistinu nenadoknadiv gubitak Srpske crkve?

Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski, od momenta kad se zamonašio pa do  upokojenja, pojavom, rečju, činom, odnosno autoritetom koji je zračio iz njegove pojave, davao je SPC poseban značaj. Baš u vremenima kad je brljiva politička rabota u Crnoj Gori pokušala da se poigra sa srpskim duhovnim, državničkim i ukupnim nasleđem starim skoro devet vekova, kad je vlastodržac bio toliko moćan da javno saopšti da hoće da u svom toru napravi svoju veru i svoju crkvu, ispred njega se uspravio veliki mitropolit sa pastvom i poslao ga na bunjište istorije. Ukratko, mitropolit Amfilohije je pre upokojenja učvrstio temelje SPC, podigao njenu duhovnu i inu moć na visoku lestvicu, ostavio je naslednicima da to brane kako znaju i umeju.

Njegova svetost patrijarh srpski Irinej Gavrilović, pošto je koverta sa njegovim imenom izvučena, u preostale dve pisala su imena vladike Irineja Bulovića i mitropolita Amfilohija, suočio se sa velikim izazovom. Trebalo je smoći snage i odvažnosti pa sesti na tron na kojem je pre nepuna tri meseca stolovao patrijarh Pavle. I ne samo to. Sačekala su ga jednako burna vremena, ne samo u društvenim nego i u duhovnim previranjima u Crkvi, ali i u celom hrišćanskom svetu, a i te kako i u islamskom svetu.

Povezane vesti - SAHRANA PATRIJARHA IRINEJA Vučić: “Taj život je imao jasne ciljeve: Boga, ljubav i Srbiju”

Patrijarh Pavle je vodio Srpsku crkvu u krajnje teškim i nepredvidivim vremenima. Rukopoložen je septembra 1990. kad su otpočeli krvavi građanski rat i raspad SFRJ, suočio se sa diktaturom Slobodana Miloševića, odvažio se da građanski protest predvodi i probije policijski kordon na beogradskim Terazijama, lečio rane nepravde i stradanja Srba u tim vremenima i dočekao NATO bombardovanje Srbije 1999. godine. Patrijarh Pavle bio je svetac za života, duhovna gromada bez presedana, kako za svoje vladike, tako i za svoju pastvu i vernike drugih konfesija.

Patrijarha Irineja sačekali su takođe složeni i teški izazovi. Nije imao dilemu: „Vodiću svetu Srpsku crkvu sledeći svetovno lice patrijarha Pavla, čineći sve što je u mojoj moći da budemo svi Božja deca“. U međuvremenu, pošto njegovom prethodniku niko od ljudi iz Sinoda i Sabora nije smeo da protivureči, mnogi duhovnici su pomislili: „Nema patrijarha Pavla, možemo da vodimo Crkvu po modelima modernih crkava i naroda“, što je podelilo Crkvu na justinijance, odnosno svetosavlje i ekumeniste.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi uvek su se sukobljavale bar dve struje, s jedne strane prvenstveno mlađih, a sa druge strane onih iskusnijih vladika. U vreme kad je hirotonisan, patrijarh Irinej se suočio i sa nizom drugih pretećih podela. Najpre, razbuktavale su se sveopšte pa i duhovne podele u hrišćanskom svetu. Vaseljenska patrijaršija priznala je autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve, što je politički akt bez presedana, a tadašnji predsednik Ukrajine je likovao: „Nema više Trećeg Rima“, misleći na Moskvu kao stvarnu prestonicu pravoslavlja.

U vrhu SPC su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop bački Irinej kao dve najsnažnije ličnosti delile Sabor i Sinod. Ova podela u suštini je plodotvorna, sučeljavanje mišljenja uvek donosi nove ideje i rešenja. Samo da i ova podela ne poprimi obrise raskola unutar vrha SPC, strahovao je patrijarh Irinej.

U to vreme iz Podgorice put Istanbula, gde stoluje vaseljenski patrijarh, odlazili su emisari sa vrednim ponudama da isposluju samostalnost tzv. crnogorske pravoslavne crkve, sa raspopom Mirašem Dedeićem na čelu. Ta ideja pretila je da podele prerastu u otvorene fizičke sukobe. Koliko su puta razmenjivali misli patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije na ovu temu. Patrijarh iz pastirske brige da se u Podgorici ne zapati veliko zlo, a mitropolit Amfilohije ga je hranio nadom da dobri Bog ima leka za svako zlo.

