Stvar trenutka i državnički pristup

Mišljenja o vladici Amfilohiju uvek će biti podeljena. Takav mu je valjda usud. Tipično za nas koji sebe Srbima nazivamo. Narodu koga je on nesumnjivo voleo i kome je pripadao svim srcem. O njegovim delima mišljenja će uvek biti različita. Da li je bio previše tvrd, isključiv prema drugim narodima, manjinama, da li je bio previše blizak i naklonjen bezbednosnim službama, da li je u poslednoj četvrtini svog ovozemaljskog života više bio političar nego ponizni sluga Božiji, sve će to verovatno zanavek ostati mesto sporenja i nikada istine po tim pitanjima neće biti dorečene. Opet taj usud, koji spomenusmo. Mi jednostavno nikada nismo bili u stanju da stavimo veliku tačku ni na jedan problem, ni na jednu zabludu, ni na jednu istinu pa kako će se tek tako jedan nesumnjivo veliki život završiti bez ijedne senke sumnje. Neki su za njega govorili da je svetac koji hoda, a drugi da je pukovnik Udbe. U svakom slučaju, sada je pokojnik, i o njemu će se bar u početku pričati i pisati sve najlepše.

Povezane vesti - Vučić o smrti Amfilohija: Voleo bih da ta vest nije tačna

Pamtim jednu priču o Amfilohiju koju možda niste čuli. Pre pet ili šest decenija, najverniji sledbenici i duhovna čeda Justina Popovića bila su tri mlada  monaha. Artemije, Amfilohije i Atanasije. Bio je tu i vladika bački Irinej Bulović, ali kako priča kaziva, prva trojica su bili mnogo bliži arhimandritu manastira Ćelije i njegove uzdanice. Tako je, kažu, jednom prilikom Sveti otac Justin prorokovao da će jedan od njih trojice, Artemije, Amfilohije ili Atanasije, postradati za veru. Bez ambicije da presuđujemo šta je to stradanje za veru i da li je i ko od pomenute trojice zaista doživeo tu sudbinu, tek čini se da bi to mogao biti Artemije. Verovatno smo zaboravili, ali tadašnji vladika raško-prizrenski doživeo je tešku sudbinu. Njegov progon, sasvim slučajno, ili možda ne baš toliko slučajno, počeo je kada je 2011. godine odbio da ukaže gostoprimstvo u manastiru Gračanica tadašnjem potpredsedniku Sjedinjenih Američkih Država Džou Bajdenu. Nakon toga, Artemije prolazi kroz jednu vrstu progona i svetovnih i crkvenih organa. Njegova duhovna braća iz manastira Ćelije nisu mu mnogo mogla pomoći, čak je, kažu upućeni, jedan od njih uzeo i učešće u tim rabotama. Ali kao što rekosmo, o pokojniku sve najlepše.

Kako se to i zašto dogodilo, mislimo na celu tu neprijatnu stvar sa vladikom Artemijem, verovatno najbolje zna pokojni Miodrag - Miki Rakić. Uz njega možda o tome još može znati i tadašnji oficir za vezu kabineta Borisa Tadića sa Crkvom, Mlađan Đorđević. Što nas dovodi do druge teme. U jednom beogradskom dnevnom listu mogao se pročitati autorski tekst Đorđevićev na temu „Sahrana vladike Amfilohija i političeskaja priključenija“. U njemu pored slike na kojoj su pokojnik i pokajnik/iskušenik Mlađan, mogli ste da čitanjem doznate da je autor teksta ponosan na činjenicu da je pokojnika poznavao decenijama i da mu je bio kum i čini mi se duhovnik. Ovo nije tek ordinarna trivija već upućuje na dve zanimljive pretpostavke. Dakle, ili je Đorđević kršten dockan (što bi onda objasnilo štošta) ili je prvi obred bio bez značaja pa je morao biti repetiran, što opet nije bez značaja.

Povezane vesti - Sahranjen arhiepiskop cetinjski i mitropolit Amfilohije

Šalu na stranu. U drugom delu autorskog sočinjenija bila je neka vrsta političkog traktata, koji svojim stilom i karakterom nimalo ne podseća na pravoslavnu prosvećenost, već više liči na nešto iz Kominternine arhive „the best of“ saopštenja za medije. Uglavnom, o tome kako je Aleksandar Vučić otišao na sahranu da bi dobio političke poene, da mu nije dozvoljeno da govori itd.

Autor je, nažalost, opet promašio. Aleksandar Vučić je na sahranu otišao ne samo kao privatno lice, već kao predsednik Srbije, da oda poslednju počast jednom od najviših sveštenika Srpske pravoslavne crkve i čuvaru Pećke patrijaršije. To je bila obaveza i dobar manir ozbiljnog državnika. Da je imao malo političke mudrosti datog trenutka, verovatno bi to učinio i predsednik Crne Gore Milo Đukanović i time pokazao da poštuje osećanja bar trećine građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi. Ali svako prema svojim mogućnostima i potrebama.

Istu stvar kao Vučić uradio je i Milorad Dodik, predstavnik srpskog entiteta u Predsedništvu BiH. O estradizaciji sahrane i lika vladike Amfilohija, verujemo da je tome više doprineo Đorđević time što je javnosti učinio dostupnom sliku na kojoj je on sa pokojnikom. Bože, oprosti, kao da se slikao sa Mikom Džegerom, a ne sa vladikom Srpske pravoslavne crkve.