Startap

Jezikom biznisa rečeno, može se zaključiti da praktično nijedan politički startap u Srbiji u poslednje dve decenije nije uspeo, osim jednog izuzetka koji potvrđuje pravilo

U registar političkih stranaka u Srbiji upisano je 120 partija. Čak tri četvrtine njih (91) osnovane su posle 2000. godine. I samo jedna uspela je da izraste u ozbiljnu političku snagu, trenutno najozbiljniju.
Nije da je i među starijim strankama situacija bolja. Jer ako bismo analizirali poslednja istraživanja javnog mnjenja, videli bismo da je i u tom društvu samo jedna politička partija koja bi samostalno uspela da preskoči cenzus na eventualnim izborima.
Jezikom biznisa, možemo da zaključimo da praktično nijedan politički startap u Srbiji u poslednje skoro dve decenije nije uspeo, osim tog jednog izuzetka koji potvrđuje pravilo.
To, međutim, izgleda ne umanjuje entuzijazam pojedinih da se ipak upuste u posao formiranja stranke. Poslednji je primer nekadašnjeg predsednika Demokratske stranke i gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, koji je 19. aprila održao osnivačku skupštinu Stranke slobode i pravde.
Možda je diskutabilno, doduše, može li se Đilasova SSP nazvati startapom, s obzirom na to da je, praktično, reč o tome da će već postojeća Zelena ekološka partija da promeni ime i zastupnika. Za političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića druga sporna stvar je i to što nije u pitanju stranka koju prave neki novi ljudi.
- To ni po čemu nije startap. To je Đilas samo u drugoj verziji. I on i potpredsednici stranke su dovoljno poznati, možda čak i previše poznati za neki veći politički uspeh - kaže Dejan Vuk Stanković, praktično na početku prognozirajući (ne)uspeh ove partije.
Dodaje i da, prema njegovom mišljenju, problem opozicije nije u tome što je nevidljiva u medijima, već zato što je suviše vidljiva i što ih ljudi suviše dobro poznaju.
- To je problem i sa Đilasom. Njega smo videli u raznim ulogama: studentskog lidera, ministra gradonačelnika, predsednika stranke... Od ove stranke ne možemo da očekujemo ništa specijalno, osim da će u prvom koraku da napravi preraspodelu u delu nekada jedinstvenog biračkog korpusa DS-a. Pri čemu je taj korpus 25 odsto onoga što je nekada vukao Boris Tadić. On može da uzme koji procenat DS-u, PSG-u i da možda pronađe nekog razočaranog birača DOS-a. Ali on ne pravi iskorak među ljude koji su politički pasivni. Meni sve te stranke liče na igrače koji su na zalasku karijere. Oni mogu da igraju na nekom nivou, ali ne mogu da osvajaju titule - kaže Vuk Stanković.
Da bi jedan politički startap bio proglašen uspešnim, prema mišljenju sagovornika, morala bi da prođu bar dva izborna ciklusa u kojima bi određena opcija osvajala između sedam i 10 odsto glasova. To u Srbiji danas malo ko ima. Trenutno jedino socijalisti i naprednjaci, dok ostalima, kako kaže Vuk Stanković, ništa nije garantovano.
Zašto je to tako? Zbog čega je tako teško krenuti u politici od nule? I da li je zaista toliko teško?
Sagovornik "Ekspresa" ocenjuje da je sama politička scena u krizi. Politika i političke stranke su na niskoj moralnoj ceni. Malo je ljudi koji veruju u politiku i političare generalno. A oni koji veruju su na neki način u političkom smislu već raspoređeni kao stalni birači.
- To je prvi razlog. Politika nije na ceni, ne podstiče ljude na angažman, nema inovativnih političkih ideja. Nema na političkom meniju neke nove ideološke ponude koja bi motivisala, naročito one slojeve koji bi trebalo da budu glavni nosioci političke stranke, a to su mladi i obrazovani ljudi koji su nekada u politiku ulazili iz ideoloških priča - kaže Vuk Stanković.
Još jedan razlog on vidi i u nedostatku političke veštine onih koji su krenuli u taj posao.
- Mnoge taj prvi uspeh čini hiperambicioznim. Takav je, na primer, bio Saša Radulović. Prešli su cenzus i odmah su pomislili da mogu da uđu na velika vrata. Nisu shvatili da je politika umetnost mogućeg. To je to nesnalaženje posle prvog uspeha. Isto su pokazali i Karići 2004. Saša Janković 2017. To su sve bili neki novi protagonisti u 18 godina naše tranzicije sa nekim upečatljivim rezultatima, ali nisu imali neko ozbiljno političko utemeljenje. Uzgred, nedostatak političke veštine pokazali su i stariji politički igrači - pre svih DS i DSS i njihovi politički derivati - zaključuje sagovornik "Ekspresa".

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]