POSLEDNJI BROZOV AMBASADOR U LONDONU: Crveni četnici su uništili SFRJ

Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije nije samo vododelnica političkih i društvenih zbivanja ne samo u Srbiji onih vremena, nego je ona zapravo neveselo lice stvarnosti koju i danas živimo.

Ovih dana, tačnije 23. i 24. septembra napunile su se 22 godine od njenog održavanja, od vremena kada je politička elita Srbije hirotonisala, ne samo Slobodana Miloševića nego i jednu arogantnu i nemudru politiku sa kojom su Srbija i svi Srbi u SFRJ dočekali veliku istoriju.

Naš sagovornik na ovu temu, gospodin Živan Berisavljević, politikolog, kulturni radnik, političar, publicista, izdavač i diplomata, jedan je od retkih autentičnih i meritornih učesnika, svedoka i tumača tih događaja. Razgovor sa gospodinom Berisavljevićem na temu koje posledice je ta politika ostavila u nasleđe Srbiji do današnjih dana, počinjemo pitanjem šta je sve prethodilo Osmoj sednici i šta je sve istorija ispisala do tog septembra 1987. godine?

"Osma sednica je po mom viđenju, o čemu sam i pisao u više navrata, jedan izborni prekretnički momenat u razvoju Socijalističke Jugoslavije i razvoju Saveza komunista Srbije. Srbija je, po mojim viđenjima, dugo pripremana za period posle Tita. Počelo je sve znatno pre smene Rankovića. Osmu sednicu je pripremala ona Srbija koja jedva da je prihvatila i Ustav iz 1963, a pogotovo nikada nije pristajala na ustavne amandmane 1969. i njima determinisane korenite ustavne promene iz 1974, kojima je ona konačno postajala i stvarno i ustavno ravnopravna sa drugim delovima Jugoslavije. Ne mali delovi političke i nacionalne elite Srbije su tu ravnopravnost sa drugima doživljavali kao njenu neravnopravnost.

Reč je o jednoj dominantnoj političkoj, pa i dominantnoj nacionalnoj eliti koja je verovala još od stvaranja prve Jugoslavije da mora biti, da tako kažem, ravnopravnija od drugih, smatrajući da je Srbija oslobodila narode i prostore koji su do Velikog rata bili van Srbije, znači Jugoslaviju. Iz toga je čitavu istoriju, od osnivanja prve Jugoslavije, Srbija gledala više kao srpsku državu nego kao složenu državnu zajednicu sa drugim narodima i pokrajinama."

A druga Jugoslavija?

"Politički mentalitet te Srbije nije se, uprkos silnim revolucionarnim promenama, promenio sa promenom režima. Komunisti Srbije su prihvatili Federaciju Jugoslavije, ali pod vrlo ozbiljnim uslovima, uključujući i njihovo insistiranje da u sastav države Srbije uđe i Vojvodina kao dominantna srpska pokrajina i da Kosovo u njoj ima tretman autonomne oblasti. Autonomije su ušle u sastav republike Srbije na insistiranje srpskog rukovodstva."

Srbija je stvorila prvu Jugoslaviju?

"Jeste, ali zajedno sa jugoslovenskim orijentisanim političkim elitama svih, pre svega slovenskih naroda van Srbije. Ali dominantno obeležje srpskih elita uvek je bilo velikosrpsko, velikodržavno i srbocentralističko... Ja govorim o rezultatima i sumiranju jednog dugog istorijskog i političkog procesa, koji je neminovno uticao i na rasprave o karakteru i položaju Republike Srbije na poslednjem ratnom zasedanju AVNOJ-a. Predstavnici Srbije su zahtevali da se Republika Bosna ne konstituiše kao republika, što nije prihvaćeno, uvaženo je da to bude multinacionalna, a ne nacionalna federalna jedinica, kao druge. Taj pristup zapravo korespondira sa onim o čemu u svojoj knjizi "Politika sporazuma" opsežno piše prof. Mihajlo Konstantinović (čiji sam izdavač), gde se dokazuje da praktično već u pretkomunističkoj fazi istorije vladajuće elite tadašnje Srbije, Slovenije i Hrvatske dogovaraju se o stvaranju jedne vrste kraljevine koja je na polufederativnim principima, što i jeste smisao nagodbe sa Hrvatskom.

