Predrag Marković: "Imamo bolesnu fascinaciju silom"

„Moderne političke kampanje su bitno drugačije danas nego što su bile pre desetak godina. Dogodila se revolucija, koja svedoči da je televizija, kao najuticajniji medij za ove poslove, izgubila primat. Porazile su je društvene mreže. Poučan je primer Donalda Trampa, koji je na izborima za prvi mandat, a tek ovaj drugi, iza sebe imao jednu ili dve ozbiljne TV mreže. Ali, imao je društvene mreže i zahvaljujući tome pobedio je najpre Hilari Klinton, a posle i Džozefa Bajdena.“

Nemali broj ozbiljnog sveta, pa i političari koji učestvuju na ovim izborima, strahuje da će 26. oktobra SNS i Studentska lista proglasiti pobedu, što bi moglo izazvati nekontrolisani haos. Da li ste razmišljali o tome?

„Postoji sigurno i ta mogućnost ili čak nešto blaži scenario da se ostvari nestabilna većina kao u Bugarskoj. U Bugarskoj su imali čitav niz neuspešnih izbora, nisam siguran da je sada Rumen Radev uspeo da stabilizuje bugarsku vladu. Što se nas tiče, ne vidi se neki politički mir i stabilnost posle 25. oktobra. Ostaće uzburkane strasti, ostaće sumnja u izborne rezultate. To je sasvim izvesno i tu treba biti veoma pažljiv i veoma odmeren. Ja mislim da Ivica Dačić sa svojim iskustvom može da odigra veliku ulogu u smirivanju strasti.“

Mnogi strahuju da ovi izbori neće rešiti srpsku političku krizu, naprotiv, veruju da će se ona produbiti, što bi nas moglo uvesti i u građanski rat?

„Ne treba preterivati sa građanskim ratom. Nije bilo nestabilnije političke države od Italije i to u vreme kada je privreda cvetala, tako da politička nestabilnost ne mora da bude tako strašna kao što se sada nama čini. Italija je, recimo, jedan zanimljiv primer, Italija koja je stalno imala izbore i političke svađe, bila uspešna zemlja, a sada ni vlada Đorđe Meloni nije stabilna...“

Ali Italija ima jednu istorijsku državnost i slobodarsku nacionalnu tradiciju?

„Zapravo ne, republika je tek demokratska država, Italija se relativno kasno ujedinila. Pravu demokratiju su oni dobili 1945. godine. Ne treba potcenjivati ni demokratske tradicije Srbije. Mi imamo najstariju tradiciju slobodnih građana u ovom delu Evrope.“

Jeste, to je sve tačno, ali smo od toga pobegli dobrano?

„To je zanimljivo. Jugoslavija je bila, recimo, korak nazad. Kraljevina Srbija je bila uzor demokratije i tolerancije za razliku od Jugoslavije. To je opet ličnost. Kralj Petar je bio neobično tolerantan čovek za razliku od svog sina.“

Moj profesor Miloš Đurić, čuveni helenista, rekao je jednom prilikom da je Srbija pod kraljem Petrom I ličila na Atinu u vreme Periklea.

„Prava demokratija vratila se u Srbiju u vremenima kneza Mihaila Obrenovića i kralja Petra I. Kneza Mihaila su ubili, a Petrovu demokratiju prekinuli su balkanski ratovi i Prvi svetski rat.“

Srbi danas o politici pričaju sa neizmernom strašću, o politici pričaju na poslu, u kafani i kod kuće. Zbog čega?

„Treba gledati tog genijalnog Nušića, ’Narodnog poslanika’. On je to napisao u predvečerje prvih pravih izbora u Srbiji i tu je politička svađa ušla u porodicu. Znači, tast i zet se bore oko vlasti tako da zapravo to nije novina, nego mi stariji smo naučili na komunizam u kome se niko nije bavio politikom. U kome je bilo malo sramota baviti se politikom, što je nas zapravo skupo koštalo. Jer u to vreme najbolji mladi ljudi nisu išli u političare, recimo generacije rođene u ’50-im, ’60-im godinama. I šta je tu loše, što posle, kada je došlo vreme krize, drugi ešelon je vodio državu, a ovi prvi su se bavili drugim stvarima, novinarstvom, kulturom, medijima, biznisom... Tako da je, zapravo, ova opsednutost politikom povratak naše najstarije tradicije, mi smo narod koji baštini tradiciju ‒ politička svađa je bila u skoro svakoj kući od samog početka.“

Bio sam na krsnoj slavi mog prijatelja. On slavi Krstovdan, to je 27. septembar. On uvek za slavu ima brojne goste, 50-60 ljudi. I u jednom trenutku slavsko veselje se pretvorilo u političku raspravu mlađih, a bogami i starijih...

