Vesti
05.10.2019. 12:56
R. E. i Natalija Ginić
PETI OKTOBAR: Zakasneli odjek Osme sednice
Kosovski boj, atentat Gavrila Principa na Franca Ferdinanda u Sarajevu, kraj Prvog svetskog rata i Versajski mir, Rezolucija Informbiroa, pa Gazimestan i istorijska simbolika političkog uzdizanja Slobodana Miloševića, jednako nedvosmislena kao i njegovo izručenje Hagu... Sve 28. juna, na Vidovdan. Važno, dramatično, prelomno.
Međutim, bazirati nit kontinuuma srpske istorije isključivo oko 28. juna bilo bi gotovo isto kao da genetiku čoveka baziramo isključivo prateći mušku liniju. Onu kao zvaničniju i zvučniju. A gde je onda ženska linija savremenog deteta zvanog Srbija?
Pa, u septembru. Za najnoviju savremenu istoriju Srbije (ako je takva gradaciju uopšte moguća) jesen je ipak preloman.
Ako je za vidovdanski mit u Srba najbitniji jedan datum, za zabludu u Srba najvažnije je jedno godišnje doba.
Samo dan nakon godišnjice čuvene Osme sednice koja je započela 23. septembra 1987, a završila dan kasnije, na kojoj se Slobodan Milošević suštinski ustoličio, kalendarski i krajnje logično sledi godišnjica njegovog poraza - izbori 24. septembra 2000. godine.
Izbori su pak bili samo uvod u veliko finale - takozvanu revoluciju 5. oktobra. Između, ipak postoji i simbolički traje jedna decenija. Duga, krvava, razorna.
Na čuvenoj Osmoj sednici nije samo Milošević pobedio Ivana Stambolića. Čitava jedna liberalna struja je izgubila, a pobedu su odneli nacionalizam i vidovdanski mit. Osma sednica je simbol prelaska Srbije u novo političko doba koje za mnoge još uvek nije završeno.
Doba koje se završilo ubistvom Ivana Stambolića i skidanjem sa vlasti Slobodana Miloševića te pozne 2000. godine. Ili doba koje i dalje traje? Kako je svojevremeno napisao Slobodan Inić u uvodniku knjige Ivana Stambolića:
"Miloševića je njegova politika potpuno objasnila. Njegove jedine političke pobede su u porazu srpskog naroda. Politika Ivana Stambolića je zaustavljena i slomljena. Baš zbog toga, posle svega, Osma sednica nije završena..."
Istoričarka Latinka Perović smatra da spona svakako postoji.
"Na Osmoj sednici doneta je jedna odluka koja je uticala na sve potonje događaje - podela u srpskom partijskom rukovodstvu, pobeda Miloševića ne samo kao vođe u partijskoj organizaciji, već kao vođe srpskog naroda, intenzivirani su sukobi oko ustavnih promena, došlo je do demonstracija na Kosovu. Sednica je imala bitan značaj za sve što se događalo u Srbiji. Na sednici je postignut konsenzus koji je išao na centralizaciju Srbije, ukidanje pokrajina, išlo se na promenu unutrašnjih granica, došlo je do rata. Otpor protiv takve politike je došao posle izbora na kojima je Milošević izgubio, ali u međuvremenu je došlo do ratova u BiH, Hrvatskoj, na Kosovu, bilo je izolacija, sankcija, zemlja je bila u katastrofalnom položaju. To je bio otpor opozicije Miloševiću i njegovoj vlasti, koji je potpomogla međunarodna zajednica. Došlo je do promene, ali očigledno nije povučena neka jasna linija prema svemu tome što se u međuvremenu dogodilo, prema odgovornosti Miloševića, Srbije", podvlači Perovićeva, dodajući da se pokazalo da nismo bili spremni za novu politiku koju je sugerisao Zoran Đinđić.
Povezane vesti - Hag mu je nudio slobodu
A zbog čega nismo bili spremni, pravo je pitanje...
Da li se "6. oktobar" nikada nije dogodio jer za njega nije ni postojao plan? Odgovor na pitanje "šta ćemo dalje?" ne postavlja se u foajeu Skupštine grada u noći kada Skupština Srbije gori u plamenu... Kada je posejano seme takozvane revolucije, koja to nikada na kraju nije postala? Epilog Osme sednice očigledno je bio "napisan" pre nego što se i održala. Čak ni kult Slobe nije izgrađen samo rečenicom "Niko ne sme da vas bije", već je brižljivo stvaran uz pomoć medijske propagande i intelektualne elite. Dobrica Ćosić poredio ga je sa Nikolom Pašićem, Mihailo Marković sa Ruzveltom, Milorad Ekmečić sa De Golom...
