Život
28.02.2023. 23:05
Dragan Vesić

Kolumna

Dragan Vesić: Apstinencija u Srba

izbori, glasanje
Izvor: Shutterstock / Alexandru Nika

Ne mislim na seksualnu, nego na političku apstinenciju koja je kod nas prilično velika.

Razloga ima više, ali valja se fokusirati na one bitne i osvetliti političku apstinenciju na način da bi se ona demistifikovala jer su neki razlozi prilično banalni – "ne drže vodu“ i više zvuče kao opravdanje onih koji se uzdržavaju od izbora, mada nema potrebe za tim.

Apstinencija je u razvijenim zemljama, u proseku, dvadeset posto, a kod nas gotovo četrdeset-pedeset.

Postavlja se pitanje otkud tolika apatija koja, kada je o izlasku na izbore reč, ima razmere političke pandemije.

U razvijenim demokratskim društvima izlazak na izbore nije obaveza ni dužnost, nego pravo.

Ipak, ima manji broj zemalja sa bogatom demokratskom tradicijom gde je glasanje obaveza: primer za to je i "kolevka demokratije“ – Grčka. Naravno da se u vreme antičke Grčke glasalo na trgovima, neposredno i javno. To jeste bilo izvodljivo u gradovima-polisima pa se pitanje političke apstinencije nije ni postavljalo jer su svi građani glasali. U suprotnom, na njih bi bila bačena stigma "političkih idiota“. U to vreme, apolitičnost je bila sramna kao kada biste danas šetali goli od Knez Mihailove do Slavije sa izglednom verovatnoćom da vas policija usput privede jer narušavate javni moral, a možda, posle veštačenja, smeste u neku ustanovu za mentalno obolele zbog vašeg "performansa“.

U političkoj teoriji ima mišljenja da bi u rudimentarnim demokratijama – državama u tranziciji – izlazak na izbore trebalo da bude obaveza, što nije izvan logike, ali o tome kasnije.

Naime, u razvijenim demokratijama gde je politička kultura razvijena – dakle, svest građana participativna, a ne podanička ili čak plemenska, parohijalna (gde i nemate građane, nego masu: kolektivnu stadnu svest) – nema ni potrebe da glasanje bude obaveza jer građani žele da učestvuju u političkom životu kako bi opet dali svoj glas vladajućoj stranci ili, češće, koaliciji, ako je ispunila obećanja iz predizborne kampanje. A ukoliko nije, glasaće za opoziciju, odnosno političku manjinu. Uzgred, sve evoluira pa i demokratija: ona danas nije samo procedura i broj (vladavina većine), nego mnogo više: poštovanje prava političke manjine i medijskih sloboda, jer ako nemate te dve stvari, nemate ni demokratiju kao oblik političkog režima, nego imate autokratiju i diktaturu.

Kad pomenuh staru Grčku, filozofi su se u širem smislu bavili stoicizmom i hedonizmom kao filozofijom života. Stoici su zastupali stanovište da se valja uzdržavati od telesnih strasti i, uopšte, zadovoljstva radi duhovnog usavršavanja – političke strasti nisu uzimali u razmatranje jer ih nije ni bilo. Znali su, svakako, ono što danas mnogi ne znaju: da politika nije stvar emocija, nego sfera razuma. S druge strane, hedonisti su, više nego očigledno, bili na stanovištu da strast i duh nisu inkompatibilni.

Ali, vratimo se u sadašnjost: što se pak tranzicije tiče, ona se kod nas odužila unedogled. Obično se taj prelazni period iz totalitarnog u demokratski sistem završi za 10 godina, a kod nas traje decenijama i često se može čuti da prolazimo kroz "porođajne muke“ demokratije. Sad, istorija ne pamti da se neko porađao 30 godina ili bio u drugom stanju isto toliko: dete dođe na svet za devet meseci (osim ako nije prevremeni porođaj u pitanju), a demokratija, nakon tranzicije, ugleda svetlost dana za deset godina. Najčešće. Mi smo, dakle, fenomen: pre će Vladimir i Estragon da dočekaju Godoa nego mi demokratiju ako nastavimo ovako.

Kada je o apstinenciji reč, ima tu dva paradigmatična aspekta da bi se ona osvetlila.

Naime, iz "drevnih vremena“ poznata je ona izreka "Sjaši Kurta da uzjaši Murta“ i zato ljudi neće da glasaju: zašto bi menjali isto za isto? U tome nema nikakvog smisla.

Ova izreka jeste i danas jak alibi apstinentima ponajviše zahvaljujući petooktobarskim promenama jer, kažu, promene nisu donele promene. Drugim rečima, nije došlo do suštinskih promena sistema, nego do kozmetičkih, i u tome ima istine. Jedni će reći delimične jer nije baš sve bilo isto posle 5. oktobra, ali jeste bilo slično. Drugi će reći da je sve ostalo isto i pomenuće nepotizam, loš životni standard, partijsko zapošljavanje, medijski mrak, institucije kao dekor.

Dakle, ovaj aspekt, uglavnom, "drži vodu“, ali ovaj koji sledi, ne.

Naime, od nekih apstinenata može se čuti da vlast nije legitimna jer je izašlo nešto više od 50 odsto birača, što naprosto nije tačno – prvo, svaka vlast je legitimna makar izašlo dva odsto jer ne postoji limit da, na primer, mora da izađe 50 plus 1, i drugo, nikome nije zabranjeno da izađe i glasa za koga hoće, a nedemokratski izborni uslovi su samo izgovor kao i proporcionalni, većinski ili kombinovani princip, jer svi oni imaju prednosti i mane, što znači da savršen ne postoji.

Dakle, svaka vlast je legalna i legitimna dok je ovakav zakon na snazi i zato je nemoralno, licemerno i glupo govoriti o legitimitetu kada nikome nije uskraćeno pravo da glasa.

Društvene mreže su kao stvorene za eksponiranje skarednosti, nasilja, prostakluka, kritiku svega vidljivog i nevidljivog, ali sve se u suštini svodi na pitanje dobrog ukusa i mere.

Kao što je misija intelektualaca da kritikuju zlo i ukazuju na dobro, tako svaki građanin ima pravo da kritikuje vlast na argumentovan način.

Može neko i da se ruga svemu, ali to je cinizam, a on nije stilska figura, nego karakterna osobina.

U suštini, pitanje da li su izbori obaveza ili pravo irelevantno je ako imate građanina koji misli.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
3°C
22.02.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve