Pljuni i zapevaj...

Stara poslovica kaže „Zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti“. Primenjeno na našu ekonomsko-političku stvarnost, moglo bi se reći da je potpuno svejedno da li bi forma moguće integracije na Zapadnom Balkanu, danas poznata kao „mini Šengen“, nosila ime „četvrta Jugoslavija“, čega se mnogi plaše, ili, recimo „Balkanska ekonomska unija“, čega se, izgleda, još niko nije setio.

Bitno je šta bi ta vrsta povezivanja donela regionu, odnosno bez čega bi region, to jest zemlje članice regiona pojedinačno, a time i njihovi građani ostali ako do toga ne bi došlo.

Godinu dana prošlo je od kako je u Novom Sadu ozvaničena inicijativa za formiranje „mini Šengena“. Do danas, nažalost, inicijativa nije dobila nikakav formalni dokument. Ideji, koju su 10. oktobra 2019. predstavili lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije, za sada se priključilo još Kosovo, potpisivanjem vašingtonskog sporazuma 4. septembra ove godine.

Crna Gora i Bosna i Hercegovina, međutim, to još nisu učinile, mada postoje izvesni signali da bi u doglednoj budućnosti zvanično Sarajevo moglo da promeni svoj stav. Pre svega zbog toga što Dodikovu inicijativu da se BiH priključi „mini Šengenu“ sada podržavaju i predstavnici Bošnjaka.

I dok se zvanična Crna Gora još ne izjašnjava po pitanju ostaje li pri izjavi još uvek aktuelnog crnogorskog predsednika Mila Đukanovića da ga ne zanima nikakva balkanska unija kao zamena za Evropsku uniju, iz Prištine već stižu napadi na Avdulaha Hotija koji je svojim potpisom u Vašingtonu ozvaničio priključenje Kosova ovoj inicijativi.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Može li biti četvrte Jugoslavije

Lider Samoopredeljenja i kratkotrajni kosovski premije Aljbin Kurti, naime, dao je novo ime sporazumu postignutom u Beloj kući između Kosova i Srbije, nazvavši ga sporazumom koji stvara „četvrtu Jugoslaviju“.

Kurti je dodao da se ta nova Jugoslavija stvara kroz područje „mini Šengena” koje će srpskoj strani omogućiti ekonomsku hegemoniju nad Albancima na Kosovu i Albaniji.

„Kosovski Albanci i Albanci u toj 'četvrtoj Jugoslaviji' biće samo potrošači srpske robe i nadati se da će putarine dobiti od srpskih kamiona. Zato što će naši proizvođači ostati nezaštićeni“, rekao je Kurti u obraćanju članovima Glavnog odbora Samoopredeljenja.

U ovom trenutku mogli bismo čak i da zanemarimo očiglednu grešku u nazivu „Jugoslavija“ koji spominje Kurti, jer u tome što on vidi nekakvu „novu državu Južnih Slovena“, niti bi bili svi Južni Sloveni, a pritom bi sigurno trećinu populacije činili „nesloveni“.

Ono što je nemoguće zaobići je, međutim, očigledna Kurtijeva kratkovidost i uskogrudost kada je reč o ekonomskoj strani ove inicijative.

Tačnije, Kurti gleda samo u tuđe dvorište, ne uzimajući u obzir kakve bi mogle da budu pozitivne posledice po kosovsku privredu ukoliko bi do materijalizacije ove inicijative došlo.

To bi, naime, bila „dvosmerna ulica“, a u čitavom procesu, ukoliko bi on bio postavljen na zdravim temeljima, profitirali bi svi njegovi učesnici.

Jer upravo sporazum ovog tipa, po ugledu na onaj pravi Šengen koji je otvorio granice unutar Evropske unije, osim što bi ukinuo razne barijere za promet robe, koja bi samim tim postala jeftinija i dostupnija, omogućio bi i mnoge druge stvari.

Jedna od njih je povećana mobilnost radne snage u regionu. S obzirom na to da gotovo sve zemlje Zapadnog Balkana muči velika nezaposlenost, ovo bi i te kako moglo da bude značajno, jer bi omogućilo ljudima da posao pronađu negde van svoje matične države, bez preterane papirologije.

