"Nije dobro stvarati državu i društvo koji zavise od jedne osobe"

Njoj je posvetio i svoj poslednji projekat, šestodelni dokumentarni serijal pod nazivom „Titova Jugoslavija“ u kojem se trudio da sa različitih aspekata objasni fenomen ove države, a naročito to kako je ona funkcionisala u periodu dok je, kako kaže, ona zaista bila Titova, dakle od 1945. godine pa do nekoliko godina posle smrti njenog doživotnog predsednika.

„U prvoj epizodi pod imenom ’Bratstvo i jedinstvo’ bavim se periodom osnivanja socijalističke Jugoslavije, zašto je nastala koja republika, šta se događa sa pojedinim nacijama, posebno onima koje nisu bile baš podobne, na primer Nemci, Talijani, pa i Mađari. Tu govorim i o uspostavi kulta ličnosti Josipa Broza Tita, o komunistima koji preuzimaju vlast. Druga epizoda se zove ’Između Istoka i Zapada’ i u principu analizira prelaz od sovjetskog satelita, prve tri godine nakon rata, sukoba sa Staljinom, pa do okretanja prema Zapadu, zatim i stvaranja Pokreta nesvrstanih. Treća epizoda se zove ’Socijalizam sa ljudskim licem’, to se događa u smislu modernizacije, urbanizacije, emancipacije žena, radnika, potrošačko društvo, Trst, gastarbajteri itd.“, kaže na početku razgovora za „Ekspres“ dr Hrvoje Klasić, istoričar i profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

To je i praktično okretanje Zapadu.

„Tako je, praktično, u tom smislu. Četvrta epizoda je ’Kultura i umetnost’, kako se takođe i kultura i umetnost okreću od tog nekog socrealizma prema slobodi stvaralaštva u književnosti, filmskoj umetnosti ka stripu... Peta epizoda je ’Sport i glazba’, ali ne na način da nabrajam poznate klubove ili igrače ili pevače i bendove, nego kako se od nekakvog početka, od  amaterizma u sportu dolazi do svetskih uspeha, na primer, u košarci. Ili od kopiranja rok bendova ’50-ih, ’60-ih do nekakvog autorskog stila kroz ’Bijelo dugme’, ’novi val’... I poslednja epizoda se zove ’Posle Tita i onda?’ u smislu završava sa kada Tito umire. Nakon toga slede prvo velika kriza na Kosovu 1981. godine, a onda ekonomske krize, međurepublički odnosi se pogoršavaju i završava sa etabliranjem Slobodana Miloševića kao političara koji će postati važan ne samo u Srbiji, nego i u celoj Jugoslaviji.“

Prva epizoda počinje ispred Univerzitetskog kliničkog centra u Ljubljani gde je Tito umro. Zapravo počeli ste od kraja, da tako kažemo.

„Ja sam čak izgovorio jednu rečenicu, koju me često novinari pitaju ili ljudi kada me sretnu pa kaže – kada je tvoja serija o Titu? Ali rekoh, u prvoj epizodi, u prvoj rečenici sam pokušao naglasiti, dakle, u toj bolnici je umro Tito, ali ovo neće biti serija o Titu nego o državi koju je on stvarao i gradio. Serija se i zove ’Titova Jugoslavija’ iz najmanje dva razloga. Da sam stavio samo ’Jugoslavija’, pitali bi me da li i kraljevina. Dakle, ne. Sa druge strane, da sam stavio socijalistička Jugoslavija, pitali bi me, a da li i raspad? Ne, ni to. Hteo sam baš uhvatiti taj vremenski period kada je ona doista Titova Jugoslavija. Mislim da još nekoliko godina nakon Titove smrti mi možemo govoriti o Titovoj Jugoslaviji. Međutim, tamo od 1985-1986. godine, to više nije ona Jugoslavija kakva je bila ’60-ih, ’70-ih godina. To je već sada ulazak Jugoslavije u neku fazu raspada.“

Koliko ljudi i dalje stavljaju znak jednakosti između te druge Jugoslavije i Tita?

„Verovatno puno. Mislim da bi prva asocijacija, kada bi rekli nekome na ulici ’socijalistička Jugoslavija’ mnogima sigurno bila Tito, iako bi bilo različitih asocijacija. Kao što je o partizanskom pokretu teško govoriti bez Tita, tako je i sa Jugoslavijom. To je projekat u kojem je on bio i vođa, on je tu bio i nekakav arbitar, sudac, i njegov kult ličnosti, na svim razinama, on je i predstavnik države u inozemstvu. Njegov brend je nekada možda čak jači od brenda same države. Na svoje ime, na svoj uticaj i ugled, on će sklapati i poslove za Jugoslaviju, ali će i neke političke pregovore voditi sa njim, dakle i u Beloj kući, i u Kremlju i u Vatikanu, baš zato što je to on bio. Tako da je teško ne staviti nekakvu poveznicu između Jugoslavije i Josipa Broza Tita. A između ostalog tu je i činjenica, što sam malopre rekao, od trenutka kada on umire, Jugoslavija polako počinje nestajati. Ja bih rekao da je to i prokletstvo i sudbina Jugoslavije da je bila ipak velikim delom vezana uz lik i delo jednog čoveka, što nije dobro. Naravno, mnogi Tita cene i vole zbog toga kako je Jugoslavija izgledala dok je on bio živ, a sa druge strane, činjenice da je nakon njegove smrti Jugoslavija samo tonula sve dublje i dublje pokazuje da nije dobro stvarati državu i društvo koje ovisi o jednoj osobi.“

Mala digresija, da li možemo da kažemo da je slično stanje bilo i sa onom prvom Jugoslavijom, da je od trenutka kada je kralj Aleksandar ubijen ona počela da tone brže nego do tada?

„Mislim da nije baš isto. Rekao bih da je prva Jugoslavija stvorena na pogrešnim temeljima. Dakle, pre 1918. godine Hrvati, Srbi i Slovenci su imali svoja očekivanja od Jugoslavije. Onda se dogodilo to ujedinjenje i proglašenje Ustava koji su izneverili mnoga očekivanja. Rekao bih da je ubistvo kralja Aleksandra 1934. godine u Marselju kulminacija, odnosno javni izraz nezadovoljstva mnogih u toj zemlji. I sa ubistvom i bez ubistva Jugoslavija bi sigurno teško prolazila svoje dane. Naravno da je puno više od ubistva kralja Drugi svetski rat presudio Jugoslaviji. Da napravimo onda paralelu. Socijalistička Jugoslavija u stvari nastaje na potpuno drugim temeljima. U principu, oni koji stvaraju Jugoslaviju su komunisti, za razliku od Kraljevine Jugoslavije gde imamo pripadnike brojnih naroda, ali i brojnih stranaka. I tu su već od starta bili veliki problemi i sa Hrvatskom seljačkom strankom, ali i sa komunistima. Međutim, u socijalističkoj Jugoslaviji, komunisti su rekli – mi smo poveli narode u oslobođenje, mi smo oslobodili Jugoslaviju i svi ste imali prilike pokrenuti antifašistički pokret otpora ili oslobodilački pokret otpora, ali niste. I sada ćemo u vlasti sudelovati mi koji smo za tu pobedu i za očuvanje Jugoslavije zaslužni. Tako da socijalistička Jugoslavija u stvari zaista nastaje prvi put, ali zaista prvi put, kao država ravnopravnih jugoslovenskih naroda. Svaki narod dobija svoju državu. I kada sad napravimo fast forward, nekoliko desetljeća kasnije, sve današnje države su u republičkim granicama koje su komunisti stvorili za svaki narod, uz izuzetak Bosne i Hercegovine kao države tri naroda, u tom trenutku. Bitna je razlika.“

I Srbije sada.

„To je sada specifični problem, i o tome govorim u seriji. Socijalistička Jugoslavija je nekako počivala na tom ključu, na nekakvoj ravnopravnosti i da se uvek mora paziti koliko je Srba, koliko Hrvata, koliko Makedonaca... Međutim, i kada su najbolje namere, uvek se nađe da nešto i gde se sa nečim pak svi ne slažu.“

Da li je na neki način taj „ključ“ bio, zapravo, i uzrok budućeg raspada države?

„Kada gledam kao neko ko želi živeti u građanskoj demokraciji, demokratskoj pravnoj državi, naravno da bilo kakvo ograničavanje, ili sužavanje nekakvog izbora, da mora biti ovaj zbog toga ili onaj, a ne neko najbolji, dobar itd., uvek može biti problem. Međutim, sa druge strane ti ključevi su uvedeni upravo zbog toga. Kraljevina Jugoslavija počivala je na neravnopravnosti. Komunisti, HSS-ovci, ali i srpski političari koji nisu bili pri vlasti govorili su da je srpska buržoazija u boljem položaju, da je Srpska pravoslavna crkva u boljem položaju od katoličke crkve, i upravo je ta neravnopravnost koja se osećala vodila ka raspadu. Sada se to htelo izbeći. Danas je lako govoriti sa naknadnom pameću kako možda nije trebalo insistirati na nekim stvarima. Međutim, uvek je problem kad imate brojnije narode i malobrojnije narode. Imate, dakle, par stotina tisuća ljudi u Crnoj Gori i nekoliko miliona ljudi u Srbiji ili Hrvatskoj. Teško je ako nema ključeva uspostaviti nekakvu ravnopravnost.“

Da li i dalje postoji fascinacija Jugoslavijom?

„Rekao bih da generalno ljudi malo znaju o Jugoslaviji, o funkcioniranju Jugoslavije. Nadam se da će ova moja serija pomoći. Jer Jugoslavija se najčešće vrlo površno gleda. Oni koji je mrze oni je gledaju kroz Blajburg i ubijanje nakon Drugog svetskog rata i u Beogradu nakon oslobođenja ili kroz Goli otok, ili kroz Udbu. A oni koji je vole u principu je gledaju najviše kroz pop kulturu, stanogradnju, kroz nekakvu industrijalizaciju itd. Međutim, između toga su bile brojne nijanse i finese o kojima u stvari veoma malo ljudi znaju.“

Zapravo se ljudi više vode emocijama nego činjenicama.

„Tako je. Baš to sam hteo govoriti, i mislim da će se odnos prema Jugoslaviji bitno menjati, da li nabolje ili nagore, to ćemo videti, onog trenutka kada biologija počne odrađivati svoje, kad nekako nestanu poslednji koji se sećaju Jugoslavije. Drugo, i startna pozicija danas u Hrvatskoj, Sloveniji ili u Srbiji nije ista kada je u pitanju Jugoslavija. U Hrvatskoj, Jugoslavija zbog rata ’90-ih godina ima negativne konotacije. Međutim, možda će se za dvadesetak ili tridesetak godina, kada više ne bude onih koji se sećaju ičeg iz Jugoslavije, puno relaksiranije odnositi prema tome. Ja bih možda kao najbolji primer naveo da danas u Hrvatskoj ne znam da ima iko ko ima negativne emocije kada se kaže Austrougarska. A brojni Hrvati su išli u zatvore, neki ubijani, mnogi su podizali ustanke protiv te Austrougarske zbog prisilne germanizacije i mađarizacije. Ali danas ona zvuči onako vrlo simpatično. Kada je u pitanju Jugoslavija, naravno dodatni faktor koji ne možemo zanemariti je jezik, taj zajednički jezik kojeg možemo nazivati kako god hoćemo, ali u principu jezik koji razumeju milioni ljudi i dalje na ovim prostorima. I bez postojanja zajedničke države to je nešto što povezuje ove narode, puno više nego sa susednim narodima sa kojima ne govorimo isti jezik.“

Kakve su prve reakcije na serijal?

„Moram da priznam da me je stvarno začudilo i iznenadilo što nisam nikakve kritike negativne doživeo. Obično sve što ja napravim u Hrvatskoj izazove histeriju na desnici. Ovu seriju radio sam kao i sve do sada koje sam radio, da u njoj učestvuje nekih 40 povjesničara, povjesničara umetnosti, politikologa, ekonomista, kritičara, stručnjaka... Nisam po prirodi jugonostalgičan niti mislim da jedan povjesničar, a ja sam osim što sam autor serije ipak doktor povijesnih nauka i doktorirao sam na socijalističkoj Jugoslaviji. Mislim da su ta država i to društvo imali svojih svetlih trenutaka, tamnih, a nekad i mračnih trenutaka. Navešću kao odgovor na tvoje pitanje, očekujući napade zdesna, prišao mi je jedan političar iz SDP-a, iz levičarske stranke, i rekao mi je da je njegov otac ljut i rekao da sam bio preoštar prema Titu u prvoj epizodi. To je za mene znak da u principu dobro radim. Niti se ulizujem jednima, niti drugima, niti radim po narudžbi serije da bi se nekako svideo nekome, nego jednostavno kao povjesničar, istoričar nastojim sa što više strana obuhvatiti različite fenomene funkcionisanja te države.“

Da li je bilo nekoga ko nije hteo da priča o Jugoslaviji?

„Moram priznati da ne. Jedan od velikih problema je, toga sam svestan kao povjesničar već duže vreme, ako izuzmemo Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju, recimo u Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni, na Kosovu ima veoma malo ljudi koji mogu govoriti o širokom spektru tema u vezi sa socijalističkom Jugoslavijom. Ima za pojedine fenomene, za pojedina područja, ali u stvari kada bismo hteli nekoga ko može puno toga pričati, to ćete uglavnom naći u Beogradu, Zagrebu i ponešto manje u Ljubljani. Nije meni problem da li je neko hteo ili nije hteo pričati, nego je za puno tema teško bilo naći sagovornike. Evo, recimo, meni o odnosu vlasti prema crkvi govori jedan Nemac. To je, takođe, ja bih rekao, rezultat političke situacije na ovim prostorima u poslednjih 35 godina u kojima su crkve, bilo pravoslavna, bilo katolička, postale na neki način mejnstrim vrlo blisko povezane sa vladajućim strukturama kojima se nitko ne želi zamerati, pa ljudi ne žele govoriti kritički o nekim stvarima iz povijesti Srpske pravoslavne crkve ili katoličke crkve u Hrvatskoj. Pa sam morao potegnuti za nekim ko živi u Nemačkoj.“

Jedan od sagovornika u prvoj epizodi dao je zanimljivu opasku, a to je da je Jugoslavija koja je nastala posle Drugog svetskog rata uvek u svom imenu imala „F“ od „federativna“, i DFJ, i FNRJ i SFRJ. Ne bih se zadržao na toj federalizaciji, ali bih napravo poređenje sa „F“ dijagnozom koju mnogi ljudi imaju. Da li je zapravo to „F“ bilo dijagnoza za Jugoslaviju koja je vodila ka njenom raspadu?