Epilog 5. oktobra, očigledno, nije ni postojao. Ni unapred, ni post festum.
To nas logično navodi na nekoliko zaključaka: 1. Da nije bilo Osme sednice, sledstveno tome ne bi se desio ni 5. oktobar. 2. Ta uzročno-posledična veza ukazuje i da je 5. oktobar na neki način samo zakasnela reakcija demokratski nabaždarenog dela društva na dešavanja od 24. septembra 1987. Zakasnela reakcija od ništavnih 13 godina prepunih rata, sankcija i izolacije. 3. Peti oktobar nije srušio temelje Osme sednice niti se obračunao sa tada pokrenutom plimom nacionalizma.
Tada je na scenu stupilo doba koje u svojoj knjizi Ivan Stambolić simbolično naziva "Put u bespuće"...
"Odmah posle Osme sednice CK nastala je velika seča rukovodećih ljudi po komitetima, opštinama, preduzećima, ustanovama. Članstvo je posebno sluđivala demagoška propaganda da je Jugoslavija ugrožena od drugih jugoslovenskih naroda, samo ne od Srba, te da je, kako je Ljubičić i predvideo, mogu odbraniti jedino Srbi i JNA. To će se dogoditi potpuno sledstveno pučističkom načinu na koji je državna vlast faktički svrgnuta na jednoj partijskoj sednici silom, hajkom, brzinom...
Kad se još vlast apsolutizuje uz pomoć ulice, onda se ona potom mora voditi uličarski, sa jednim jedinim ciljem da se agresivnim sredstvima samovlašće proširi...
Povezane vesti - MNOGO HTELI, NIŠTA ZAPOČELI: DOS-ova neispunjena obećanja
Mitingaška masa je dovodena pred svaku državnu ustanovu na kojoj je ukazano prstom da je za 'rušenje'. Legalno izabrana rukovodstva u Beogradu, Novom Sadu, Titogradu, Prištini morala su bežeći spasavati glave pred pomahnitalim čuvarima Jugoslavije.
A ta 'Vojska odabrana' sa četničkim kokardama iznad glava Njegoša, Vuka, Miloševića... sa krvožednim maskotama, parolama, transparentima, komitskim šubarama, guslama, noževima u zubima... sa čitavom jednom ikonografijom najmračnijeg populističkog kiča, presuđivala je na licu mesta urlanjem, prozivanjem, skandiranjem, aplauzima svakoj psovci, svakoj pretnji i presudi. Sve što se nije našlo u toj rulji proglašavano je izdajničkim, neprijateljskim, antisrpskim, nenarodnim..."
Ubijanje Jugoslavije je, dakle, uveliko počelo, i to "u ime naroda srpskoga". Sve se odvija pod demokratskim nazivom "događanje naroda", podseća se u svojoj knjizi Stambolić.
Istoričarka i učesnica Osme sednice Ljubinka Trgovčević smatra da je ta sednica bila istorijska prekretnica, jer se na scenu vratio nacionalizam, narativ koji je potom više od deset godina vladao ovim prostorom. Na toj sednici je, kaže, poslata poruka da je nacionalizam u Jugoslaviji prihvatljiv i to je bio okidač za pojavu građanskih ratova.
Povezane vesti - EKSPRES OTKRIVA: Kako su se Legija i Đinđić sastali u Dobrinjskoj ulici
"Nacionalizam je najveći eliksir koji pokreće jaka osećanja. Mnogo je jednostavnije vladati s njim, nego uz pomoć racionalne politike.
To se vidi i na današnjim primerima, i to u celom svetu i tako nastaju teze o najstarijim nacijama. U Srbiji se to posle 5. oktobra delimično promenilo. Međutim, ostale su iste snage i to je problem na prostoru cele bivše Jugoslavije. Jednom kada eksplodira bure baruta, teško ga je savladati. Kao što je rekao Štefan Cvajg - nacionalizam je kuga nad kugama. Osma sednica je završena. Ipak, postoje neki događaju koji se čine manje važnim u trenutku kada se odigravaju. A istorija je pokazala da je ono što se uklapa u Osmu sednicu bilo mnogo značajnije, nego što je nama svima u tom trenutku delovalo", napominje Trgovčevićeva.
Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...
Komentari