Isti bi slučaj bio, recimo, i sa mogućnošću školovanja. Mladi bi imali mnogo veću ponudu, pre svega u segmentu visokoškolskog obrazovanja.

Da ne govorimo o tome da bi krupnija, uređenija ekonomska sredina bila i primamljivija za potencijalne strane investitore.

Moguće je, međutim, da je Kurti namerno rešio da izostavi sve moguće koristi koje bi Priština od „mini Šengena“ mogla da ima. U tom slučaju, mogli bismo da se složimo sa stavom srpskog istoričara Čede Antića da je u pitanju samo njegovo obraćanje koje je usmereno striktno albanskoj populaciji na Kosovu, a sve u kontekstu unutrašnje političke borbe za osvajanje vlasti u Prištini.

„To je samo stvar njihove unutrašnje borbe, preko koje se oni međusobno nadmeću. Našao je argument da osporava njihovu vladu i to je to. On je njihov Šešelj. A njegovi argumenti su na nivou onoga kad su u Srbiji protivnici kupovine novih tramvaju iz Hrvatske govorili kako ih ne treba kupovati tamo zato što im je prednja strana takva kao da imaju slovo U“, kaže Antić za „Ekspres“.

Antić pritom dodaje i da naravno ne može biti ni reč i nekakvoj srpskoj ekonomskoj hegemoniji, već je, kako kaže, pravo pitanje nešto drugo.

„Moje je pitanje je šta to oni pa proizvode? I pravo je pitanje zašto Kurti neće da jede 'jafa' keks“, kaže Antić, koji nije vatreni pristalica ideje „mini Šengena“.

Nikakve nove Jugoslavije, kako kaže, svakako ne može biti, a prema njegovom mišljenju, pitanje je i šta bi se realizacijom ove inicijative dobilo.

„To je nerelevantno. 'Mini Šengen' je priprema za Evropsku uniju, a pošto mi EU ući nećemo, to je ono što nam daju. Zar već nemamo CEFTA sporazum? Šta bi ovo menjalo“, dodaje Antić.

Antićeve stavove u pogledu mogućeg novog povezivanja na Balkanu ne deli u potpunosti njegov kolega po struci, takođe istoričar Predrag Marković. Nebitno je da li iz njega progovara levičar (Marković je i potpredsednik Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije) ili samo istoričar, tek sagovornik „Ekspresa“ slaže se da nekakve nove Jugoslavije ne može da bude.

„Jugoslavija je imala mnoge druge, pre svega ideološke i kulturne veze koje su povezivale njenih šest republike. Toga u ovom slučaju ne bi bilo“, kaže Marković.

Izostanak takvih veza nije prepreka za neki drugi vid povezivanja, pre svega ekonomskog, od kojeg bi, kako ocenjuje, svi imali koristi.

„Ideja 'mini Šengena' uopšte nije loša. Po analogiji sa Evropskom unijom i mestom Nemačke u njoj, u jednoj takvoj zajednici prirodno je da ekonomski najjače države najbolje i prolaze. Ali i druge države bi imale koristi. Od Evropske unije niko nije imao štete. Svi su imali koristi. A ovo bi mogla da bude nekakva siromašna verzija Evropske unije“, kaže Marković.

Što se Kurtijevih stavova tiče, Marković ocenjuje da je lider Samoopredeljenja „stari demagog koji večito jaše na tom albanskom nacionalizmu“.

„Ali suština je u tome da nema napretka i prosperiteta za Kosovo bez saradnje sa Srbijom. Beograd je u tom smislu važniji i ozbiljniji partner za Kosovo nego što je to Tirana. Albanija ne može da im bude glavni i jedini partner. Ekonomske veze Kosova sa Srbijom jače su nego sa Albanijom. Čak i geografski put u Evropu za Kosovo ide preko Srbije“, dodaje Marković.

I zaista, ako se uporede uvozno-izvozni podaci za zemlje koje bi trebalo da formiraju ovu „sirotinju Evropsku uniju“, dolazimo do činjenice da je Srbija među najvećim partnerima za svaku od država, bilo da je reč o uvozu, bilo da je u pitanju izvoz.

Primera radi, čak 10,6 odsto kosovskog izvoza, čija je ukupna vrednost oko 430 miliona dolara na godišnjem nivou, usmereno je ka Srbiji. U Albaniju ide nešto više, odnosno oko 16 odsto kosovskog izvoza.

Sa druge strane, 12,3 odsto od 3,2 milijarde dolara kosovskog uvoza otpada na robu iz Srbije, dok istovremeno iz Albanije dolazi roba u vrednosti od oko pet odsto kosovskog godišnjeg importa.

Povezane vesti - INTERVJU MUHAREM BAZDULJ: Srbi i Albanci ne dele jezik, ali dele mnogo toga drugog

Srbija, takođe, ima pozitivan bilans kada je reč o odnosu uvoz-izvoz u odnosu na sve potencijalne članice „mini Šengena“, pa tako, recimo, četvrtina crnogorskog izvoza ide u Srbiju, a istovremeno trećina podgoričkog uvoza otpada na robu iz, do pre 14 godina, „drugog oka u glavi“.

Ispada, dakle, da se jačem ekonomskom povezivanju u regionu protive upravo oni koji bi iz svega mogli još više da profitiraju.

Saša Đogović, autor publikacije „Makroekonomska kretanja u Srbiji“, uveren je da je ovakav vid saradnje moguć, jer, kako kaže, „svaka ekonomska integracija ovih mali, siromašnih rascepkanih tržišta je dobro došla“.

„Ta vrsta povezivanja značila bi nekoliko stvari. Prvo, doprinela bi smanjenju troškova poslovanja. Druga posledica bila bi nostrifikacija diploma. Treće je formiranje slobodnog tržišta radne snage. Potom bi, recimo, fitosanitarne i veterinarske dozvole važile u svim zemljama, gde god da su te dozvole izdate, što bi, na primer, smanjilo gužve na granicama“, kaže Đogović za „Ekspres“.

I on se slaže kako bi, prirodno, Srbija imala najviše koristi od ovakvog ekonomskog ukrupnjavanja. Ipak je, kako kaže, reč o najvećem tržištu u datim okvirima i ekonomski najjačem regionalnom igraču.

„I ostali će, međutim, imati koristi, tačnije niko neće imati štete. A kada je reč o izjavi Kurtija, mislim da je neophodno odustati od tog ratnog vokabulara, rečnika mržnje, jer to ne doprinosi ničemu. Na kraju krajeva, upravo je Kosovu, kao najsiromašnijem i najmanjem tržištu, u interesu da bude deo ovakvih integracija. Bez toga oni će ostati slepo crevo koje neće privlačiti strane investicije“, kaže Đogović.

Priča o ekonomskoj hegemoniji Srbije, za Đogovića, podseća na stav „da komšiji crkne krava“.

„Takvo gledanje, u smislu da komšijina krava daje tri litra mleka, a moja dva, pa ja zato neću da radim zajedno sa njim kako njegova krava ne bi davala još više mleka, nisu dobra. Jer upravo kroz saradnju sa komšijom možeš da postigneš to da i tvoja krava daje tri ili četiri litra mleka. Ovako, samo možeš da nastaviš da se duriš. I činjenica jeste da će tvoj komšija da trpi, ali je isto tako činjenica da ćeš ti da trpiš još više, jer tvoja krava već daje manje mleka od komšijine“, plastičan je Đogović.

Ne dele svi ekonomisti optimizam kada je u pitanju „mini Šengen“. Jedan od onih koji su prilično rezervisani, iako pozitivno nastrojeni prema samoj ideji, jeste i Mihailo Crnobrnja, profesor emeritus na FEFA fakultetu i član Glavnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji.

„Moguće je stvaranje nekakve 'četvrte Jugoslavije', ali treba imati u vidu da su i sve one prethodne Jugoslavije imale problema da opstanu. Očigledno je da postoje animoziteti koji ne dozvoljavaju i čine gotovo nemogućom takvu ideju. Pogledajte današnju Bosnu i Hercegovinu. Pa ona je nasilno formirana, njih na silu velike sile drže zajedno. A iste te sile nisu htele da zadrže staru Jugoslaviju. Previše je otpora i zato mi se ta ideja čini malo verovatnom“, kaže Crnobrnja za „Ekspres“.

Povezane vesti - Cena slatkog života

Sama ideja „mini Šengena“ je, kaže, dobra, ali ističe da bi trebalo videti može li ona da zaživi. Prema njegovom mišljenju, trebalo bi se voditi projektom nastajanja Evropske unije, koja je, praktično, formirana dogovorom između dve zemlje koje su u 50, 60 godina vodile čak četiri rata, Francuske i Nemačke.

„Ideja EU je bila upravo da više ne bude ratovanja“, dodaje Crnobrnja.

Na pitanje da li bi, onda, i za realizaciju ove inicijative ključan mogao da bude strani faktor, Crnobrnja odgovara pitanjem: „Ali kome je to u interesu?“

„Svetska geopolitička slika nije više kao što je bila pre 30 godina. Sada su prisutna četiri faktora koji imaju različite geopolitičke poglede na svet i koji se često i sukobljavaju u određenim regionima. Kina je sada svetska sila, Rusija ponovo zauzima pozicije u među zemljama bivšeg SSSR-a, Amerika je tu gde jeste, a tu je i Evropska unija“, kaže Crnobrnja.

On pritom dodaje i da tržište od 20 miliona stanovnika, iako svakako jače i interesantnije od pojedinačnih rascepkanih ekonomija, ne bi bilo dovoljno atraktivno da privuče neke od potencijalnih zapadnih, pre svega američkih investitora, koji danas, iz pre svega političkih razloga, napuštaju Kinu.

„Sumnjam da će se to dogoditi. Jer, ipak smo mi malo tržište ovde u poređenju sa Kinom. Jugoslavija je imala 22-23 miliona stanovnika. Ovde bismo sa Albanijom možda mogli da dobacimo do tog broja. Malo je to ljudi, malo je tržište. A osim toga, tu je i Evropska unija, Nemačka i Italija imaju svoje ekonomske interese ovde i u proizvodnji, i u trgovini, i u uslugama. Ne mogu da kažem da je to nemoguće, ali je malo verovatno“, kaže Crnobrnja.

Ekonomija je, nažalost, ovde dugo bila žrtva politike, i to uglavnom pogrešne. Možda bi i zato još jednom trebalo naglasiti da „mini Šengen“ nije politička unija, niti „nova Jugoslavija“, već ideja koja bi trebalo da omogući neometano uživanje četiri slobode građanima Zapadnog Balkana – a to su slobodan protok ljudi, robe, usluga i kapitala.

Istina jeste da se stavljanjem akcenta samo na ekonomski aspekat zanemaruju otvorena politička pitanja sa kojima se suočavaju zemlje Zapadnog Balkana, te da bi njihovo rešavanje svakako bilo dobrodošlo. Možda bi, međutim, baš na ovom primeru, pozitivna ekonomija mogla da bude prethodnica pozitivne politike.

Ispit zrelosti

Da bi integracija u okviru „mini Šengena“ bila potpuna, prema mišljenju Saše Đogovića, autora publikacije „Makroekonomska kretanja u Srbiji“, neophodno je i da se unaprede vladavina prava i standardi parlamentarne demokratije u svim zemljama Zapadnog Balkana.

„Neophodno je da ne bude autoritarnih vlasti, gde bi se vlastodršci ponašali i odnosili prema svemu u skladu sa nekim svojim parcijalnim interesima. Samo tako 'mini Šengen' ima smisla koji će sinergetski delovati tako što će kroz međusobnu saradnju države jačati svoje ekonomske performanse, što će predstavljati i njihovu pripremu za ulazak u Evropsku uniju, kome je to cilj. Samo tako ćemo sa tog, da kažem sporednog koloseka moći da se prebacimo na glavni kolosek za ulazak u Evropsku uniju. A preduslovi za to su dekriminalizacija društava ogrezlih u mitu, korupciji i organizovanom kriminalu. Ovo je na neki način i ispit spremnosti i zrelosti za članstvo u EU“, kaže Đogović.