Dakle, nagodba je napravljena prvo sa Mačekom i hrvatskom elitom oko banovine Hrvatske, a bile su u projektu iste takve i o Banovini Sloveniji i o istočnim pokrajinama zemlje kao Banovini Srbiji. Pri tome su Cvetković, Mihajlo Konstantinović i princ Pavle insistirali samo na tome da se osigura pravo dinastije da upravlja celinom države, kao i o centralnim porezima, dok se niz izvornih prava ostavlja banovinama kao svojevrsnim federalnim jedinicama. Belodano se vidi da njih teritorije mnogo nisu interesovale. Oni su dali tada Hrvatskoj znatno veću teritoriju nego što je ona posle posedovala kao socijalistička republika."

To je poznato?

"Dakle, i u tim vremenima vi ste imali slobodoumnije delove elite u Srbiji koji su hteli da stvore osećaj drugim narodima da oni ne žive u tzv. srpskoj Jugoslaviji, nego u zajedničkoj državi onako kako je u početku sa Jugoslovenskim odborom i predstavnicima drugih slovenskih naroda Austrougarske dogovarano, ali se raznim političkim smicalicama što se rat bližio kraju sve više ta obećana zajednička država sužavala na dominantno srpsku i centralističku, sve više ostvarivala kao Srbislavija. To prokletstvo, ta istorijska greška srbijanske političke i nacionalne elite u svom pobedničkom zanosu stvorenom još uoči početka Prvog svetskog rata, pobedonosnim Balkanskim ratovima, praktično je tu elitu učinilo zarobljenikom mantre da Srbija treba u novoj državi da bude ne samo najdelotvorniji činilac ujedinjavanja onih delova južne Austrougarske koji su težili da se se oslobode njenog jarma, nego da ima pravo da bude novi gospodar na tim prostorima."

Povezane vesti - PETI OKTOBAR: Zakasneli odjek Osme sednice

Šta su Srbi, odnosno Srbija, osim dominacije, kako tvrdite, tražili u SFRJ?

"Moje je čvrsto uverenje da se mi u Savezu komunista Srbije nikada nismo dobro razumeli oko toga šta je trajni interes srpskog naroda i Republike Srbije u jugoslovenskoj zajednici naroda. A svi ti poluvidljivi nesporazumi, potmule podele i istorijske zablude - sve je to opasnije počelo da eskalira ubrzo nakon Titove smrti. Prvi je Draža Marković - na najdirektniji način, već početkom 1981. najavio zahtev Srbije za promene Ustava donesenih 1974. Treba pri tom imati na umu da Srbija nikada, pa ni onda kada je ustavno-pravno bila ravnopravna sa drugima, nije bila puka i bezazlena članica jugoslovenske federacije. Ona je, kao brojna i teritorijalno najveća, imala u njoj uvek posebnu specifičnu težinu i objektivno veliki uticaj, pa i moć. I kada ona pokreće ta pitanja samovlasno i bez neophodnih prethodnih političkih dogovora, onda to mora da proizvodi i podozrenja i tenzije. A baš se tako krenulo, pre svega na autonomne pokrajine, te zlosrećne 1981..."

Utisak je da srpsko rukovodstvo nije bilo doraslo vremenu o kojem govorite?

