Katastrofa je počela kod "Limesa“

Možda je previše odvažno zaključiti, ali da su upozorenja shvaćena na način kako je to moralo da bude učinjeno, premijer Srbije Zoran Đinđić ne bi bio usmrćen snajperskim hicem 12. marta 2003. godine.

U jeku priprema obračuna sa organizovanim kriminalnim grupama, pre svega sa zemunskim klanom za koji su postojala saznanja da stoji iza niza ubistava i otmica, delimično i iza pobune pripadnika Jedinice za specijalne operacije, Đinđić je krajem januara sazvao sastanak s čelnicima Bezbednosne informativne agencije, Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i kriminalističke policije. Tog 27. januara je prvi put posle 50 godina tajnoj policiji naloženo da omogući UBPOK-u uključivanje u prisluškivanje kriminalaca.

Kako je, zapravo, došlo do pobune JSO

Prošla je 21 godina

Prošla je 21 godina

Vesti 09.11.2022. 16:05

Kako je, zapravo, došlo do pobune JSO

Međutim, uz sijaset drugih problema, među kojima je bio i taj da stari kadrovi u BIA-i nisu bili voljni za takav vid saradnje i trudili su se da je uspore, druga nevolja je bila značajnija.

"Ubrzo smo se uverili da planirani posao ne ide nimalo glatko. Prve mere prisluškivanja počele su 4. februara kada su ’zakačeni’ svi znani brojevi za koje se pretpostavljalo da ih koriste Legija i ’zemunci’. Međutim, nigde nije uhvaćen ni Legijin razgovor niti razgovori drugih kriminalaca. Oni su tada već prešli na komunikaciju preko ’specijala’, a nigde se nisu pojavljivali. Povukli su se u svoje ’štekove’ i planirali ubistvo… Posle je bilo svejedno da li se radilo o našoj nesposobnosti da ih pronađemo ili njihovoj dobroj organizovanosti“, ispričao je jedan od učesnika planirane akcije tada zaposlen u BIA-i.

Insajderi u policiji

Nespremnost i loše postupanje premijerovog obezbeđenja, policije i većine aktera akcije protiv mafije u potpunosti se ogolilo kada se 21. februara kod novobeogradske hale "Limes“ dogodio "incident“ u kojem su učestvovala vozila iz premijerove pratnje. Iako se već tada slutilo da je reč o pokušaju atentata, zbog amaterskog postupanja i odlučivanja nije predupređen dalji tok događanja.

Policijski general Boro Banjac, tadašnji načelnik UBPOK-a, navodi neke okolnosti događaja kod "Limesa“:

"Kolegu Milana Obradovića i mene je vest o atentatu zatekla u kolima na novosadskom putu. Ubrzo pošto su me o tome obavestili telefonom primetio sam crni BMW s policijskim tablicama kako velikom brzinom juri iz suprotnog smera ka Novom Sadu. Potom nas je ispred naplatne rampe zaustavila policija. Pokazali smo službene legitimacije, a policajac je prokomentarisao: ’Kakvi ste vi iz MUP-a?! Vi ste bar stali, a malopre je BMW s policijskim tablicama prošao rampu jureći 200 na sat i nije mu palo na pamet da stane.’ Tek kasnije mi je postalo jasno da se posle neuspešnog atentata kod ’Limesa’ u njemu vraćala ekipa u bazu JSO u Kuli.“

Na ionako slabu koordinaciju unutar policije dodatno je uticalo i nekoliko policajaca, insajdera zemunskog klana, koji su bili na važnim pozicijama u BIA-i i beogradskom SUP-u. Tokom akcije "Sablja“ otkrivena su dvojica koja su davala neposrednu podršku neuspelom pokušaju atentatu, ali i prilikom ubistva premijera. Da li ih je bilo još, nikada se neće saznati.

Pojedinosti poraza policije nakon "Limesa“ opisuje Mile Novaković, tada načelnik Uprave kriminalističke policije:

"Posle propalog pokušaja kod Bubanj potoka, za koji se saznalo tek u akciji ’Sablja’, atentatori su tražili novo mesto za napad. Ubrzo im je Branislav Bezarević iz BIA-e javio da 21. februara premijer Đinđić putuje rano ujutru za Banjaluku. Tokom noći se vrše pripreme, dva kamiona su prebačena na parking kod Sava centra, a za mesto odakle će izvršiti atentat odabran je plato ispred hale ’Limes’, odakle se pruža odličan pregled na auto-put. Vozači kamiona su Dejan Milenković Bagzi i Miloš Simović, a ostali su u zasedi u automobilima blizu hale. Očigledno im je kasno javljeno da se premijerova kolona uključila na auto-put, pa je kamion koji je vozio Simović zaostao za Bagzijevim. Kada je Bagzi uočio kolonu, pokušao je naglim skretanjem u levu traku da napravi sudar, ali mu to nije uspelo.“

Kasnije je Zvezdan Jovanović, ubica premijera, ispričao policajcima da je on odlučio da odustanu od napada "zoljama“ kod "Limesa“ jer bi nastao masakr sa 30 do 40 žrtava, pošto se na tom mestu odjednom stvorila gužva. Približnije istini jeste da je kolona premijera uspela da mimoiđe Bagzijev kamion, a zbog kasnog javljanja on i Željko Tojaga nisu uspeli da izvade "zolje“ iz "audija“ u kojem su kasnije i pronađene.

Premijer nije bio svestan šta se događalo, tek po dolasku na aerodrom su ga obavestili o tome. Poslednji automobil iz Đinđićeve pratnje preprečio je put Bagzijevom kamionu i zaustavio ga u žutoj traci. Tada se desio jedan od ključnih propusta. Bagzija su s kamionom sklonili u žutu traku i čekali saobraćajnu policiju. Novaković navodi šta je sve pogrešno učinjeno:

"Kasnije je šef obezbeđenja premijera pričao da im je odmah bilo jasno da je to pokušaj atentata… Međutim, oni nisu bili profesionalni policajci, Bagzija nisu ni pretresli. Da su mu tada uzeli mobilni telefon, vrlo brzo bi se uočilo da je u pitanju telefon iz kruga ’specijala’ svih učesnika u pokušaju atentata i sve bi bilo otkriveno. Pitanje je da li bi posle premijer bio ubijen. Bagzi je kod sebe imao i papirić na kojem su bile ispisane registarske oznake automobila iz Đinđićeve pratnje koje mu je Bezarević izdiktirao. Da su ga pretresli, imali bi već tada veoma ozbiljnu priču o tome da se stvarno radi o pokušaju atentata, a ne o običnoj saobraćajki.“

Kada se likvidiraju vođe, motiv je uvek politika

Srbija nije za igranje

Srbija nije za igranje

Vesti 29.01.2022. 07:05

Kada se likvidiraju vođe, motiv je uvek politika

Igranje podacima

Saobraćajna policija preuzima Bagzija, dok Đinđićevo obezbeđenje produžava ka aerodromu. Ni saobraćajci ne legitimišu Bagzija niti ga pretresaju, ne pregledaju ni kabinu kamiona, već mu naređuju da poveze kamion i prati ih do stanice saobraćajne policije na Konjarniku. Dok vozi, Bagzi cepa papirić, lomi karticu mobilnog ’specijala’ i sve baca kroz prozor. Zadržava svoj privatni mobilni i s njega obaveštava jednog od ’zemunaca’ šta se desilo.

U saobraćajnoj policiji mu traže isprave od kamiona, ali on kod sebe nema ništa, ni vozačku dozvolu, pa mu saopštavaju da će zadržati kamion radi provere. Njima ime Dejan Milenković ništa ne znači, kao ni onima iz obezbeđenja premijera, tako da se i dalje sve tretira kao običan saobraćajni incident.

"U to vreme mi sedimo kod Sretena Lukića na sastanku i njega telefonom poziva ministar policije Dušan Mihajlović. Kaže mu: ’Samo se ti zezaj, na auto-putu zamalo da ti ubiju premijera.’ Ispriča mu da je bila saobraćajka, da je srećom sve u redu, da je premijer u avionu za Banjaluku, ali i traži da se raspita o čemu se tačno radi. Lukić poziva stanicu ’29. novembar’ i naglas kaže da je vozač kamiona neki Dejan Milenković iz Surčina. Čujem to i pitam Lukića da nije Dejan iz Radničke 11. On potvrdi i tada počinje velika frka jer smo shvatili da je to Bagzi“, priča Novaković.

U stanicu na Konjarniku odmah su upućene interventne patrole, ali je Bagzi već pušten i ispred čeka druga iz Surčina da automobilom dođe po njega. Po pozivu interventne policije istrčava komandir stanice i vraća ga nazad. Potom ga odvoze u stanicu gradske policije gde u Odeljenju za krvne delikte, pred svojim advokatima, daje izjavu kako je od nepoznatog čoveka na auto-pijaci u Bubanj potoku kupio kamion jer je on "trgovački putnik firme iz Leskovca i da mu je taj kamion potreban za posao“. Traljava intervencija na auto-putu, ispitivanje kod saobraćajaca i ekipa Slobodana Pažina koja ga ispituje dali su mu dodatnu sigurnost da se opusti i gotovo zabavlja.

Policija Bagziju određuje zadržavanje od 48 sati i traži najpovoljniju mogućnost da mu se odredi pritvor od bar desetak dana kako bi imali vremena da provere sve okolnosti.

"Te večeri otišli smo pomoćnik načelnika SUP-a Beograd Branko Možgon, načelnik kriminalističke policije SUP-a Beograd Jadranko Petković i ja kod dežurnog opštinskog javnog tužioca u Palatu pravde da nađemo mogućnost da se Bagzi pritvori. Dežurna je bila mlada žena, zamenik opštinskog javnog tužioca. Posle dvočasovnog ubeđivanja, uz veliku pomoć dežurnog istražnog sudije, prihvatila je da se Bagziju odredi osam dana pritvora i da mu se piše prijava za krađu kamiona. Međutim, to je naknadno preinačila u delo falsifikovanja dokumentacije u vezi s kamionom“, navodi Mile Novaković.

Trojici policijskih načelnika održala je i predavanje tipa "kako se s njenim dolaskom u tužilaštvo prekida dosadašnja praksa“. Zato i ne čudi što je sudsko veće posle dva dana na ishitrenoj sednici prihvatilo žalbu advokata i pustilo Bagzija jer za falsifikovanje dokumenata se po pravilu ne određuje pritvor. U večernjim satima upravnik zatvora je obavestio Boru Banjca da je iz suda stiglo rešenje da Milenković hitno bude pušten na slobodu, što je i urađeno. Bagzi se od tog dana krio, nije učestvovao u pripremi ubistva premijera, uhapšen je znatno kasnije u Grčkoj i dobio status svedoka saradnika.

I za manje ozbiljnu stvar, a pogotovu kada postoji sumnja da se radi o pokušaju atentata na premijera, policija ne ide na razgovor samo kod dežurnog zamenika tužioca, već kod starešine nadležnog tužilaštva. U ovom slučaju Biljana Radovanović, javni tužilac, o svemu uopšte nije ni obaveštena!

Ni tužilaštvo ni sud, koji je odlučivao o Bagzijevom pritvoru, nisu znali da se iza Bagzijeve krivične prijave za "krađu kamiona“ krije atentat na premijera. Očekujući pomoć od pravosuđa, sumnju da je u pitanju atentat na premijera policija je zadržala za sebe, što jednostavno svedoči o tada još nedovoljno raščišćenim odnosima unutar same policije.

Konačna odluka

Za neuspeh razjašnjenja pokušaja atentata kod "Limesa“ nije ključno što je njime dobrim delom rukovodio Pažin koji je kasnije tokom "Sablje“ osumnjičen za pripadništvo zemunskom klanu. Neuspeh je pre bio odraz opšteg stanja u policiji koje će kulminirati uoči samog ubistva premijera Đinđića. Ne samo zbog saradnika kriminalaca u policiji, nego i zato što policija objektivno nije mogla da se na pravi način suprotstavi kriminalu koji je dolazio od zemunskog klana i dela JSO-a.

Svedok saradnik Zoran Vukojević ubijen je u junu 2006. tokom suđenja ubicama premijera. U pokušaju članova klana da od njega saznaju gde je deo novca Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića za koji je on bio zadužen, prvo je zverski mučen, potom likvidiran, a njegovo telo zapaljeno. U sudu je Vukojević prethodno opisao kako su "zemunci“ prikupljali informacije i kako je saznao da je njihova meta premijer:

"Poznanik sa kojim sam zajedno išao u Srednju policijsku školu u Kamenici Branislav Bezarević je radio u BIA-i. Kada sam ga jednom sreo, u vreme kada je Spasojević tražio Čumeta kako bi ga ubio, rekao sam da će mu, ako ima neku informaciju, Spasojević za to platiti. Posle toga me je zvao, pa smo otišli ja i Bagzi da se nađemo s njim. Tada nam je rekao da ima informaciju da je Čume u Zucama, u policijskom objektu. Bagzi je tu informaciju preneo Spasojeviću pa su se on, Legija, Kum i još neki momci iz JSO-a spakovali i otišli tamo da ubiju Čumeta. Ali, tamo su bila dva objekta, jedan vojni i drugi policijski. Pošto nisu bili sigurni u kojem je tačno, tražili su od Bezarevića da im sazna pouzdanu informaciju kako ne bi pobili ljude, a da Čume nije tu. Tako je počelo s Bezarevićem. On se hvalio da radi u pratnji premijera i u njegovim prethodnicama, tako da zna Đinđićevo kretanje i mesta boravka.

Jednom prilikom me je Spasojević pitao šta mislim o tome da Bagzi pita Bezarevića da li bi hteo da daje podatke o kretanju premijera. Ja sam mu rekao da ga pita jer će verovatno da pristane. Posle toga smo se ja i Bagzi našli s Bezarevićem u kafani kod Ateljea 212. Bagzi ga je pitao da li bi hteo da daje podatke o kretanju premijera, a Bezarević je pitao: ’Zašto vam to treba? Da nećete da ga zveknete?’ Bagzi mu je rekao: ’Ma… da, a ti, ako hoćeš da daješ podatke, šta te briga šta ćemo s njima.’ Bagzi mu je rekao da će za to da dobije 50.000 evra, s čim je Bezarević bio zadovoljan i pristao.“

Nakon neuspelog pokušaja ubistva premijera kod Bubanj potoka, potom i kod "Limesa“, Legija i "zemunci“ su u dogovoru sa Zvezdanom Jovanovićem odlučili da atentat izvrše, kako su to kriminalci opisivali – "jedan na jedan“, odnosno iz snajperske puške. Odmah posle "Limesa“ počeli su da tragaju za pogodnim mestom odakle bi to mogli da učine.