„Mi smo u permanentnoj krizi. Ova novija počela je kovidom. Sa kovidom je počela kriza, imali smo seriju kriza od kojih je samo jedna završena. Počela je sa kovidom, sa Dubonom i ’Ribnikarom’, litijum, pa sada, imali smo seriju neočekivanih kriza koje su zapravo ozbiljno uzdrmale poverenje u instituciju. Mislim da smo zaboravili početak ’90-ih, to je bilo vreme raskida životnih prijateljstava i druženja zbog politike, i drugi su bili osnovi, tada je bio nacionalizam, srpstvo, jugoslovenstvo itd. Prve te dramatične podele oko politike u Srbiji videli smo početkom ’90-ih kada su se porodice bukvalno cepale.“

Da li u toj priči može da se govori o nekoj srpskoj tradiciji bavljenja politikom gde ljudi neretko i sa razlogom  sumnjaju u vlast i državne institucije koje ne rade svoj posao? Što je dovelo i do korupcije.

„Ali da budemo skroz pošteni, nisu samo političke institucije korumpirane. Recimo, korumpiran je Univerzitet, strašno je korumpiran, Akademija je strašno korumpirana, kulturne institucije. Kada kažemo političari su pokvareni, kod nas je upitna i crkva koja se upliće u poslove koji joj ne pripadaju. Koja to institucija u srpskom društvu od crkve preko kulturnih ustanova, preko Akademije, Univerziteta nije korumpirana i na neki način podložna kritici? Tako da u tom smislu nisam siguran u to verovanje da su samo političari korumpirani.“

Nijedno društvo nije iskorenilo korupciju, nije to za Srbiju opravdanje, korupcija je pošast koja nagriza sva svetska društva.

„Južna Koreja je izuzetno korumpirano društvo, ali istovremeno efikasno i uspešno. Znači korupcija ne mora da je taj gorući problem. Ti korumpirani političari nešto naprave kao u Južnoj Koreji i Japanu, nisu upropastili zemlju, kao na primer, u Albaniji. U Albaniji je Flamingo revolucija usko vezana za korupciju.“

Na Zapadu korupciju kontrolišu određenim zakonima i znaju se neke granice, kao što je i sa krađom izbora u Americi. Oni priznaju da je 10 odsto glasova pokradeno.

„Na Zapadu, ne samo kad je u pitanju korupcija, i tamo se kvare uspostavljeni standardi. Recimo, nikada nije bio slučaj da se predsednik Amerike i njegova porodica obogate za vreme njegovog mandata. Tramp se kao predsednik SAD neslućeno obogatio i njegovi rođaci, prijatelji, što je nekada bilo nezamislivo. I ta kolevka moderne demokratije, Sjedinjene Američke Države, pokazuje da su se pokvarili standardi šta je političko poštenje, šta je dužnost, moralna.

Tramp je ušao u drugi mandat sa bogatstvom od 2,7 milijardi dolara. Za ove dve godine njegovo bogatstvo se uvećalo na sedam milijardi dolara. On je duplirao ili utrostručio bogatstvo za dve godine, što je nezapamćen slučaj i svako bi rekao da je to neka vrsta zloupotrebe političkog položaja.“

I kod nas su se neki ljudi enormno obogatili uz vlast.

„To je pogotovo karakteristično za siromašne zemlje. Za mene i ovu vlast simbol je, recimo, Slaviša Kokeza. Te stotine miliona koje se pominju za jednog čoveka koji je sa samog dna društva uspeo da se obogati pokazuju razmere kvarenja državnih institucija.

To je izgleda tragična posledica svih postsocijalističkih zemalja. Komunisti se nisu obogatili uz vlast, većina njih živela je u stanovima. On ima neke privilegije, ali ni približno tako nesrazmerno velike, u odnosu na obične ljude kao što je u postsocijalizmu nastalo.“

Kako to objašnjavate da je posle komunizma, koji se raspao ’90-ih, odjednom  procvetala korupcija?

„U komunizmu imali smo jedan suptilan mehanizam, a to su kadrovi, što bi rekao Lenjin, kadrovi rešavaju sve. Znači, komunizam je birao kadrove. Primerice, mladog Đoku Kesića, negde u gimnaziji je pozvao direktor škole i rekao: ’Ti si dobar čovek i dobar đak, ti ćeš biti član partije, tj. Saveza komunista...’  A onda je krenula ta regrutacija sa ulice, partija je i dobar deo kadrova regrutovala na ulici. Ali, u svim partijama postsocijalizma, najbolji su bivši komunisti. Kao što je Kvašnjevski u Poljskoj, kao što je Ivica Dačić u Srbiji...“

Sve partije na vlasti u javnom govoru tvrde da živimo u demokratskom društvu, što bi podrazumevalo da državne institucije rade svoj posao bez upliva partije na vlasti.

„To je stanje koje podrazumeva da su zakoni pusta forma. Meni je najbolji primer formalnosti zakona zakon o homoseksualnom braku u Crnoj Gori. Na papiru to su najveći standardi tolerancije prema seksualnim manjinama koje postoje. U stvarnosti Crna Gora je jedan od šampiona Evrope po abortiranju ženskih fetusa, zato što sada rano može da se vidi pol deteta. I tamo se vodi velika borba da se smanji abortiranje ženskih fetusa. Kada bismo gledali samo zakonodavstvo, to je ugledno napredno zakonodavstvo koje toleriše, koje uvodi te nove standarde, ali u stvarnosti situacija je drugačija... Tako da je ta razlika između forme koja je pod pritiskom dela Evropske unije uvedena u mnogim zemljama i stvarnog ponašanja velika.“

Moguće je da su Srbi nekakav fenomen: u većini zapadnih zemalja građani o politici razmišljaju kad izađu na birališta. Srbi sa politikom svakodnevno intenzivno žive, to im je neka vrsta duhovne hrane?

„To je neka mentalitetska odlika. Ima jedna stvar koja je možda čak i smešnija. Kod nas se ljudi bave svetskom politikom. Kod nas na svakoj slavi ljudi pričaju – Tramp, Putin, Si. Ja ne mogu da zamislim da Holanđani toliko raspravljaju o Trampu, Siju. Kod nas ljudi žive u lošim uslovima, bez kanalizacije sa nerešenim komunalnim pitanjima, ali zato imaju mišljenje o velikim svetskim pitanjima.

Mi imamo jednu osobinu koja je neobična, a to je ta aktivizacija mlade generacije koja je bila pasivna i apolitična, i to se nije dešavalo do sada. Sazdana je nova pojava, i ne samo kod nas, to je u celoj Evropi, to je iznenađenje. Takozvana generacija Z, aktivirala se i u Francuskoj i u nekim drugim zemljama. U Francuskoj to izlivanje politike u srednje škole je bilo potpuno neočekivano. Nekada su studenti bili aktivni, a sada su aktivni srednjoškolci što nikada nije bio slučaj. I to su te nove pojave koje još nisu objašnjene dovoljno, ne znam kako je do toga došlo. Očekivalo se potpuno suprotno, da su te nove generacije izolovane, posvećene same sebi, usamljene. Međutim, možda je to baš odgovor. Jer imaju želju da pripadaju nekoj zajednici, da ne budu sami, onda nalaze tu političku zajednicu.“

Kafana u Srbiji je ozbiljna institucija, kafana u Srbiji je prvi oblikovani socio, kulturološki i politički reper koji se poštuje. Malo je poznato da je dnevni list „Politika“, najstariji na Balkanu, osmišljen i dogovoren u kultnoj kafani „Tri šešira“.

„To je vrlo važno i vrlo tačno. Mi smo jedna kafanska kultura, gde je mnogo toga važnog osmišljeno i urađeno. Istovremeno u kafanama je propalo mnoštvo stvaralaca, što su svoju kreaciju potrošili na dosetke. Komad ’Profesionalac’ je jedna zanimljiva ilustracija te pojave. To je pisac koji je sve što je imao da kaže rekao u kafani, ništa nije ostalo. A to se desilo mnogim velikim ljudima, kao što je Mihiz, i mnogim drugim. Kafana je istovremeno i nadahnuće i groblje tih velikih ideja. Neke stvari su nastale u kafani, a neke su uništene.“

Vratimo se našim političkim strastima. Uz očiglednost da Srbi sve svoje vreme potroše na priču o politici, nameće se pitanje – koliko bi koristi imali da su to vreme potrošili da su ulagali u sebe, u svoj posao, koliko knjiga su mogli pročitati, ili korist da su to vreme potrošili na druženje sa najbližima?

„Sada imate neprijatelja svega, a to su ovi mobilni telefoni. Ljudi su prestali da čitaju, samo sede i gledaju šta im trepće na ekranu tako da se ova politička aktivacija odvija delimično i na tim mrežama. Ljudi su strašno oštri i strašno su borbeni kada su u pitanju mreže. Ali ono što je neobično je da su možda baš zato mnogi osetili potrebu da izađu iz tog svog mehura telefona. I naravno da, s druge strane, slobodno vreme ima možda svoje dobre osobine. Nije slučajno da su planinski ljudi stvorili veličanstvenu epsku poeziju. Jer oni imaju više vremena za razmišljanje od ovih ratara. On zapravo ima kad da razmišlja, a ovaj kopač i ratar nema.“

Političke strasti u Srbiji počinile su mnoga ubistva. Od Karađorđa do Đinđića, učinjeno je toliko zločina. Za mali narod kao što su Srbi, užasno velike brojke. Kažu da je Miloš ubio 11 svojih vojvoda. On je vojvodu Molera izručio Turcima, koji su ga maltretirali, umro je od batina i zverskog mučenja.

„Najstrašniji primer je Karađorđe. Ali ubistvo kneza Mihaila Obrenovića je verovatno najtragičnija propuštena šansa naše zemlje. On je u Srbiju uneo tračak prosvećenog apsolutizma. Izgradio je Narodno pozorište, uveo Vukov jezik, izgradio Univerzitet, neverovatno mnogo je uradio. I imao je besprekorno dobre odnose sa svim susedima. Njegova diplomatska mudrost je spektakularna. Sklopio je dobre veze sa Mađarima, Hrvatima, sa Grcima, sa svima, a imao je onu viziju ujedinjenja svih južnoslovenskih naroda. Njegova smrt je jedna od onih tragedija koje zaista menjaju tok istorije. U ovom slučaju skoro sigurno na goru stranu.“

Sa tom istom strašću ubijeni su kralj Aleksandar Obrenović i Draga Mašin?

„To je isto jedan strašan zločin, a mi danas imamo idealizaciju tih, koji su to osmislili i učinili, koji su zapravo ličili na paravojske iz ’90-ih godina, sem što nisu lopovi. Oni se nisu obogatili u ratu. To je razlika između njih i paravojske ’90-ih godina. Crnorukci su dali jednu mračnu notu našem razvoju i stvorili vrlo lošu sliku o Srbiji u svetu. Oni su pretili kralju Petru i Aleksandru.

Ono što mene brine, a to je što mi često idealizujemo te krvoloke. Kod nas su crnorukci prosto pomalo idealizovani. Kao što ljudi smatraju da su Krcun i Ranković veliki Srbi, a oni nisu ništa uradili za Srbe. Naprotiv, počinili su strašne zločine, ubijali ljude bez suda pod formom ’neprijatelja revolucije’. Jedan kolega istoričar je napravio spisak poimenice stradalih ljudi, od oktobra 1944. godine do početka marta 1957. godine kada je Ranković naredio da nema više ubijanja, bez sudske odluke, da je ubijeno više od 60.000 ljudi u Srbiji. Hoću da kažem da je to neshvatljivo, da se dva čoveka koja ništa nisu radila za srpski narod u životu sada smatraju za velike Srbe. A ima takvih pojava, nažalost, i danas kada se proglašavaju za najveće srpske junake ljudi koji to zapravo nisu, koji su naneli više štete srpskom narodu nego koristi.“

Među ubijenima nisu bili isključivo Srbi?