„Opet ću se vratiti, komunisti nisu mogli drugačije i nisu hteli drugačije. Socijalistička Jugoslavija morala je biti suprotnost monarhističkoj Jugoslaviji. Monarhistička Jugoslavija je dobar deo svog postojanja bila unitarna država u kojoj su se nacionalni osećaj i identitetski osećaj pojedinih nacija zanemarivali, nekad i zatamnjivali, zabranjivali. I u stvari je to rađalo nezadovoljstvo koje će kulminirati time da tu državu 1941. godine gotovo niko više nije hteo braniti. Niko nije hteo uzeti oružje u ruke, pa čak ni vojska, da bi je odbranio od nekakvih okupatora. Tome nasuprot je Jugoslavija koja je, naravno, po uzoru na Sovjetski Savez, gde je nacionalno pitanje veoma bitno, iako mnogi danas potpuno pogrešno misle da su komunisti bili anacionalni. Upravo je suprotno. Oni smatraju da Jugoslavija treba rešiti nacionalno pitanje i da se ono može rešiti samo tako da se sve nacije osećaju ravnopravno. A osećaće se ravnopravno tako da dobiju svoje nacionalne države. I to je bilo moguće jedino kroz federalizaciju. Ali mi danas znamo da u principu svaki zahtev za državom vodi ka tome da će u određenom trenutku početi nesuglasice između pojedinih država, odnosno republika tada. I jednostavno ta decentralizacija će vremenom prerasti u dezintegraciju, kada neke republike smatraju da previše daju u zajedničku blagajnu, da druge previše dobijaju iz te blagajne i tu će se stvoriti preduslovi za ovo što si rekao. I federacija će biti ujedno i dijagnoza i prokletstvo koliko god ona u startu bila conditio sine qua non novog društva i nove države. Ali, evo, pokazaće se da, iako mi danas živimo u tim federalnim jedinicama, koje su danas zasebne države, nije to u potpunosti baš zanemareno, samo što smo do toga došli kroz krvavi rat.“

Bilo je i više tih ustavnih reformi, poslednja je bila ona iz 1974. godine. A sve vreme figuriše priča o pravu na samoopredeljenje do otcepljenja.

„Treba reći da za rešavanje nacionalnog pitanja komunisti imaju jednu ideju dugoročnu. To je stvaranje komunističkog društva, besklasnog društva, ali i društva u kome će biti nebitno ko je Srbin, ko je Francuz, jedno društvo bez klasa, a u kojem će živeti ravnopravno ljudi koji će po zaslugama ili po radu biti plaćeni itd. Jedan od najpoznatijih hrvatskih političara Vladimir Bakarić govorio je o potrebi federiranja federacije. I mnogi su smatrali da to znači nekakvu konfederaciju. On je govorio – ali ne, ja ne mislim da mi trebamo imati jači položaj republika, ja mislim da federiranje federacije treba ići još prema dnu, dakle, još prema dole, u smislu opština da one postanu nekakve samoodržive društveno-političke zajednice. Nije njima bilo u interesu stvarati hrvatsku državu ili srpsku državu, to su prelazna rešenja dok se radnička klasa ne etablira i da u principu stvaramo jedno utopističko, idealističko, idealno društvo, kako god. To je sve zamišljeno tako, međutim u praksi to nije niti izgledalo tako niti je završilo tako.“

Jedan segment prve epizode bavi se i ljudima koji su bili najbliži Titu i o tome kako su oni sklanjani – od Hebranga, preko Đilasa, do Rankovića. Kardelj je tu, što se i konstatuje, ispao najpametniji. Da li bi i šta bi bilo drugačije da ti ljudi nisu bili sklonjeni?

„Mislim da se ne bi ništa posebno desilo jer prava je istina ta da u stvari niko od navedenih nije bio Titu konkurencija. Ja bih rekao da niko nije ni sklonjen zato što je bio Titova konkurencija, iako se danas to često uzima kao Titov obračun. Ja bih rekao da je obračun sa Hebrangom došao u situaciji potencijalne pretnje, gde se na njega gledalo kao potencijalno Staljinovog čoveka, ukoliko bi 1948. godine Rusi odlučili napasti i zauzeti Jugoslaviju. Đilas je više pretnja toj novoj klasi, o kojoj on i piše, koji je bio razočaran i koji je unosio probleme novim vlastima koje su u praksi delovale bitno drugačije od teorije. Aleksandar Ranković isto tako nikada nije bio srpski nacionalist niti je bio ambiciozan da bi zamenio Josipa Broza Tita. Mislim da mu je on bio apsolutno lojalan i blizak saradnik. Ali u stvari obračun sa Rankovićem bio je obračun sa tom jednom uvek postojećom strujom unutar Jugoslavije. Jedna je možda bila ta Kardeljeva ka nekakvoj sve većoj decentralizaciji, pa nekakvoj laganoj liberalizaciji društva, dok je Aleksandar Ranković bio više za čvršću državu, unitarnu, pa možda i tu čvrstu ruku kroz policiju itd. To su bili više različiti koncepti nego što je iko od njih u stvari predstavljao pretnju Josipu Brozu Titu.“

Da li su oni bili tvorci tih koncepata ili su bili samo njihovi eksponenti, a da je neko drugi bio i iza Kardelja i iza Rankovića?

„Pa ne. Svi su oni imali svoje saradnike, svi su oni imali podršku. Rekao bih da je možda Đilas u tom smislu nekako najoriginalniji, najautentičniji, neko za koga ne možemo reći da je nečiji eksponent. Ali sa druge strane i Hebrang je bio vrlo moćna figura, imao je kredibilitet i renome u Hrvatskoj, imao je svoje saradnike. A Aleksandar Ranković je svakako bio reprezent jedne puno veće skupine ljudi, bilo da se radi o Udbi ili bilo da se radi o političarima koji su više bili za recentralizaciju nego decentralizaciju. Tako je isto i sa Kardeljem. Kardelj je sigurno razgovarao sa brojnim Slovencima pre svega, oko svega toga, ali mislim da je on do kraja, do svoje smrti, ostao kao neko ko je verovao u takvu Jugoslaviju kakvu je stvarao.“

Da li je bilo moguće, da li je možda Tito razmišljao o tome da stvori nekog svog naslednika?

„Ne. Mi takvih podataka nemamo. Često se spekuliralo sa nekim imenima po nekakvom habitusu. Da Ranković nije smenjen 1966. godine, i da je Tito umro ranije, po nekakvoj logici bi možda to bio Aleksandar Ranković koji je doista bio čovek broj dva. Međutim, ništa to nije bilo jer celi Ustav je u stvari pisan po Josipu Brozu Titu. Dakle, Josip Broz Tito će po Ustavu dobiti neograničen mandat. I zato je godinama pre nego što je umro stvoreno to Predsedništvo kao kolektivni organ jer se baš shvatilo da se Tita ne može zameniti. Tito, bez obzira što je iz braka Hrvata i Slovenke, i bez obzira što se on mogu reći onako poprilično stidljivo nekada izjasnio kao Hrvat, u principu je bio pravi Jugosloven. I on se tako i ponašao. On je bio stvarno jedna ne anacionalna, nego nadnacionalna figura. Jednostavno takvu figuru više nije bilo moguće naći jer stari kadrovi iz Drugog svetskog rata su polako odlazili, a ovi novi su se etablirali na svojim republičkim razinama. I sada možete uzeti Marka Nikezića ili Kiru Gligorova, Staneta Dolanca, ali na njih bi se gledalo kao na reprezente Srbije, Slovenije, Makedonije... Toga su bili svesni. A mislim da je malo i do taktike Titove. Ima ona šala da je Titov testament počinjao rečima ’Ako ikada umrem...’. Bilo je nekih predloga ’60-ih godina da možda se ostavi funkcije predsednika partije, da bude samo predsednik države, kao državnik koji ide po svetu... Međutim, i to ga je već bilo uvredilo. On je 20 i više godina nakon Drugog svetskog rata i na čelu vojske, i na čelu države, na čelu partije... I nekakva priča ko bi njega nasledio, mislim da bi to bilo veliko prokletstvo tom nekom ko bi se potencijalno pominjao u tom smislu.“

Kratko se u prvoj epizodi govori, kada je reč o organizaciji Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, o pitanju Kosova i pitanju Sandžaka.

„O pitanju Sandžaka nema se šta posebno pričati. To je još u Drugom svetskom ratu i kao što kaže u samoj epizodi rešeno, bez obzira što je Sandžak imao jak partijski komitet, štab partizanski... Sve skupa nekako se smatralo da je Sandžak kao upravna jedinica i po imenu ostatak Osmanskog carstva i tako će biti podeljen između Srbije i Crne Gore. O Kosovu se puno više govori u poslednjoj, šestoj epizodi. U toj epizodi iskoristio sam trenutak Titove smrti 1981. godine, kada izbijaju neredi na Kosovu, da se malo vratimo unazad, dakle da se vidi što je problem sa tim Kosovom. Kako smo došli do toga da je Kosovo od 1945. godine do raspada Jugoslavije na neki način nerešeno pitanje. Ono je bilo nerešeno i u političko-pravnom smislu, deo je Srbije, ali ima velika prava, ali i u ekonomskom smislu kao najzaostalija pokrajina u Jugoslaviji, i u socijalnom smislu. Osim toga, tu je i drugačiji jezik. Nisam hteo ulaziti u velike dubioze kada je reč o odnosu prema Kosovu jer znam da bih time izazvao to da u Srbiji nikada nije dovoljno govoriti i ulaziti u dubinu i stalno bi neko našao nešto, zašto ne i ovo, zašto ovo. A sa druge strane, većina ljudi koji nisu iz Srbije nema više pojma o tome niti ih to toliko zanima. Pitanje je kako naći tu meru, dakle da ipak objasniš neki fenomen, a da ne ulaziš u prevelike detalje. Ja ne znam ni jednu drugu seriju koja se bavi postojanjem socijalističke Jugoslavije. Ovo je, rekao bih, pionirski poduhvat, ali neka ljudi sada upotrebe ovu seriju kao nekakav možda okidač ili pokretač da se krenu baviti pojedinim fenomenima u nešto opširnijem smislu.“

Snimao si i u Beogradu, Ljubljani, Sarajevu... Gde ti je bilo najlakše, a gde najteže snimanje?

„Meni je ovo četvrta serija. Ja nemam niti sata rediteljskog ni scenarističkog staža. Ja sam profesor na Filozofskom fakultetu, a mnogi hvale seriju u smislu režije i scenarija, a evo dakle sve je one man show, naravno uz moju ekipu montažera i snimatelje. Snimao sam seriju o NDH, snimao sam seriju o partizanima, sada ovu seriju... Mnogo ljudi ima koji su sudelovali i u jednoj i drugoj seriji, i mi kao povjesničari, kao naučnici već deset godina jako dobro sarađujemo i Zagreb i Sarajevo i Skoplje i Beograd. Evo sam sada prvi put snimao i u Prištini sa jednom povjesničarkom sa Kosova. Hteo sam da se čuje i albanski jer čujemo slovenački, makedonski, ali ne čujemo gotovo nikad albanski. Nikakvih problema nije bilo. I gde god sam snimao, bilo da se radilo o arhivskim materijalima, svuda su ljudi bili otvoreni za saradnju. To je, kao što su me neki dan pitali na televiziji, kakvi su odnosi Hrvatske i Srbije. Odnosi političkih elita izgledaju kao da rat nije nikada završio ili kao da će sutra početi, ali kada idete prema dole, od nekakve svakodnevice, nauke, ekonomije, biznisa, pop kulture, to sve funkcioniše jako dobro, i ja bih rekao možda i bolje nego sa mnogim drugim državama upravo zbog jezika. Posebno jer smo mi svi povjesničari sličnih generacija, tako da se razumemo i na toj nekakvoj, ne bih rekao jugonostalgičnoj liniji, ali ipak delimo slična iskustva u odnosu na određeno podneblje u kojem živimo. Tako da se ja jednako dobro i lepo osećam u Sarajevu. Beograd mi je stvarno jedan od najdražih gradova, nikada nikakvih problema.“