Ko su bili i šta su radili članovi "Praksis" škole u Srbiji

“Moja strast prema politici je bila inspirisana revolucionarnim instinktom, inteligencijom, hrabrošću i heroizmom radničke klase u svojoj borbi za socijalizam. Drugi svetski rat i godine u zarobljeništvu stavili su me u direktan kontakt sa radništvom i seljaštvom i spojili me sa komunističkim militantima. Politika je ona koja je o svemu odlučivala. Ne politika kao takva: marksističko-lenjinistička politika. Prvo sam morao da je otkrijem. To je uvek teško za intelektualca. Tako je bilo i tokom pedesetih i šezdesetih, iz razloga koji su vam poznati: posledice ’kulta ličnosti’, XX kongres, zatim kriza međunarodnog Komunističkog pokreta“, objašnjavao je Altiser.

On je, stoga, stavio sebi u zadatak da se “odupre savremenoj ideologiji ’humanizma’“. On je “socijalizam s ljudskim likom“ ili prosto “humanistički marksizam“ smatrao “udarom građanskih ideologija na marksizam“ pa se zato smatra vodećim predstavnikom “antihumanističkog marksizma“.

Dušan Pirjevec je to učinio tek 1967. godine pošto pre toga Altiserove ideje nisu bile isuviše relevantne. Da bi to postale, bila su potrebna dva događaja, a u oba su na svoj način bili umešani jugoslovenski filozofi.

“Putin je mnogo toga naučio od Staljina”

Hajnc Fišer

Hajnc Fišer

Svet 26.02.2022. 12:05

“Putin je mnogo toga naučio od Staljina”

Kada je sredinom osamdesetih počela rasprava o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji i budućnosti Jugoslavije, slovenački intelektualci, Tine Hribar pišući o “slovenačkoj državnosti“ i Ivan Urbančič o jugoslovenskoj krizi, a posle njih i partijska nomenklatura, preuzimali su Pirjevčeve ideje iz članka “Vprašanje naroda“ koji je objavljen 1970. godine u magazinu “Problemi“.

U Jugoslaviji šezdesetih godina, recepciju postavki zapadnog marksizma razvijali su predstavnici “praksis“ filozofije koji su postavke Ernsta Bloha, Herberta Markuzea, Eriha Froma, Jirgena Habermasa i drugih koristili kao kritiku unutrašnjih kontradiktornosti samoupravnog društva i zahtevima za stvaranje humanističkog, istinski demokratskog socijalističkog društva.

“Praksis“ školi pripadali su Milan Kangrga, Gajo Petrović, Predrag Vranicki, Rudi Supek, Branko Bošnjak, Danko Grlić, Ivan Kuvačić i Danilo Pejović u Zagrebu; Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Veljko Korać, Zagorka Golubović, Vojin Milić, Andrija Krešić, Nebojša Popov i brojni mlađi filozofi u Beogradu. Oni su delovali preko Korčulanske letnje škole, koja je počela da se održava 1963, i časopisa “Praksis“, koji je izlazio u periodu od 1964. do 1974. godine.

“Humanistički marksizam“ nastao u Zapadnoj Evropi značio je kritiku politike i ideologije Druge internacionale, a samim tim i kritiku staljinizma. Njegovi glavni nosioci bili su pripadnici Frankfurtske škole, Herbert Markuze, Anri Lefevr i Erih From koji su učestvovali na prvoj letnjoj školi na Korčuli.

Letnja škola i časopis stekli su prestiž i značaj u stručnim krugovima u Jugoslaviji i inostranstvu, a časopis je ubrzo postao jedan od najprestižnijih marksističkih naučnih časopisa u Evropi.

Najveći naglasak u školi dat je tradiciji nemačkog idealizma i mladom Marksu. Mihailo Marković sažima osnovni stav Praksis grupe oko centralnog načela: “Čovek je suštinski biće od prakse, odnosno biće sposobno za slobodnu aktivnost kojom je transformisao svet, ostvario svoje specifične potencijalne sposobnosti i zadovoljio potrebe drugih ljudskih individua.“ “Praksis“ škola navodi da individualna aktivnost treba da bude osnova za kolektivnu aktivnost. “Praksis“ je u osnovi odbijao da je ljudska priroda ograničena objektivnim okolnostima.

U jednom trenutku, kako svedoči Nebojša Popov, uredništvu “Praksisa“ stigao je 1965. tekst francuskog marksiste Luja Altisera, ali je uredništvo odbilo njegovo objavljivanje sa obrazloženjem da je staljinistički. Kako opisuje Milan Kangrga, “dobili smo 50 stranica teksta Luja Altisera. Rudi Supek i ja trebalo je da damo recenziju tog teksta. Rudi je napisao da se tu radi o staljinističkom pozitivizmu. I ja sam napisao razornu kritiku ocijenivši da je rad ispod nivoa, da je staljinistički. Mi taj tekst nismo objavili, ali ga je Altiser objavio u komunističkom listu ’La Pensee’ i na temelju tog članka Altiser postaje zvezda marksizma na Zapadu. ...Nasuprot liberalnijem pristupu marksizmu, Altiser je zastupao najortodoksniji staljinističko-pozitivistički stav. Ako se gleda struktura komunističkih partija Europe i sveta, onda se zaključuje da je to normalno, jer su to bile staljinističke partije“.

U istom tonu nadovezuje se na ovu anegdotu i srpski sociolog Zaga Golubović: “Ja sam u to vreme predavala u Švedskoj pošto sam ovde sa kolegama isključena sa fakulteta. To je bilo više godina posle gašenja Praksisa, ali je u to vreme Altiser bio veoma popularan, tako da su me pitali da li sam altiserovac. Odgovarala bih da je za mene njegovo stanovište pozitivistički marksizam, odnosno za mene je to staljinizam.“

Altiser je tekst objavio u partijskom listu “La Pensee“ i bio je to prvi u nizu članaka o Marksu koji su kasnije sakupljeni u njegovoj najpoznatijoj knjizi “Za Marksa“. Tekst je podstakao francusku debatu o Marksu i marksističkoj filozofiji, a sam Altiser stekao je znatan broj pristalica. Inspirisan ovim priznanjem, počeo je da objavljuje više članaka o marksističkoj misli; 1964. godine Altiser je objavio članak pod naslovom “Frojd i Lakan“ u časopisu “La Nouvelle Critique“, koji je u velikoj meri uticao na misao “frojdomarksizma“. U tome on nije bio prvi. Mnogo godina pre njega Lav Trocki je verovao u sintezu psihoanalize i marksizma i nastojao da spoji Frojda i marksizam.

Time se posebno bavio šef i sponzor berlinskih psihoanalitičara Maks Ajtingon, rođeni Rus i čovek levičarskih stavova. Osnivač Berlinskog psihoanalitičkog instituta (1920) i predsednik Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja (od 1926), Ajtingon je bio bogat i društveni čovek. Gotovo da nije radio, ali su za njega radili mnogi psihoanalitičari. Manje je bilo poznato da je njegov brat, Naum Ajtingon, bio general NKVD-a koji je na kraju organizovao ubistvo Trockog u Meksiku.

Poštovanje takozvane Praksis grupe, labavo organizovane grupe uglavnom istomišljenika iz cele Jugoslavije, brzo se proširilo van evropskih filozofskih krugova. Već 1964. Erih From je u Njujorku organizovao simpozijum o socijalističkom humanizmu, a godinu dana kasnije objavio je sa “Dabldejem“ uređeni tom sa radovima sa simpozijuma. To je decenijama bila jedina knjiga o socijalizmu koja je bila široko rasprostranjena u Sjedinjenim Državama. Sadržala je eseje oko 35 istaknutih intelektualaca, među njima više desetina iz istočne Evrope, većinom filozofskih disidenata, ali i nekoliko onih koji su bili bliski partijskim linijama.

Pored drugih istaknutih filozofa, kao što su Herbert Markuze, Lisijen Goldman i Bertran Rasel, na simpozijumu i u zborniku se predstavila dominantna i najbrojnija grupa jugoslovenskih “praksis“ filozofa: Gajo Petrović, Rudi Supek, Predrag Vranicki, Veljko Korać, Mihailo Marković i Danilo Pejović.

From je, po savetu poljskog filozofa Adama Šafa, pozvao i Luja Altisera da pošalje svoj rad za zbornik. Altiser je to učinio, ali je tekst odbijen iz istih razloga koje su već prethodno naveli Kangrga i Supek: teze Altiserovog “antihumanističkog marksizma“ ličile su na staljinizam, što je bilo apsolutno bogohulno u ovom krugu humanističke inteligencije.

From je, dakle, odbacio prilog o mladom Marksu Luja Altisera, čiji su napadi na humanizam i karakterizacija mladog Marksa kao još uvek nemarksističkog bili daleko izvan perspektiva knjige. Na ovaj način From je pomogao da se za nekoliko godina odloži ulazak francuskog “antihumanističkog filozofa“ u svet engleskog govornog područja.

Altiser je prilično agresivno odgovorio na ovu uvredu, napisavši nekoliko pisama pritužbi poljskom komunisti Adamu Šafu, koji ga je preporučio Fromu. Altiser je takođe napisao nekoliko privatnih izveštaja dužine eseja o ovoj epizodi, koji su posthumno objavljeni pod naslovom “Humanistička kontroverza“.

Tekst je ipak objavljen, prvo u “Critica Marxista“, novom teorijskom časopisu Komunističke partije Italije, a takođe i kod i filozofske sekcije “Cahiers de I’ISEA“ (sa Žanom Lakroa kao glavnim urednikom), u Francuskoj (proleće-leto 1964), iako nije bio u skladu s njihovom orijentacijom.

Ali, ovo je ispalo dobro po Altisera jer je jednog dana u januaru 1965. objavljena kritika njegovog teksta u glasilu Komunističke partije Španije, “Clarite“, koju je napisao Horhe Semprun, što je izazvalo veliki odjek i široku debatu među evropskim komunistima. “La Nouvelle“ kritika objavila je “dosije“ o debati i otvorila diskusiju (mart 1965). To je trajalo mesecima.

From je u to vreme već bio u velikom sukobu sa “ocem“ neokonzervativaca Sidnijem Hukom, zbog kritika nuklearnog arsenala SAD. U nekima od njih je okarakterisao hladnoratovske stavove SAD prema Sovjetskom Savezu kao primer “ekstremne paranoje“. Sidni Huk, prvobitni marksista koji je prešao na stranu “hladnoratovskih jastrebova“ i svoju organizaciju Kongres kulturnih sloboda iznajmio za vođenje Hladnog rata u kulturi, između ostalih i CIA-i, optužio je Froma da “njegova pozicija u odbrani olakšava trijumf svetskog komunizma i opravdava ga kao manje zlo“.

Godine 1939. Huk je formirao Komitet za kulturnu slobodu, kratkotrajnu organizaciju koja je postavila pozornicu za njegovu posleratnu politiku suprotstavljajući se “totalitarizmu” na levici i desnici. Do Hladnog rata Huk je postao istaknuti antikomunista, iako je nastavio da sebe smatra i demokratskim socijalistom i sekularnim humanistom.

Krajem 1940-ih i početkom 1950-ih Huk je pomogao osnivanje Kongresa za kulturnu slobodu (CCF) i Američkog komiteta za kulturnu slobodu. Ova tela – od kojih je CCF bio najvažniji – delimično je finansirala Centralna obaveštajna agencija kroz različite frontove i nastojala su da odvrate američke levičare da nastave da zagovaraju saradnju sa Sovjetskim Savezom, kao što su neki ranije činili. Huk je kasnije u svojim memoarima napisao da je, “kao i skoro svi drugi“, čuo da “CIA daje neki doprinos finansiranju Kongresa“.

Ovo Hukovo angažovanje bilo je daleko od naivnosti ili slučajnosti, kako on voli da ga predstavlja. Na zvaničnoj strani CIA-e danas se nalazi tekst o poreklu Kongresa kulturnih sloboda i njegovim odnosom sa CIA-om koji počinje čuvenim motom ideološke borbe Sidnija Huka koji i danas služi kao misao vodilja svih “obojenih revolucija“: “Dajte mi sto miliona dolara i hiljadu posvećenih ljudi i ja ću garantovati da ću izazvati takav talas demokratskih nemira među masama – da, čak i među vojnicima – Staljinovog sopstvenog carstva, da će svi njegovi problemi za duži vremenski period isključivo biti unutrašnji. Mogu pronaći ljude“. (Sidni Huk, 1949).