„Da, ljudi to tumače kao antisrpstvo protiv komunista. Prvo od tih 60.000 pola su manjine, 25.000 su Nemci, pet hiljada su Mađari, pet hiljada su Hrvati. U komunističkoj kulturi, da bi učvrstili bratstvo i jedinstvo, u partizanskim filmovima, nemate domaće izdajnike, vrlo malo, imate četnike, ali to je ideološki. Nemate bratoubilačkog rata. Vrlo su retki partizanski filmovi, ima ih nekoliko, gde je glavna tema bratoubilački rat. Evo ’Valter brani Sarajevo’, jedan od najlepših filmova, nema ustaše. Nego se građani Sarajeva svi zajedno bore protiv Nemaca.“

Kad smo kod Brozove politike, kako je bilo moguće da na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine Broz unosi da će Kosovo biti autonomna pokrajina. A Kosovo čak ni u plemenskim zajednicama nema traga bilo kakve državnosti. Navodno, Moša Pijade je pitao zašto Kosovo, a ne Lika, Banija, Kordon, srpska zajednica koja je stradala od pokolja NDH, koja ima izraženo učešće u partizanskoj vojsci?

„A podsetimo u prilog te priče da je Ranković ustao protiv tog Mošinog predloga. Znači Tito nije sam donosio takve odluke. Ranković je rekao, ne, ne, nema potrebe, to je isti narod. Toliko o tom velikom zaštitniku Srba. Moša je bio protiv, on je jedini u rukovodstvu koji je imao osećaj za nekakvu nacionalnu ravnotežu, uz Jovana Veselinova. Ali Ranković je bio energično protiv tog Mošinog, a Tito je naravno rekao – drugovi, evo to je lepo, evo drug Marko... U tom smislu zanimljiv je nedostatak solidarnosti među Srbima koji karakteriše, recimo, komunističke elite. Uvek su se Srbi međusobno obračunavali, za razliku od Slovenaca koji su se držali prema centru solidarno.“

Šta je to u srpskom biću da Krcuna i Rankovića proglase za velike heroje i velike Srbe?

„Ja mislim da mi imamo bolesnu fascinaciju silom. Da li mi volimo Putina što je Rus ili moćnik i diktator? Šta je veći faktor za ljubav? Ne znam da li mi glorifikujemo te silnike i moćnike ili, recimo, mi nemamo nikakav odnos, prema knezu Mihailu ili kralju Petru I. Zaboravili smo ih, a to su najbolji vladari koje smo imali. A silnike i krvoloke više cenimo. To su isto veliki vladari, kao Miloš, ali po načinu vladanja, Miloš je ličio ponekad više na turskog sultana... A njegov sin Mihailo bio je evropski princ. Prave demokratije u Srbiji su stolovale u vreme kneza Mihaila i kralja Petra I.

Tu ima neki problem. Znači da nas ta fascinacija i jedan infantilni deo našeg nacionalnog bića vodi ka brzim i lakim rešenjima. Kao Krcun i Ranković. Oni bi silom rešili problem Kosova, što je nemoguće, čak su i oni to znali, naravno. Ta priča o Krcunu i Rankoviću koji su držali Kosovo je potpuna laž.“

I danas su nam Kosovo i Metohija kost u grlu. Imamo Briselski sporazum i francusko-nemački dogovor?

„Naša situacija sa Kosovom i Metohijom u 21. veku je tako teška. Deo naše desnice olako daje obećanja, optužuje vlast za izdaju. Ja mislim da je to preterano i neodgovorno. Prvo, ti ljudi koji tako lako pozivaju na oštre mere Albancima, da li su spremni da svojim životom brane svoj stav. Izraelci, životima brane svoju državu, to smo videli i 7. oktobra. Oni životima brane državu. Oni ljudi što su izginuli u tom napadu Hamasa, mnogi od njih su Amerikanci koji su došli da žive i umru za svoju zemlju. Koliko ima Srba koji su spremni da daju svoj život za Kosovo i Metohiju?“

Čini se da je ubistvo premijera Zorana Đinđića visok procenat ljudi prihvatilo sa prikrivenim odobravanjem, što je neobjašnjivo?

„Ima jedna stvar koja je potpuno užasavajuća, a to je da se toliko kriminal osilio da su kriminalci imali dovoljno samopouzdanja da ubiju premijera Đinđića. Tako nešto u modernoj istoriji je bez primera. Bilo je mafijaških ubistava političara u Italiji, ali da kreneš na sam vrh države to je dokaz koliko je naša država bila slaba.“

Ta vlast koja je došla posle pada Miloševića nije bila samo slaba, nego ogromna većina ljudi koji su ušli u vladu nije znala šta je država. Ali, ne verujem da je Đinđić ubijen samo odlukom zemunskog klana?

„To je za veliko razmatranje, kao i ubistvo kneza Mihaila. Mi nikada nismo otkrili političku pozadinu u slučaju Đinđića, kao i ubistvo kneza Mihaila Obrenovića. Ona dvojica braće, što su ubili kneza Mihaila, ubijeni su vrlo brzo, a isto tako i vođe zemunskog klana. To znači kao da je u oba slučaja država izbegla da dođemo do istine u dva strašna događaja u srpskoj istoriji.“

Političke strasti u Srbiji nisu samo ovovremene, one prate Srbiju kroz istoriju i čine joj ozbiljne štete?

„Jedan nobelovac, ne mogu sad da mu se setim imena, objašnjava da državne institucije čine blagostanje neke države. Ove zemlje koje su propale nisu imale snažne institucije u svim sferama života. U Švedskoj su ubili premijera Palmea, ubistvo nije razrešeno, ali ni na koji način nije poremećen rad švedske države.“

Da li je urušavanje obrazovnog sistema, koje je počelo ’90-ih godina i nastavilo se do danas, uz obeščašćeno novinarstvo, dovelo do krize u kojoj se nalazimo?

„Obrazovni sistem, zapravo, funkcioniše, ali se ne poštuju rezultati. Meni je najočitiji primer doktora Miodraga Stojkovića, genetičara i embriologa, koji je u Leskovcu hteo da napravi jednu od najboljih bolnica na svetu za sterilitet i proces veštačke oplodnje. Međutim, lokalni rukovodilac, koga zovu Faraon, oterao ga je. Tako nešto ni u komunističkom sistemu nije moglo da se dogodi. Sada su uveli primere da se propisuje unapred šta treba da ima skulptura na sebi, što je bilo nezamislivo da uradi bilo ko od starih političara, i ne samo Tito, koji se nije mešao u te stvari, a tek ovi ispod njega. Bilo je poštovanje drugova umetnika, ili drugova profesora, ili drugova novinara. Političari su ih poštovali. Ovu neprimerenu praksu uvela je i DOS-ova vlast. Mada je i Srpski pokret obnove simbol kvarenja institucije. Šta su sve uradili po gradovima gde su imali vlast? Uz rame su im stajali radikali.“

Vrlo poštujem onaj Hegelov nauk da svaki narod zaslužuje vlast koju ima.

„Mislim da smo mi tu malo gore prošli jer ta Hegelova krilatica je malo fatalistička. Znači, tako ste narod loš pa imate lošu vlast. Ali zapravo neki put je vlast gora od naroda. Uzeo bih za primer čoveka koji je bio predsednik Upravnog odbora Televizije Srbije kao najvažnije medijske institucije, a sada je direktor ’Službenog glasnika’, koji je najvažnija izdavačka institucija. Koji je završio 2025. godine studije na nepostojećem fakultetu. Banalna stvar. Klanšček je završio audio-produkciju na Megatrendu 2025. godine, a fakultet je već ukinut. To je kriminal, ili imaš diplomu ili nemaš. On je veliko zlo. Pokojni Slavoljub Đukić, veliki srpski novinar, rekao je: ’Četiri zla u Srbiji: Šešelj, Drašković, Dinkić i Čeda Jovanović.’ Za Čedu je preterao, ali za ovu trojicu nije.“

Šta bi trebalo danas da radimo, da izađemo iz ove ozbiljne političke krize?

„Za početak držati se slova zakona. Banalna stvar, svaki konkurs treba da je pravedan. Sada imamo afere oko toga ko je kako izabran za zvanje profesora, direktora. Znači, ko može da bude direktor velike, važne medijske kuće ili firme. Moramo uspostaviti državu u kojoj su tri grane vlasti nezavisne i da državne institucije rade svoj posao, a vlast to da poštuje. Stvari su tu jasne, to je stari nauk i mi ne govorimo ništa novo. A da smo to zaboravili ‒ jesmo.“