ZABRANJENI ANDRIĆEV DOKUMENT: Strategija iseljavanja Arbanasa i muslimana

Ivo Andrić, tada pomoćnik ministra inostranih poslova Milana Stojadinovića, 30. januara 1939. napisao je za interne potrebe ministarstva tekst pod naslovom "Aide Memoire (Podsetnik op.a.) o albanskom pitanju, tekst koji i danas izaziva ne male kontroverze. "Ekspres" sa izvesnim skraćenjima objavljuje ovaj rukopis, koji smo dobili ljubaznošću ljudi iz Zadužbine Ive Andrića.

I Balkanski rat i Arbanija

Izlaz srpske vojske na Jadran

Prema tajnom dodatku Ugovora o savezu između Bugarske i Srbije od 29. februara 1912. godine, Srbiji je priznato pravo na dotadašnje turske teritorije severno i zapadno od Šar-planine. U vezi sa ovom odredbom, a težeći da svojoj zemlji osiguraju izlaz na more, srpske trupe izbile su 15. novembra 1912. godine na Lješ i postepeno zaposele celu severnu Arbaniju do Tirane i Drača. U londonskom "Tajmsu" izašla je 25. novembra izjava Pašića da Srbija traži Drač sa većim hinterlandom.

Stvaranje autonomne Arbanije

Međutim, Konferencija ambasadora u Londonu donela je, 20. decembra 1912. godine, odluku o stvaranju autonomne Arbanije, dajući Srbiji samo pravo na trgovački izlaz na Jadransko more. Ista Konferencija odlučuje 20. marta 1913. godine da se Skadar ustupi Arbaniji. Crna Gora odbila je da primi odluku velikih sila; u tome je podržava Srbija, koja šalje svoje trupe da pojačaju opsadu Skadra. Velike sile rešile su (21. marta) da izvrše pomorsku demonstraciju, od koje se uzdržala samo Rusija. Austro-ugarske, engleske, francuske, nemačke i italijanske krstarice, okupljene kod Barija, primorale su srpske trupe da se povuku sa položaja kod Skadra...

II Deoba interesnih sfera u Arbaniji između Srbije i Grčke

Iako je pod presijom velikih sila a na prvom mestu Austrije morala da se povuče sa Jadrana i iz severne Arbanije, Srbija ne prestaje da gubi nadu.

U deklaraciji, koja je tajni dodatak Ugovoru o savezu između Grčke i Srbije od 19. maja 1913. godine, podeljene su interesne sfere između Grčke i Srbije u tek stvorenoj autonomnoj Arbaniji. Teritorija koja se nalazi na severu od utoka reke Semeni u more, zatim tokom ove reke do ušća Devoli, zatim tokom Devolija do planine Kamne - spadala je u srpsku sferu uticaja...

III Londonski pakt i Arbanija

Londonski pakt zaključen 26. aprila 1915. godine između Francuske, Velike Britanije, Rusije i Italije imao je sledeće odredbe:

1) U primedbi čl. 5 rečeno je: „Četiri savezne Sile dodeliće niže nabrojane jadranske zemlje Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori: (...) Na donjem Jadranu (u krajevima koji interesuju Srbiju i Crnu Goru) čitavu obalu od rta Planke do reke Drima sa važnim pristaništima Split, Dubrovnik, Kotor, Bar, Ulcinj i Sv. Ivan Medovanski (...) pristanište Drač biće dodeljeno nezavisnoj muslimanskoj državi Arbaniji."

Povezane vesti – POSLEDNJI BROZOV AMBASADOR U LONDONU: Crveni četnici su uništili SFRJ

2) U čl. 6 veli se: "Italija će dobiti u potpuno vlasništvo Valonu, ostrvo Saseno a osim toga još i dosta prostranu teritoriju potrebnu za njihovu odbranu, tj. deo između reke Vojuše na severu i istoku a na jugu do Himare."

3) U čl. 7 veli se: "Ako bi došlo do formiranja jedne male autonomne i neutralne države Arbanije, Italija se neće protiviti želji Francuske, Velike Britanije i Rusije, da se severni i južni krajevi Arbanije podele između Crne Gore, Srbije i Grčke."

IV Arbanija na Konferenciji mira

Gledište velikih sila

Na Konferenciji mira, savezničke sile (Francuska, Velika Britanija i SAD) predložile su najpre za Arbaniju, na severu i istoku, one granice koje su bile utvrđene na Londonskoj konferenciji 1913. godine; priznaju potpun suverenitet Italije nad Valonom i potrebnim zaleđem i daju Italiji mandat za administraciju slobodne arbanske države pod kontrolom Društva naroda. (Memorandum od 9. decembra 1919. godine.)

Naše gledište

(Protiv mandata Italije. Za nezavisnu Arbaniju. Argumenti za ispravku granice i uzimanje Skadra i severne Arbanije.)

Mi smo tražili, iz ekonomskih i strategijskih razloga, da se izvrši prema nama ispravka granice (u srednjem toku Drima, na Bojani i u pogledu plemena Klimenta i Kastrata) koju je odredila Londonska konferencija od 1913. godine. Izuzev ove korekcije, naša delegacija je izjavila da je najbolje rešenje ako se Arbanija učini nezavisnom državom u granicama od 1913. godine, i sa autonomnom administracijom...

Saveznici pristaju da se Skadar i severna Arbanija priključe Jugoslaviji

Predlažući jedno opšte rešenje jadranskog pitanja, Klemanso je, u svojstvu predsednika Konferencije mira, rekao 13. januara 1920. godine Pašiću i Trumbiću, a u vezi sa ustupanjem Rijeke Italiji, sledeće: "Prema tome, država SHS uspeće se na vrhunac svoje moći, pa još kad bude imala Skadar, Drim i Sv. Jovana Medovanskog."

Povezane vesti - KOSOVO I "MLADA BOSNA": Ivo Andrić o albanskom pitanju

Niti je bio na to pristao, s tim da Italija zadrži Valonu i da dobije mandat nad Arbanijom.

Naš poslednji odgovor Konferenciji mira

U poslednjem našem odgovoru Konferenciji mira od 14. januara 1920. godine mi smo i dalje ostali na stanovištu da bi najbolje rešenje bilo da se administracija Arbanije, u granicama određenim 1913. godine, poveri lokalnoj, autonomnoj vladi, bez ingerencije bilo koje tuđe sile. A ako rešenje ne bude prihvaćeno, već se odluči davanje delova arbanske teritorije drugim državama, naša delegacija tražila je deo severne Arbanije (prilažući jednu kartu sa obeleženom granicom), za koji je obećala autonoman režim.
"Minimum koji ćemo od saveznika primiti ovaj je: granica duž Crnoga Drima do ušća u Beli Drim a odatle Velikim Drimom do mora."

"Maksimum moramo tražiti zato, kako bi Italija dobila što manje teritorije. Taj maksimum naših pretenzija bio bi: reka Mat do njenog izvora a otuda pravo ka istoku do Crnog Drima. Dakle Mat i Drim bili bi naše granice prema italijanskom protektoratu."

V Italijanska okupacija Arbanije posle rata i definitivno povlačenje posle neuspeha kod Valone

Po svršetku rata, na osnovu jedne međusavezničke vojne odluke, italijanske trupe okupirale su celu teritoriju Arbanije, pa čak i onaj severni deo koji je nama bio priznat u Londonskom paktu. Jedino je Skadar bio pod zajedničkom okupacijom francuskih i italijanskih trupa...

Nezadovoljstvo arbanskog stanovništva, koje smo i mi podržavali, primoralo je Italijane da početkom 1920. godine povuku svoje trupe iz unutrašnjosti Arbanije i da se zadrže samo oko Valone, odakle će takođe u junu iste godine biti primorani da se povuku, sklopivši jedan sporazum sa tiranskom vladom o evakuaciji celokupne arbanske teritorije izuzev ostrva Sasena...

VI Arbanija pred Konferencijom ambasadora

Pošto je evakuacijom Arbanije od strane italijanskih trupa bila raščišćena situacija na terenu, Konferencija ambasadora mogla je u novembru 1921. godine doneti odluku o priznanju Arbanije kao nezavisne i suverene države.

Pred konferencijom ambasadora još jednom smo uzalud pokušali da dobijemo ispravku granice prema Skadru i prema Drimu, navodeći za Skadar istorijske, a za Drim ekonomske i saobraćajne razloge. Francuski ekspert na konferenciji, Laroš, ovako nas je tešio: "Kraljevska vlada je pogrešila, što nije usvojila, u svoje vreme, francuski predlog o podeli Arbanije. Pašić se bio sa tim složio, ali je vlada u Beogradu to odbila." Da ne bi, dakle, pustili Italijane u Valonu, mi smo se morali odreći Skadra i granice do Drima...

VIII Tiranski pakt i stanje koje je on stvorio

Pok. Pašić dajući uputstva našim predstavnicima za rad u Arbaniji govorio im je: Mi hoćemo nezavisnu Arbaniju, ali slabu i nesređenu Arbaniju. Vreme je pokazalo da ovo nije bilo moguće održati. Slaba i nesređena Arbanija morala je potražiti pomoć i zaštite tamo gde ih je mogla naći. Režim koji je bio ugrožen od Italije, obraćao se nama, a onaj koga smo mi hteli srušiti tražio je zaštite od Italije.

Ono što nas je poslednjih godina najviše ugrožavalo iz Arbanije, bila je vojna organizacija, vojna utvrđenja i iredentistička akcija.

Svuda smo videli opasnost od italijanske akcije i onu "ofanzivnu granicu" protiv koje smo se borili pred saveznicima u Parizu, kada su predlagali da se Italiji da mandat u Arbaniji...

Podela Arbanije

Pri proceni celog ovoga pitanja treba imati u vidu da na svaki način moramo gledati da izbegnemo bilo otvoren bilo prikriven sukob sa Italijom. Isto tako treba izbeći i to da Italija sama okupira celu Arbaniju i da nas ugrozi na vrlo osetljivim mestima, prema Boki Kotorskoj i prema Kosovu.

S obzirom na sve što smo rekli napred, za nas bi podela Arbanije mogla doći u obzir samo kao jedno nužno i neizbežno zlo kome se ne može odupreti, i kao jedna velika šteta iz koje treba izvući onoliko koristi koliko se da, tj. od dva zla izabrati manje.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...