U vremenu lažnih vesti istina je vest

Termin "lažne vesti“ se neočekivano brzo odomaćio i u našoj svakodnevici. Oni koji pokušavaju da shvate i objasne život koji živimo tvrde da smo u "vremenu postistine“.

Bilo bi, čini mi se, nedopustivo pojednostavljivanje da tu zanimljivu konstrukciju doslovno shvatimo kao eufemizam za laž – pre će biti da se preispituje važnost konteksta u kome se kristalisalo ono što smo definisali kao istinu, sam proces te kristalizacije koji nas je naveo do ne i naivnog zaključka da se "istina“ može stvarati i krojiti, gotovo od slučaja do slučaja, od potrebe do potrebe.

Ali da se ne zavaravamo, "građanin pokorni“ je neprekinuto žrtva laži i dezinformacija, bespomoćan pred orvelovskom sintagmom da je vest istina, ali, nažalost, i istina vest. Ne slučajno, nalazimo se u omaglici lepeze koja se proteže između istine i laži (ma šta ova dva pojma tačno značila), a da u tom sfumatu ne vidimo jasno ove dve krajnosti. Postajemo žrtve kontinuuma u kome se ne krećemo.

AUTORSKI TEKST DR VLADIMIRA KOSTIĆA: Srpsko pitanje

Vesti 16.03.2020. 13:41

AUTORSKI TEKST DR VLADIMIRA KOSTIĆA: Srpsko pitanje

Osećam ipak potrebu da donekle rehabilitujem laž – homo sapiens laže od samog početka. Psihoanalitičari će nas upozoriti da onaj ko tvrdi da nikada nije lagao, a ispostavi se, istina izuzetno retko, da je takva tvrdnja tačna, zaslužuje da se posebna pažnja i briga posveti njegovom mentalnom zdravlju. Ova tvrdnja se ne odnosi na političare, koje karakteriše „neobičnost da veruju svojim govorima“.

Džordž Stajner u svojoj knjizi "Zašto mišljenje rastužuje“ lucidno primećuje da je "sposobnost da se laže, izmišlja i glumi organski povezana sa našom ljudskošću. Umetnost, socijalno ponašanje, čak i sam jezik bili bi bez toga nemogući“. Prema prefinjenoj alegoriji Džonatana Svifta, neupitna istina i "potpuna transparentnost mišljenja“ pripadaju životinjskom carstvu – "ljudi traju zahvaljujući stalnom prerušavanju“.

Šta onda lažnu vest u vremenu postistine razlikuje od naših milenijumima praktikovanih rutina laganja? Moj laički i samo intuitivni odgovor je da je u pitanju prvo, radikalni izostanak stida pri procesu plasiranja laži i drugo, postojanje jasne namere i ideje ili sasvim svesno instrumentalno postupanje tokom njenog plasiranja. Konačno, dezinformacija je neizbežno čedo izobilja informacija! Ostaje mučno pitanje kako da pravimo razliku? I ne manje mučno pitanje da li smo žrtve druge strane oštrice sopstvenog odbeglog i otuđenog oružja?

Pandemija, koja traje neprijatno dugo, dala nam je posebno brutalne pouke. Ona nije nikoga poštedela i načelno njena politička zloupotreba pitanje je dobrog ukusa. Deo svojih visokoparnih rečenica pokušaću da ilustrujem konkretnim primerom. U časopisu "British Medical Journal“ Pol Taker tu skoro postavlja pitanje povodom kovida19, da li su mediji bili žrtve kampanje dezinformacija, mada se ne libi da izrazi određenu pristrasnost i, meni se čini, doprinese konfuziji.

Tokom 2020. godine ipak je većinski stav bio da ideja da je SARS-Cov-2 "konstruisan“, a potom i distribuiran iz laboratorije u Vuhanu, samo jedna ilustracija najčešće politički motivisanih "teorija zavere“. Te teorije podržavali su konzervativni mediji bliski Donaldu Trampu, ali je bio i znatan broj sličnih anegdotalnih iskaza. Međutim, uporedo sa dominantnim tvrdnjama da se radi o prirodnoj pojavi odigrava se i zaokret.

Oni koji upiru prst u "vuhansku sintezu virusa“ obrušavaju se na pojedince koje proglašavaju liderima kampanje u kojoj su u uglednim časopisima ("Science“, "Nature“) istrajavali na stanovištu prirodnog porekla virusa, ali i koji su ukazivali na "teorije zavere“. Peter Daszak, predsednik "EcoHealth Alliance“-a, sa 27 naučnika potpisao je takav stav publikovan u uglednom časopisu "Lancet“. Ali, protivnici konstatuju da je njegova neprofitna organizacija finansirana od federalne vlade SAD, kroz podugovore sa oko 600.000 dolara finansirala i

Virusološki institut u Vuhanu (što je, po njima, valjda sasvim dovoljno za sumnju). Onih 27 naučnika koji su potpisali pismo "Lancet“-u takođe su dovedeni u sumnju jer nekoliko njih navodno nije navelo veze koje su imali sa "EcoHealth Alliance“-om, institucijom kojoj u aprilu 2020. godine Nacionalni institut za zdravlje SAD (NIH) otkazuje finansijsku podršku zbog povezanosti sa Institutom u Vuhanu, "verovatno po zahtevu Donalda Trampa“, što je izazvalo proteste 77 nobelovaca i 31 naučnog društva.

Iako je virusolog iz Vuhana, Ši, negirala da je ikada radila na eksperimentima koji bi pojačavali virulentnost virusa, poziva se na rad u kome je kao koautor radila na stvaranju hibridne verzije SARS virusa. Međutim, u poslednjih godinu dana sa čudnom i potpuno spekulativnom korelacijom sa zaoštravanjem političkih odnosa Kine i SAD, razmišljanja se sa neke demencijalne namere prebacuju na mogućnost da je virus SARS-Cov-2 nekom greškom "iscurio“ iz Vuhanskog instituta, još od izjave prethodnog rukovodioca MI6 da je pandemija mogla "početi kao incident“. Kao argumenti se navode podaci da je virus isuviše dobro adaptiran na ljude da bi ga objasnili iznenadnom prirodnom pojavom i životinjskim poreklom. Zasnivajući svoje tvrdnje na obaveštajnim podacima, "The Wall Street Journal“ tvrdi da su tri istraživača sa Instituta u Vuhanu hospitalizovani novembra 2019.

Ilustrujući posebnu zainteresovanost obaveštajnih krugova za ove probleme, par rukovodećih ličnosti CIA-е se u eseju koji je publikovan u "Foreign Policy“-ju pitaju u kom obimu je kineska vlada pogrešno interpretirala pandemiju? Različiti članci priznaju da je ona prihvatila rad Komisije za istraživanje porekla pandemije Svetske zdravstvene organizacije (SZO), ali posle nekoliko meseci pregovora i uz određena ograničenja.

Po završetku rada Komisije SZO-a u januaru 2021. godine, u kojoj je bio i notorni Daszak, Bela kuća se oglašava da ne veruje kineskoj propagandi koja negira da je virus proizašao iz jedne od njenih laboratorija i imperativno traži istragu koja bi bila "nezavisna, sa nalazima eksperata koji bi bili oslobođeni intervencija ili izmena od strane kineske vlade“, čemu se unekoliko pridružuju i druge države (Australija, Japan, Kanada, Ujedinjeno Kraljevstvo i dr.) uglavnom zbog izvesnih rezervi prema istraživanjima SZO-a. Ali, čak i pobornici ovakvih teza konstatuju da priroda predložene istrage još uvek nije odlučena!

I kako da se u ovakvom svetu orijentiše običan, rekao bih čak, normalan čovek (iako nisam siguran da znam šta to tačno znači). Da se prikloni diktiranoj mržnji, sumnji ili, istina ređe, ljubavi, koje im Veliki brat (možda još bolje, Velika braća) sugeriše. Ako i popuštamo, to je stoga što je potpuno ljudski verovati da se u pozadini drame koju živimo ipak nalazi neka mudrost, neki viši plan, a ne ljudska glupost, naša isuviše ljudska ograničenja i slučaj-komedijant.

Lakše prihvatamo zaveru nego konfuznost, koja je, bojim se, uticajniji faktor realnosti. Bilo bi idealno kada bi ono što sam želeo da ilustrujem bilo ograničeno samo na aktuelnu pandemiju.

Konačno, preostaje nam stari instrument skepse i zdrave neverice, koja je, na kraju krajeva, krasila našu vrstu. Znamo čak i šta se dešavalo kada bismo je, makar i privremeno, gubili! Stoga Pristojni ljudi ne smeju sebi da postavljaju pitanje ko smo mi da nečemu i nekom ne bismo bezrezervno verovali.