Vesti
22.03.2021. 15:58
Mirko Mlakar

Proleće patrijarha Porfirija

porfitije-tan2021-2-28_174543643_2.jpg
Izvor: FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC

U četvrtak, jedanaestog marta ove godine, sajt Srpske pravoslavne crkve obavestio je da je Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Porfirije Perić u Patrijaršiji u Beogradu primio Aleksandra Bocan-Harčenka, ambasadora Ruske Federacije u Republici Srbiji. Idućeg dana ujutro saopšteno je da je primio Andriju Mandića i Milana Kneževića, vođe koalicije Demokratski front u Republici Crnoj Gori, a posle podne je saopšteno da je (odvojeno) primio Entonija Godfrija (Anthony Godfrey), ambasadora Sjedinjenih Američkih Država, i apostolskog nuncija nadbiskupa Lučana Surijanija (Luciano Suriani).

Sudeći po broju redaka, najznačajniji je bio susret sa političarima iz Crne Gore. Sastanku sa Mandićem i Kneževićem posvećeno je skoro 400 reči, mnogo više nego ostalim gostima, redom diplomatama. Posetu je teško ne staviti u kontekst izbora u Nikšiću 14. marta i uopšte odnosa snaga u Crnoj Gori. U nedelju je Evropski tim za Nikšić, okupljen oko Demokratske partije socijalista Mila Ðukanovića, osvojio 40, a koalicija „Za budućnost Nikšića“ okupljena oko Demokratskog fronta 26 odsto glasova. Ali, Mandić je mogao da proglasi pobedu jer njegova predizborna koalicija ima s kim koalirati nakon izbora. Druga je stvar kakvi će biti odnosi u vladajućoj koaliciji na državnoj ravni, sa premijerom Zdravkom Krivokapićem, svojevrsnim političkim obrazom i odrazom Amfilohija Radovića (1938-2020), nedavno umrlog mitropolita crnogorsko-primorskog. Odmeravanje snaga u rodnom gradu predsednika Crne Gore Đukanovića prevazilazilo je lokalne okvire i po tome što pristalice DF-a nisu uzvikivale samo "Milo, lopove" nego i "Kosovo je srce Srbije".

Povezane vesti - PORFIRIJE: Molitva je odgovor na rušenje i paljenje na KiM

U poslepodnevnim časovima nedelje, 14. marta, u vreme kad je bilo jasno da će nikšićke izbore izgubiti procrnogorske snage, koje su 2008. godine priznale tzv. Republiku Kosovo, patrijarh srpski stigao je u Pećku patrijaršiju. Prva tri dana vaskršnjeg posta proveo je u molitvenom tihovanju, uz najstroži vid posta. Taj boravak na Kosovu, prema našoj (pr)oceni, najznačajniji je događaj u prvih mesec dana Porfirija Perića na tronu Svetog Save. Već zbog toga što je manastir pod direktnom nadležnošću poglavara Srpske pravoslavne crkve, patrijarsi ga relativno često posećuju. Ali koji je patrijarh u poslednjih sto godina, od obnove Pećke patrijaršije, odnosno osnivanja SPC, stavropigijalnu lavru posetio u tako kratkom vremenu nakon svog izbora?

Dva susreta

Ipak, mnogima je najznačajniji, ne samo u prvom mesecu novog patrijarha, njegov odnos sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Pa vide "svečano likovanje" u Vučićevoj poruci da je "sa radošću" primio vest o izboru za naslednika trona Svetog Save. Ali ne bi li predsednik istu poruku, bez obzira na svoje osećaje, uputio i da je izvučena koverta s imenom nekoga od preostalih kandidata (episkopa bačkog Irineja Bulovića i banjalučkog Jefrema Milutinovića), pa i da je među trojicu ušao i kao pobednik izašao, na primjer, vladika diseldorfski Grigorije Durić?

„Pravoslavlje“ od 22. februara objavilo je „Besedu Patrijarha srpskog G. Porfirija na ustoličenju 18. februara 2021. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu“. Inače, patrijarh je 18. februara bio izabran, a ustoličen je 19. februara. Devetnaestog februara na sajtu SPC-a objavljeno je, pod naslovom "Susret patrijarha Porfirija i predsednika Vučića", da je toga dana Njegova Svetost u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu primio predsednika Vučića. I ispod fotografije ništa više. Odnosno, samo se usmerava na Vučićevu radosnu čestitku. Da nije opet reč o nekoj grešci ili možda tajnom domunđavanju, jer taj susret nismo pronašli na sajtu predsednika republike.

Foto: TANJUG/ ZORAN ZESTIC Foto: TANJUG/ ZORAN ZESTIC

Bez matematike

Susret patrijarha i predsednika u punijem kapacitetu održan je 24. februara u zdanju Predsedništva Srbije. Posle sastanka patrijarh je izjavio da je imao priliku da čuje "u najkraćim crtama elementarne osnove geopolitike u užem smislu te reči". Patrijarh je rekao da je naglasio da nije političar, ne zbog toga što nema afiniteta za politiku, nego zato što je Crkva saborni organizam koji, ma koliko to bilo teško, ponekad i nemoguće, "ima cilj da sabira, da gradi mostove, otupljuje oštrice i prevazilazi polarizaciju", pre svega da propoveda smisao svakog pojedinca, ali i čitavih naroda nezavisno od toga kakve su okolnosti, rekao je patrijarh i naglasio da često okolnosti ne biramo, nego su izraz promisli Božije i da zato nemamo pravo da se žalimo bilo kome nego da zasučemo rukave i da svaki problem i poteškoću shvatimo kao zadatak koji moramo rešiti.

"I ovom prilikom sam rekao ono što jeste izraz čitavog Sabora SPC da ćemo činiti sve što je do nas kao pastira da našem narodu bude što je moguće bolje, a da to ne bude na uštrb drugih naroda, svesni da isključivo dijalogom i razgovorom možemo upoznati jedni druge i prepoznati vrednosti jedni kod drugih, a onda samim tim stvoriti preduslov za prevazilaženje iskušenja i nesporazuma kojih nažalost ima mnogo", reči su patrijarhove. Ostaje da svi zajedno, svako sa svoje pozicije – Crkva i verni narod sa jedne, a država i državne institucije sa druge strane, činimo sve na korist našeg naroda, a nikako na uštrb drugih, poručio je patrijarh Porfirije.

Inače, patrijarh je u Predsedništvu bio bez bele panakamilavke sa krstom. Verovatno je opravdana pretpostavka da je do sastanka došlo iznenada, bez prethodne najave ili uopšte nije bila reč da će se pojaviti u javnosti (medijima je iz Predsedništva susret bio najavljen pre podne istog dana). Da nije patrijarh mislio da je reč o nezvaničnom razgovoru, onako, uz kafu i sokić, ili je stvar zeznuo nekoncentrisani đakon?

Patrijarh je 28. februara u Jasenovac došao s belom panom na glavi i u belom automobilu. Nije to imitiranje "papamobila", modifikovanog moćnog automobila, sa neprobojnim staklom i drugim merama bezbednosti, koji je na raspolaganju katoličkom poglavaru. Patrijarh je iz Zagreba doputovao u „hjundaiju i30“, koji je, kao i brat mu „kija sid“, južnokorejska konkurencija „Folksvagenovom“ „golfu“ ili „Fordovom“ „fokusu“. Ne bi bio red da je u osiromašenu Posavinu (Sisačko-moslavačka županija) došao u automobilčini s „Leksusovim“ znakom, a koji je Porfiriju ostao posle smrti Jovana Pavlovića (1936-2014), njegovog prethodnika na mestu mitropolita zagrebačko-ljubljanskog. Osim toga, možda je novi patrijarh i na ovaj način hteo da ponudi primer svojoj braći u episkopatu da dizajnirane stotine konjskih snaga ne dovode brže ni do mira i dobra na zemlji ni do slave nebeske. (S druge strane, podrazumeva se da vladika kome je eparhija brdsko-planinska neće koristiti neki mali gradski automobil.)

Foto: TANJUG/ TANJA VALIC Foto: TANJUG/ TANJA VALIC

Prema patrijarhovim riječima, mesto stradanja jasenovačkih mučenika treba da bude temelj iz kojeg će niknuti stub i oganj mira i oko kojeg se onda koncentričnim krugovima poruka mira, njegova snaga i energija šire sve više i sve dalje. „Na ovom mjestu ljudi su pokazali koliko se mogu otuđiti od onog što je u njih utkano“, kazao je patrijarh i podsjetio na riječi apostola Pavla da je Bog „od jedne krvi stvorio svaki narod” i da je „svaki narod stvoren da bude narod Božji”. Oni koji su u Jasenovcu učinili najmonstruoznija zla ispisali su se iz svakog naroda i upisali u neljude. Nekoliko dana nakon te posete, rekao je da Jasenovac nije prostor u kojem se bavimo matematikom, sabiranjem i oduzimanjem, već prostor u kojem Crkva pokušava skromno i dostojanstveno da napravi mesto molitve.

