"Promena se plaše i u opoziciji i u vlasti"

Sama tema promena Ustava građanima deluje prilično apstraktno, pre svega jer je reč o izmenama koje se tiču pravosuđa, odnosno načina izbora sudija i tužilaca. Zato je profesor ustavnog prava dr Vladan Petrov, koji je i rukovodio Radnom grupom za izradu akta o promeni Ustava, prava osoba da, u razgovoru za „Ekspres“ odgovori, pre svega, na pitanje šta je osnovni cilj ustavnih promena.

"Osnovni cilj ustavnih promena je pravosuđe koje će biti maksimalno, ne i apsolutno, nezavisno od bilo koje politike, kako aktuelne, vladajuće politike, tako i od bilo kakvih neprimerenih uticaja finansijskih i drugih moćnika. Ovo je cilj onih koji su ustavne amandmane pisali, cilj teksta koji je, možda za nekoliko dana, sastavni deo Ustava Srbije. Nažalost, u poslednjih nekoliko nedelja pokazuje se da mnogi politički činioci, kako oni u opoziciji tako i neki u vladajućim strukturama, izgleda nemaju taj cilj, pa zato i agituju protiv ovakvih ustavnih amandmana. Za građane je, međutim, važno da veruju da se ovakvim promenama Ustava obezbeđuje pravosuđe koje će biti odgovornije, efikasnije i nezavisnije. To najjednostavnije znači bolju zaštitu njihovih Ustavom zajamčenih prava“, kaže profesor Vladan Petrov za "Ekspres“.

Šta je cilj onih koji se protive amandmanima?

"Na osnovu svega što sam do sada čuo i video, očigledno da je cilj da ostane status kvo. A to znači da na snazi budu rešenja koja su negde na pola puta između izbora sudija u parlamentu i izbora sudija u suštinski impotentnom telu koje se naziva Visoki savet sudstva. Zašto je prisutan takav cilj kod nekih kritičara ustavnih amandmana? Pa, kod nekih iz opozicije zato što ove ustavne amandmane vide kao proizvod aktuelne vlasti i prosto ne žele da nešto što je kvalitetno urađeno bude pripisano aktuelnoj vlasti. S druge strane, onima koji su u vladajućim strukturama protiv ili nisu dovoljno jasni kada je reč o ovim ustavnim amandmanima očigledno je teško da se odreknu privilegija koje se vezuju za političke uticaje pri izboru sudija.“

Ljudi često brkaju nezavisnost pri izboru sudija od nezavisnosti u postupanju studija. Da li je nezavisnost pri izboru jedina garancija i sudijske nezavisnosti u postupanju?

"Postoji veliki broj pravnih garancija nezavisnosti sudstva. Jedna od najvažnijih garancija, i ona je uvek ustavna kategorija, jeste način izbora sudija. Način izbora sudija treba da stvori uslove da sudija pojedinac bude čovek od integriteta, stručnog i moralnog. Postoje i brojne druge garancije nezavisnosti sudija koje su ili zakonska kategorija ili kategorija nečeg što je pravni običaj i pravna kultura. Ovo što se sada radi je samo prvi korak i nužna pretpostavka da će sudije, ako ih izaberu njihove kolege i istaknuti pravnici, univerzitetski profesori, ugledni advokati, naučni radnici, u konkretnim slučajevima biti nezavisne. Ali mnoga druga pitanja moraju da budu rešena. To su pitanja i odgovarajuće materijalne nezavisnosti sudija i pravosudno organizacionog karaktera. Drugim rečima, ovim ustavnim promenama gde se akcenat stavlja na način izbora sudija stvara se samo baza za buduće zakonske reforme i reforme pravne svesti i pravne kulture. To je proces za koji procenjujem da će trajati bar pet do deset godina. Ali ukoliko sada ne uradimo ovo, ostaćemo u sistemu u kome nijedan bolji student Pravnog fakulteta neće ni pomišljati da pokuša da gradi sudijsku karijeru jer će svaki put voditi preko izvršne vlasti i preko Narodne skupštine.“

Što znači neminovan uticaj politike?

"Neminovan uticaj politike. Najjednostavnije, kao profesor koji ima ogromno iskustvo u radu sa studentima, nažalost moram da prenesem građanima da gotovo svi studenti prava danas uopšte nemaju san o tome da su pravo upisali kako bi bili sudije. To je dobar pokazatelj da u aktuelnom pravnom sistemu nešto ne valja. Zašto studenti ne maštaju o tome? Pa zato što znaju da na ta mesta ne mogu doći isključivo uz poštovanje stručnih kriterijuma i ličnih kvaliteta. To ne znači da raniji način izbora sudija nije omogućavao da se na brojna sudijska mesta izaberu kvalitetni ljudi i dobre sudije. Ali dokle god preovlađujuće politika utiče ili može da utiče pri izboru sudija, nećemo imati istinski nezavisno pravosuđe. Izbor od strane politike nije samo stvaranje prostora za uticaj aktuelnih nosilaca političke vlasti na nosioce pravosudnih funkcija. To je istovremeno i kanal da se manifestuju različiti drugi neprimereni uticaji finansijskih i drugih moćnika na rešavanje u konkretnim predmetima. A građane najčešće boli to što se u malim sporovima, koji se tiču nekog njihovog možda malog ali važnog pravnog interesa, ispostavlja da sudije često nisu dorasle zadatku. Nisu dovoljno kompetentne ili nemaju dovoljnog imuniteta od uticaja koji nekada ne dolaze samo od aktuelne politike, nego i od različitih drugih moćnika.“

Spomenuli ste zakonsku reformu koja treba da usledi posle ustavnih promena.

"Zakonska reforma je ključna. Tu se slažem sa koleginicom Vidom Petrović Škero. Mi postavljamo ustavni temelj za građevinu čiji je prvi sprat set pravosudnih zakona. U čemu se ne slažem sa njom? U tome što ona očigledno smatra da ne treba izglasati ovakve ustavne amandmane. Kako da ne treba? Mi moramo prvo da napravimo bolji temelj od postojećeg, pa ćemo onda da pravimo taj prvi sprat. Taj prvi sprat je svakako ključan, jer se do sada u našoj pravnoj bližoj istoriji pokazalo da su pravosudni zakoni dodatno pogoršavali aktuelna ustavna rešenja. Dakle, ono što nam sledi, ukoliko se ustavne promene dese posle 16. januara, jeste ozbiljan, verovatno jednogodišnji rad na tome da prvi put u modernoj pravnoj istoriji Srbija dobije pravosudne zakone koji će popuniti ovaj ustavni okvir. To će biti rešenja koja će, tačno je – unaprediti ili tačno je – moguće degradirati predložena ustavna rešenja. Rečju, mi sada glasamo za nešto što se neće primeniti sad i odmah, što nije neposredno primenljivo, ali bez čega dalja priča o pravosudnim reformama predstavlja potpuno praznu priču. Svaki građanin koji iole ima razumevanja za to kako treba da funkcioniše pravosuđe u jednoj uređenoj državi je svestan da ima mnogo ozbiljnih problema. Pa kako možemo te probleme da otklonimo? Prvi korak je promena Ustava. Vraćanjem na staro ili potvrđivanjem da se sudije biraju na oročeno vreme od tri godine u Narodnoj skupštini je povratak u vreme kada stalnost sudijske funkcije nije ni postojala. A stalnost sudijske funkcije je tekovina moderne pravne države. Svako ko tvrdi suprotno obmanjuje građane.“

Drugim rečima, kada govorimo o tim zakonima, mogu da budu i bolji, ali mogu da budu i gori?

"Reći ću vam kao neko ko je i član Venecijanske komisije za Srbiju, ko je radio na ovim ustavnim amandmanima sa kolegama iz nauke i struke, i ko je, da budem i malo neskroman, mnogo doprineo da dobijemo ovakav tekst ustavnih amandmana. Iskazaću čvrsto uverenje da ćemo mi u narednom periodu doneti dobre zakone koji će biti razrada postojećeg ustavnog okvira. I da će to biti evropski zakoni, ne po tome što ćemo slušati nekakve evropske nalogodavce, nego će biti evropski zakoni u smislu da će omogućiti da posle toliko godina konačno imamo uređeno pravosuđe. Bez toga nema pravne države. Demokratija je jedno, pravna država je drugo. Mi sada imamo izbore koji su redovni ili vanredni. Odavno imamo utakmicu različitih političkih stranaka. Ali nemamo stabilne institucije, nemamo stabilno pravosuđe. I to je proces koji konačno mora da otpočne. Ukoliko se desi da ove ustavne promene ne stupe na snagu, onda nema ni govora o boljim pravosudnim zakonima, jer se postojeći ne mogu popravljati u datom ustavnom okviru.“

Te zakone će donositi Skupština u kojoj će, pretpostavljamo, većinu ponovo imati oni koji je i danas imaju. Kako gledate na to da u toj većini koja je podržala ustavne amandmane ima poslanika koji javno govore protiv tih amandmana?

"Narodni poslanik koji je glasao za neki akt, a pogotovu najvažniji akt, akt o promeni Ustava, a ne slaže sa tim i eventualno u svojim nastupima kritikuje taj akt, bio bi dužan da vrati svoj mandat narodu. Onaj ko nije glasao, a takvih pojedinaca ima, za ove promene Ustava, možda ima u najširem smislu političko pravo da agituje protiv, ali bi morao malo da vodi računa i o dostojanstvu same Narodne skupštine čiji je član. Može se zaista postaviti pitanje zašto bi pojedinci sada agitovali protiv. Da li je to zbog toga, a ubeđen sam da jeste, što žele da zadrže aktuelnu ustavnu situaciju u kojoj se oni i dalje pitaju. Drugim rečima, zato što lično žele da zadrže uticaj koji trenutno imaju pri izboru sudija. Dakle, jedan od glavnih pokazatelja za građane da će sa ovim ustavnim promenama doći do bitnog otklona politike od pravosuđa je taj što i pripadnici vladajućih struktura i opozicije agituju protiv ovih ustavnih amandmana. Njima se iz raznih razloga ovo ne dopada. A suština je upravo u tome što ovi ustavni amandmani predstavljaju otklon od politike. Da se razumemo, možda je to nešto čemu Srbija ne treba da teži. Ali ako Srbija tome ne teži, onda treba jasno da se kaže građanima da Srbija ne teži ni pravnoj državi. A sramotno je sa pozivom na istoriju govoriti o tome da Srbija treba da ostane pri aktuelnim rešenjima, jer Srbija je bila jedna od prvih država sa pisanim Ustavom i jedna od prvih država koja je kreirala evropsku pravnu državu u 19. veku. Dakle, mi se ovim ustavnim amandmanima vraćamo u slavno doba naše prošlosti, kada smo imali daleko bolja ustavna rešenja i kada se pitanje nezavisnosti sudija makar na papiru uopšte nije postavljalo.“

Uzevši sve to u obzir, da li ste očekivali veću podršku ustavnim amandmanima koja bi stigla sa strane vlasti?

"Postoji pravni razlog zbog čega te podrške nema u možda očekivanoj meri. Nažalost, Zakon o referendumu zabranjuje da državni organi učestvuju u referendumskoj kampanji. Ali postoji politički razlog, o kome sam već govorio. Ima nesumnjivo onih i u vladajućoj stranci koji ne žele da se odreknu uticaja koji je stranka do sada imala pri izboru sudija. Samo što oni ne žele to tako da kažu građanima, nego uvijaju u oblande, pozivajući se, na primer, na rešenje iz Nemačke, gde sudije bira savezni parlament. Najjednostavnije rečeno, to je isto toliko validno kao kad bismo se pozivali na Veliku Britaniju i njihov nepisan ustav, i rekli: Britanija je uzorni primer vladavine prava, hajde i mi da imamo nepisani ustav kao i Velika Britanija. Drugim rečima, političari kao i uvek nisu spremni da se odreknu nekih privilegija. Građani treba da budu svesni da nigde u modernom svetu politika ne sme da ima presudan uticaj pri izboru sudija, a ona ga po svim ovim aktuelnim rešenjima još ima.“

Zamerke se odnose na pojedine jezičke formulacije, kao na primer na onu da je zabranjen neprimeren uticaj sudije.

"Zabraniti neprimeren uticaj je evropski standard. Biću vrlo otvoren, takvu formulaciju smo uneli u tekst u koordinaciji sa stručnjacima Venecijanske komisije. To je uobičajena formulacija, jer je ocenjeno i sa naše strane da je formulacija ’svaki uticaj na sudije’ preterano široka i da praktično ne znači ništa. Nije svaki uticaj na sudiju zabranjen. Ako sudija pročita tekst uglednog pravnika koji ima neko mišljenje u vezi sa možda rešavanjem i nekog konkretnog spora, da li to znači da sudija ne može pod uticajem takvog mišljenja da donese odluku? Ili da se pozove na takav autoritet i na to mišljenje u medijima? Neprimeren je uticaj politike na rešavanje na konkretnim sporovima. Neprimeren uticaj je svaki oblik korupcije. Neprimereni uticaj je ukoliko pretite sudiji da neko njemu blizak može da ima bilo kakvu vrstu štete ukoliko on ne presudi na ovaj ili onaj način. Zato mora da stoji neprimereni uticaj. Ne svaki uticaj. Ima mnogo pozitivnih uticaja.“

Ako je to bilo previše široko da se kaže, zar nije previše široko da se kaže da je zabranjeno sudijama političko delovanje? Zar to nije mnogo šire od onoga što je stajalo ranije, da im je zabranjeno da budu članovi stranke?

"Ja sam se zalagao za formulaciju ’zabranjeno političko delovanje’ zato što je moje duboko uverenje da sudija na prvom mestu treba da pokazuje svoju kompetentnost i veličinu u sudnici i da svoje ime i prezime treba na taj način da gradi. Ako je sudijama Ustavnog suda izričito zabranjeno da se izjašnjavaju o mnogim fenomenima javnog života, zašto bi sudiji redovnog suda bilo dozvoljeno da se bavi bilo kojim oblikom političke aktivnosti? Zna se šta je politička aktivnost. Politička aktivnost je agitovanje za određene političke stranke, za određena mišljenja koja dolaze od političara. Zar to treba sudiji? Sudiji se ne zabranjuje udruživanje. Sudiji se ne zabranjuje da piše autorske tekstove i da na društvenim mrežama iznosi svoja stanovišta. Ali pravi sudija je samo onaj koji mora da zna šta je prava mera. Ova norma u Ustavu je više instruktivnog karaktera. Ona upozorava sudiju da on nije politički delatnik, nego da je sudija profesionalac. Ja sam protivnik onih sudija koji smatraju da je sloboda političke misli za njih ista kao i sloboda političke misli običnog građanina. Nije na sudiji da kritikuje aktuelnu vlast. Nije na sudiji da poimenično proziva nosioce aktuelne vlasti. Nije na sudiji ni da podržava nosioce aktuelne vlasti. Na sudiji je da sudi. Stare sudije iz onog režima koji je mnogo toga boljeg imao u odnosu na ove od ’90-e pa naovamo, znaju šta znači biti sudija. A to znači – izricati pravdu. Da li je zadatak sudije da se bavi politikom? Ako to želi, neka podnese ostavku na sudijsku funkciju. Dakle, moje tumačenje je da ova norma jeste šira i da svakako i treba da bude šira. Nije dovoljno da se sudijama zabrani samo članstvo u političkim strankama, nego svaki oblik političkog delovanja koji podrazumeva agitovanje ili kritikovanje određenih političkih ideja. I ja zaista smatram da kolege koje na taj način politički deluju, bez obzira što su dugogodišnje sudije, imaju krizu identiteta.“

Da li to znači da sudije ne smeju da budu potpisnici raznih inicijativa, peticija?

"Sudije mogu da budu potpisnici raznih inicijativa i peticija, ali ne političkih inicijativa i peticija. Zašto sudija ne bi bio potpisnik inicijative za donošenje nekog zakona? Pa ima pravo na to. Ali ako je potpisnik jedne čisto političke inicijative koja nije usmerena na pravno-institucionalno rešavanje određenog pitanja, nego na podsticanje vaninstitucionalnog rešavanja jednog pitanja, to onda predstavlja zloupotrebu sudijske funkcije. Sudija to ne sme da radi. Dakle, nije pozicija sudije kao nosioca javne funkcije identična poziciji običnog građanina. Običan građanin može mnogo više od sudije. Ali je sudija koji je odlučio da gradi karijeru sudije valjda od samog početka bio svestan toga. Ne znači da se ne mogu organizovati u okviru nevladinog sektora, da ne može biti član Društva sudija, CEPRIS-a ili bilo koje druge nevladine organizacije. Ali on tada može da deluje isključivo kroz tekstove i stavove koji su utemeljeni na naučnim i stručnim kriterijumima. I to je nešto što nije obuhvaćeno ovom zabranom, time ne krši zabranu političkog delovanja. Ali sudija koji proziva nosioce aktuelne vlasti ili sudija koji podržava pojedine opozicione lidere i zastupa njihove stavove je neko ko se ne bavi sudijskom funkcijom nego ko je zloupotrebljava. E to već potpada pod ustavnu zabranu političkog delovanja.“

Spominje se moguća koruptivnost kada je reč o istaknutim pravnicima koji će biti članovi Visokog saveta sudstva. O tome je govorila i profesorka Vesna Rakić Vodinelić.

