Torlak urušen zbog ćara

Gotovo dve decenije se, tek povremeno, uglavnom kada zdravstvena situacija u Srbiji postane tema za brigu stanovnika i države, obnovi rasprava o prošlosti i sadašnjosti Instituta za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“. Ogromna većina zaposlenih koja je stasavala u „Torlaku“, u njemu počinjala i završavala radni vek, kao i pojedini rukovodioci ovog instituta od nacionalnog značaja, zdušno su se zalagali za njegov dalji razvoj. Ali se desilo suprotno. Za kratko vreme sunovraćene su decenije ulaganja znanja, novca, stečenog međunarodnog kredibiliteta... Od značajne izvozne mašine vakcina i seruma, „Torlak“ je postao, kažu sami zaposleni, ruina pred izdisajem.

O simbolu suverenosti države, kako su ga imenovali i doživljavali stručnjaci, o „Torlaku“ su u najvećem broju primera vođene jalove rasprave, zasnovane na političkim okolnostima u kojima se uzdizao i razvijao, a potom polako nestajao dok su vakcine i serumi koje je nekada izvozio u čitav svet, i u samoj Srbiji zamenili skupi proizvodi multinacionalnih kompanija.

Povezane vesti - Mogućnost i realnost

„Torlak“, mimo politikantskih sporenja, ima i svoju unutrašnju priču koju mnogi nisu imali prilike da čuju, a oni koji su odlučivali nisu želeli da saslušaju.

Gašenje proizvodnje

Ako se decenije rada ovog instituta smeju sažeti u kratke crte, onda ni najteži period po zemlju, vreme sankcija međunarodne zajednice 90-ih godina, nije predstavljalo nesavladivu teškoću. Zbog ratova i blokade iz inostranstva tada je nastao zastoj u praćenju svetskih dostignuća, što su bile objektivne teškoće. Velike inostrane kompanije uveliko su diktirale i izuzetno složene i skupe tehničke uslove za proizvodnju seruma i vakcina, što su male države teško mogle da prate. Uprkos tome, „Torlak“ se borio da zadrži postojeću proizvodnju i mogućnost izvoza. Uspevao je u tome.

„Jedini u svetu smo 1993. godine imali serum protiv difterije. Savet Ujedinjenih nacija je odobrio da Svetska zdravstvena organizacija od ’Torlaka’ kupi ovaj serum i distribuira ga u bivše republike Sovjetskog Saveza gde je buknula velika epidemija“, kaže za „Ekspres“ Miroslav Stajić, jedan od rukovodilaca u institutu u kojem je sačekao penzionisanje 2013. godine. Ovog diplomiranog biologa i specijalistu medicinske mikrobiologije zahtevno je predstaviti – bio je šef Odeljenja za proizvodnju toksoida difterije, šef Odeljenja za kombinovanje bakterijskih vakcina i autor proizvodnje seruma protiv zmijskog otrova u „Torlaku“.

Upravo o tome šta je radio i kasnije video, za „Ekspres“ je govorio i dr Tomislav Janković, koji je ovom ustanovom rukovodio od 1993. do 2001. godine:

“Mene je na mestu direktora Instituta nasledio Ranko Dakić. Uz primopredaju, savetovao sam mu da nastavi proizvodnju vakcine za sezonski grip i polio vakcinu protiv dečje paralize. On mi je odgovorio ‘ne brinite, sve će to demokratija da sredi’. Ostavio sam tada na računu ’Torlaka’ osam miliona dolara koje smo zaradili prodajući polio vakcine Turskoj i Indiji. Dakić je tada od države dobio tri miliona evra. Nije ih uložio u unapređenje razrađenih poslova, nego je na ruševinama jedne zgrade u krugu Instituta napravio novu zgradu koja ničemu nije služila”.

Danas je, slagali se drugi sa podacima nekadašnjeg direktora ili ne, sasvim izvesno da je rušenje „Torlaka“, koji je svoje proizvode plasirao u više od 120 država u svetu, intenzivno počelo 2001. godine.

„Pravo propadanje počinje posle 2000. Tadašnje političke promene su dovele do nekog ’liberalnog kapitalizma’. Smatralo se da država ne mora sve da ima, da sama proizvodi, jer sve što se pravi ovde može i da se uveze. Čak su tvrdili da je tako jeftinije za državu“, kaže Stajić.