Referendum 1389.

Prema tekstu koji je dan uoči izbora objavila „Republika“, portal „Srpskog telegrafa“, grupa vladika se okupila u Kraljevu, gde su dobili "jasan nalog službe jedne od država koje su bombardovale Srbiju da po svaku cenu spreče da neko od patriotski nastrojenih vladika postane patrijarh". Trojici vladika – banjalučkom Jefremu, zagrebačkom Porfiriju i bačkom Irineju, koji imaju najviše šansi da budu izabrani za patrijarha, "preti namerno zaražavanje koronom ili trovanje, upozoravaju izvori 'Srpskog telegrafa' iz vrha SPC", pisalo je u istom članku. Ako uopšte postoje "izvori" za ovakav tekst, može se pretpostavljati do kojeg episkopa mogu ili moraju tragovi da vode. Od te igre detekcije važnije je da "grupa vladika" navodno u stranoj službi nije uspela da spreči jednoga od trojice da postane patrijarh, ali, eto, dogodila se mogućnost zaražavanja koronom. Po našim izvorima iz vrha SPC, pošto je prethodnih dana bio u kontaktu sa sveštenikom (ili đakonom?) za koga se ispostavilo da nenamerno ima Covid-19, patrijarh se, po savetu lekara, preventivno povukao u izolaciju.

Patrijarh zbog izolacije nije mogao doći na ispraćaj umirovljenog episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog Atanasija Jevtića (1938-2021), ali je 6. marta na opelu u Trebinju pročitano oproštajno slovo Njegove Svetosti. "Tamo gde je bio vladika Atanasije bili su i sveti oci i učitelji Crkve", poručio je patrijarh, koji se, između ostalog prisetio dana svojih studija, kad su mu predavali "on, zajedno sa divnim profesorima, našim ocima Amfilohijem i Irinejem". Nije izostavio "kapitalnu činjenicu" kojom Srpska crkva, srpska kultura i narod treba da se ponose: vladika Atanasije je uz svete Justina (Popovića, 1894-1979), Nikolaja (Velimirovića 1881-1956), "najplodniji i verovatno u svetu najpriznatiji i najpoznatiji" srpski bogoslovski pisac.

Utisak je da su Porfirijeve reči bile više od kurtoaznog odgovora na vladičinu poruku iz bolnice. Koronom zaraženi vladika je rekao da je Porfirijeva beseda na ustoličenju bila briljantno sastavljena i virtuozno proiznesena, a posebno mu se svidio deo posvećen važnosti Kosova. Atanasije bi sigurno bio zadovoljan da je mogao čuti ono što je patrijarh izjavio za Radio-televiziju Srbije – da je Kosovo suštinski deo Srbije, iako Srbija fizički u ovom trenutku nije prisutna na Kosovu u punom smislu te reči i da je "referendum o Kosovu održan na Vidovdan 1389. godine". Prizemnija je priča što u to doba nije bilo albanske debele većine, ni Evropske unije, ni Sjedinjenih Američkih Država... ali o tome se prevashodno treba brinuti Vučić.

Porfirijevo slovo o Atanasiju nije mogao u Hercegovini da čuje niko od državnih funkcionera iz Srbije. Na sahrani episkopa Atanasija, na kojoj je glavni govornik bio vladika Grigorije, po nekakvom rangu najviši iz Republike Srbije zapravo je bio princ Filip, sin "prestolonaslednika" Aleksandra Karađorđevića. Iz Atanasijeve rodne Srbije nije bilo niti jednog političara bar ministarskog ranga, a bili su crnogorski premijer Krivokapić i predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović. Politička elita bila je na sahrani Amfilohija, na kojoj je govorio i Atanasije, a na oproštaju od patrijarha Irineja Gavrilovića (1930-2020) govorili su i predsednik Vučić i Milorad Dodik, srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine.

Povezane vesti - PORFIRIJE: Crkva sabira i gradi mostove, otupljuje oštrice

U ovih mesec dana novi je patrijarh na sve strane stizao. Isporučio je pomoć stradalima u prošlogodišnjem zemljotresu na Baniji; čestitao je Novaku Đokoviću pobedu na Australijan openu; izjavio saučešće porodici Đorđa Balaševića; u Zagrebu bio među učenicima i nastavnicima Srpske pravoslavne gimnazije „Kantakuzina Katarina Branković“, bogoslužio i poručio da je u tome gradu doživeo ljubav na svakom koraku, iako je, kad je 2014. dolazio za mitropolita, osećao strah, a stigao je i da služi opelo Milivoju Srbljanu, dugogodišnjem važnom članu Hora Sabornog hrama; komentarisao je "Daru iz Jasenovca"; odgovarao je i na novinarsko pitanje o istopolnim zajednicama; a stigao je i na kosovsko trimirje. Na osnovu toga kako se dosad nosio sa svojim zaduženjima, neko sa strane bi mogao zaključiti da kao da se Porfirije celog života spremao da bude patrijarh?!

Moglo bi se reći da vreme radi za novog patrijarha. Patrijarh Porfirije ovoga će leta navršiti 60 godina života (rođen je 22. jula 1961). Njegov prethodnik Irinej (1930-2010) postao je patrijarh sa punih 79 godina, a Pavle Stojčević (1914-2009) u 76. godini. Gledano po godinama starosti u vreme izbora, Porfiriju su najbliži Vikentije Prodanov i German. Prvi je rođen u avgustu 1890. i patrijarh je postao u julu 1950. godine. Međutim, Vikentije, Vojvođanin kao i Porfirije, umro je već u julu 1958. i njegova je smrt još pod nerazjašnjenim okolnostima, kao i patrijarha Varnave (1880-1937). Godine 1938. Varnavu je nasledio Gavrilo Dožić (1881-1950). Vikentijev naslednik German, koji je na tron Svetog Save postavljen kad je imao 59 godina – na tom se mestu zadržao 32 godine. Bio je nesposoban da obavlja svoje dužnosti i umro je godinu dana posle izbora novog patrijarha (Pavla).

I patrijarsi izabrani pre 60. rođendana imali su dugogodišnji episkopski staž. Najduži je Porfirijev. Za jegarskog (vikarnog) episkopa izabran je još 1999, pre svog 38. rođendana, a German je imao najkraće episkopsko radno iskustvo, samo sedam godina. Na temelju tako dugog episkopovanja, u koje spada i preporođivanje manastira Kovilj, treba očekivati da Porfirije ima izuzetne upravljačke sposobnosti. O komunikativnosti, pak, govori to što je za šest i po godina službe u Zagrebu možda stekao više prijatelja ili bar poznanika nego kardinal Josip Bozanić, koji je za zagrebačkog nadbiskupa imenovan 1997. godine.

Ako ga zdravlje posluži, Porfirije bi trebalo da bude na čelu SPC još barem tri decenije. I zbog drugačijih društveno-političkih prilika, koje su nesravnjive sa onima u kojima je morao delovati German, treba očekivati da će biti u prilici da ispuni dosta od onoga što želi ili smatra da je potrebno. Šta ne znači da će moći delovati po svojoj volji, kao što, uostalom, ne može ni papa, koji ima mnogo veća ovlašćenja od patrijarha. Između ostalog, rimski biskup imenuje druge biskupe.

Mladi patrijarh radit će s nužno podmlađenim episkopatom. U poslednjih godinu dana otišli su valjevski vladika Milutin Knežević (rođen 1949), koji je u martu 2020. bio jedna od prvih žrtava koronavirusa u Srbiji, mitropolit Amfilohije, patrijarh Irinej Gavrilović i vladika Atanasije. Uz ovu četvoricu arhijereja Srpske pravoslavne crkve, pošteno je spomenuti da je od posledica koronavirusa umro i Artemije Radosavljević (1935-2020). Do raščinjenja 2010. godine bio je raško-prizrenski vladika, a izopšten je 2015. kao prvi čovek Eparhije raško-prizrenske u egzilu. Eparhijski savet te dosta živahne verske zajednice jednoglasno je za novog episkopa izabrao Ksenofonta Tomaševića, koga je za života preporučio vladika Artemije (koji za SPC ne nosi to monaško ime nego je Marko). Taj raskol u srpskom pravoslavlju samo je jedan od problema s kojim će se morati suočiti Porfirije i novi episkopi.

Foto: TANJUG/ ZORAN ZESTIC Foto: TANJUG/ ZORAN ZESTIC

Verovatno nema prepreke da se već na majskom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora izabere novi vladika valjevski. Možda se sazna i ime mitropolita koji će da stoluje u Zagrebu. Sad su u Porfirijevoj ličnosti povezani glavni gradovi Kraljevine SHS. Naime, on je arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski, a administrira i Mitropolijom zagrebačko-ljubljanskom. Izgleda da će prvi veliki kadrovski test biti izbor Amfilohijevog naslednika. Po nekakvoj logici, tron crnogorsko-primorskog mitropolita trebalo bi da pripadne Joanikuju, koji je na drugoj strani od Porfirija, Irineja te većine episkopa.

Trebat će se sređivati stanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, po pojedinim eparhijama u inostranstvu, a mada je Srpska crkva čvrsto podržavala Rusku pravoslavnu crkvu protiv odluke Vaseljenske patrijaršije da prizna autokefalnost Pravoslavne crkve Ukrajine (ne brkati sa Ukrajinskom pravoslavnom crkvom, koja ima široku autonomiju u sastavu Moskovske patrijaršije), ne sme se izgubiti iz vida da je SPC deo Pravoslavne crkve u kojoj je jak grčki uticaj. Ukratko, završava se prvi mesec patrijarha Porfirija: od 19. februara do 19. marta. Tih bi se manje od 30 dana zbog sveprisutnosti i dobrog utiska koje je ostavio i na skeptične mogli nazvati i medenim. Predstoje mu dugi meseci, godine i verovatno decenije u kojima će trebati da slaže rogove u vreći.

Blagosiljanje „hristoljubivih“ ubica

Oni koji - sa radošću, razočaranjem ili nekim petim osećanjem - u patrijarhu Porfiriju vide čoveka po volji ili čak u službi već devetu godinu najmoćnijeg čoveka u državi, trebali bi imati u vidu da istorija pokazuje kako se odnos prvih ličnosti državne i crkvene vlasti ne završava izborom potonje.

Kako je bilo u vreme kad je izbor bio potpuno u rukama državne vlasti pokazuje i epizoda sa Čedomiljom Mijatovićem, višestrukim ministrom vanjskih poslova i finansija, istoričarem, književnikom itd. Naime, u pokušajima reformisanja vrha Pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji, uoči Prvog svetskog rata kralj Petar Karađorđević, prestolonasljednik Aleksandar i premijer Nikola Pašić želeli su da učeni i ugledni udovac Mijatović postane prvi poglavar obnovljene Srpske patrijaršije pa su mu predložili da se zamonaši i postane vladika. Mijatović je bio duboki vernik, koji je sažaljevao one koji ne veruju u Boga i besmrtnost duše. U to se vreme očekivalo da episkopi imaju školu višu od bogoslovije, dakle da imaju diplomu duhovne akademije ili fakulteta. Mijatović od teološke spreme nije imao ni bogosloviju (srednju školu). Osim toga, od 1903. godine otvoreno se bavio spiritizmom, koji nije baš spojiv s hrišćanstvom. Episkopat se usprotivio kandidaturi Mijatovića, ali bilo je važnije što na kraju on sam nije prihvatio ponudu.

Tada je na čelu srbijanskog episkopata bio Dimitrije Pavlović (1846-1930), koji će 1920. postati prvi patrijarh obnovljene Patrijaršije, tj. poglavar Srpske pravoslavne crkve. Pre njega je na čelu Pravoslavne crkve u Kraljevini Srbije bio Inokentije Pavlović (1840-1905), koji je svoj uspon dugovao Aleksandru Obrenoviću. Ali odmah nakon Majskog prevrata 1903. godine, kad su se zaverenici svirepo obračunali sa kraljevskim parom, mitropolit Inokentije u Sabornoj crkvi izjavio je da je ubistvo izvršeno po Božjoj volji i blagosiljao je "hristoljubivo vojinstvo (vojsku) što je spaslo Srbiju". Mitropolitovo ponašanje izazvalo je zgražavanje ne samo u domaćim redovima nego i širom Evrope, koja je na početku prošlog veka bila skoro cela u monarhijskim dezenima (republike su bile samo San Marino, Švajcarska i Francuska). Ostavimo li sad po strani moral, sa malo sarkazma može se u odbranu mitropolita Inokentija reći da mu je više bilo stalo do njegove Crkve nego do režima. A režim ili garnitura na vlasti ionako nije isto što i država.

Uostalom, nije li i patrijarh German Đorić (1899-1991), istina, ne tako drastično kao Inokentije (jer ni prilike nisu bile drastične), izdao one zahvaljujući kojima je zauzeo crkveno prvo mesto? German je 1967. godine pristao na to da se uvede tzv. apostolski žreb. Valjda nije slučajno da je ta proturežimska novotarija uvedena posle pada Aleksandra Rankovića kao personifikacije represije (i) nad SPC. I već pri izboru sledećeg patrijarha, 1990. godine, naslov izveštaja u „Borbi“ mogao je biti "Kocka pala na Pavla" (Stojčevića). Na početku Dela apostolskih (Biblija) piše da je, posle molitve, kocka pala na jednog od dvojice kandidata (Josif i Matija) i Matiju primiše među apostole. U važećem postupku se tokom tajnog glasanja iskristališu trojica vladika koja dobiju natpolovičnu većinu i koverte s njihovim imenima stavljaju se u jevanđelje iz koga jedan koverat izvuče ugledni monah (ovaj put arhimandrit Matej Ristanović).

Crnogorci postaju Vatikanci?

Prvacima religijskih zajednica teško je da se ograničavaju samo na versko, osobito kad je crkva pravoslavna, u pravilu konstitucijski vezana uz naciju. Kao primer možemo navesti izjave patrijarha Irineja poput one da u Crnoj Gori Srpska crkva postoji već 800 godina i najzaslužnija je što sada i postoji Crna Gora. Krajem 2012. godine, u intervjuu NIN-u, između ostalog, izjavio je da "Crna Gora ide svojim putem, a videćemo gde će otići i da li će postati Italijani, Vatikanci, možda i Albanci". Crkva nema tapiju ni na naciju u kojoj djeluje od kad je ona bila još proto-nacija, a još manje ima vlasnička prava u slučaju drugih nacija. Koliko nam je poznato, Porfirije se nije proslavljao nacionalizjavama poput onih svog patrijaraškog prethodnika.

To ne znači da i Porfirije nije znao da se zaleti. U Apelu mitropolita Porfirija državnim vlastima Republike Crne Gore povodom hapšenja budimljansko-nikšićkog episkopa Joanikija Mićovića nalazi se i rečenica: "Teror nad Crkvom, po ugledu na Envera Hodžu, nije i ne može biti rešenje za Crnu Goru". Pa nije valjda da se privođenje vladike i grupe sveštenika stavlja u istu ravan sa svestranim progonima i ubistvima verskih službenika u zvanično prvoj ateističkoj državi na svetu. Iako se tekst čak može okarakterisati dobronamernim, spominje "crnogorsku političku vrhušku" i "aktuelne vlasti u Crnoj Gori", a nije "vrhušku" ili aktuelnost (trenutnost, prolaznost) koristio kad se obraćao vlastima u Srbiji, Republici Srpskoj ili Hrvatskoj.

Kad je u decembru prošle godine „Dojče vele“ objavio tekst Sonje Biserko "RS kao ratni plijen od kojeg Srbija ne odustaje", Porfirije je za Tanjug izrazio bojazan da "orkestrirana kampanja protiv Republike Srbije, njenog predsednika i njene Vlade i bezmalo čitavog srpskog naroda", može ugroziti vidljivi napredak na planu uspostavljanja međusobnog razumevanja i tako "vratiti region u stanje političkih tenzija". Porfirije u tekstu ne polemiše sa stavovima predsednice Helsinškog odbora u Srbiji nego se boji za posledice kritike.

Po mitropolitu Porfiriju, Biserko, za čiji tekst kaže da ima "očigledno programatsku ulogu", "metodom ignorisanja i krivotvorenja političkih namera i rezultata srpskog državnog vrha" promoviše "utisak o polarizovanim odnosima u regionu", što kroz "lančanu medijsku harangu" vodi obesmišljavanju "realnog napretka" u regionalnoj političkoj svakodnevici, te pita kome je u interesu da mir u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, utvrđen i međunarodnim ugovorima zagarantovani poredak, "posle dvadeset pet godina, poremeti i pokrene novi ratni požar". Očigledno su to "profesionalni kreatori konflikata", termin koji visokopreosvešteni autor koristi tri puta. No, mora se priznati da u tekstu većem od 750 reči nema tako pregnantne misli kao što ju je u nešto kraćem tekstu iskazao bihaćko-petrovački episkop Sergije Karanović. "Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje!", poslednja je rečenica teksta "Raspinjanje Aleksandra Vučića".

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
22°C
13.06.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve