Srbija na liniji vatre

Najveća šteta zabeležena je u Deliblatskoj peščari gde je vatra progutala 2000 hektara šume i niskog rastinja, dok je na planini Stolovi zahvaćeno oko 200 hektara, a kod Magliča oko 170 hektara.

Ljudskih žrtava, srećom, nije bilo, ali je pričinjena velika šteta.

Ekstremno visoke temperature svakako su doprinele većem broju požara, a nije isključeno da je, kako to obično biva, jedan od glavnih uzroka paljevina ljudski faktor, odnosno nemar i nebriga.

Na gašenju požara angažovane su stotine pripadnika Sektora za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova, pripadnici dobrovoljnih vatrogasnih društava, Vojske Srbije, građana. Mnogi od njih su na terenu neprekidno provodili i više od dve nedelje, radeći u izuzetno teškim uslovima.

Stoga nimalo preterano ne zvuči pohvala ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića da su „pripadnici ovog sektora ponos i heroji Srbije“.

„To su moderni heroji i ulaganje u njih je ulaganje u sigurnost, stabilnost, odnosno da ljudi mogu da budu sigurni da će maksimalno, koliko je moguće pomoći. Neće se moći spasti sve, ali ljudski životi su najpreči“, rekao je Dačić tokom obilaska Deliblatske peščare.

Koliko je situacija u Deliblatskoj peščari ozbiljna možda najbolje pokazuje poređenje sa 1996. godinom, kada je na istom mestu u najvećem požaru u novijoj istoriji izgorelo oko 3800 hektara.

Ovogodišnji požar je za samo nekoliko dana progutao gotovo polovinu površine koja je stradala pre tri decenije. Ipak, Deliblatska peščara samo je deo mnogo šire slike. U poslednjih 20 godina u požarima širom Srbije stradalo je više od 51.600 hektara šuma, što je površina kao tri četvrtine grada Novog Sada ili nešto manje od celog Niša, piše „Nova ekonomija“.

Deliblatska peščara, specijalni rezervat prirode u južnom Banatu, poznat i kao „Evropska Sahara“, od 5. avgusta je u plamenu izgubila više od 1500 hektara šume i niskog rastinja, prema zvaničnim podacima.

Helikopteri

 

Pre 12 godina Ministarstvo unutrašnjih poslova raspolagalo je sa samo dva helikoptera koji su korišćeni za gašenje požara, kapaciteta jedne i jedne i po tone. MUP danas raspolaže sa dva „kamova“, od kojih svaki može da nosi po pet tona vode, dve „superpume“, od kojih svaka nosi po četiri tone, i nekoliko helikoptera H145 koji nose po tonu ili tonu i po vode. Do polovine avgusta, Helikopterska jedinica MUP-a je, prema rečima načelnika Sektora za vanredne situacije Luke Čaušića, imala 511 naleta sa bačenih 1466 tona vode.

 

Pre tačno 30 godina, 10. avgusta 1996. godine, na području Deliblatske peščare izbio je ,,najveći požar u novijoj istoriji“, kako ga je okarakterisalo Javno preduzeće „Vojvodinašume“.

Prema podacima JP „Vojvodinašume“, požar je tada zahvatio ukupno 3815 hektara. Od toga je oko 2235 hektara bilo pod šumom. Obim i posledice požara bili su toliko veliki da su „Vojvodinašume“ iste godine uvele sistem video-nadzora za rano otkrivanje požara na području Deliblatske peščare.

Narednih godina gorele su neke druge šume, a jedna od najtežih požarnih sezona usledila je 2007. godine. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, te godine u Srbiji je požarom bio zahvaćen 22.161 hektar šuma, više nego bilo koje druge godine u poslednje dve decenije.

Za 20 godina, od 2006. do 2025. godine, u Srbiji je u požarima izgorelo više od 51.632 hektara šuma, odnosno više od 516 kvadratnih kilometara, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Ta površina jednaka je površini 72.000 fudbalskih terena.

Više su stradale privatne nego državne šume: vatra je zahvatila oko 27.700 hektara privatnih i 23.400 hektara državnih šuma.

Državne šume su šume u svojini Republike Srbije kojima upravljaju javna preduzeća poput „Srbijašuma“ i „Vojvodinašuma“ ili nacionalni parkovi.

Najgore godine za šume bile su upravo 2007, 2012, 2024. i 2025.

Međutim, šteta u šumama meri se i hektarima, ali i oštećenim drvećem.

Rekordna 2007. godina po površini nije bila i godina sa najvećom oštećenom drvnom zapreminom. Taj neslavni rekord u posmatranom periodu drži 2012, kada je oštećeno više od 63.000 kubnih metara drveta.

U uslovima pojačanog rizika od požara, zaštita šumskih područja i brza reakcija nadležnih službi ostaju prioritet, dok posledice požara zahtevaju dugotrajnu sanaciju i obnovu. Direktorka Sektora za šumarstvo i zaštitu životne sredine „Srbijašuma“ Gordana Jančić ukazuje da su procedure gašenja jasno definisane, uz pojačan nadzor na ugroženim lokalitetima. Istovremeno, naglašava značaj odgovornog ponašanja građana.

„Naša čuvarska služba na terenu ima 511 čuvara šuma, a pored njih prisutni su i šumarski inženjeri. Oni imaju pojačane kontrole ugroženih lokaliteta i, u ovim ekstremnim uslovima, kontrolišu i posetioce i potencijalne uzročnike požara“, navodi Jančićeva za RTS.

„Srbijašume“ su nadležne za oko 890.000 hektara šumskog fonda, a Jančićeva ocenjuje da je broj čuvara dovoljan za obavljanje poslova zaštite. Dodatnu kontrolu na terenu sprovodi i oko 560 šumarskih inženjera, posebno u uslovima povećanog rizika od požara.

Govoreći o postupanju posle požara, direktorka Sektora za šumarstvo i zaštitu životne sredine „Srbijašuma“ ukazuje da obaveze ne prestaju samim gašenjem vatre. Nakon što požar bude u potpunosti ugašen, utvrđuje se površina koja je izgorela, procenjuju nastale štete i planiraju mere za sanaciju.

„Prema Zakonu o šumama i Zakonu o zaštiti prirode, naša obaveza je da snimimo opožarenu površinu i definišemo mere koje treba preduzeti. Procenjuje se šteta na prizemnoj vegetaciji, biljnom i životinjskom svetu, a zatim se, uz prethodno dobijene uslove zaštite prirode od Ministarstva zaštite životne sredine, radi sanacioni plan“, objašnjava Jančićeva.

Program sanacije određuje način uklanjanja posledica požara i vrste koje će biti vraćene na oštećeno zemljište. Istovremeno se ispituje stanje zemljišta i preduzimaju druge neophodne mere kako bi se stvorili uslovi za obnovu šumskog eko-sistema.

„Ono što je važno jeste da je za sanaciju ovih površina potrebno nekoliko godina. Ponekad nam je potrebna i čitava jedna decenija da bismo vratili prvobitnu vegetaciju i obnovili ono što je požar uništio“, naglašava Jančićeva.

Zbog visokog rizika od požara, odgovorno ponašanje građana ostaje jedna od najvažnijih mera prevencije. Posetiocima šuma savetuje se poseban oprez, naročito prilikom korišćenja vatre, dok je paljenje vatre van za to predviđenih i bezbednih mesta rizik koji može dovesti do ozbiljnih posledica.

„Ako građani tokom boravka u prirodi žele da roštiljaju, to treba da rade isključivo na za to određenim i bezbednim mestima. Ne treba bacati opuške, ložiti vatru niti preduzimati bilo koje druge aktivnosti koje mogu doprineti izbijanju požara“, apeluje sagovornica.

Za izazivanje požara predviđene su i novčane kazne, koje za fizička lica, prema njenim rečima, iznose od 5000 do 50.000 dinara, dok privredni subjekti mogu biti kažnjeni do milion dinara. Jančićeva smatra da su propisane kazne niske u odnosu na štetu koju požar može da nanese šumi, prirodi i životnoj sredini.

Požar koji danima bukti Deliblatskom peščarom ne ugrožava samo šumu i ljude, već predstavlja veliku opasnost i za životinjski svet ovog područja. U najvećoj kontinentalnoj peščari u Evropi žive brojne retke i zaštićene vrste, od kojih su neke karakteristične upravo za ovo područje. O ugroženim životinjama, mogućnostima njihovog spasavanja i posledicama požara za Euronews Srbija govorila je Nevenka Aleksić sa Fakulteta veterinarske medicine.

„Deliblatska peščara je naše pravo blago. Tu žive izuzetno retke, čak i neke endemske vrste životinja. Jedna od njih je jedan tvrdokrilac koga ima samo i jedino u Deliblatskoj peščari“, rekla je Aleksićeva.

Kako je navela, Deliblatska peščara je i stanište slepog kučeta (Spalax leucodon), vrste koja se nalazi na crvenoj listi zaštićenih životinja.

„Tu je njegovo stanište, tu je ta vrsta bila bezbedna do pre nekoliko dana, dok nije buknuo ovaj šumski požar koji predstavlja veoma veliku opasnost“, upozorila je Aleksićeva.

Posebno je istakla da požar ugrožava i retke vrste ptica koje nastanjuju ovo područje.

„U Deliblatskoj peščari žive neke vrlo retke vrste ptica, orao krstaš, recimo, jedna retka vrsta za koju se pitamo kako će moći da preživi i da li će imati čime da se hrani“, rekla je profesorka.

Deliblatska peščara je, dodala je, značajno stanište i za ptice selice, kao i za divlje patke i guske koje tokom zime borave u delovima Dunava koji nisu zaleđeni.

„Nije ni čudo zašto je Ramsarskom konvencijom upravo močvarno područje Deliblatske peščare zaštićeno. To je samo još jedna potvrda da Deliblatska peščara zaista predstavlja dragulj“, navela je Aleksićeva.

Govoreći o krupnim životinjama, ona je istakla da na ovom području žive vukovi, jeleni, srne i divlje svinje.

„Za vuka se smatra da je Deliblatska peščara jedino mesto u Panonskoj niziji gde ova vrsta opstaje. Takođe, Deliblatska peščara predstavlja omiljeno lovište. Lovi se visoka divljač, evropski jelen, srna i divlja svinja. Posebno smo ponosni na veliku, stabilnu populaciju jelenske divljači“, rekla je Aleksićeva.

Međutim, u situaciji kada požar nekontrolisano bukti, spasavanje životinja je izuzetno otežano.

„Nažalost, evakuacija je znatno otežana. Jedina organizacija koja je zvanično, zakonski dužna da spasava i životinje jesu zapravo vatrogasci-spasioci“, objasnila je Aleksićeva.

Kako je dodala, u ovakvim situacijama vatrogascima pomažu i pripadnici Vojske Srbije, kao i pojedinci i volonteri, ali je za spasavanje životinja neophodna odgovarajuća obuka.

„Nažalost, u našoj zemlji ne postoji nijedna organizacija koja bi se bavila isključivo ili prvenstveno zaštitom i spasavanjem životinja“, zaključila je Aleksićeva.

Kako to rade Francuzi

Dronovi su postali gotovo sveprisutni u današnjem svetu, a jedno od pitanja koje mnogi danas ostavljaju jeste zašto dronovi mogu da zamene vojnike na frontu, ali ne i vatrogasce koji se na terenu bore sa vatrenim stihijama.

Glavni narednik Gijom Mije, vatrogasac sa 24 godine iskustva i rukovodilac ogranka sindikata CFDT u vatrogasno-spasilačkoj službi u Žirondi, francuskom regionu koji je ovog leta najteže pogođen požarima, kaže da se način gašenja požara nije mnogo promenio, ali jeste način njihovog otkrivanja, prenosi BBC.

„Najveća promena, posebno u našem departmanu, jeste to što sada koristimo kamere uz pomoć veštačke inteligencije koje nadgledaju šume i otkrivaju gde požari počinju“, kaže Mije.

„U Žirondi su kamere zamenile ljudske osmatrače koji su tokom leta dežurali u osmatračnicama u gotovo svakom mestu. Te poslove su često radili studenti.“

Prelazak na AI sistem značajno je smanjio broj lažnih uzbuna, a pritom je moguće otkriti požar na udaljenosti do 20 kilometara.

„Čim sistem otkrije požar, vatrogasci dobijaju obaveštenje na telefon. Otvaraju aplikaciju i vide ono što kamera snima uz uvećanje od 40 puta“, objašnjava Žan-Simon Šodije, direktor startapa FireTracking koji razvija ovu tehnologiju.

„Pored video-snimka u realnom vremenu nalazi se mapa sa tačnom lokacijom požara, položajem obližnjih kuća i simulacijom širenja požara iz minuta u minut, uzimajući u obzir vremenske uslove, vlažnost vazduha i druge faktore.“

Koliko je važan svaki minut, Šodije plastično objašnjava: „Posle jednog minuta požar možete ugasiti čašom vode. Posle dva minuta potreban vam je rezervoar vode. Posle tri minuta morate poslati ’kanader’.“

Vatrogasac Gijom Mije kaže da se dronovi u Francuskoj već testiraju za spasavanje na moru, gde ispuštaju pojaseve za spasavanje i pakete sa opremom za preživljavanje.

Međutim, nijedna tehnologija još nije dostigla nivo na kojem bi mogla da zameni vatrogasce u gašenju požara.

„U ovoj oblasti korisnost tehnologije ipak je prilično ograničena. Može da pomogne u otkrivanju požara, ali požare ne gasi tehnologija – potrebni su ljudi koji razvlače vatrogasna creva kroz šumu i bore se s vatrom.“