Povezane vesti - POSLE 15 GODINA: Krenula distribucija prvih 50.000 doza Torlakovih vakcina

Zaposleni, pre svega oni organizovani u sindikate, protestovali su zbog takvog razmišljanja, slali apele nadležnom ministarstvu i političarima, pogotovo posle 2001. godine kada je novo rukovodstvo počelo da gasi pojedine proizvodnje. Od svega toga nije bilo vajde. Novoimenovani direktor Ranko Dakić je 2002. godine ugasio proizvodnju „interferona“, ugašene su proizvodnje antibiogram tableta, vakcina za karcinom bešike, bioloških preparata... Smatralo se da „Torlak“ ne bi trebalo da se rasplinjuje na te „sitne“ proizvode. Tako je glasilo zvanično obrazloženje.

„To nikako nisu bili ’sitni’ proizvodi. Možda na nekom svetskom nivou da, ali na nivou Srbije i područje bivše Jugoslavije oni su i te kako donosili prihod i spasavali nas od nepotrebnog uvoza. Imali smo domaće preparate, pogotovo taj BSŽ za karcinom bešike koji je ’Torlak’ prodavao kao nusprodukt. Jedna doza je koštala 180 dinara. Kada je to počelo da stiže iz Švajcarske ili Nemačke, doza je koštala 100 maraka! Naravno da smo sumnjali da u svemu tome postoji namera da se ugasi domaća proizvodnja i omogući uvoz. Da neko u svemu tome uzme veliku proviziju. A uvoznici su već bili spremni“, priča Stajić.

Supruga za šefa

Prema njegovom iskustvu, ne postoji dilema o tome da je najveće zlo zadesilo „Torlak“, na neki način mu i presudilo, kada je njim direktorovao Dakić, a predsednik Upravnog odbora bio doktor Vladan Šubarević, ujedno i član Gradskog veća za zdravstvo Beograda. Deceniju i po kasnije Šubarevićevo ime se pominjalo u aferi oko malverzacija sa nabavkama nameštaja za zdravstvene ustanove u kojima je grad oštećen za 65,4 miliona dinara. Iako je pred Specijalnim sudom 2018. osuđen na zatvorsku kaznu od tri godine, u avgustu 2019. Apelacioni sud je preinačio presudu i pravnosnažno ga oslobodio od optužbi. Ostalima iz grupe kojoj je suđeno umanjene su zatvorske kazne.

Ranko Dakić se kao direktor „Torlaka“ pojavio na „krilima revolucije“ 2000. godine, kada su menjani rukovodioci institucija iz suprotstavljenih politički stranaka. Dakić je imao profesionalne kvalifikacije da bude imenovan za direktora. Radio je u „Torlaku“, po profesiji bio mikrobiolog. I njegova supruga Gordana je godinama radila u Institutu kao mikrobiolog, na vakcinama protiv tifusa, paratifusa i kolere. S te strane, u samom „Torlaku“ imao je dovoljno snažan lobi na koji je mogao da se osloni u izboru za direktora. Stajić navodi sled događaja:

„Prvi direktorski potez Ranka Dakića bio je da svoju ženu postavi za šefa Odeljenja za proizvodnju vakcine protiv gripa, umesto da je nastavila da se bavi proizvodnjom vakcina za koje je imala znanje i iskustvo. I čitava proizvodnja vakcine protiv gripa je ubrzo upropašćena. Prvo je u penziju "oterana" šefica proizvodnje vakcine protiv gripa Mila Jovanović, potom na to mesto postavljena Gordana Dakić, a već 2003. godine je čitavu seriju vakcine protiv gripa Agencija za lekove i medicinska sredstva odbila da registruje. Tada se prvi put desilo da je ALIMS zbog neispravnosti odbio da registruje ’Torlakovu’ vakcinu“.

Povezane vesti - INTERVJU DR TOMISLAV JANKOVIĆ: Vakcina, prestiž i milijarde

Čim je prekinuta proizvodnja vakcine protiv gripa, tadašnje rukovodstvo „Torlaka“ odlučilo je da sruši stari pogon u kojem se vakcina proizvodila, s namerom da izgrade novi pogon. Zaposleni su protestovali i pisali Ministarstvu zdravlja, jer su iz iskustva iz inostranstva, kao i na osnovu saveta inostranih kolega, znali da to nikako ne sme da se čini, pošto niko u svetu nije rušio stari pogon pre nego što je izgradio novi i stavio ga u funkciju.

Međutim, rukovodioci su uradili po svom, srušili stari pogon, srušili i pogon za proizvodnju „interferona“ koji je postao jedan od najznačajnijih imunobiološki preparata. „Obećali“ su da će na tom prostoru da izgrade odeljenje za proizvodnju vakcine protiv gripa. I 15 godina je trebalo da se ona proizvede, ukoliko je uopšte i proizvedena.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .