Video-nadzor u sivoj zoni

Pretnja po privatnost koja je, međutim, isto tako ozbiljna, a možda i ozbiljnija jeste ona koja vreba sa interneta, društvenih mreža... Zbog toga je prvo pitanje koje upućujemo povereniku Milanu Marinoviću upravo koliko sami građani brinu o zaštiti ličnih podataka, odnosno koliko ih neoprezno dele na sve strane.

"To je ključna stvar. Mi smo prva i najvažnija brana zaštite naših podataka o ličnosti. Džabe svi drugi da primenjuju zaštitu ako smo mi neoprezni i dajemo naše podatke na sve strane. Drugo, moramo biti oprezni jer mogu da budu strahovito teške posledice. Mi smo imali, nažalost, slučajeva, ne samo u Srbiji, da posebno mladi vrše samoubistva zato što je o njima nešto objavljeno na društvenim mrežama što ili nije tačno ili je uvredljivo za njih, ili diskreditujuće itd. i onda trpe osudu sredine. Bilo je slučajeva krađe identiteta, samim tim ljudi su otvarali preduzeća na tuđe ime...“, kaže za "Ekspres“ Milan Marinović, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Gde su nam najugroženiji podaci?

"Najugroženiji podaci su na društvenim mrežama i na internetu. Ko najviše daje i ko najviše greši? Oni najmlađi i oni najstariji. To su pokazala naša istraživanja. Najmlađi zato što hoće da skidaju sadržaje sad i odmah, ne čitaju politike privatnosti, ne interesuje ih, sve prihvataju samo da bi došli do neke igrice ili do nečeg drugog itd. Najstariji da bi mogli da dođu do seta posteljine, šerpi i lonaca pod povoljnim uslovima itd., i onda sve prihvataju, nesvesni opasnosti. Prva stvar koju mi kažemo – ljudi, nemojte širiti svoje podatke o ličnosti. Imali smo čak i nekoliko primera i kroz edukativne video-spotove koje smo radili sa OEBS-om, a i sada ćemo promovisati za nekoliko dana, o potrebi zaštite podataka, kako zaštititi pravo, kada se obratiti povereniku...“

Pritom se pod podacima o ličnosti podrazumeva sve, od imena, prezimena, preko lokacije, fotografije...

"Da, sve, imena, prezimena, navika, lokacije, sve... Jedan od klasičnijih primera koji stalno ističemo ‒ ljudi, kada treba da idete na letovanje, to je nekako u psihologiji našeg naroda da se pohvalimo svima, uplatio sam letovanje idem sa porodicom u Tursku, na Madagaskar, Grčku, nije važno. Ostajem 15 dana tu i tu, evo slika hotela, idemo svi porodično. Milina. I onda se vratiš kući i vidiš opljačkan stan. Naravno da ti je opljačkan kada si pozvao sve.“

To je najbanalniji primer.

"Da ne govorim da postoji i nešto drugo. Neka je 99,9 posto korisnika društvenih mreža pozitivno, savesno, onaj 0,1 odsto imate ljude koji će da zloupotrebe, koji će da maltretiraju, koji su internet predatori, što može da dovede do nesagledivih posledica i do tragičnih, ali i do uništavanja ličnosti itd. Mora se biti veoma oprezan. Ne da se snima put kojim dete ide od škole do kuće i nazad jer sve to je veliki rizik. Kada vam neko traži podatke, prvo proverite ko je, da li je to neki državni organ, kompanija koja u principu ne bi smela da se igra svojim ugledom ili neko nepoznat koji vam se prvi put pojavljuje. Proverite pogotovu tog nepoznatog, pročitajte politiku privatnosti, vidite šta on sve traži i po kom pravnom osnovu, u koju svrhu, kako će da čuva. I ono što je važno, a na šta se ne obraća pažnja, kome će sve da prenosi te podatke. Jer u poslednje vreme kada pročitate politike privatnosti velikih društvenih mreža, oni daju spisak onih kojima će omogućiti pristup podacima i preneti ih, a to su na stotine raznih imena nekih privrednih društava, kompanija od kojih ste čuli možda za dva odsto, a za ostale nikada niste. Nemate pojma čime se bave i onda se iznenadite kada mnogi znaju o vama, zatrpavaju vas... To je još i najbanalnije.“

Što znači da je neko kome smo mi dali te podatke njih podelio sa nekim drugim. Da li je to po zakonu?

"Pa, jeste, ako smo mi pristali.“

A nismo pročitali.

"A nismo pročitali ili smo pročitali pa pristali. Stalno ističem, ljudi, zapitajte se ‒ kako je moguće da su najbogatiji ljudi na svetu vlasnici kompanija i društvenih mreža koji nam usluge nude besplatno? Jer donedavno je sve bilo besplatno. Daj samo podatke i ne moraš ništa da plaćaš, skini ovu igricu, skini ovo i sve je to milina. Zato što to nije besplatno. Ti daš podatke, a on tvoje podatke debelo proda na više stotina adresa i od toga zaradi, kao i onaj koji dobije podatke jer on to koristi da bi te kontaktirao, da bi te profilisao.“

Šta u konkretnom slučaju, ako vas neko pozove telefonom i ponudi nešto, možemo da uradimo? Ako ih pitamo odakle vam broj telefona da li moraju da odgovore?

"Oni bi trebalo, ako su savesni, pošteni, da odgovore. Naravno da ne moraju, ali najgore je što i ako odgovore mogu da slažu. Vi ne znate ko je sa druge strane žice. Vi znate kako se predstavio, ako se predstavio, ali ne znate da li je to istina. To je karakteristično, recimo, kada je izborni proces u pitanju, pa neko pozove i kaže ‒ zovem u ime te i te stranke. Otkud ti znaš da li zove u ime te stranke ili zove u ime stranke koja je opoziciona toj stranci ili je neko treći koji samo onako zove. Tako da treba biti jako oprezan, pogotovu kada je komunikacija na daljinu. Kada je uživo, ipak je drugačije, vidite čoveka, dođe neko da vas anketira, na primer pred izbore na kućna vrata, oni vam kažu mi smo ta stranka ili taj i taj, i onda vi hoćete ili nećete.“

Što opet ne mora da znači da je legitimacija koju su vam pokazali tačna?

"Ne mora da znači, ali hajde da pretpostavimo da nije falsifikat. Tako da kada vas neko pozove, prva stvar je da pitate – otkud vama moj broj telefona. Naša iskustva govore da je to dovoljno da druga strana prekine vezu. Kada kaže mi smo dobili jer vi ste ostavili... Nekad se dešava da, recimo, odete na pijacu nedeljom pre podne i tamo se potpisuje neka peticija za spas pasa lutalica ili nešto slično. I vi potpišete. A oni onda to što ste potpisali vaše ime i prezime, ako ste dali matični broj i adresu i broj lične karte, iskoriste i kontaktiraju vas drugim povodom. Jedan povod je onaj koji ste vi dali.“

To je prevara.

"Da to je prevara. Ali to je ono što radi sada i ’Meta’ sa podacima koje su prikupili od 2007. godine. Jer oni su tada prikupili podatke u jednu svrhu. Vi ste tada dali podatke da biste skinuli neku igricu, pristupili nekom sadržaju itd. i znali ste za šta dajete, i recimo, da ste savesno pročitali politiku privatnosti. A onda vas 2024. godine obaveštavaju da će te podatke od 2007, 2008. godine i nadalje koristiti u svrhu razvoja veštačke inteligencije o kojoj nije bilo reči do novembra 2023. godine. Nešto što su prikupili 15 godina pre nego što je počela priča o veštačkoj inteligenciji koriste u svrhu veštačke inteligencije. To je u najmanju ruku protivno načelu transparentnosti i poštenja i u Evropskoj uniji i kod nas.“

Zapravo oni retroaktivno koriste nešto u neku drugu svrhu.

"Tako je. To je jedno od ključnih načela kada je u pitanju obrada podataka o ličnosti, ograničenje na svrhu obrade. Recimo, hoćeš da otvoriš račun u banci, treba mi to, to, to da bi otvorio račun u banci. Ok, otvorio sam račun. A onda te banka kontaktira za sasvim drugu svrhu. Ne zbog računa. To mora strogo da se drži. Neka se drže tih osnovnih principa, ti veliki igrači i svi koji obrađuju podatke, i mi smo već dosta uradili. Ali, nažalost, ne drže se. I naš posao u oblasti zaštite podataka govori da najveće nezakonitosti koje se rade u odnosu na obaveze iz zakona jesu upravo kršenja tih načela.“

Rekli ste da je "Meta“ u Evropskoj uniji odložila primenu obrade podataka prikupljenih od 2007. u svrhu razvoja veštačke inteligencije.

"Tako je. S tim što moram da stavim rezervu, oni su tako obavestili, a da li su zaista odložili, to ne znam.“

Ali su rekli da na teritoriji Srbije neće odložiti.

"Zapravo na teritoriji bivše Jugoslavije, odnosno možemo reći na teritoriji svih država koje nisu članice EU. Da nisu odložili i da su nastavili da obrađuju te podatke u svrhu razvoja veštačke inteligencije.“

Šta mogu ljudi da urade tim povodom, kako da se zaštite, ako ne žele da njihovi budu korišćeni?

"Moj savet građanima je da, ukoliko znaju ili sumnjaju da se njihovi podaci obrađuju u tu svrhu, da se obrate kompaniji na jedan od mejlova koji smo mi istakli na našem sajtu, ako govorimo o ’Meti’, da pokušaju da zaštite svoja prava. Osnovno pravilo o zaštiti podataka o ličnosti i u EU i kod nas jeste ‒ ako su tvoji podaci narušeni, znaš da su narušeni ili sumnjaš da ih neko nezakonito obrađuje, prvo se obrati tom nekom, ukoliko ti je poznat, a uglavnom jeste, i reci – sačekaj, koje moje podatke sakupljaš i obrađuješ u koju svrhu, po kom pravnom osnovu, koliko ih čuvaš, da li ih prenosiš, koliko dugo ćeš ih obrađivati, koji je rok čuvanja, kako ja mogu da ostvarim svoje pravo da ti se obratim, ako su recimo netačni podaci. Zakon daje tu mogućnost i oni su u obavezi da odgovore. Mogu i da ćute, a mogu i da odgovore negativno, da kažu nećemo ili da daju deo odgovora, deo ne. U tom slučaju, kada ispunite taj formalni uslov, možete da pišete prigovor povereniku i onda poverenik nastupa, kao državni organ koji se time bavi prema tom rukovaocu podacima. Prema tome, neka prvo probaju na te linkove. Realno nisu velike šanse da će uspeti, ali neka ispune taj formalni uslov, a kada dobiju negativan odgovor ili odgovor izostane, onda neka se obrate nama pa ćemo da probamo mi. Pitanje je i kolike su naše šanse, pošto nemaju predstavnika za Srbiju, iako je to zakonska obaveza, ali cenim i imamo informacije da se drugačije gleda kada se obraća državni organ u ime svojih građana. Uskoro ćemo imati jedan takav slučaj pa ćemo videti kakav će biti odgovor. I, naravno, bitno je da istaknem, teško možemo sami, treba da se udružujemo, da zajednički nastupamo svi mi koji smo u sličnoj situaciji. I u tu svrhu smo mi osnovali inicijativu koja je kasnije na predlog kolege iz Crne Gore dobila naziv Privacy 4 Balcans, pošto nas ima četiri, ili ’Četvorka za privatnost Balkana’, ili ’Privatnost za Balkan’. Tu su, dakle  Srbija, Crna Gora, Bosna i Severna Makedonija.“

Pokrili smo deo priče kada neko traži Vašu saglasnost da obrađuje podatke. A šta ćemo sa time kada neko uzima podatke, a da ne traži saglasnost, na primer, kamere postavljene na sve strane?

"Kamere su siva zona kod nas, odnosno video-nadzor kao takav. Od početka mandata borim se da se to prvo zakonski uredi.“

To je Zakon o zaštiti podataka ličnosti.

"Da, Zakon o zaštiti podataka ličnosti koji je donet 2018. i primenjuje se od 22. avgusta 2019. godine. Praktično je počeo da se primenjuje 26 dana pošto sam ja postao poverenik. Naravno, u njegovoj izradi nije učestvovao niko iz službe poverenika. I moj prvi potez na funkciji poverenika bio je da tražim odlaganje početka primene tog zakona zato što niko nije tada bio spreman u Srbiji za to. I svi su me podržali, i državni organi i bezbednosne strukture i strane banke koje su bile najspremnije jer Opšta uredba je počela da se primenjuje godinu dana ranije u EU. Ali nije došlo do odlaganja zato što leti skupština ne radi, a to je bio jul-avgust, i počelo je tako kako je. Zakon je prilično nezgrapno napravljen. On je kompilacija Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti iz EU (GDPR) i drugog dokumenta koji mi zovemo kolokvijalno policijska direktiva, koji takođe važi u EU, koji se odnosi na obradu podataka koju vrše nadležni organi u posebne svrhe ili, naški rečeno, koju vrši policija, tužilaštvo, sud u svrhu otkrivanja krivičnih dela, učinilaca krivičnih dela, hvatanja učinilaca, izvršenja izrečenih sankcija. Tako je nezgrapno napisan da vi imate više od 20 članova gde, recimo, član ima 7, 8, 10 stavova koji nešto regulišu, a onda poslednji stav kaže – ne odnosi se na obradu koju vrše nadzorni organi u posebne svrhe. Sada ćemo da odvojimo ta dva. Radimo na tekstu zakona na našu inicijativu. Hteli smo izmene, ali neće biti izmene, biće potpuno novi zakon jer su izmene kvantitativno velike. Kvalitativno ćemo samo neke stvari dodati, nećemo menjati osnovne principe. Biće veći zakon, ali sa manje teksta po članu i regulisaćemo, između ostalog, i video-nadzor. Video-nadzor sada je regulisan samo u dva zakona i to parcijalno, u Zakonu o policiji i u Zakonu o evidenciji u oblasti unutrašnjih poslova, to je jedna oblast, a druga je u Zakonu o privatnom obezbeđenju. Ovaj prvi odnosi se na video-nadzor u javnim prostorima na ulicama, trgovima, ispred zvaničnih institucija itd. Ovaj drugi odnosi se na sve ostalo. Znači video-nadzor u školama, bolnicama, privatnim ustanovama, trgovinama, pa čak i na onaj koji se postavlja u stambenim zgradama itd. Mi imamo sve više predmeta koje otvaramo po osnovu video-nadzora. Neke prosleđujemo na MUP, neki jesu naša nadležnost, ali je problem u tome što nema ništa konkretno u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, koji ima više od 100 članova i ni na jednom mestu u zakonu se ne pominje pojam video-nadzor.“

Pomenuli ste škole, to je naročito nezgodno zbog dece. Deca su izložena preko društvenih mreža uzimanju podataka, a i ovo je vrlo nezgodan primer.

"Vrlo nezgodan, imali smo čak nekoliko drastičnih slučajeva gde je video-nadzor postavljen u toalete i to ne samo u deo koji pokriva lavabo, nego delimično i kabine.“

Nedavno je bila jedna vest u školi u Zemunu, škola je to demantovala, ali prilično neubedljivo.

"Ne mogu da tvrdim za školu u Zemunu, ali smo imali dva-tri druga primera pritužbi školi. Mi smo odmah odreagovali, poslali ovlašćena lica za inspekcijski nazor, naložili korektivne mere da se nadzor ukloni odatle. Kao što smo imali pre par godina slučaj u par trgovina odećom u tržnim centrima gde su snimali deo kabine. To mora da bude uređeno. Mi smo za sada uradili četiri-pet članova, predlog naravno, koji će ući u Zakon o zaštiti podataka o ličnosti isto kao što smo uradili četiri-pet o obradi biometrijskih podataka, o video-nadzoru, o veštačkoj inteligenciji i obradi podataka, obradi biomedicinskih genetičkih podataka. Video-nadzor mora da bude regulisan. Naravno, tu se priča već godinama o nečemu što niste mislili da me pitate, ali jeste tema, da li će taj video-nadzor biti snabdeven softverom za biometrijsku identifikaciju.“

Kolokvijalno face recognition (prepoznavanje lica).

"I ne samo lica, nego i načina hoda, i sve ostalo što može da vas identifikuje. O tome se priča već tri-četiri godine. Igrom slučaja, mada mislim da nije slučaj, nekadašnja evroposlanica Viola fon Kramon je namerno tražila sastanak onlajn sa mnom od 30 minuta, pre tri i po godine. Pitao sam šta je tema, a odgovorili su kako funkcioniše poverenik kao nezavisan organ itd. i na kraju ćemo malo pričati o video-nadzoru na ulicama i trgovima. Ja nisam baš od juče i rekao sam saradnicima pričaćemo mi o video-nadzoru od početka, ako ostane tri minuta od 30 vremena za to kako funkcioniše poverenik... Nije ni tri. Jedna je rečenica na kraju bila – kako vi funkcionišete? Dobro. Ok. Hvala na pitanju. Bukvalno je ovako tekao razgovor, da li ste zabrinuti, da li znate da je Srbija nabavila hiljade kamera za video-nadzor, sofisticiranih, sa visokom rezolucijom? Rekoh – apsolutno znam. Mnoge od njih su postavljene na ulicama i trgovima. Kaže – pa je l’ vas ne brine to što se obrađuju biometrijski podaci građana. Pitam ko vam je rekao da se obrađuju biometrijski podaci? Kamere jesu nabavljene, ali ne mogu se obrađivati ti podaci ako ne postoji softver koji će da ih obradi. A mi taj softver u tom trenutku, a koliko je meni poznato ni sada, nemamo. Bilo je neko eksperimentisanje u zatvorenom prostoru tada sa kineskim softverom, ali ne zvanično na trgovima i ulicama, i nije nabavljen. Mi smo vršili nadzor nad MUP-om dva puta i nema softvera. A kamere jesu nabavljene. Rezolucija je mnogo bolja nego što je bila, ali i dalje ne može da vas prepozna kao osobu. Ona kaže – pa dobro, i zar vas ne brine to što će podaci svih građana Srbije ići u Šangaj? Interesantno, dao sam isti odgovor koji je kasnije meni rekao u nevezanom razgovoru evropski supervizor zaštite podataka ličnosti gospodin Vojčeh Vjevjorovski – naravno da me brine što će podaci građana ići u Šangaj, isto onoliko koliko me brine što će ići u Berlin, Njujork, Pariz ili Moskvu. Ja ne vidim razliku zašto je Šangaj opasniji od toga da mi podaci idu u Berlin. Meni je važno da mi podaci građana Srbije ne idu nigde.“

Da li smo sigurni da ne idu nigde?

"Nismo sigurni. Želim da verujem u ono sa čime u ovom trenutku raspolažem, a to je da ne idu. Govorim sada o video-nadzoru. Inače, podaci nam idu svugde. Jer ko zna gde su razni klaudi, gde su serveri itd., kada mi damo podatke na društvenim mrežama znamo da nisu u Srbiji, ali neke druge treba proveriti. Zato moram da pohvalim praksu na koju smo uticali da se uspostavi poslednjih godina, kada naši uvode neku novu digitalizaciju, neko novo ’e’, e-banka, e-zdravstveni karton, e-škola, e-dnevnik itd., uvek nas u poslednje vreme konsultuju pre nego što uvedu. Pre nekih 20 dana imali smo sastanak sa predstavnicima nadležnog ministarstva kancelarije za IT, oko namere uvođenja e-novčanika.“

Naročito treba biti oprezan kada su u pitanju deca. Sada imamo e-dnevnik, pa portal "Moja srednja škola“, pa i taj video-nadzor po školama koji, koliko sam razumeo, privatne firme uvode.“

"Privatne, licencirane bi trebalo da budu. A licencu daje MUP, koji proverava ispunjenost uslova i proverava ako ima sumnji da je nešto nezakonito.“

Roditelji su vrlo skeptični, zato što ne znaju ni ko su ljudi po agencijama, ko su ljudi koji imaju pristup podacima, da li se ti podaci čuvaju, gde se čuvaju, za šta se sve koriste. Kako da budemo sigurni da to niko neće da zloupotrebi?

"Prvo, treba se obratiti rukovaocu podacima za sve te informacije i odgovore na sva pitanja koja ste postavili. Rukovalac je škola. Ovo je obrađivač, onaj koji uvodi nadzor, ali rukovalac je škola. I prema tome, školi se obratite da vam odgovore na sva pitanja. Ako vam ne da odgovore, to je već sumnjivo i onda možete da se obratite i povereniku ili toj agenciji, ako znate kako se zove.“

Ali se govori o jedinstvenom sistemu na nivou grada, u Beogradu, i to je već počelo da funkcioniše. Nekih 5000 kamera je postavljeno po školama, sada se najavljuje za vrtiće.

"Tako je. Mi smo imali slučajeva gde su deca iz vrtića slikana u dvorištima, gde su se roditelji bunili, iako su fotografije bezazlene, gde dete baca loptu na koš. Ali nisu tražili dozvolu da se to objavi. Mi smo vršili nadzor i u tom slučaju nalagali da se to briše i da se uskladi sa zakonom. Ako znamo da je grad postavio...“

Gradski funkcioneri rekli su da su postavili, ali su opet privatne agencije to radile sa Gradom.

"Postavlja se jedno pitanje: oni su rekli verovatno u marketinške svrhe – to je Grad. Imamo dve varijante, jedna je da je Grad postavio i ugradio, a drugo je da je Grad donirao, a da je svaka škola pojedinačno angažovala agenciju. To je veoma bitno za određivanje uloga u procesu obrade podataka o ličnosti. Ako je Grad to uradio na nivou svega, mi se obraćamo Sekretarijatu za obrazovanje Grada Beograda ili Upravi Grada Beograda. Ali ako je svaka škola pojedinačno, onda morate školu. Kao što smo imali slučaj, a najdrastičnije je bilo u Nišu, video-nadzor u vozilima gradskog prevoza.“

Audio i video nadzor, što opet zakonski nije regulisano.

"Tako je. Video-nadzor sam po sebi nije zabranjen. On je dozvoljena forma, ali mora da bude u skladu sa zakonom. Zna se kada se koristi. Recimo zakon o privatnom obezbeđenju kaže – koristi se u svrhu bezbednosti ljudi i imovine, i osiguranja procesa rada. Ali da koristim u svrhu, što se nažalost često čini, i u državnim organima i kod drugih, u svrhu vođenja disciplinskog postupka, kontrole poštovanja radnog vremena zaposlenih i slično, to je nedopustivo. To ne znači da sada poverenik sprečava vođenje disciplinskog postupka protiv onih koji ne poštuju radno vreme. Ali postoje drugi načini da se to utvrdi.“

Dakle, ne može poslodavac da koristi video-nadzor da bi disciplinski bio kažnjen zaposleni zbog nečega što je uradio?

"Ne može, čak ni kao pomoćno sredstvo. On može da ima uvid u to, ali ne može to da stavi u disciplinski postupak. Ali može da iskoristi priliku da vidi kada je snimljeno da je izašao i da ga pita – kada si ti izašao. I da na drugi način sazna te podatke.“

Da se vratimo na decu. U jednoj školi u Beogradu su deci samo rekli da će doći da im vade krv. Nisu rekli roditeljima ni zašto, ni kako. Samo su došli, izvadili deci krv i roditelji nikada nisu čuli šta se desilo sa time, ni kakvi su rezultati, ni zašto je to rađeno.

"Nisu tražili saglasnost roditelja?“

Ne.

"Takve stvari ne bi smele da budu bez saglasnosti roditelja, ali i bez obaveštenja i ko dolazi, zašto dolazi, kada dolazi, u koju svrhu.“

Mislim da je dom zdravlja bio u pitanju.

"U redu, ali ako je imperativno, a verovatno jeste bilo, to je moralo da bude i transparentno i da se svi obaveste na vreme, da roditelji reaguju hoću-neću itd. Može neko dete biti alergično na iglu, primera radi. Prema tome, to sve treba dobro osmisliti i reći – ok, vršimo akciju provere ne znam toga i toga.“

Dešava se da se lični podaci pojedinih ljudi pojavljuju po medijima. Kako dolazi do toga i da li je moguće utvrditi kako se, recimo, pojave nečiji pasoši, nečije fotografije, nečija medicinska dokumentacija?

"Ovo je pitanje koje uglavnom ne postavljaju oni koji nisu upućeni u nadležnosti poverenika, i odmah kažu – šta ste uradili prema medijima. Daću vam jedan primer koji govori slikovito o tome koliko se kod nas ne znaju ovlašćenja poverenika, odnosno zakon. Svojevremeno je u listu ’Danas’ objavljena adresa bivšeg stana predsednika Srbije gde je on živeo sa bivšom suprugom i decom. I onda su skočili pojedini koji podržavaju režim i rekli da bude kažnjen glavni i odgovorni urednik ’Danasa’, novine ’Danas’, na šta to liči itd. Mi smo naravno pokrenuli nadzor, ali ne prema ’Danasu’, jer naš zakon kaže da na obradu podataka ličnosti koja se vrši u svrhe istraživačkog novinarstva i objavljivanja informacija u medijima ne primenjuju se odredbe glave od 2 do 6, 7, u kojima je i glava o nadležnostima poverenika. Tako da praktično poverenik nema nadležnosti nad medijima kada se obrada vrši u te svrhe. To ne znači da mi nemamo uopšte nadležnost nad medijima. Na primer, ako vaša kuća obrađuje podatke vas zaposlenih pa nešto uradi pogrešno, apsolutno imate pravo da se obradite nama i mi imamo ingerencije. Ili ako organizujete nagradnu igru, u odnosu na podatke učesnika u nagradnoj igri imamo apsolutnu ingerenciju. Ali kada se radi u svrhu objavljivanja u medijima, istraživačko novinarstvo, nemamo. Tu ima Ministarstvo informisanja, imamo REM, imamo druge koji mogu da vrše nadležnost. Mi ne. Ali imamo nadležnost nad izvorom informacija. Mediji uvek štite izvor, to vam je poznato. Tako da mi nekad možemo da dokučimo ko je izvor, a nekad ne.“

Šta je verovatnije ‒ da dokučite ili da ne dokučite?

"Zavisi od toga šta se pojavilo. Ako se pojavila fotografija koja može biti u bazi pasoša ili ličnih karata, onda se naravno fokusiramo na MUP. I onda gledaš ko ima pristup tim podacima. Jer nekima od tih podataka nema pristup samo MUP, imaju i bezbednosne službe itd. Uglavnom se to završava na taj način što mi podnosimo krivične prijave nadležnom tužilaštvu protiv NN lica. Retko kad se desi da znamo koje je lice dostavilo to medijima. Nego kažem NN lica iz MUP-a itd., pogotovu kada se ne zna da je više lica, njih 20 pristupalo tom podatku u nekom periodu.“

Da li je ijedan slučaj rešen?

"To ne znam. Što se tiče Tužilaštva, nemamo povratnu informaciju zaista. U primeru koji sam naveo, mi smo praktično bili između čekića i nakovnja. Oni koji su bili prorežimski orijentisani napali su nas zašto ne gonimo ’Danas’, glavnog urednika itd. Ovi koji su protiv režima rekli su šta se uopšte poverenik meša u to kad u nekim državama svi znaju gde živi predsednik, to je transparentna informacija itd. Mada se ovde nije radilo o tome, tu nije živeo predsednik, nego njegova deca. I završilo se podnošenjem krivične prijave protiv NN lica koje je to ’Danasu’ dostavilo. I svi su bili nezadovoljni. Na ’Informerovoj’ naslovnoj strani pisalo je – ’Poverenik zajebava narod Srbije’ itd.“

Dugo čekamo novi zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

"Po akcionom planu za period 2025. do 2027. to je predviđeno da bude do kraja drugog kvartala 2026. godine, znači do kraja juna. Videćemo da li će biti, nisam siguran, ali bilo bi jako dobro da barem do kraja godine donesemo ovaj zakon.“

Druga stvar je pristup informacijama od javnog značaja.

"Tek tu čekamo zakon. Veoma dobro predlog smo uradili. Kako da sprečimo ove zloupotrebe, kako da vratimo  normalu.“

Govorimo o zloupotrebama gde se traže svakakvi podaci, a pošto nema kapaciteta da se odgovori na to, onda idu tužbe.

"Ili kapaciteta ili svesnosti uopšte da si organ ove vlasti. Jer nesporno je da su organi vlasti oni za koje svi znamo, gradska uprava, ministarstvo, neko javno preduzeće, sudovi i slično. Ali, recimo, mi u praksi imamo hibridne situacije. Da li su lovačka udruženja koja su bila na meti, a ima ih više stotina u Srbiji, organi vlasti? Da li su veterinarske stanice organi vlasti. Zašto to kažem? Odgovor nije jednostavan. Na primer, kod lovačkih udruženja oni u startu nisu organ vlasti. Ali ako dobiju javno ovlašćenje da upravljaju šumskim gazdinstvom, lovištem, oni to postaju jer vrše javno ovlašćenje. Veterinarske stanice u principu nisu organi vlasti. Ali ako imaju ovlašćenje da izdaju pasoše za životinje i vrše veterinarsko-inspekcijski nadzor, postaju organi vlasti. Ali najgore je to što su lovačka udruženja dobila pitanje da li imate vozilo za potrebe udruženja, koliko je ono trošilo u prošloj godini goriva i koliko je koštalo njegovo korišćenje. A veterinarske stanice dobile su redom pitanje da li imate ugovor sa lokalnom elektrodistribucijom i koliki su vam računi za struju. I jedno i drugo nije u vezi sa vršenjem javnih ovlašćenja. Da si ti mene pitao kao lovačko udruženje da li u vašem lovištu gajite fazane, jerebice, srndaće, to bi bilo legitimno pitanje. A veterinara da si pitao koliko ste pasoša izdali, to bi bilo u redu. A ne koliko ja plaćam struju. Šta tebe briga koliko ja plaćam struju. Da ne govorim o prvim slučajevima zloupotrebe od pre jedno dve i po, tri godine, kada se fantomski košarkaški klub iz Blaca ’Zona bojs’, koji je ugašen, obratio na adrese svih seoskih mesnih zajednica, pogotovo ovih sa juga Srbije, sa pitanjem da li imate registrovan fudbalski klub u selu, kakve su dimenzije terena, da li vaš trener ima licencu, da li imate mlađe kategorije itd. Do te mere apsurdno ide da vi postavite to pitanje seoskoj mesnoj zajednici planinskoj koja ima ukupno 15 stanovnika, gde je sekretar najmlađi stanovnik od 73 godine. Ljudi ne znaju da uopšte spadaju u organe vlasti a, nažalost, po našem zakonu 4,5 hiljade mesnih zajednica spada u organe vlasti i ne odgovore ljudi i to je milina. Žalba je čista, dobija se, jer ovi su ćutali.“

Koliko su generalno državni organi ažurni u odgovorima na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja?

"Nekada je, do izmene zakona, od 100 odsto žalbi koje smo dobijali, između 70 i 75 posto bilo zbog ćutanja uprave. Izmenama zakona predložili smo da se za ćutanje uprave uvede kazna koju će da izriče poverenik. Pre nije imao prava poverenik ni da podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, a ne da izdaje prekršajni nalog. I jedini prekršajni nalog koji izdajemo u pristupu informacijama je za ćutanje. Ali je masovan, tu je kazna 30.000 dinara, ovlašćenom licu za postupanje po zahtevu. Ako njega nema, nije određeno, onda rukovodilac organa vlasti. Može se u osam dana platiti 15.000. I otkako smo uveli to, jer kad smo počeli da izdajemo prekršajne naloge taj procenat se smanjio na nekih 33 do 35 posto, što nije malo. Što znači da je svaka treća žalba zbog ćutanja.“

Ko najviše ćuti?

"Najviše ćute pojedina javna preduzeća, to je pokazala praksa. MUP nikada ne ćuti, ali ima puno žalbi jer se od njih traži puno informacija. Sada je to učinjeno efikasnijim kako su data jača ovlašćenja povereniku za koja smo se borili, ne zato što hoćemo posao, nego zato što je to normalna situacija.“

Kada smo pričali o obradi biometrijskih podataka, snimanje itd., kažete da ne postoji softver u Srbiji.

"Po našim saznanjima, ne postoji.“

Imali smo i proteste godinu i po dana i svako je svašta snimao – i policija demonstrante, i demonstranti policiju. Da li možemo da pretpostavimo da neko ipak poseduje softver tog tipa, s obzirom na to da znamo da se onda pojave informacije o tome ko je na nekom snimku. Neko očigledno prepoznaje te ljude, nemoguće je baš da svako zna svakoga?

"Kada su bile demonstracije, znači ne govorimo o blokadama, pojavila se ta priča i u predmetima kod nas. Da li je policija koristila kamere koje prepoznaju lica itd. Mi smo izvršili nadzor u MUP-u beogradskom i konstatovali da oni to ne poseduju. Pokazali su nam više dokaza da su zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka podnošeni samo protiv onih koji su zaustavljeni i koji su legitimisani zbog nečega. Policija zna zbog čega i protiv koga su podneti zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka. Za druge gradove, gde su takođe bile demonstracije, uradili smo neku vrstu predistražnih inspekcijskih radnji i nama je bukvalno rečeno, u policiji, da su tu bile mnogo manje demonstracije nego ovde, i da se tu ljudi znaju, policajci znaju učesnike pa nije bilo ni potrebe da ih snimaju. Videli su ih i podnosili prijave protiv njih. Da li su to lokalni čelnici opozicije ili nevladinih organizacija, nebitno itd., tako da se tu priča završila tada. Nigde nije utvrđeno da postoji softver. Ne isključujem mogućnost, ali zvanično mi nismo utvrdili i nemam saznanje.“