Bosna i Hercegovina je unikatna državna tvorevina jer valja verovati da je moćne zapadne zemlje sa ozbiljnim razlozima, sa određenim i iznuđenim pauzama od 1879. do danas drže pod posebnim monitoringom.
Zbog čega je Zapadu „toliko stalo“ do Bosne i Hercegovine? Ako ste naivni da poverujete licemernim rečima Pedija Ešdauna, visokog predstavnika UN u BiH 2001–2005: „Bosna je pod mojom kožom. To je mesto koje ne možete ostaviti iza sebe.“ Zapravo, verujemo da je iskren samo u drugoj rečenici jer političkom zapadu BiH služi „kao cigla u zidu“. Kad god zatreba, izvučeš „ciglu“ i dobiješ rat na Balkanu.
Politička elita u BiH u javnom govoru je konstantno na ivici žuči, ali ovih dana ona je pod velikom presijom zbog najave dolaska Kristijana Šmita, nemačkog političara koji je glavni kandidat za visokog predstavnika UN (OHR) za Bosnu i Hercegovinu. Temperatura je počela da raste pre nego je obnarodovan Šmitov izbor jer su Milorad Dodik, član Predsedništva BiH, i Igor Kalabukov, ambasador Ruske Federacije u Sarajevu, zastupali mišljenje da visoki predstavnik UN u Bosni i Hercegovini nije više potreban.
Muslimanski i hrvatski politički poslenici iznosili su apsolutno suprotno mišljenje, a sad kad je gospodin Kristijan Šmit pred vratima, koplja se lome oko proceduralnih pitanja. Iz Republike Srpske tvrde da „Šmitovo postavljanje nije izvršeno na transparentan način. Naime, odluku o njegovom imenovanju, i to bez saglasnosti Rusije, doneo je Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira (PIK), iako za tako nešto, prema tvrdnjama stručnjaka, nema ovlašćenja“.
Milan Tegeltija, pravni savetnik srpskog člana Predsedništva BiH Milorada Dodika, ovo stanje komentariše ovako: „Ukoliko ne bude imenovan na način koji je predviđen sporazumom i rezolucijama UN, on neće imati legitimitet. Neće biti legalno izabrani visoki predstavnik. A to znači da on može da bude na toj funkciji i da predstavlja zemlje koje su ga izabrale, ali ne može da ima status visokog predstavnika i ovlašćenja koja proizilaze iz Aneksa 10, onako kako je to predviđeno sporazumom i Rezolucijom 1031 iz 1995. godine.“
Uvek gorljivi Milorad Dodik, danas na funkciji srpskog člana Predsedništva BiH, upozorava na brojne nezakonitosti uz koje dolazi gospodin Šmit, ali je realističan: „Razgovaraćemo, ali nećemo sarađivati.“
Iz Republike Srpske još dodaju da je teško objašnjivo i to da je Upravni odbor PIK-a pogazio obavezno i ustaljeno pravilo koje kaže da „na osnovu Dejtonskog sporazuma imenovanje visokog predstavnika vrše strane potpisnice, a potvrđuje ga Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija“.
Očigledno kršenje protokola i zakonski utvrđenih procedura u izboru Kristijana Šmita za visokog predstavnika OHR-a u BiH ne znači da on neće sesti u široko plaćenu fotelju činovnika UN u Sarajevu. Pre njega, uz nepoštovanje pomenutih procedura za visokog predstavnika OHR-a imenovan je Kristijan Švarc Šiling. Znači, gospodin Šmit bi mogao da ponese još jednu titulu: „nezakoniti Kristijan“. Međutim, verujemo da moćnom političkom svetu poštovanje zakonskih procedura nije jača strana.
U to smo se uverili toliko puta. Taj moćni svet, kad je uz pomoć balkanskih barjaktara ratom raskopavao poslednju Jugoslaviju, nije mario hiljade i hiljade života, sad nas uči da živimo u multinacionalnim zajednicama i da poštujemo demokratska načela. Taj isti svet tek ne poštuje ono što je potpisao. Žmurio je kad su Republici Srpskoj oduzimana ovlašćenja koja joj pripadaju po Dejtonskom sporazumu. Kažu, oduzeta su 72, među njima i neka veoma važna. Valentin Isko, odlazeći visoki predstavnik, kaže da su mnoga ta ovlašćenja predata od srpskih divnih političara.
Zanimljivo je i gledište gospodina Draška Aćimovića, bivšeg ambasadora Bosne i Hercegovine u Briselu. Aćimović je mišljenja da je pozicija Bosne i Hercegovine, kao protektorata pod kontrolom visokog predstavnika OHR-a koji po Dejtonskom sporazumu ima pravo na samostalno donošenje odluka, a uz konsultacije sa PIK-om ili Većem za implementaciju mira u kojem sede ambasadori 55 država i zaduženi su za „podržavanje mirovnog procesa“, došla u potpunu koliziju sa namerom za šta je osnovana.
„Njena osnovna svrha je, pored navedene, i uspostavljanje demokratskih procesa u BiH, a OHR nije građanima dao zaštitu u osnovnom pravu, a to je pravo na slobodno izražavanje volje građana na izborima. Nije tajna ni za koga u svetu da su izbori u Bosni i Hercegovini svaki put ʼkontaminiraniʼ i da se izborne prevare mere ne u 1–2, nego minimum 10–20 odsto, što je mnogo puta i dokazano, ali bez ikakvog sudskog epiloga. Čak je i dokazni materijal, meren tonama glasačkih listića i drugog materijala, jednostavno preko noći ʼnestaoʼ!? Poznato je da je BiH jedina zemlja na svijetu gdje se rezultati izbora objavljuju ne u istom danu ili sledećem nakon izbora, već nakon nekoliko meseci od provedenih izbora“, pita Aćimović.
On sarkastično pravi poređenje – kada bi se ovako nešto dogodilo u bilo kojoj normalnoj zemlji, došlo bi do procesuiranja svih učesnika i promene kompletnog sistema u roku nekoliko dana. Tu se postavlja pitanje: „Zašto OHR nije donio naredbu za uvođenje izbora uz kontrolu kao u svim demokratskim zemljama koje savjetuju OHR i time ostvario ono za šta je izabran?“
Bivši ambasador BiH u Briselu tvrdi da OHR vrlo dobro zna da je po zvaničnoj statistici BiH godinama prva zemlja Evrope po stopi korupcije i kriminala i da su jedan od najvećih izvora kriminala „javne nabavke“. „Evropska unija je to detektovala i tražila od vlasti da se napravi zakon o javnim nabavkama koji bi spriječio kriminal, ali to je ostalo potpuno bez odgovora političara iz razumljivog razloga jer nijedan od korupcionera ne želi da prestane sa kriminalom i ne interesuje ih ni EU, a pogotovo ne građani. Postavlja se opravdano pitanje: zašto visoki predstavnik OHR-a nije nametnuo to kao odluku kojom bi se morao usvojiti zakon i pomoći građanima da izađu na taj način iz jezivog siromaštva (BiH je zvanično najsiromašnija zemlja u Evropi) u koje su ih uveli njihovi političari, koji se iza parola o velikom patriotizmu kriju da bi mogli nastaviti sa enormnim kriminalom.“
Na kraju razgovora za „Ekspres“ gospodin Draško Aćimović poručuje da bi OHR trebalo da „donese odluku da se smeni Savet ministara, koji je nažalost većinski (predsjedavajući SM i 3 ministra) iz Republike Srpske i koji je tokom pandemije nanio ogromnu štetu svim ljudima u cijeloj BiH jer je BiH jedina zemlja koja nije napravila ni krizni štab ni pomogla bilo čime građanima, a da ne govorimo o tome da nije nabavila ni vakcine centralizovano, već po daleko višim cenama je jedina zemlja koja ih sada nabavlja preko privatnika.
Kada bi visoki predstavnik i OHR uradili pomenute poslove, koji su im i u opisu posla, time bi sve ʼpatriotskeʼ priče pale u vodu i potpuno bi ogolile zajedništvo tri vladajuće partije – SDA, HDZ i SNSD, a koji je evidentno najveći krivac da nije uskladio svoje aktivnosti sa Srbijom, koja je izvrsno odreagovala na pandemiju i time pokazala pravi patriotizam i brigu za narod. Nažalost, ʼmaske su paleʼ u najgorem momentu i BiH je DRUGA, DRUGA u celom svetu po broju umrlih od kovida. Neka je pokoj duši svim tim ljudima koje je u smrt poslala nebriga njihovih ʼodabranihʼ predstavnika, a i OHR koji ničim nije odreagovao i pomogao građanima da do toga ne dođe“, zaključuje Aćimović.
Priče o Bosni i Hercegovini treba pažljivo čitati. Šta ako se zapadne političke elite odluče da „zbog prekršenih zakonskih normi“ povuku gospodina Kristijana Šmita, to bi bio siguran signal da bi se na evropsku i svetsku političku trpezu mogla servirati ona rešenja o promeni granica koja su do juče umotavana u „non-pejper“?! Naravno, gospodin Šmit i njegova pozicija ne bi bili nužno povod, ali signal sigurno... Ali, o tom potom.