"U krajnjoj liniji, taj istaknuti pravnik može biti i neko poput koleginice Vesne Rakić Vodinelić, ukoliko se prijavi na javni konkurs i ispunjava uslove da bude izabran. Dakle, maksimalno je objektiviziran pristup Visokom savetu sudstva. Svako može da se prijavi na javni konkurs. I tu je ta veza koja je ostala sa politikom, upravo zato što ti istaknuti pravnici ne smeju da budu potpuno depolitizovani. Oni moraju biti ljudi koji će proći kroz jedno par ekselans političko telo, a to je Narodna skupština, doći na tu poziciju i biti jedna vrsta ravnoteže sudijama. Pri čemu, jako je važno istaći, neki kažu da smo mi mnoga pitanja ostavili za zakonsku razradu. Tačno je. Pa nije Ustav svaštara. Naravno da će zakon precizirati koji su to kriterijumi koje treba da ispunjava jedno lice da bi bilo izabrano iz redova istaknutih pravnika za članove Visokog saveta sudstva. Ali nema dileme da bi, evo da budemo krajnje personalni, Narodnoj skupštini bilo mnogo teško da ne izabere za istaknutog pravnika kandidata koji je u pravno-stručnom smislu jak kao što je Vesna Rakić Vodinelić. Ali takav pravnik neće ni moći da bude kandidat zato što postoji ustavna zabrana da neko ko je član političke stranke bude kandidat za Visoki savet sudstva.“

Kakve bi bile posledice ukoliko bi većina građana na referendumu glasala protiv ovih ustavnih amandmana?

"Neka moj odgovor bude kratak. Ne bi se desilo ništa. Ali to ništa predugo traje. Promene u Ustavu o delu u pravosuđu manje-više aktuelne su već desetak godina. Čak od momenta kada je donet Ustav iz 2006. godine, kada su i domaća pravna nauka i Venecijanska komisija praktično jednoglasno rekle da je deo o pravosuđu možda i najlošiji deo srpskog Ustava. Najjednostavnije rečeno, može se desiti ništa, ali po mojoj oceni to ništa nije dobro. Mi moramo da težimo da igramo kao Srbija u Ligi šampiona, da budemo u porodici evropskih pravnih država. To će podrazumevati da igramo i po nekim pravilima koja su unapred određena, ne od nas, nego od aktuelne Evrope. Ali će istovremeno značiti priliku da igramo tu utakmicu. Da igramo evropsku utakmicu. Ukoliko 16. januara ili nešto malo kasnije, prilikom utvrđivanja konačnih rezultata referenduma, ovaj akt o promeni Ustava ne prođe, budimo sigurni da će sve ostati kao što je bilo, a to znači da ćemo imati pravosuđe u problemima. Da ćemo imati situaciju kakva je bila i do sada i da ćemo za još jedan duži niz godina biti osuđeni da igramo nacionalno prvenstvo. A to znači život od izbora do izbora. Građani treba da izađu u što većem broju. Građani treba da odluče da li će glasati za ili protiv, ali treba da budu svesni da bi neizlazak bio odricanje njih samih od vršenja najviše vlasti. Od suverenosti. A građani su suvereni. Prema tome, kako građani odluče tako će biti. Ali još jednom apelujem da izađu u što većem broju. Na kraju ove priče je malo gorak ukus. Čini mi se da mi još na javnoj sceni imamo svest koja nas tera da igramo Drugu ligu ili nacionalno prvenstvo. Građani Srbije odlučuju da li ćemo se kvalifikovati za Ligu šampiona. I još jednom ponavljam, to nosi sobom brojne opasnosti, ali s druge strane je nešto što nosi i boljitak, promenu. Pribojavam se da na javnoj sceni još ima mnogo onih koji su uplašeni bilo kakve suštinske promene. Zato su mnogi i u opoziciji i u vladajućoj strukturi protiv ovih ustavnih promena. U svakom slučaju izražavam uverenje da će građani Srbije prepoznati šta je pravi put i da će referendum o promeni Ustava biti uspešan.“