"Srpsko rukovodstvo je u vreme ustavnih promena na čelu CK imalo Marka Nikezića. Na čelu države Dražu Markovića, a u pozadini, sve do 1972, iza obojice Petra Stambolića. A zna se šta se sve dešavlo od tada pa do dolaska Slobodana Miloševića na čelo CKSKS, odnosno do njegove famozne Osme sednice. U svakom slučaju, nije se Slobodan Milošević stvorio iz sebe: neki takav Slobodan je bio skoro zakonomerno potreban takvoj i tako nastrojenoj političkoj i nacionalnoj eliti Srbije. Bez takvog čelnika CK i onoga što se desilo na Osmoj sednici, ta Srbija ne bi mogla da ostvari tzv. antibirokratsku revoluciju, što je umiljato ime za srpsku nacionalističku kontarevoluciju, niti da krene u gaizmestanski podstaknutu "svetu bojnu "za razbijanje avnojevske Srbije i avnojevske Jugoslavije.
U tom viđenju ja sam Vam već na početku razgovora rekao da nema nikakve slučajnosti u tome što je Slobodan Milošević bio izbor srpske političke i intelektualne elite, a sada dodajem - Osma sednica je bila ne samo zakonomerni izboj političkog procesa koji mu je prethodio, nego i njegov nazadnjački prekretnički momenat, od čijih će se štetočinskih posledica pre svega srpski narod, ali i drugi, mučno i teško oporavljati još niz narednih decenija."
.
Liberali su bili poslednja šansa Broza i njegove Jugoslavije?

"Pa, rekao bih da mi danas sve više izgleda da je deo priprema Srbije za taj period posle Tita bio i obračun sa srpskim liberalima. Iako sam i ja, kao pripadnik te generacije, i od dela tzv. liberala, a naročito od one grupacije u tadašnjoj republičkoj nomenklaturi, koja je njih proterala sa političke scene, bio prokazan kao "anarholiberal", ustvrdio bih da, nažalost, ni sami liberali nisu razumeli, pošto su po svemu sudeći bili najizglednija šansa Jugoslaviji posle Broza, da nije mudro da tako idu na Broza."

Povezane vesti – Hag mu je nudio slobodu

Nisu oni išli na Broza?

"Jesu. Broz ili ljudi oko Broza su na kraju, moguće sasvim neopravdano, stavili znak jednakosti između liberala i Maspoka. Ali odlazak liberala, između ostalog, pravi osetan prazan prostor, sklonili su najbolje što je moja politička generacija imala, ja bih sigurno, da sam ostao u Srbiji, da se nisam zatekao u spoljnim poslovima, bio isto tako posečen kao što su bili posečeni i mnogi drugi. Bio sam tada ministar kulture i kada se sve događalo, mene su - znatno pre obračuna sa liberalima - proglasili nepodobnim, ali se u momentu obračuna nisam našao "pod sabljom", bio sam ranije na delikatan način šutnut u diplomatiju i preživeo sam. Tito je ubrzo uvideo da ne može samo sa Dražom Markovićem i Petrom Stambolićaem da vodi proces dalje, počeo je da traži saveznike i u onoj grupi koja je pre liberala dosta brutalno istisnuta sa političke scene Srbije. Tek kada se desila Osma sednica, ispostavilo se da je obračun sa liberalima u Srbiji postupno snažio u biti rankovićevski orijentisanu elitu, koja je bila izrazito nacionalistička i centralistička, tim je obračunom ostavljen prazan prostor za takve jarane kao što je Slobodan Milošević, koji je bio osmorazredni političar moje generacije; da ne govorim o nekim drugim ljudima koji su nakon te sednice igrali ogromnu ulogu, poput Mire Marković, Čkrebića, Bore Jovića i inih."

Hoćete da kažete da je Tito ubrzo prozreo političke namere i uverenja Draže Markovića, Pere Stambolića i tih ljudi?

"Ja mislim da Tito nije imao iluzija o tome da li su Ranković, Draža Marković i još neki bili manje ili više pritajeni nacionalisti, svest o tome da oni jesu bili i ostali komunisti..."

Ali da nastavimo o osnovnoj temi ovog intervjua - Osmoj sednici?

"Kad sam rekao da je ta sednica prekretnica, mislio sam da naglasim da se dolaskom Miloševića na poziciju svemoćnog čelnika Srbije završio proces transformacije Komunističke partije Srbije, koja je u Srbiji nesumnjivo izvela istinsku socijalnu revoluciju i dugo uspešno ostvarivala njene ciljeve, u kontrarevolucionarnu partiju koja je na svom kraju i pripremila i izvela temeljitu nacionalističku i antisocijalističku kontrarevoluciju. To je paradoks kakvih u istoriji sveta nemate mnogo. Pazite, kad govorim o revoluciji i kontrarevolucija, ne mislim na značenje pojma revolucija u ideološkom, nego u eminentno civilizacijskom poimanju toga pojma. Jer, niko ne može poreći da je period socijalističkog razvoja druge Jugoslavije, pa i Srbije u njoj, nesumnjivo period najvećih civilizacijskih pomaka."

Na šta mislite?

"Mislim na kulturni proces, na urbanizaciju, industrijalizaciju u Jugoslaviji i u Srbiji. Ja sam pravio statistiku i analizu prosvetnog razvoja pred sam kraj svog mandata. Bio sam ministar prosvete i analizirao sam razvoj prosvete za neku stranu reviju 70-ih godina, pred kraj svog mandata. Srbijaje, na primer, te godine dostigla nivo razvijenosti Francuske iz 1938. godine."

Govorite o kulturi?

"U celini, i na materijalni, duhovni i ukupni razvoj. Znate koji je to pomak za Srbiju, koja je te 1938. godine bila jedna izrazito siromašna zemlja nepismenog seljaštva, pri tom sa jednom od najbogatijih dinastija, ne u regionu, nego i u Evropi. Posle smo doživeli jednu žestoku kontrarevoluciju koja nas je srozala. Tu smo zahvaljujući svim onim posledicama koje je Osma sednica izazvala na putu koji je Srbija prošla od Osme sednice do danas. Molim vas, uzmite slučaj Vojvodine, koja je ostala i sada jedinstven deo Srbije, a pre "prisajedinjenja" sa Srbijom bila ispred Hrvatske po razvoju, a 1988m, u vreme "jogurt revolucije", samo malo iza Slovenije. Slovenija danas ima 28.000 evra BDP po glavi stanovnika, a Vojvodina je danas nerazvijeni deo Srbije. To su rezultati Osme sednice."

Raspad SFRJ?

"To pitanje ste mi postavili ranije, i nemojte ni slučajno mislite da ja spadam u ljude koji smatraju da je samo Srbija doprinela raspadu druge Jugoslavije. Srbija je najodgovornija iz dva razloga, prvo što je njena elita morala iz iskustva prve Jugoslavije da izvuče pouke i da shvati da ne možemo rešiti srpsko nacionalno pitanje, odnosno osigurati da svi Srbi žive u istoj državi, dakle, bez genetičkog inženjeringa, ako to nije Jugoslavija. A da bi u Jugoslaviji mogli Srbi da budu spokojni, da ne doživljavaju svake tri decenije neki Jasenovac, onda drugi narodi moraju da se u njoj osećaju ravnopravni sa njima. Tu pouku nikad nisu izveli. To je istorijska greška srpskog rukovodstva i pre i posle Miloševića.

Naravno, kad je reč o raspadu, nemojte prevideti da su i drugi narodi imali svoje i leve i desne delove elite, svoje nacionalšoviniste i secesioniste. I da je jačanje desnih pozicija u najvećoj od jugoslovenskih republika vrlo brzo uticalo na reinkarnaciju Maspoka u Hrvatskoj. Maspok je bio reakcija na otpore Srbije ustavnim promenama, dok je tuđmanovski Maspok bio reakcija na Miloševića koji je izbacio formulu "jedan čovek, jedan glas", koji je pokušao da napravi novu Srbislaviju. To je takođe politika Osme sednice."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...