Tribunal hoće da liči na sudove u Hrvatskoj

Ako je Haški tribunal, odnosno Mehanizam za krivične sudove u Hagu, ogledalo međunarodnog prava danas, a samim tim i globalne međunarodne politike, onda se belodano suočavamo sa jasnim saznanjem da moderna demokratija danas ide ne samo pogrešnom trakom, nego vozi i u kontrasmeru. To potvrđuje i gospodin Branislav Tapušković, doajen srpskog advo- katskog esnafa, sa kojim razgovaramo o apsolutno kontroverznoj presudi Haškog suda u slučaju Jovice Stanišića, bivšeg načelnika Resora DB-a i Franka Simatovića, njegovog prvog pomoćnika.

Pričamo o tome kako je Haški sud postao poput pijace, gde su roba i pravda postali varijabilni, menjani su pravila i sudska praksa, što dokazuje činjenicu da je Mehanizam, kako ga danas zovu, politička batina, a njegovi finansijeri to više i ne kriju. A tek u slučaju Stanišića i Simatovića.

"Ova presuda podseća na sudsku praksu u Hrvatskoj, kad sude Srbima za navodne ratne zločine. Drže se logike – zločinac je svako ko je nosio pušku, a da nije Hrvat. Za očekivati je da će se Tužilaštvo i odbrana Stanišića i Simatovića žaliti. Odbrana za to, nema sumnje, ima apsolutno validne zakonske osnove.“

Jovica Stanišić - Ledeni kolateral

Novi broj Ekspresa

Novi broj Ekspresa

Vesti 09.07.2021. 18:15

Jovica Stanišić - Ledeni kolateral

Dugo ste radili u Tribunalu, zanima nas kako ste razumeli presudu koja glasi da su Stanišić i Simatović osuđeni na po 12 godina zatvora?

"Pravno gledano, ova osuđujuća presuda je, blago rečeno, zbunjujuća. Bio sam zaista zatečen dok sam slušao obrazloženje presude, nisam znao na kraju po onom načinu kako se obrazlagalo šta će se dogoditi. I završilo se time što je nađena nekakva odgovornost okrivljenih samo za događaje u Bosanskom Šamcu. I ta odgovornost, koliko znamo pre nego što smo pročitali presude, zasniva se samo na tome da su instruktori Crvenih beretki ranije obučavali jedan broj ljudi za moguće sukobe na prostorima bivše Jugoslavije. I kada je ta grupa ljudi kasnije, u saradnji sa meštanima, zaista uradila neke stvari koje su kvalifikovane kao zločin, sada se za to utvrđuje odgovornost Stanišića i Frenkija. Sud kaže da oni nemaju nikakve direktne veze sa tim zločinima, počinioce nisu ni poznavali, njih dvojica su za zločine saznali naknadno, 'ali su krivi jer ih je Služba obučavala i spremala da jednog dana izvrše zločin!’

Pazi, kako sve to da staviš u kontekst krivične odgovornosti? Sud smatra da je našao jednu jedinu kopču sa zločinom koji su počinili ljudi koje je Služba obučavala. Sud ih povezuje sa zločinima koje su izvršeni kasnije, pošto je obuka završena. Dakle, glavna tema u obrazloženju presude bila je delovanje paravojski ’arkanovaca’, ’šešeljevaca’, ’mauzerovaca’, ’škorpiona’ koje su obučavali instruktori Crvenih beretki u proleće 1991. godine. Nije sporno da su ih tada oni obučavali za moguće stvari koje će se dogoditi. Ali što je najinteresantnije i najvažnije, oni nisu bili u stanju da povežu instruktore Crvenih beretki sa zločinom koje su ti ljudi naknadno počinili. I za sve stvari koje su se događale u Hrvatskoj, Slavoniji i na prostorima oko Knina nisu našli nikakvu kopču sa tim ljudima koji su obučavani za dejstva u ratnim uslovima. Stanišića i Simatovića nisu mogli povezati ni sa jednim zločinom, i to sud priznaje.“

ERDOGAN: Srebrenica je crna mrlja u istoriji čovečanstva

Svet 02.11.2020. 13:58

ERDOGAN: Srebrenica je crna mrlja u istoriji čovečanstva

Zbog čega je ova, kako kažete, činjenično neutemeljena presuda izazvala burne reakcije u Hrvatskoj i BiH?

"Zbog toga što je ovo bila poslednja šansa da se utvrdi da je Srbija imala direktne veze sa zločinima u okviru nekakvog zločinačkog poduhvata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. A ono što mogu sada da ti kažem, posle mog dugog iskustva u Hagu, gde sam bio prijatelj suda u procesu protiv Slobodana Miloševića – tužilaštvo je i tada raspolagalo dokazima da su u proleće 1991. u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini oformljene paravojne jedinice. Tada je osnovana Patriotska liga, mislim da se tako zvala ona borbena organizacija u BiH. Osnovao ju je Alija Izetbegović. Da ne govorimo o ’zelenim beretkama’, u januaru 1992. bila je to paravojna formacija brojnosti od oko 23.000. Oformljene su pre oružanih sukoba u BiH. Teritorijalna odbrana Slovenije je u to vreme bila paravojska pod oružjem. Pa onda ’zenge’, 100.000 ih je bilo pod oružjem pre rata... Sud je bio upoznat sa tim dokumentima, ali nikad ranije nije postavljao pitanje odgovornosti za ove paravojne jedinice... A u slučaju Stanišića i Simatovića postavio je to pitanje, ali pravno apsolutno neutemeljeno.“

U građanskom ratu na prostoru bivše SFRJ bezbednosne službe mnogih zemalja bile su veoma aktivne?

„Na prostorima zahvaćenim građanskim ratom baš ništa nije moglo da se radi bez tajnih službi. Šta je njihov zadatak, to ne moram da objašnjavam. A da ne govorim o tome da nijedna strana obaveštajna služba od kalibra, Englezi, Amerikanci, Francuzi, Italijani, pogotovu Nemci, pa i Rusi, svi su imali interesa da njihove tajne službe budu tu stalno na terenu. Po istom zadatku bili su i Stanišić i Simatović. Zašto sve to sada da se slomi samo preko Državne bezbednosti Srbije? I to na nečemu gde opet nisu mogli da utvrde zločinački poduhvat, nego su našli neko pokriće da opravdaju ovaj pritvor i trajanje postupka.“

Za to „pokriće“, kako tvrde mnogi, ne samo naši pravni stručnjaci, sud se ne oslanja na činjenice, nego na „svoja uverenja“?

„U krivičnopravnom smislu to je vrlo delikatan zadatak da bi se utvrdila takva krivica. Da se krivica nađe u tome što su instruktori SDB-a podučavali 18 ljudi pre bilo kakvih ratnih dejstava. Podučavali su ih kako da se ponašaju u slučajevima rata. A rata još nema, zločini će se dogoditi tek kasnije, ali uprkos tome sad im se stavlja na teret ’da su oni ipak to saznali da će tih 18 ljudi učiniti krivična dela’. Da su bar imali dokaze da su ih Stanišić i Simatović i instruktori Crvenih beretki podsticali na ta krivična dela? Nisu imali ni te dokaze. Sve to je u krivičnopravnom smislu apsurd. Pa još sve to vezuju samo za opštinu Bosanski Šamac. Isti taj sud nije se bavio zločinima paravojnih formacija koje su bile oformljene 1991. pre početka rata, u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH.“

Uprkos svemu, ipak iznenađuju reakcije predsednika Hrvatske Zorana Milanovića. Zbog čega je on nezadovoljan?

„Predsednik Milanović rekao je da je to neprihvatljivo da nije utvrđena veza vlasti u Srbiji sa paravojskom na prostorima Hrvatske u vreme svih tih ratnih događanja. Zato što su se do poslednjeg momenta nadali da će da se utvrdi zločinački poduhvat i umešanost Srbije u zločine u Hrvatskoj. Njih žulja što je u sudskoj presudi gde je osuđen general Praljak utvrđen zločinački poduhvat. A kada je u pitanju Srbija, nigde ni u jednom slučaju nije utvrđen zločinački poduhvat u odnosu na događaje u Hrvatskoj. To nije utvrđeno u procesu protiv Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, pa ni u procesu protiv toliko srpskih oficira. Pa sad ni u procesu protiv Stanišića i Simatovića. To nervira Milanovića i Hrvate.“

Sve zločine treba osuditi i vinovnike adekvatno kazniti. Bilo ih je na sve strane. Međutim, mnogi Srbi ubeđeni su da su sve presude Haškog tribunala samo nastavak rata od 1991. gde su se SAD i zemlje EU stavile na jednu stranu. Tako gledaju i na presudu Stanišiću i Simatoviću?

„Mogli bismo i tako da gledamo na dobar deo presuda Tribunala. Ali ono što tvrdim, do tog rata ne bi došlo nekom odlukom političara i vlastodržaca unutar bivše Jugoslavije. To je van svakoga rezona, i da nije bilo podrške ratu i raspadu SFRJ međunarodne zajednice, rata ne bi bilo. U ratu i raspadu SFRJ svoje interese imale su pre svega Nemačka, pa onda i Sjedinjene Američke Države. Taj rat nijednom narodu u SFRJ nije bio potreban.

Nikada u istoriji nije se dogodilo da jedna regularna vojska na prostoru na kome je 45 godina čuvala mir odjedanput bude proglašena okupatorom. JNA je to doživela najpre u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj i BiH. Posle su paravojske koje sam pomenuo, u Sloveniji, Hrvatskoj, na kraju i u Bosni i Hercegovini, opkoljavanje kasarni, ubijanje nedužnih vojnika u Sloveniji, koji su sa podignutim rukama na nekoliko mesta stajali pred oružjem Teritorijalne odbrane Slovenije, ubijani i bacani u jarkove pored druma. Kad se JNA povukla iz Slovenije, ponovio se scenario u još brutalnijem obliku u Hrvatskoj, pa onda i u Bosni i Hercegovini. Setite se kako su pobijeni vojnici u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, pa u Tuzli... Da li je neko pred Haškim sudom zbog toga odgovarao? Nije, i u toj činjenici mnogo šta je jasno rečeno.“

Svi politički činioci u SFRJ su tada znali da Jugoslaviji nema spasa i da će JNA biti poražena od paravojnih formacija. Hag te činjenice nije uvažavao?

„Haški sud nije razmatrao te važne činjenice, imao je druge zadatke. A u jugoslovenskoj javnosti tada nedovoljno se znalo o tim paravojnim jedinicama.

Još se nije znalo ništa tada o ovoj Patriotskoj ligi u BiH. Ali u procesu Miloševiću bio je predočen audio-snimak (o kojem je govorio general Aleksandar Vasiljević (?) iz avgusta 1991. godine) gde Tuđman kaže Aliji Izetbegoviću: ’Alija, krenite i vi.’ Alija odgovara: ’Još je rano.’ Mesec-dva dana nakon toga Alija se u novembru 1991. godine deklarisao: ’Za suverenitet žrtvovaćemo mir’... Dakle, mnogo je tu elemenata koji su doveli do onoga što je bilo neminovno, a sud je krivicu prebacio skoro isključivo na Srbe.“

Na Vaše insistiranje sud u Hagu je prihvatio kao dokazni materijal dokumenta sa sastanka hrvatskog rukovodstva na Brionima uoči akcije „Oluja“?

„Tačno, ja sam taj brionski zapisnik uveo kao dokaz. Sud je to prihvatio. Sastanku na Brionima prisustvovao je i Piter Galbrajt, prvi ambasador SAD u Hrvatskoj. Na tom sastanku Tuđman doslovce kaže: ’Imamo odobrenje Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke, Vatikana. Idi ti, Šariniću, pregovaraj sa Srbima o planu Z-4 i o toj fami koja se pravi oko toga. Idi ti pregovaraj, a mi krećemo 3. avgusta u akciju ’Oluja’.“

Koji osećaj ste imali kada ste godinama svakodnevno ulazili i izlazili iz zgrade Tribunala, iz sudnice i pomoćnih prostorija? Koje emocije ste imali, kako ste se osećali?

„Da ti iskreno kažem, to je ono sa čim se ja i danas borim. Svaki dan, bilo šta radio, to mi se vraća. To je ono što pokušavam da stavim na papir. Najpre nemoć i nepoštovanje međunarodnih zakonskih normi. Ispalo je da je to zaista samo jedan politički projekat. To se videlo na početku. Prvog dana suđenja postavili smo pitanje legalnosti Haškog tribunala. Jer nije ga osnovala Generalna skupština, nego Savet bezbednosti. Da se ustanovi da li je osnovan regularno, da li ima kredibilitet. Prvoga dana kad sam ušao u sudnicu, o tome postoje zapisnici, postavio sam pitanje u vezi sa univerzalnim pravom na kojem bi morala da se bazira takva ustanova. Ako je već osnovan međunarodni sud za ratne zločine, on može da dobije kredibilitet samo tako da bilo ko i bilo gde počini zločin da bude izveden pred sud i da odgovara za ratne zločine posle 2001. godine. Strašne stvari su se tih godina dogodile u svetu. Iran, Irak, Avganistan, užasni zločini. Ali Sjedinjene Američke Države ne priznaju taj sud.

Govorio sam, ako nema univerzalnih principa, tu ne može biti nikada pravde. I sasvim sam siguran da se to nikada neće dogoditi. Oni su preko ovog suda pokušali da ustroje neke nove principe. Istina, danas je sve više onih koji se bune protiv toga i da ti principi, koje je taj Haški tribunal zasnovao na bazi kojih je trebalo da odu i odgovaraju ljudi pre svega iz Srbije, ne mogu da imaju univerzalne dimenzije.“

U Tribunalu i u političkim tumačenjima sa Zapada tvrde da u Hagu nije suđeno Srbiji i Srbima, nego pojedincima. Utisak je da to i nije baš tako?

„To je zapravo osmišljena ujdurma. Upravo se pokušavalo da se dokaže da je odgovoran narod. I sad te floskule koje izbacuje pre neki dan i Bramerc i ostali, verovao bih im kada bi se to primenilo na sve događaje u svetskim razmerama.“

Govorite o univerzalnom pravu?

„Tako je. Ali, meni je zanimljiv ovaj slučaj sa Stanišićem i Simatovićem jer je praktično pokrenuto pitanje odgovornosti tajnih službi. I to baš na poslednjem procesu kad je Haški sud praktično zatvoren. A krivicu i odgovornost skoro da je nemoguće utvrditi. Tajne službe rade da sve saznaju, a da ne mogu da odgovaraju. Sud u ovom slučaju pokušao je da otvori tu Pandorinu kutiju. I ceo slučaj je nategnut, apsurdan, pravno neutemeljen i smešan. Toliko je u krivičnopravnom smislu neshvatljiv, smešan, da međunarodni krivični sud učini ovako nešto: kao Stanišić i Simatović su unapred znali da će se dogoditi zločin, bili vidoviti da će to učiniti ljudi koji su obučavani na nekom kursu! Koliko zločina su počinili oni koji nisu obučavani?“

Pokrivanje računa

 

Slična je priča u vezi i sa Vojislavom Šešeljem, i tu je postupak trajao 13–14 godina dok nije doneta ona prva oslobađajuća presuda. I praktično je i tu pronađen kompromis pa je on na kraju krajeva osuđen, ne zato što je imao direktne veze sa ratnim zločinima, nego je „ustanovljena jedna vrsta odgovornosti“ zbog verbalnog delikta, da bi se opet opravdao taj dugi boravak u pritvoru.