Povezane vesti - Irinej, patrijarh blage naravi i “jake” reči

Patrijarh Irinej i vrh Srpske pravoslavne crkve suočili su se i sa kosovskim čvorom. Crkva i vladike, građani i politika podelili su se na oštrici žileta – šta valja činiti? Oformljeni su razni odbori za odbranu Kosova, udruženja čuvara kosovskog nasleđa, opet su se izmešali mitologija i realnost... Patrijarha Irineja su optuživali i u Sinodu i u Saboru, a naročito u javnom političkom i društvenom govoru, da se „priklonio politici predsednika Vučića, koji bi da podeli Kosovo“!

Patrijarh Irinej je u to vreme izrekao poruku koja ima znamen oporuke: „Što je silom oteto, silom će se i vratiti!“

Srbija se, mimo Crkve, podelila: „Druga Srbija“ javno pita - šta tebi znači Kosovo, da li si ikad bio i da li danas želiš da posetiš Kosovo?

U drugom rovu su deo Srpske akademije nauka i umetnosti, veći deo univerzitetskih profesora i većina građana koji veruju da niko nema prava da se odrekne Kosova i da na tu izdaju stavi svoj potpis...

Sve te podele i dalje traju, a snage je sve manje. Da li je u predskazanju video velike strahove za budućnost, da li se pitao ko je ta ličnost u SPC koja će uzeti kormilo i mudro se sresti sa svim tim iskušenjima. Na sahrani mitropolita Amfilohija, gde su skoro svi duhovnici i deo političara rekli da Kosovo mora ostati deo Srbije, patrijarh Irinej, sažimajući odgovore na sva pitanja, zavapio je nad upokojenim mitropolitom: „Otišao si baš u trenutku kad si Srpskoj crkvi najpotrebniji“.

Patrijarh Irinej je imao tu retku nit mudraca, odao je veliko priznanje Amfilohiju koji je predvodio litije u Crnoj Gori, insistirao na mirnom protestu, nije se mešao u politiku, a odneo je maestralnu političku pobedu. Upokojeni patrijarh, po svemu sudeći, verovao je da je malo ljudi u zemlji u svetovnom i „civilnom“ društvu koji su imali tu snagu, istrajnost, mudrost i harizmu kao što je bio Amfilohije Radović.

Svi pozvani koju su povodom upokojenja Njegove svetosti patrijarha srpskog Irineja podvlačili crtu njegovog službovanja na ovom svetu, kažu da se on sa spokojem mudraca uspešno nosio sa ne malim izazovima, da je bio strpljiv, istrajan i da je precizno i uspešno merio želje i moranja crkvenog i državnog života. On je u mnogo čemu delio sudbinu naroda, delio sa njim sve strahove i sumnje i ostavio je Srpskoj pravoslavnoj crkvi pristojnu stabilnost sa kojom će ući u nove izazove.

Mnoge radoznalce muči pitanje ko će biti 46. patrijarh SPC? Ja verujem da će budući patrijarh, koga god Sveti arhijerejski sabor izabere u proleće naredne godine, imati bradu episkopa bačkog Irineja Bulovića.

Od Miroslava do Irineja

Rođen je u selu Vidovo kod Čačka 1930. godine kao Miroslav Gavrilović. Tu je završio osnovnu školu, a u Čačku gimnaziju. Bogosloviju je završio u Prizrenu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu. U manastiru u Rakovici zamonašio ga je tadašnji patrijarh German.

Potom je bio profesor na Prizrenskoj bogosloviji od 1959. do 1968. godine. Postdiplomske studije je završio u Atini, a posle toga bio je postavljen za upravnika Monaške škole u Ostrogu. Posle se opet vraća u Prizren gde je bio rektor tamošnje Bogoslovije. Godine 1974. izabran je za vikarnog episkopa moravičkog, a za episkopa niškog godinu dana kasnije. Dana 22. januara 2010. na izbornoj sednici Svetog arhijerejskog sabora izabran je za patrijarha SPC. Ustoličen je u manastiru u Pećkoj patrijaršiji.