Velika očekivanja

I Beograd i Priština se pred predstojeći sastanak u Beloj kući osećaju u skladu sa naslovom poznatog romana Čarlsa Dikensa. I jedini i drugi imaju velika očekivanja, ali različitog tipa.

U Prištini očekuju da bi ovim sastankom bili korak bliže onome što je njihova jedina želja, a to je srpsko priznanje kosovske nezavisnosti, bilo kroz „pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa“, bilo kroz jednostavan čin priznanja.

Srpska strana, pak, očekuje sve drugo sem toga da joj se na sto stavi papir sa takvim ultimativnim sadržajem gde bi priznanje kosovske nezavisnosti bilo uslov svih uslova za bilo šta drugo.

Povezane vesti - DANIJEL SERVER: Sumnjam u finalni dogovor u Vašingtonu

Svesni su toga i u Vašingtonu i za razliku od Brisela, mnogo fleksibilniji kada je o tim stvarima reč. Zato će se, najverovatnije, delegacije koje će 4. septembra u Vašingtonu predvoditi srpski predsednik i kosovski premijer i suočiti sa ekonomskim temama, na kojima američka administracija u ovom trenutku više insistira.

Iako je jasno da su ekonomija i politika uvek isprepletane, mnogo je lakše u ovom trenutku fokusirati se na ekonomska pitanja nego na pitanje statusa, oko kojeg se dve strane potpuno razilaze.

A neki novi eventualni ekonomski sporazum mogao bi da označi kakvo-takvo unapređenje odnosa i stvaranja povoljnijih uslova za dalje razgovore o političkim stvarima.

Osim toga, prema nekim procenama, ako postoje neki ekonomski paketi koji se pripremaju u slučaju postizanja sporazuma koji će voditi stabilnosti, to bi moglo da znači i nekakve investicione programe i projekte, kako na Kosovu, tako i u Srbiji.

Povezane vesti - INTERVJU MILAN IGRUTINOVIĆ: Kosovo je pitanje emocije i demokratije

Američki analitičar Danijel Server ocenio je, na primer, da bi mogao da bude postignut nekakav ekonomski sporazum koji bi uključivao i pitanja Trepče i jezera Gazivode.

Ukoliko do toga dođe, tu bi, možda Beograd bio u prednosti i mogao da pokaže inicijativu iz prostog razloga što je unutrašnja pozicija srpskog predsednika kao pregovarača mnogo jača od one koju ima kosovski premijer.

Stranka Aleksandra Vučića je, naime, upravo pobedila na parlamentarnim izborima, čime je, zapravo potvrđena i njegova politička snaga.

Avdulah Hoti, pak, s druge strane, vodi prilično slabu vladu, a ni sam nije preterano popularan na Kosovu, zbog čega sigurno ne bi želeo da se bavi tako osetljivim temama kao što su Trepča ili Gazivode, ali bi mu isto tako teško bilo da se bavi i pitanjem statusa.

Povezane vesti - Simultana partija

Pritom će mu, sigurno, sve vreme u glavi biti da su Amerikanci već srušili dve poslednje kosovske vlade, Ramuša Haradinaja i Aljbina Kurtija, i to upravo zato što su se oglušile o američke zahteve koji su se ticali ukidanja taksa na robu iz centralne Srbije.

Na kraju, mnogo je bilo polemike o tome postoji li sukob na relaciji Vašington-Brisel kada je reč o rešavanju kosovskog problema. Čak i ako tako ponekad izgleda, sasvim je sigurno da konačnog rešenja ne može biti ako ga ne aminuju i Amerikanci i Evropljani. Iz te perspektive gledano, nije nemoguće pomisliti i kako je ovde, zapravo, samo reč o podeli uloga, u kojoj je Vašington na sebe uzeo da se bavi pitanjima ekonomije, dok je politički vruć krompir prebacio u ruke briselske administracije.