Kongres za kulturnu slobodu smatra se jednom od smelijih i efikasnijih tajnih operacija CIA-e u Hladnom ratu. Ova organizacija imala je zadatak da pokaže da je komunizam bio smrtonosni neprijatelj umetnosti i misli.

Huk je predano pratio šta se događa na marksističkoj strani. Nije mu promaklo da je 13. marta 1966, nakon trodnevnog razmatranja, Centralni komitet Francuske komunističke partije jednoglasno usvojio “Rezoluciju o ideološkim i kulturnim problemima“. Navodno, uzimajući za predmet odnose između KP Francuske, intelektualaca i kulture, mnogi su ovu rezoluciju smatrali trenutkom kada je francuska Komunistička partija zvanično napustila svoje staljinističko nasleđe u nastojanju da se bolje integriše u francuski i zapadnoevropski politički život.

Za one koji su više zainteresovani za francusku marksističku filozofiju nego za francusku marksističku politiku, ovaj dokument se pamti i kao tekst koji je doneo izjavu partije o “humanističkoj kontroverzi“. On je služio ne samo kao ogledalo o odnosu između KP Francuske, intelektualaca i kulture, već i kao rešenje debata među partijskim intelektualcima koji su se nadmetali da njihove revizije marksističko-lenjinističke teorije budu usvojene kao zvanična partijska ideologija.

Kao istaknuti intelektualci i članovi Centralnog komiteta, Luj Aragon i Rože Garodi učestvovali su u svim razgovorima o mestu humanističke i antihumanističke filozofije i u trodnevnoj diskusiji, pisanju i reviziji koja je neposredno prethodila usvajanju rezolucije. Altiser, na koga se većina ove rasprave odnosila, nije, poput Aragona i Garodija, bio član Centralnog komiteta pa se njegovi argumenti nisu direktno čuli na plenumu. Zbog toga, on je odlučio da se tim povodom obrati javnim pismom. To pismo on je napisao, ali ga nikada nije poslao, već je ono ostalo u njegovoj posthumnoj arhivi.

U tom trenutku na njegovu stranu staje Sidni Huk, a iza njega celokupna “liberalna“ hladnoratovska mašinerija. Nije tome zasmetala ni Altiserova podrška sovjetskoj intervenciji u Čehoslovačkoj, koje se on kasnije odrekao.

U savremenijem sagledavanju Altiserovog uticaja u Jugoslaviji, Nikola Dedić u eseju “Althusser u Jugoslaviji“ polazi od prihvatanja francuske strukturalističke i poststrukturalističke filozofije, do koga dolazi krajem šezdesetih godina u pomeranju od egzistencijalizma i Hajdegerove fenomenologije ka strukturalizmu koji je predstavljao radikalnu “dijalektičku negaciju“ humanističkog horizonta jugoslovenske, pre svega marksističke filozofije. Ključnu ulogu u ovom prelazu realizovao je slovenački filozof Dušan Pirjevec, a to “novo kretanje“ započelo je Pirjevčevim tekstom “Svet u svetlosti kraja humanizma“ objavljenom na srpskom jeziku u prvom broju časopisa “Treći program“ 1969. godine. Do objavljivanja ovog teksta upravo na srpskom došlo je u nekoj vrsti kulturne razmene između Srbije i Slovenije. Pirjevec je imao naklonosti prema Radetu Konstantinoviću. Neposredni povod za ovakvo suočavanje jeste činjenica da je ljubljanski časopis “Problemi“ za godinu 1968, baš u onom dvobroju kojim je najavio izlazak na scenu nove slovenačke književno-teorijske misli, objavio sedam odlomaka iz Konstantinovićeve knjige “Pentagram“. Pirjevec je formulisao program nove slovenačke književno-teorijske misli u tekstu “Uvod v vprašanje o znanstvenem raziskovanju umetnosti“, objavljenom kao uvodnik u onom broju “Problema“.